Lepa tema - odlomci iz vaših omiljenih knjiga

Putovanje do kraja teksta
Srđan Valjarević

Kupio sam kartu u jednom pravcu, za gradić Solefteo, nekih sedamsto kilometara severno od Stokholma. Stajao sam sa torbom na autobuskoj stanici, bilo je oko devet sati ujutru, autobus je polazio u pola jedanaest. Imao sam još sat i po vremena. Muvao sam se po stokholmskoj autobuskoj stanici, tražio mesto gde bih mogao da sednem i da sačekam polazak. Našao sam neki internet-kafe, jedan mladi Turčin je radio za šankom, nikoga nije bilo osim nas dvojice. Naručio sam koka-kolu, on je rekao da će mi doneti, da mogu da sednem za kompjuter broj šest i biće uključen.
"Je l’ mogu samo da sednem za sto?", pitao sam.
"Možeš, ali kompjuter će biti svejedno uključen pa možeš da surfuješ", rekao je.
"Je l’ moram da surfujem?", pitao sam.
"Ne moraš", odgovorio je.
Seo sam za kompjuter broj šest i on mi je doneo koka-kolu. Pogledao sam kompjuter i otvorio svoju elektronsku poštu. Imao sam jedno novo pismo. Otvorio sam ga. Neka devojka, napisala mi je svoje ime i od koga je dobila moju adresu, i da je pročitala knjigu koju sam napisao, da je trenutno u Beogradu i da bi volela da se upoznamo. Odgovorio sam joj da sam upravo na autobuskoj stanici u Stokholmu i da čekam autobus za Laponiju i pozdravio je. I to je bilo sve. Sedeo sam, gledao kroz prozor i pio svoju koka-kolu. Čekao autobus. Posle desetak minuta kompjuter je zapištao, stiglo mi je novo pismo, opet od iste devojke, napisala mi je da ne živi inače u Beogradu, i da je tu samo na par dana, i da ćemo se možda videti nekom drugom prilikom, ali poželela mi je srećan put i da pozdravim Deda Mraza. Zahvalio sam joj se. Napisao sam joj da nije loš osećaj kad ti neko nepoznat poželi srećan put, i pozdravio sam je. Čekao sam autobus i isključio svoju adresu i ostavio kompjuter uključen. Nisam surfovao. Nije moglo da se puši, ali nisam ni morao da pušim.
Proveo sam pre toga nedelju dana u Stokholmu, u ateljeu moje prijateljice Sandre i uglavnom se družio s njom i njenim ćerkama, Vanjom i Maj. Njen muž Danijel je radio po ceo dan, video sam ga par puta, večerali smo zajedno. Svideo mi se grad, imao sam sreće sa vremenom, bilo je toplo i sunčano, bio je već kraj avgusta i svi su uživali vozeći bicikle. Pokušao sam da zamislim kako sve to izgleda preko zime, ali bilo je teško to zamisliti. Svuda su se zelenele krošnje, nebo se plavilo, i taj grad načičkan na ostrvima je blistao. Kao i uvek, pomislio sam da je baš ovaj grad idealan za život, pa sam na kraju shvatio da to uvek pomislim kad god odem u neki grad. Ili bilo gde. Ispada tako, da mi je svuda idealno za život, to sam zaključio.
Ušao sam u autobus, i autobus je krenuo tačno u minut. Čekao me je put od nekih sedam sati i izvadio sam svesku i olovku. Pisao sam. Povremeno sam bacao pogled kroz prozor, pokušavao sam da se setim svega, išao sam na sever i to sam toliko dugo želeo. Napokon sam bio u prilici da to i uradim, na kraju, sedeo sam u autobusu i išao na sever Skandinavije. Sumirao sam šta sam sve uradio za dve godine, od onog jutra kad sam se probudio u bolnici privezan nekim aparatima i cevkama zabodenim u ruke, ležao u krevetu nepokretan. Ispalo je da sam se zaista pridržavao nekog svog plana, i da ću proslaviti dve godine od izlaska iz bolnice baš u Laponiji. Nabrajao sam u svesci šta sam sve uradio. Nisam nabrajao šta nisam uradio. Kako je autobus izašao iz Stokholma, i kad smo već dublje zašli u unutrašnjost, među šume i reke, sve sam manje pisao. Nije mi se ni to radilo, a i teksta u glavi je bilo sve manje, nabrojao sam samo par stvari: prohodao, napisao dve knjige, imao jednu devojku, onda sam napisao kako me mrzi da pišem u autobusu.
Gledao sam kroz prozor i na kraju sam stigao. Gradić Solefteo je bio poslednja stanica. Izašao sam iz autobusa i spustio torbu. Trenutak kada sam spustio torbu bio je važan događaj za mene. Dve godine života su bile završene. U tom trenutku, izledalo je kao jedan dug vremenski period. Bio je to dobar osećaj. Čekali su me Rolf i Aneli, moji prijatelji koji su u mom planu obaveza bili poslednji na toj listi, kod njih sam hteo da završim svoj zadatak. Taj plan sam napravio pre dve godine, da njih posetim kada prohodam i uradim ono što sam morao da uradim. Imao sam sreće sa knjigama i zaradio sam dovoljno novca da sprovedem taj plan do kraja. Dve godine pre toga, to je sigurno moglo da izgleda kao sumanuta i besmislena fantazija čoveka koji leži u krevetu privezan za aparate i pravi plan za naredne dve godine. Tako je i izgledalo verovatno. Nisam nikome ni govorio o tom planu, naročito ne koja je bila poslednja stavka u notesu. Ali stigao sam autobusom i spustio svoju torbu u Laponiji.
Izgrlio sam se s Aneli i Rolfom, ljudima koji su te dve godine navijali za mene, ali i pre toga, od njih sam sve vreme imao podršku, u svemu. Stariji od mene preko dvadeset godina, dobro smo se uvek razumeli, iako smo se videli samo četiri ili pet puta, ali i razmenili smo na desetine pisama. Rolf je pesnik i on mi je pisao na engleskom, Aneli je prevodilac sa srpskog na švedski i ja sam njoj pisao na srpskom, onda je ona njemu prevodila, i tako smo održavali kontakt. I prijateljstvo. Rolfu su otkrili rak prostate u međuvremenu, i imao je operaciju, i sve se srećom završilo uspešno, rak je odstranjen. Ušli smo u stari ford, pustili muziku, i odvezli se u njihovu kuću, nekih pedesetak kilometara od Soleftea. Kuća je bila duboko u šumi, najbliži komšija je bio na pola sata hoda. Najbliže selo Lidgat na sat vremena hoda. U selu jedna prodavnica, benzinska pumpa, crkva, jedan restoran, i još par kuća. Toliko toga smo imali da pričamo. I pričali smo, dugo, do duboko u noć. A onda sam se srušio u krevet. Ništa se nije čulo. I zaspao sam.
Probudio sam se sledećeg jutra, izašao iz sobe na spratu, Rolfa i Aneli nije bilo. Napravio sam kafu, poneo notes i olovku i izašao u dvorište i seo za sto. Bio je mokar od rose koja se na severu zadržava duže nego na jugu Evrope. To je bila prva stvar koju sam primetio. Prva razlika. Sedeo sam ispred kuće, u šumi, i u potpunoj tišini. Ništa se nije čulo. Nije bilo ptica, i nije bilo insekata. Te stvari sam odmah primetio, a zatim su krenule druge. Rolf se vratio iz šetnje sa psom Hempom. Malo kasnije, Aneli se vratila iz sela, donela je poštu i novine. Hemp je bio mlad lovački pas, željan trčanja. Bio je vezan kanapom dugim oko dvesta metara, Rolf mi je objasnio da je to zbog lisica koje često protrče, Hemp bi pojurio za njima, i izgubio bi se u šumi. Ili bi ga lisice već namamile. Rolf je morao da se odmara, Aneli je otišla u kuću, imala je nekog posla, Hemp i ja smo krenuli u šetnju. Obmotao sam konopac oko ruke da mi se ne izgubi, bacao sam mu loptu niz uzani zemljani drum koji je išao kroz šumu do jedne od brzih reka koja se nalazila u blizini. Hemp nije najbolje razumeo moje komande, znao sam jedino da mu zviznem da se vrati ka meni ili da ga zovnem po imenu. Nisam znao ni reč švedskog, ali mi je prijalo da zviždim. I razumeli smo se dobro, ipak, Hemp i ja. Stigli smo i do reke, bilo je toplo i Hemp je odmah skočio u reku. Gurnuo sam šaku u vodu, bila je ledena i to sam mogao da osetim sve do lakta. Hemp je plivao sa lopticom koju je gurao njuškom po površini vode. Izvalio sam se na obali reke, legao sam na nešto što je ličilo na debeli sloj mahovine, bilo je mekano i udobno, i nisam znao kako se to tačno zove. Meni je ličilo na mahovinu. I dok sam se šetao sa Hempom primetio sam u šumi zaista dovoljno stvari za koje je trebalo da pitam Rolfa, jednom, kada budemo šetali zajedno. Bilo je vidljivih tragova u šumi koje su losovi pravili, grane žbunova su bile polomljene, te glomazne životinje ne menjaju svoju rutu, i lome sve pred sobom. Bilo je svuda ogromnih mravinjaka napravljenih od borovih iglica, visokih preko jednog metra, i kada im se primakneš, mogu se videti mravi kako se užurbano kreću po borovim iglicama. Uz reku sam često nailazio na oglodano drveće, tragove dabrovih oštrih zuba. Čuo sam jednom kako se jedno stablo srušilo u reku a zatim i jasan zvuk tapkanja po vodi; to je neki dabar slavio uspešno obavljen posao, i to oboreno stablo koje mu je verovatno bilo potrebno za kuću. Sve sam to ipak samo mogao da pretpostavim, i da posmatram. Trebalo mi je i da mi neko kaže šta je zapravo od svega toga tačno.
Ništa nisam znao na severu, tamo gde mi se toliko išlo.
Kada smo se Hemp i ja vratili kući, zatvorio sam svoj notes koji se nalazio na stolu u dvorištu, i vratio ga u torbu. Više ga nisam ni vadio. Ništa nisam znao i nisam ništa ni želeo da pišem. Mogao sam jedino da pitam Rolfa ili Aneli kako se šta zove, i to mi je bilo uzbudljivo i dovoljno, ceo taj trud da stignem do severa, gde sam ostao bez reči i bez potrebe da ih zapisujem. Trebalo je samo da gledam i da pitam šta je ovo i šta je ono.
Jedina stvar koju sam znao, stigao sam tamo gde ništa ne znam.
Nisam mogao biti u boljoj poziciji.
A onda sam posle par dana otišao dalje, još severnije. Umorio sam se za te dve godine i bilo mi je baš to potrebno.
Da budem tamo gde ništa ne znam i gde nemam nikakvog teksta. Ili barem ne onog na koji sam navikao, svakodnevnog, u Beogradu, u Srbiji, na jugu Evrope, gde znaš tačno kako se koja stvar imenuje, ili zove.
Od toga se neki put zaista treba odmoriti.
 
Srđan Valjarević
Dnevnik druge zime

“U 00:50 slušam policijske sirene. Zavijaju. Neko beži, policija ga juri, noć je, to se noću često dešava na mojoj raskrsnici. Toplo je. Spava mi se. Umoran sam. Bole me stopala. Popio sam lek protiv bolova. Krevet je na pola metra od mene. Tu su ćebe i jastuk, moji drugovi, već mesecima smo nerazdvojni. Čekaju me da im se pridružim. Što ću i da učinim, naravno. I onda ćemo, drugarski, da se zagrlimo, i tako, zajedno, da provedemo celu noć.

Tačno u 7:40 otvaram oči. Odmah sam pogledao na ručni sat, odložen na stolu, kraj kreveta. Pomislio sam da nikada pre nisam ovako otvorio oči. To često mislim. Kad ovako otvorim oči, mirno a odjednom, odmah novost, čim se probudim. A mi, drugovi, izgužvani. Svašta smo noćas prošli zajedno. Samo sam rekao: „Svi za mnom!“ I onda smo se izgužvali, tako da sam prvo njih doveo u red, da budu uredni tokom dana. Za sebe ću da vidim kasnije, imam vremena. Znam samo da ne moram nigde da žurim. I neka mi takav bude dan. Miran i bez žurbe...“

„... Bilo mi je muka od ljudi, od svega, od samoga sebe, to najviše, od sopstvenog lošeg života, i od tuđih loših života, i odlučio sam da to bude ova noć. Nekorisno i ubitačno je biti uporan u lošem življenju života. I sada ležim i mislim bistrije i popravljam svoje namere. Ispravljam ono što može, ležeći, kao automehaničar, dok gleda i čeprka ispod automobila. Ja ležim i čeprkam i popravljam onaj deo gde su moje namere. Podmazujem to mesto. Da bolje rade...”

“U 17:10 sneg je padao i bio je veličine dečijeg dlana. Jedan taj dečiji dlan belog snega sleteo je na moj otvoreni desni dlan koji sam namerno ispružio. I rukovali smo se. I upoznali smo se.”

“Ej, evo piše na kompjuteru da je 12:15, dobra je ovo sprava, kuckam, nije mi loše, trebalo bi da ti telefoniram, da ti se javim, ali ne mogu, nemam tvoj broj. Dosta je i ovo. A i ono što mislim, i to je dosta lepo. I dosta o tome. Ovo je samo da ne bude da nisam rekao. Moje je da to kažem. A tvoje je da se pojaviš jednog dana. Jedini problem je to što se ne poznajemo. Nisam te nikada video, tako da ne znam ni kako bih te i prepoznao. A to što o tebi ne znam ništa, ni ko si, ni šta si, to mi nije problem. Moje je, zaista, samo da tebi kažem sve što imam. Jednom.”
 
Budući da volim Tebe ,volim Te, dakle, ti koja teško shvataš, i kao što more
voli sićušan oblutak na svom dnu, upravo tako i moja ljubav preplavljuje tebe
pa neka sam opet kod Tebe oblutak ako to nebesa dopuštaju.

Volim i celi svet kojem pripada i Tvoje levo rame, ne, najpre je bilo desno
i zato ga ljubim kada mi se prohte i kad si Ti toliko dobra da smakneš bluzu s njega,
i kojem pripada i levo rame, i Tvoje lice nada mnom u šumi, i mirovanje na
tvojim gotovo obnaženim grudima. I zato imaš pravo kad kažeš da smo
već bili jedno, i ja se uopšte toga ne bojim, štaviše, to je moja jedina sreća
i moj jedini ponos, i ja to nipošto ne ograničujem na šumu.

Franc Kafka
 
O bolu

Moja prva i jedina supruga slikala je i govorila mi o tome:
-Sve je to tako bolno,svaki potez je bol,jedna greška i citava je slikaupropašcena.Ti nikad neceš razumeti taj bol.

-Slušaj, dušo",rekao sam joj.Što ne šljakaš nešto lakše,nešto što ce da ti godi

Samo me pogledala i mislim da je to bila prva njena spoznaja tragedije što nas dvoje živimo zajedno.
Takve stvari obicno zapocnu negde.

Bukowski
 
Želja-Dragana Konstantinović

Želim da sam s tobom stopljena u ćutnji,
rasplamsalom dahu il' podnevnoj šetnji...

Probuđena želja talasa u slutnji
koja se kroz nemir iscrta u pretnji.

Šta ako je sve to samo igra čula,
samo treptaj rose,kratki ples leptira...?

Ako s prvim daškom vetrometnih frula
sve ovo u nama počne da se spira...

Zagledam u sebe,tražim tvoje oči,
i plaši me pogled s tim osmehom smelim.

Obojena slutnjom strahujem da kročim
i ne mogu ništa osim da te želim...
 
Sve što ne podnosim ima svoje ime.
Ne podnosim starce. Njihove bale. Njihove žalopojke. Njihovu beskorisnost.
Još je gore kada nastoje da budu korisni. Njihovu zavisnost.
Njihove šumove. Brojne i ponavljajuće. Njihove razdražujuće anegdote.
Okosnice njihovih priča. Njihovo nipodaštavanje budućih naraštaja.
Međutim, ne podnosim ni naredna pokolenja.
Ne podnosim starce kad se bune i očekuju slobodno sedište u autobusu.
Ne podnosim ni mlade. Njihovu nadmenost. Njihovo hvalisanje snagom i mladošću.
Nadmenost junačke nepobedivosti, jer ne ustupaju mesto starcima u autobusu.
Ne podnosim razbojnike. Njihovo iznenadno cerekanje. Bez savesti i uzaludno. Njihovo omalovažavanje bližnjeg, a različitog. Još nepodnošljiviji su dobri mladi, odgovorni i velikodušni. Utonuli u dobročinstvo i molitvu. Previše učenosti i previše smrti. U njihovim srcima i njihovim glavama.
Ne podnosim mušičavu decu koja se sama preporučuju i njihove opsesivne roditelje koji sve redom obaveštavaju isključivo o svojoj deci.
Ne podnosim decu koja se deru i plaču. A ona tiha me uznemiravaju, dakle ne podnosim ih.
Ne podnosim zaposlene i nezaposlene, slatkorečivu hvalisavost i beskrupuloznost zbog njihove božanske nesreće. Koja božanska nije. Samo nedostatak posla. Ali, kako podneti sve te posvećene bobi, osveti, lakim izborima, i sa znojem što se širi ispod pazuha? Nemogućno ih je podneti.
Ne podnosim menadžere. A čak nema ni potrebe objašnjavati zašto.
Ne podnosim malograđane, zatvorene u ljusku svog govnjivog sveta. Strah im usmerava život. Strah od svega što ne ulazi u tu ljušturu. Dakle, i snobove, i bez poznavanja značenja te reči.
Ne podnosim verenike, jer zakrčuju. Ne podnosim verenice, jer se mešaju.
Ne podnosim one širokih vidika, tolerantne i beskrupulozne. Uvek ispravne. Uvek savršene. Uvek besprekorne. Sve je dozvoljeno, sem ubistva. Kritikuješ ih, i oni ti zahvaljuju na kritici. Prezireš ih, i oni ti dobrodušno zahvaljuju. Sve u svemu, posramljuju te. Jer bojkotuju pakost. Dakle, nepodnošljivi su.
Pitaju te: „Kako si?“ i zaista žele da znaju kako si. Šok. Međutim, ispod nezainteresovanog interesovanja, s neke strane, dolazi nabadanje noževima.
Ali, ne podnosim ni one koji te nikada ne dovode u nelagodnost. Uvek poslušni i puni obećanja. Verne ulizice.
Ne podnosim igrače bilijara, nadimke, neodlučne, nepušače, smog i čist vazduh, trgovinske predstavnike, picu na parče, isplativost, kornete sa sladoledom od čokolade, logorske vatre, menjačnice, tapete s cvetnim šarama, fer trgovinu, nered, ambijentaliste, građansku svest, mačke, miševe, bezalkoholna pića, neočekivano zvono na interfonu, duge telefonske razgovore, one koji tvrde da je jedna čaša valjanog vina dobra za zdravlje, one koji se pretvaraju da su ti zaboravili ime, one koji, kako bi se odbranili, kažu da su profesionalci, školske drugove koji te posle trideset godina zovu po prezimenu, starce koji ne propuštaju priliku da te podsete kako su oni bili deo Pokreta otpora, nespremnu decu koja nemaju šta da rade te odlučuju da otvore umetničku galeriju, bivše komuniste koji gube glavu za brazilskom muzikom, plahovite koji kažu zanimljivo, moderne koji kažu pizdarija i iz toga izvedene reči, slatkorečive koji kažu lepotičice, dušice, famozno, ekumeniste koji sve nazivaju „ljubavi“, pojedine lepojke što govore obožavam te, srećkoviće koji sviraju po sluhu, lažne disidente koji kada ti govoriš ne slušaju, nadmoćne što prosuđuju, feministkinje, pešake, zaslađivače, modne kreatore, režisere, auto-radio, baletane, političare, skijaške cipele, pubertetlije, podsekretare, rime, vremešne rok pevače u pripijenim farmerkama, nadmene i ozbiljne pisce, rođake, cveće, plavokose ljude, klanjanje, police, intelektualce, ulične umetnike, meduze, čarobnjake, VIP-ovce, silovatelje, pedofile, sve cirkusante, kulturne poslenike, socijalne radnike, zabave, ljubitelje životinja, kravate, lažno kikotanje, provincijalce, hidroglisere, sve kolekcionare. Za stepen više ne podnosim one koji skupljaju satove, sve hobije, lekare, pacijente, džez, reklame, konstruktore, majke, sve gledaoce basketa, sve glumce i sve glumice, video art, luna parkove, eksperimentatore svih vrsta, čorbe, savremeno slikarstvo, stare zanatlije u svojim radionicama, gitariste amatere, statue na trgovima, rukoljub, banje za lepotu, filozofe privlačnog izgleda, bazene s previše hlora, alge, lopove, anoreksične žene, godišnje odmore, ljubavna pisma, sveštenike i ministrante, supozitorije, etno muziku, lažne revolucionare, morske školjke, pande, bubuljice, perkusioniste, tuševe sa zavesama, prohteve, žuljeve, ukrasne predmete, mladeže, vegetarijance, vedutiste, kozmetiku, operske pevače, Parižane, rolke, muziku u restoranu, proslave, sastanke, kuće s pogledom, anglicizme, neologizme, tatinu dečicu, decu umetnika, decu bogataša, tuđu decu, muzeje, predsednike opština, sve članove opštinske skupštine, one koji protestuju, poeziju, kobasičare, zlatare, alarme, lančiće od žutog zlata, političke vođe, sledbenike, prostitutke, osobe previše niske ili previše visoke, sahrane, dlake, mobilne telefone, birokratiju, instalacije, automobile svih kubikaža, priveske za ključeve, kantautore, Japance, šefove, rasiste i tolerantne, slepe osobe, ultrapas, bakar, olovo, bambus, kuvare na televiziji, masu sveta, kreme za sunčanje, lobije, žargone, fleke, izdržavane žene, rógove izobilja, mlade starce i starce mladiće, snobove, radikalni šik, estetsku hirurgiju, obilaznice na auto-putevima, biljke, mokasine, sektaše, televizijske voditelje, plemiće, gajtane koji se uvrću, asistentkinje TV voditelja, komičare, igrače golfa, naučnu fantastiku, veterinare, manekenke, političke izbeglice, tupave, potpuno bele plaže, improvizovane religije i njihove sledbenike, drugorazredne keramičke pločice, tvrdoglavce, profesionalne kritičare, parove, on mlad, ona zrelih godina i obrnuto, zrele, sve osobe sa šeširom, sve osobe s naočarima za sunce, lampe za potamnjivanje kože, požare, narukvice, osobe s preporukom, vojna lica, razuzdane igrače tenisa, ljubitelje i navijače, mirise kupljene u trafici, venčanja, viceve, prvo pričešće, masone, misu, one koji zvižde, one koji iznenada počnu da pevaju, podrigivanje, heroinomane, Lajans klub, kokainomane, Rotari klub, seks turizam, turizam, one koji preziru turizam i kažu da su putnici, oni koji govore iz iskustva, one koji nemaju iskustva ali svejedno žele da govore, one koji umeju da žive, učiteljice, bolesno opsednute sastančenjem, bolesne uopšte, bolničare u klompama, stvarno, zašto li nose klompe? Ne podnosim stidljive, logoreične, lažno tajanstvene, nespretnjakoviće, izlapele, ćudljive, prenemagala, ludake, genije, heroje, sigurne u sebe, ćutljivce, srčane, zamišljene, uobražene, nevaspitane, savesne, nepredvidive, uviđavne, pažljive, krotke, stručnjake, strastvenike, bahate, večno iznenađene, nepristrasne, nesuvisle, zatvorene, štosere, cinične, plašljive, zdepaste, svađalice, ohole, flegmatične, hvalisavce, dragocene, moćne, tragične, bezvoljne, nesigurne, sumnjivce, razočarane, začuđene, pobednike, škrtice, rezignirane, zapuštene, sladunjave, tužne, što se vazdan žale, hirovite, razmažene, bučne, masne, osorne i sve ostale što se s određenom lakoćom uklapaju u društvo. Ne podnosim nostalgiju, normalnost, zlobu, hiperaktivnost, bulimiju, ljubaznost, setu, žalost, inteligenciju i glupost, uobraženost, mirenje sa sudbinom, stid, drskost, simpatičnost, dvostruku igru, nebrigu, zloupotrebu moći, nepodesnost, sportsko držanje, dobrotu duše, religioznost, hvalisanje, ljubopitljivost i ravnodušnost, glumatanje drame, stvarnost, krivicu, minimalizam, trezvenost i prekomernost, opšta mesta, lažnost, odgovornost, lakomislenost, uzbuđenje, mudrost, odlučnost, samosažaljenje, neodgovornost, ispravnost, suvoparnost, vedrinu, lakomislenost, pompeznost, neophodnost, ljudsku bedu, saosećanje, sumornost, predvidljivost, nesavesnost, zavodljivost, užurbanost, mračnjaštvo, nemarnost, sporost, osrednjost, brzinu, neizbežnost, amaterizam, profesionalizam, opisivanje, automobilizam, autonomiju, zavisnost, eleganciju i sreću.
Ne podnosim ništa i nikoga.
Ni sebe samog. Naročito ne sebe samog.
Samo jednu stvar podnosim.
Nijanse.

Paolo Sorentino - Svi su u pravu
 
1621554006971.png
 
BUNTOVNIK S RAZLOGOM

Pa šta ako sam sanjar
I zamišljam svet boljim no što jeste,

Idealima je sudbina
da tonu i uzdižu se.

Šta ako me lome vrtlozi
laži i licemerja..

Stalnost izazova
izoštri čula

Neka sam čudak
Što veruje u snove..to reći će
oni što ne poznaju me

To njihov je odraz u ogledalima

Neka sam sanjar
sanacu i dalje,

U oblacima ploviću sve više,
Neka me lome,

Zvezdama stremiću
sve bliže,

Ja čudak sam
Na životnoj niti što snove niže…

Marina Ugrin
 
"Moje veliko slovo" - Željko Krznarić

Ti si jedno veliko slovo
u mom životu,
neoprostivo i nedužno,
namerno i slučajno,
ti si sve.

I noćas ja se odjednom setim kiše
koja je pala tog popodneva.
Setim se tvojih očiju
iz kojih nisam izlazio
pet sati i nekoliko minuta
a za to vreme svet se okretao
i ništa nije stajalo;

Druga smena je radila neumorno,
neko je u tom trenutku ljubio
i umiralo se u tih pet sati
i nekoliko minuta
a mi smo delili sudbinu ruže
ja s tvojim imenom na usni
i ti sa mnom.

Kiša je padala tog popodneva
znam to sigurno
jer na tvom licu je zasjala jedna kap
poput bisera
i trave su sanjale o nama.

Ti si jedno veliko slovo u mom životu
i samo sam tebe učio
kako se pobedjuje ravnodušnost
govorio sam ti lepo
a ustvari
ponekad sam pomislio kako bi bilo
raskopčati tvoju košulju
i ljubiti te dugo
tako dugo dok kiša ne prestane.

Ti si moje veliko slovo
veliko poglavlje jednog popodneva
i malo večernje tame.

Ti si zvezda lutajuća
koja mi se seli iz oka u oko.
Pa setiš li se kako smo izašli
iz te kiše sretni,
moje veliko slovo?
 
I zao, i nesrećan, i izuzetan čovek treba da imaju svoju filozofiju, svoje puno pravo, svoj sunčev sjaj! Nije ih potrebno sažaljevati, moramo se odučiti od te
oholosti, mada je čovečanstvo do sada od nje učilo i primenjivalo je. Za njih ne možemo da postavimo nikakve ispovednike, prizivače duše i praštače grehova.
Nego nam je potrebna nova pravičnost! I neko novo ždrebanje! I nova filozofija! I moralna zemlja je okrugla. I moralna zemlja ima svoje antipode! I antipodi
imaju svoje pravo na život! Treba otkriti i drugi svet - i više nego jedan! Na brodove, vi filozofi''.

Fridrih Niče - Vesela nauka
 
U kraju gde nikad nisam bio srecno izvan svakog iskustva,tvoje oci imaju svoju tisinu:
U pokretu tvom nesto me okruzuje sto dotaci ne mogu jer je previse blisko.

Tvom pogledu neznom koji me polako zatvara
i onda kada bih tako zatvoren bio otvarala bi me ti kao sto prolece
otvara (dodirivajuci vesto i tajanstveno svoju prvu ruzu).

Ili ako zelis da zatvoren budem,ja i zivot moj u istom trenu opet cemo zatvoreni biti
kao sto srce ovoga sveta zamislja sneg koji posvuda pomalo pada;

Nista sto otkriti bismo mogli nema
moc takve krhkosti kao sto je tvoja:i trajanje njeno
s bojom krajolika svojih pobedjuje mene
nudeci smrt i vecnost u svakom dahu.


(Ne znam sto je to u tebi sto otvara i zatvara;
ali ipak jedan deo mene zna da je glas tvojih ociju dublji od svih ruza)
niko,cak ni kisa,nema tako malene ruke.

E.E.Kamings
 
Tin Ujević "Samo je san stvarnost"

Samo je san stvarnost
Tu nema ni jučer, ni danas, ni sutra...
Preostaje samo nada i očekivanje.

Zbivanja su u mašti, a misli su snovi o snovima.
Povest je niz halucinacija, čovečanstvo živi u opsenama,
a gine sa laži na usnama.

Kada umrem, hteo bih da moje ime pripadne ne jednoj ulici ni nekoj zvezdi, no radije jednoj lepoj, velikoj, mirišljavoj ruži.
Za mnom da zaplaču Marije, ali samo lepe
i da se skupe esencije proliju u ljubavno izgaranje nad lomačom tela.

Da smrt moja ne došavši prerano ni prekasno bude motiv za dublju, svečanu muziku energije
koja pročišćuje. Jer patnja mora da je zaslužila jednu večitu lepotu.
I sve ove reči jednom nasumce bačene u vetar, da se vrate drugi put, s dubljim stalnijim zvukom i čišćim značenjem,
da se dogodi saznanje proleća.
 
Lirski razgovor

- Reci, koliko me voliš?
- Hoću!
- Reci!

- Volim te na suncu. I volim te u senci. Volim te u šeširu, I volim te u žaketu. Kad vetar duva napolju. I kad si na banketu. U zovama, u brezama, kraj malina i klena. I kada spavaš . I kada radiš povijena. Volim te i kada jaje lepo mutiš. Volim te čak i kašiku kada ispustiš. I u taksiju. I u autu. Bez izuzetka. I od kraja ulice. I od početka. I kada kosu svoju češljem lepo deliš. I u opasnosti. I kad se veseliš. Na moru. U gorama.
U kaljačama. Bosu. Danas. Juče. I sutra. I danju i noću. I u proleće kad dolaze nam laste.

- A leti, kako me voliš?
- Kao srž leta zna se!
- A da li me voliš u jesenje dane?
- Čak i onda kada gubiš kišobrane.
- A kad se zimi posrebre prozori.
- Zimi te volim kao vatru koja veselo gori. Blizu tvog srca.I uz tvoju nogu. A iza prozora sneg i vrane na snegu!

Konstantin Galčinjski
 
"Dodje mi ponekad" - Dusan Bajski

Dodje mi ponekad
Da legnem kraj reke,
Da se istecem sa njom ili
Da ostanem na dnu, da mi isperu vode
Srce i dusu.

Dodje mi ponekad
Da brojim rastajuce zvezde
I da gledam plavetnilo neba kuda
Krstare namrgodjeni oblaci.

Dodje mi ponekad
Da legnem kraj reke,
Jer obuhvata me neka luckasta tuga
Onda kad stojim i pratim
zelene talase
Od obale do obale.

Dodje mi ponekad
Da se valjam po travi
Zajedno sa senkama pasa koji laju
Na duvarskom satu,
(Sat koji ne otkucava ponoc).

Dodje mi ponekad
Da pijuckam reku od izvora
do usca,
Jer hocu da sretnem
zlatnu ribicu
I da je zamolim da mi nacrta
Svoj lik, da je ne bih izgubio
U bezdanu svojih secanja.
 
Duško Trifunović "Grešio sam mnogo"

Grešio sam mnogo, i sad mi je žao
i što nisam više, i što nisam luđe
jer, samo će gresi, kada budem pao
biti samo moji - sve je drugo tuđe.

Grešio sam mnogo, učio da stradam
leteo sam iznad vaše mere stroge
grešio sam, jesam, i još ću, bar se nadam
svojim divnim grehom da usrećim mnoge.

Grešio sam, priznajem, nisam bio cveće
grešio i za vas, koji niste smeli,
pa sad deo moga greha niko neće
a ne bih ga dao - ni kad biste hteli.
 
Duško Trifunović "Ima nešto..."

Ima nešto u tom što me nećeš
ostavljaš mi vremena za druge
vidim kako veselo oblećeš
kao leptir oko moje tuge.

Ima nešto u tom što me nećeš
nesto čemu ni sama ne znaš ime
sve što kažeš na šalu okrećeš
a sve znači - ne zaboravi me.

Ima nešto u tom što me nećeš
od te laži načisto umreću...

Ima nešto u tom što me nećeš
i u tome što ja tebe neću.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Atomic™
Rudi Gernrajh - čovek koji je izumeo tange
Odgovora
1
Pregleda
237
VranV
VranV
Nina
Zaboravite na patike, Adidas je upravo izbacio Adimule
Odgovora
16
Pregleda
512
Manastirka
Manastirka

Back
Top