Lepa tema - odlomci iz vaših omiljenih knjiga

[Baudrillard]

Izgubljen u ovoj divljini, Davil je u dugoj noći, kad bi umukli svi šumovi, gledao unazad na svoj život kao na dugi niz samo njemu znanih pothvata i klonuća, borba, junaštava, sreća, uspeha, preloma, zala, protivrečnosti, nepotrebnih žrtava i uzaludnih kompromisa.
Iz tame i tišine ove varoši, koju još nije ni video kako treba, ali u kojoj ga nesumnjivo čekaju brige i teškoće, izgledalo je da se ništa u svetu ne da srediti ni izmiriti. Davilu se na mahove činilo da za život treba mnogo napora i za svaki napor nesrazmerno mnogo hrabrosti. Iz ove tame nijednom naporu se ne vidi kraja. Čovek, da ne bi stao i klonuo, vara sam sebe, zatrpava nedovršene zadatke novima, koje takođe neće dovršiti, i u novim pothvatima i novim naporima traži nove snage i više hrabrosti. Tako čovek potkrada sam sebe i s vremenom postaje sve veći i beznadniji dužnik prema sebi i svemu oko sebe.

Ivo Andrić - Travnička hronika

 

[Nina]

" Sto sam bivao stariji, sve manje su me ispunjavala sitna zadovoljstva koja mi je zivot pruzao i sve jasnije sam shvatao gde treba traziti prave izvore radosti i smisla. Naucio sam da biti voljen ne znaci nista,a da je voleti sve, da je sposobnost da osecamo, ono sto daje vrednost i i lepotu nasem postojanju.

Gde god bi se na zemlji pojavilo ono sto se moze nazvati srecom, bilo je satkano od emocija. Novac nije nista, moc nije nista.
Mnogi imaju i jedno i drugo, a ipak su nesrecni. Lepota nije nista, video sam lepe muskarce i lepe zene koji su bili nesrecni uprkos
svojoj lepoti. Ni zdravlje nije sve; svako je zdrav ko se tako oseca;bilo je bolesnika punih volje za zivotom koji su je negovali do samog
kraja i bilo je zdravih koji su venuli muceni strahom od patnje.

Ali sreca je uvek bila tamo gde je neko umeo da voli i ziveo za svoja osecanja; ako ih je negovao, ako ih nije gazio i potiskivao, ona su mu donosila zadovoljstvo. Lepota ne pruza radost onome ko je poseduje, vec onome ko ume da je voli i da joj se divi..."

Herman Hese

 

[Neno]

Znam da sam nemoćan.Znam da se u stom trenutku plašim,ali i tako silno želim da svoj pogled usmeriš u drugu stranu,da me primetiš,da korakneš par koraka,jer ja to ne mogu,mene moje noge u ovim trenucima ne slušaju.Moja je težina isuviše veliki teret za njih,da mi priđeš i da sedneš na ovaj bedem Petrovaradnske tvrđave.Bedem sa koga smo još nekada davno kada smo se prvi put sreli,držrći se za ruke,posmatrali kako negde tamo na horizontu Bačke ravnice,sunce lagano i stidljivo skriva svoje poslednje zrake.Da te ponovo pogledam u oči,dodirnem,poljubim i ovaj put svesno zakoračim u pakao ljubavi tvoje,jer jednostavno,ne mogu ti se odupreti.


Z.Jović - Blago onom ko te nikada nije sreo

 

[Neno]

Kada je Narcis umro, došle su šumske nimfe i zatekle dotle slatkovodno jezero pretvoreno u krčag slanih suza.
– Zašto plačeš? – upitaše šumske nimfe.
– Plačem za Narcisom – reče jezero.
– Ah, nimalo nas ne čudi što plačeš zbog Narcisa – nastaviše one. I pored toga što smo mi sve stalno trčale za njim po šumi, ti si bilo jedino koje je imalo priliku da izbliza posmatra njegovu lepotu.
– Pa zar je Narcis bio lep? – upita jezero.
– A ko bi to osim tebe mogao bolje da zna? –odgovoriše iznenađene nimfe. – Na kraju krajeva, on se svakoga dana s tvojih obala naginjao nad tebe.
Jezero je za trenutak zaćutalo. Najzad, reče:
– Ja plačem za Narcisom, ali nikad nisam primetilo da je Narcis lep. Oplakujem Narcisa zato što sam, uvek kada bi se on nagao nad mene, moglo u dnu njegovih očiju da vidim odraz svoje sopstvene lepote.

- Oscar Wilde, "The Disciple" -

 

[Neno]

"Volim da budem s tobom zato što se nikada ne dosađujem, čak i kada ne razgovaramo, kada se ne dodirujemo, kada nismo u istoj prostoriji, ja se ne dosađujem.
Nikad mi nije dosadno.
Mislim da je to zato što imam povjerenja u tebe, imam povjerenja u ono o
čemu razmišljaš. Razumiješ? Volim sve ono o čemu razmišljaš? Razumiješ?
Volim sve ono što vidim kod tebe, i sve ono što ne vidim. Ipak, znam
tvoje mane. Ali mislim da se tvoje mane dobro slažu sa mojim vrlinama.
Ne plašimo se istih stvari. Čak se i aveti koje nas proganjaju lijepo
slažu međusobno!
Ti vrijediš više nego što izgledaš, više od onoga što pokazuješ. Sa mnom
je obrnuto. Meni je potreban tvoj pogled, jer mi daje dubinu. Ja sam
kao dječiji zmajevi na vjetru.
Ako me neko ne drži na uzici… Hoooop, odletim…
A često pomislim na tebe da si dovoljno jak da me držiš na uzici i dovoljno pametan da me odmotaš, pustiš da letim…
Zar nije neverovatno sresti nekoga i pomisliti: sa ovom osobom se osjećam dobro."

(Ana Gavalda - "Volio sam je")

 

[Baudrillard]

O sujeti ne govorim: verujem da niko nije lišen ovog značajnog pokretača ljudskog progresa. Zasmejavaju me ta gospoda kada se kite skromnošću Ajnštajna ili njemu sličnih. Odgovaram: lako je biti skroman onome ko je slavan; htedoh reći praviti se skroman. Čak i kad pretpostavljate da ona uopšte ne postoji, odjednom je otkrijete u njenom najfinijem obliku: sujeta skromnosti. Koliko puta nailazimo na takve ljude! Pa čak i čovek, pravi ili simbolični, kao Hristos, čovek pred kojim sam osećao a još i danas osećam najdublje poštovanje, izgovarao je reči koje mu je nametala sujeta ili, u najmanju ruku, ponos. A šta da kažemo o Leonu Bloju, koji se branio od optužbe da je sujetan dokazujući da je ceo život proveo služeći ljudima koji mu ne dosežu ni do kolena? Sujete ima tamo gde je najmanje očekujemo: uz dobrotu, uz samoodricanje, uz velikodušnost.

Ernesto Sabato - Tunel

 

[Nina]

Nikad ne sumnjaj u svoju privlačnost.
Zapamti: vaga laže, ljudi zavide, a ogledalo je skroz iskrivljeno.

 

[Nina]

Ne daj se, Ines

Ne daj se godinama,
moja Ines

Drugačijim pokretima i navikama
Jer još ti je soba topla,
prijatan raspored i retki predmeti
Imala si više ukusa od mene
tvoja soba, divota
Gazdarica ti je u bolnici

Oduvek si se razlikovala
Po boji papira svojih pisama,
po poklonima
Pratila me sledećeg jutra oko devet do stanice
I ruši se zeleni autobus
teran jesenjim vetrom kao list niz jednu beogradsku padinu
U večernjem sam odelu
i opkoljen pogledima

Ne daj se mladosti moja,
ne daj se Ines

Dugo je pripremano naše poznanstvo
I onda slučajno uz vruću rakiju
i sa svega nekoliko rečenica,
loše prikrivena želja .

Tvoj je način gospođe
i obrazi seljanke
Prostakušo i plemkinjo moja
Pa tvoje grudi,
krevet
I moja soba
obešena u zraku kao naranča
Kao narančasta svetiljka nad zelenim
i modrim vodama Zagreba
Proleterskih brigada 39. kod Grković

Knjige i ploče na istim policama,
pokisla ulica od prozora dalje
i šum predvečernjih tramvaja

Lepi trenuci
nostalgije, ljubavi i siromaštva
Upotreba zajedničke kupaonice
i “Molim Vas, ako me ko traži. ”

Ne daj se, mladosti moja,
ne daj se, Ines .

Evo me ustajem
tek da okrenem ploču
Da li je to nepristojno u ovakvom času ?
Mozart – Requiem Agnus Dei

Meni je ipak najdraži početak
Raspolažem sa još milion
neznih i bezobraznih podataka naše mladosti
koja nas pred vlastitim očima vara,
i krade,
i napušta

Ne daj se, Ines

Pocepaj pozivnicu,
otkaži večeru
Prevari muža odlazeći da se počesljaš
u nekom boljem hotelu,
dodirni me ispod stola kolenom

Generacijo,
Ljubavnice

Znam da će jos biti mladosti,
ali ne više ovakve
u proseku1938 .

Ja neću imati sa kim ostati mlad ako svi ostarite,
i ta će mi mladost teško pasti
A biće ipak da ste vi u pravu,
jer sam sam na ovoj obali
koju ste napustili
i predali bezvoljno .

A ponovo počinje kiša,
kao sto već kiši u oktobru na otocima
More od olova
i nebo od borova .
Udaljeni glasovi koji se mešaju
Glas prijatelja, roda, brata, majke
Na brzinu pokupljeno rublje pred kišu
i nestalo je svetla sa tom belinom

Još malo šetnje uz more
i gotovo .

Ne daj se, Ines .

Arsen Dedić

 

[Baudrillard]

Daleki požar

Njihovo prvo zajedničko leto. Majur u stepi. Kasno, posle večere, sede u tami na stepenicama trema. Mračna kuća, mračna, topla noć kasnog leta. I daleki požar u mračnoj stepi, udaljenom kraju njenog tamnog prostranstva: niska, zupčasta traka crvenog plamena. Gori odavno, jednolično. Ponekad, kroz plamen prohuje senke dima. Uspavljujuće zrikanje noćnih stepskih insekata, mir i blaga melanholija zbog neizrecivosti svega.
On netremice gleda u daljinu, u požar na horizontu, zagrlivši njena mlada ramena.
– Još me voliš?
I ona gleda, tamo gde i on:
– Volim, – dragi moj. I sve će proći! Sve će proći: i moja ljubav, i ovaj požar, i ova predivna i, zato tako tužna, noć.

4. maja 1944.

Ivan Bunjin - Tri rublje

 

[pura moca]

vasko popa

 

[pura moca]

bukovski

 

[smokva]

 

[Baudrillard]

Hoću još da ti pomenem razliku koju pravi Hrisip. On kaže da filozofu ništa ne nedostaje, pa mu je ipak mnogo šta potrebno: budali, naprotiv, ništa nije potrebno jer on ničim ne ume da se služi, nego mu nedostaje sve. Mudrom čoveku potrebne su i ruke i oči i mnogo stvari potrebnih za svakidašnji život, ali mu ništa ne nedostaje: jer o nedostajanju govorimo ako je nešto neophodno potrebno, a mudrom čoveku ništa nije potrebno na taj način.

Seneka - Pisma prijatelju

 

[Baudrillard]

Utorak, 2. avgust 1983. godine.

Jedna beleška o privremenosti

Moj je status uvek privremen. Bio sam privremeno bogat, privremeno siromašan, sad sam opet na putu da postanem privremeno bogat. Bio sam privremeno srećan i nesrećan, pametan i glup, zdrav i bolestan, bio sam privremeno u zatvoru i na slobodi. Privremeno sam u Engleskoj, biću privremeno u Jugoslaviji.

Takođe privremeno sam živ, jedino ću stalno biti mrtav.

Borislav Pekić - Život na ledu

 

[Nina]

Od braka do konjaka samo je pola koraka. Od druma do ruma samo razroka šuma uma.Svako ima svoju pesmu.
Ja nemam svoju ženu, svoj tip žene. Sve žene na svetu su mi se dopadale i sve muzike na svetu.

Oduševljavao sam se Rimskim Korsakovim, Čajkovskim, Betovenom, čak i nekim teškim Vagnerovim partijama, a u isto vreme bio sam spreman da lumpujem uz grčke i makedonske pesme. Olivera Dragojevića i neke dalmatinske pesme slušao sam i pedeset puta, kao uostalom i neke međumurske i meksičke pesme. Bio sam u stanju da besomučno slušam sve, od regtajma do najmodernijeg džeza. Sve orkestre, pravce i stihove. Kakvo sam blistavo vreme provodio u Nju Orleansu i istovremeno mislio na dane i noći provedene sa čika Janikom Balažom

Mika Antic

 

[Baudrillard]

„Patnja i strah su”, piše Dovlatov, „reakcije na vreme. Tuga i užas su reakcije na večnost.” Ne radi se o tome da je život kratak – pre će biti da je odveć dug,
jer nam dozvoljava da se ponavljamo. Želeći da demonstrira prave mogućnosti bezizlaza, Kami je za junaka uzeo besmrtnog Sizifa, pokazujući da večni život uopšte nije bolji od običnog. Kada stiže do glavnih pitanja, večnost je nema, isto kao trenutak.

Aleksandar Genis - Dovlatov i okolina

 

[Nina]

moj omiljeni Mika Antić.. pesnik za sva vremena

Kada te nema jer tako hoću, zaledim osmeh.
U sebi kažem ime.
Udahnem duboko i pomislim: tako mi nedostaješ.

 

[pura moca]

mika je sve osim metala

 

[86bogomoljka]

moj omiljeni Mika Antić.. pesnik za sva vremena

Kada te nema jer tako hoću, zaledim osmeh.
U sebi kažem ime.
Udahnem duboko i pomislim: tako mi nedostaješ.

Сагласна

”Кад ти изговарам име,
уста су ми пуна крзна,
и тамјана,
и цвећа,
и меса.

У очима ми грме грчеви светлости.
У темену се протежу
гробови грбави.

Кад ти изговарам име,
сав сам попљуван,
и чист,
и мек,
и грешан,
и бесан.

И полумртав од љубави.”

 

[Nina]

Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji.
Ti si moj način toplog.
Obući ću te na sebe da se, ovako pokipelo, ne prehladim od studeni svog straha i samoće.
Jedino čisto čulo, to je dodir njene i moje ruke. Sve ostalo, uopšte nisu čula.

Mika Antic

 

[Baudrillard]

Ekonomski i socijalni interesi, na ovoj kaljavoj strmini koja jeste vreme, zauzimaju mesto u prvom planu, i mogu se zadovoljiti samo na uštrb moralnog kvaliteta. Prvi korak svako čini samo izuzetno i samo jednom. Nikad više. Razumljivo. Vidi da s prihodom kojim se približava egzistencijalnom minimumu može da se
sakrije na beznačajnom mestu i eventualno može sačuvati i svoju netaknutost. A onda se mora odreći od toliko primamljivih dobara. Jer vidi i to da za svaku prednost, kojom prevazilazi socijalnu beznačajnost i egzistencijalni minimum, ne plaća radom, nego odustajanjem od svoje moralnosti. I tu nema izuzetka. Nije istina, bar za sada, da je osnova svake dobro zasnovane društvene situacije i prihoda odustajanje od moralnih vrednosti. Neosporno je, međutim, da svaki prihod pribavljen iznad egzistencijalnog minimuma i svaki pokušaj izlaska iz beznačajnosti ne zavisi od stvarnog radnog učinka, nego od prilagođavanja korupciji. Rad se uopšte ne plaća, ili ako se i plaća, plaća se veoma loše. Uopšte se plaća, i to katkada veoma dobro, prema tome koji stepen korupcije je čovek u stanju da realizuje.

Bela Hamvaš - Patam

 

[Baudrillard]

Ni jabuke se ne mogu brati ako čovek dođe sa strkom. Kasner strku naziva prenapregnutošću. Za njega je ona najžalosnija u životu našeg doba. Gijen je ovako karakteriše: pohitaj da živiš. Sam život se rasipa u nepostojanje. Nervoza, užurbanost, vremenska panika. Što se mene tiče, ja bih zadržao izraz strka. To je ono što ide uz moderno varvarstvo rada. Istorija rada je istorija korupcije bivstva. Svoj hleb zaradi u znoju lica svoga. Kakvo prokletstvo! I ništa se ne može izmeniti. Sreće u radu nema. A zadovoljstvo u radu samo je jedno, ako radim da svet i sebe samog usmerim na izvorno mesto, i da ih učinim ponovo normalnim. Kako je sada, nije to ono. Ovo sada je narkotik, bekstvo, samoubistvo, bes, jarost, ludilo. A ako hajka dalje ne ide, čak treba i nešto lagati. Bolje da i ne kažem. Kada izgradnja spoljnjeg sveta počiva na rušenju unutarnjeg. Trenutno to je ono, čini mi se, od čega čovek najviše pati. Prisiljen je da radi nešto čime sebe, uz velika naprezanja i s koncentrisanom pažnjom, uz potpuno angažovanje svojih sposobnosti i znanja, čak i iznad njih (prenaprezanje), rasipa u ništa. Ni jabuke se ne mogu brati varvarski, u strci i pomami. Iz ruke isklizne najlepša, padne i ošteti se. A trešnje uopšte nije moguće brati kada je čovek u strci.

Bela Hamvaš - Patam

 

[86bogomoljka]

Kad budem mladji
Umeću da živim
Neće mi dani prolaziti kao dosad
Tek tako
Bez svrhe i smisla
Imaću vremena koliko hoćeš
Ali ga neću traćiti na gluposti
Već svaki tren posvetiti sebi
Osmisliti ga i oslojiti
I laganicom
Rasporediti na svoja zadovoljstva

Kad budem mladji
Ma koliko to sada izgledalo nerealno
Ustajaću rano
I iz istih stopa odlaziti na trim stazu
Da trčim jedan sat
Pošto se istuširam
Pevušeći pod mlazom
Srećniji od zvečke
Opružiću se žmureći
(da ne zamaram očni živac)
S vlažnom kesicom čaja na kapcima
Ne pomičući se s mesta
Dok se opusti glatka muskulatura
A koža moćno napije hidratantnog mleka

Kad budem mladji
Na trening bez strečinga
Neću ni pomišljati
Jer od vežbi bez istezanja
Nema teže zablude
Ni od zgrčenih mišića veće tragedije

Kad budem mladji
Gledaću svoja posla
Raspredajući natenane
Mišićna vlakna
I s posebnim guštom
Rasporedjivati mišićne grupe
I povećavati mišićni tonus
Obilno navodnjavajući
Obe strane mozga
Sa što više energetskih vibracja
I dvadeset hiljada pokreta dnevno
(po mom horoskopskom znaku)
Proveravajući pojedinačno
Gustinu svake od dvesta kostiju
I čvrstinu četiri stotine mišića
U temeljima kičmenog stuba
Koji je noseći stub života
I nebeskog svoda

Kad budem mladji
Imaću dobro postavljenu kičmu
A nema dobro postavljene kičme bez jakih stomačnih mišića
Ni jakih stomačnih mišića bez trbušnjaka
Bar dve stotine dnevno
Pre šest sati popodne
Što je sasvim dovoljno
Da autiram mlečnu kiselinu
I ostvarim san mnogih naraštaja

Kad budem mladji
Opustiću ramena
I vući ih nadole
Od ušiju niz ledja
Mišićima ispod lopatica
Čineći najfenomenalniju stvar
Za svoj vrat
I tako ga rastrokiram da nikad ne upoznam najodvratniji grč
Mišića
Vratne kičme

Kad budem mladji
Glavu ću uravniti
S vrhovima kukova
A bradu podići
Paralelno s tlom
Koračajući krupnim koracima
Kako bih istezao mišiće
Pokretom iz kukova
Butina i kolena
I hrlio napred
Bez osvrtanja
I odvratne snishodljivosti
Prema utvarama
Prošlosti

Kad budem mladji
Uvek ću imati na umu
Savet grčkih filozofa
Kojima daje za pravo Ani Robinson
Trener Andjeline Džoli
Da se snažno izbacuju
Noge iz bedara

Kad budem mladji
Nikad neću proći kroz ovaj grad
Sem dignute glave
I uvučenog stomaka
Makar preko Terazija
Mada više nema garancija
Da čak i u prigradsim naseljima
Ne naletiš na nekog ko te poznaje
Ne bih hteo da se zalećem
I nešto tvrdim
Ali se ne bih iznenadio
Čak naprotiv
Ako bi se ispostavilo
Da u tom pogledu
Veće oči ima krajnja periferija
Nego najstrožiji centar

Kad budem mladji
Biću zdrav kao čaša
New Man
A kakav bih bio New Man
Ako ne bih otišao na spavanje
Makar minut pre ponoći
Pošto izvedem sveću
I cenzurišem sećanje
Odložim u stranu svaki stres
Kako ne bih gubio ni sekund sna
Pre prirodnog budjenja
Čovek koga budi sat
Ustaje pod prisilom
Prestaje da bude čovek
Od vrednosti
I postaje deo sistema
Koji ga melje
I pretvara u ništavilo

Kad budem mladji
Najradje se ne bih sećao trenutka
Kad sam čuo preko radija
Vest koja je obišla svet
I obeležila moj život
Da se i med pretvara u mast
Baš sam celu teglu držao u ruci
I našao se na korak od konopca
I zamalo flipnuo
Tu sam zaradio tik
I dao zavet
Ako preživim
Brokoli će se bokoriti u mojim vazama
A špargle u saksijama
Kad pomislim koliko ih je otišlo na onaj svet
A da nikad nisu ispoštovali
Ukus artičoka u vodi
I da se ne lažemo
Nije mi ih nimalo žao

Kad budem mladji
Neću otvarati oči
Čim se probudim
Već nastaviti da žmurim
Gledam unutra i maštarim
Dok pokretom nožnog palca
(Koji je doručak za telo)
Uspostavim vezu sa svetom
Stimulišući sisteme
Da luče najveće divote
Potrebne za predstojeći dan
Dok orošeno čelo
(A ne kapljičasti znoj)
Kruniše to delo

Kad budem mladji
Raskrčiću lom od loših navika
Ješću danju
A mršaviti noću
Ne preskačući obroke
Ma koliko pojačano gladneo
Pod dejstvom meseca
Neću djipati iz kreveta
Kao pred glavu
Da pri lampici frižidera
Iz čista mira
Odvalim štuc hleba
I spucam paklo margarina
A onda predoziran
Komiran
I izrazvaljivan
Prekuljanog bugara
I ufrkeštenog pogleda
Puvam
Pukćem
I rastičem danima
Ako ne i nedeljama

Kad budem mladji
Prekidaću obrok kod najsladjeg zalogaja
I od pune trpeze ustajati polugladan
Jedna trećina stomaka
Biće mi uvek prazna
Zbog duhovnih kretanja
Patnju za ugljenim hidratima
Ublažavaću redovno
Mikrogramom selena
(ni pahuljicom više)
A koncentraciju održavati
Bez dodatnih stimulansa
Aditiva i isparenja
Kako bih treptanjem pažnje
I odgovorima opuštanja
Razdragao telo
Da okrilati
I odlepi od zemlje

Kad budem mladji
Viljušku ću umakati u prazno
Kašiku probušiti
A šerpe bakrače
Tiganje i tepsije
Kremirati
I pepeo razvejati po Vrtu sećanja
Ili vakumirati
I zapečatiti
U kontejneru za baterije

Kad budem mladji
Odoleću rerni
I njenim čarima
Izaći ću na crtu
I stati na ratnu nogu
Suhomesnatim alama i baucima
Da me goriš pikavcima
Pre ću krckati prezlu
Nego mljackati alvu
Ma koliko otkidao na knedle
Na testo ću staviti veto
Palačinke gledati popreko
Kao da nisam onoliko kružio oko njih
Kad su mi dali do znanja
Da mi se i glas omastio
Ljutio sam se na želudac
Što mi nije nagovestio
U kakve se nevolje uvaljujem
Uostalom, standardi EU su najjasniji
U pogledu stoke i domaće rakije

Kad budem mladji
Neću jesti s nogu
Ni onako uzgred
Gluvareći kuhinjom
Već uvek za stolom
Makar jednu maslinku
Postaviću sto najsvečanije
Potegnuti stolnjak od damasta
Uštirkane salvete
I srebrni escajg
Napraviti atmosferu
Pustiti muziku
Upaliti sveće
I tek pošto se tušnem
I skockam do bola
paspaliću po maslinki
I utoliti glad za identitetom
Kad budem mladji
Ko u mom prisustvu
Spomene sir
Biće guravo
To nikako neće da valja
Reći ću zbogom viršlama & hot dogu
Za nitrate i bele otrove
Zvane četiri smrti
So šećer brašno
I već šta
I koja ono bi četvrta
Nije bitno
Otkud znam
Već neću da čujem
A kamoli kad budem mladji
Ništa bež
Kamoli belo
Osim belog bibera
Eventualno rotkve
Možda repe i rena
Ne hvatajte me za reč
Whatever
Kafa = kofein = 72 sata u mom organizmu
Više ni u ludilu
No way
Zatvoriću taj fajl
Neće meni ni maligani
Ni nikotin ni kofein
Održavati prividno dobro raspoloženje
Pretumbavati me dizati i spuštati
I rasplamsavati crevnu floru
Već božurova rosa
Koja svetluca svuda oko nas
Čaj od peteljki
Ribizle ili čička
Ako nema majčine dušice
I tučka od šafrana
Koji se može lako nabaviti
U svakoj radnji
Čak i nedeljom
Ako je otvorena

Kad budem mladji
Razlikovaću glad iz stomaka
Od gladi iz glave
Pobunjenom stomaku
Ponudiću intuitivnu dijetu
Ne nasedajući lažnoj gladi
Bez grickalica
S bezbroj kalorija
I nula energije
Neću jesti (kao ego manijak)
Zato što sam intimidiran
Da popunim džepove u duši
Da zabavim prste i desni
Izazivam pljuvačku
Ili ubijam dosadu
Ješću očima
I imati više boja
Nego jela u tanjiru
Jer su telu potrebna svega četrdeset i četiri
Hranljiva sastojka
A tri grama
Rastvorenih vlakana
Može da utera u laž
I zauvek ućutka
Nepodnošljivu vrisku
Zasićenih masti

Matija Bećković

 

[Nina]

"Ne kažem tebi, mila"

Dušo moja... Ne kažem tebi, mila,
pokušavam svoju dušu da dozovem,
da sednemo i porazgovaramo,
kao da smo odrasli, kao da nam nije ništa,
kao da se nismo rastajali,
da je pitam da li se umorila od umora,
da li mi zamera, ili će mi reći hvala,
što sam joj tebe priredio.

Srce moje... Ne kažem tebi, mila,
ponekad srce nazovem tvojim imenom,
da ne misli, sada kada mi ne treba,
da sam ga zaboravio.
Kako da ga, nakon tebe, zaboravim?

Srećo moja... Ne kažem tebi, mila,
prizivam prošlo vreme sa četiri lista,
tek da proverim jesam li sanjao
to što sam sa tobom doživeo.

Ljubavi moja... Ne kažem tebi, mila,
već osećanju, koje mi ne dâ da ne osećam,
tera me da živim i kad mi se ne živi
i da tragam za odgovorom na pitanje
za kojim još uvek bezuspešno tragam.

Živote moj... Tebi kažem, mila.

Goran Tadić

 

[pura moca]

„Svi moji mrtvi su. Svi koje sam volela. Koga da potražim? Kuda da odem?" zapitala sam se.
Moj Anđeo Čuvar je znao. On, jedini koji je bio sa mnom u svakom
trenu moga života. Pouzdani i samilosni svedok svega što sam bila. Što
sam osećala. Upamtio je onu neprolaznu čežnju i mukli bol koji bi mi se
javljao u srcu uvek kada pomislim na svoju majku. Na oca i sestre. Na
Skenderbega.



Lj. Habjanović Đurović