Lepa tema - odlomci iz vaših omiljenih knjiga

[ТТТТ]

Продирући у живу ћелију страног тела, вирус њену садржину замењује својом и претвара је у фабрику за производњу нових вируса.

Промене које на тај начин изазива у животној средини ћелије неупоредиво су дубље и драматичније него што се човек сме надати да икад постигне у својој.

Вирус је најсавршеније створење у космосу. Његова биолошка организација није ништа друго него машина за производњу живота у његовом најчистијем смислу.

Вирус је врхунац природне стваралачке еволуције.

Врхунац вештачке је – интелигентан вирус. Творевина која има форму човека, а природу вируса, виталност вируса и интелигенцију човека.

Симбиоза вируса лишеног бесциљности и човека ослобођеног ограничења владала би природом, којој обоје служе само као ђубриво.

ПРОФЕСОР ДР ФРЕДЕРИK ЛИЕБЕРМАН

-Борислав Пекић, Беснило-

 

[Antigon@]

Baš ti hvala.
I Pekiću hvala.

 

[ТТТТ]

Baš ti hvala.
I Pekiću hvala.

Нема на чему и други пут.

(Клинички разговори)

-Одакле си дошао?

-Ниоткуд. Ја сам одавде.

-Како то да те никад нисам срео?

-Нисам излазио.

-Био си болестан?

-Не, био сам здрав.

-Па, зашто ниси излазио?

-Па зато. Зато што сам био здрав.

-А сада, зашто си сада изашао?

-Разболео сам се. Сад сам као и сви други, нико ме неће приметити.

-Шта би се десило да те примете?

-Прогласили би ме за здравог.

-Је ли то рђаво?

-Како где. У болесном свету свакако.

-И шта би са тобом радили?

-Лечили би ме док се не бих и ја разболео.

-Али, ти си већ болестан, зар ниси?

-Од своје болести, да, само они хоће да болујем од њихове...



-Борислав Пекић, Тамо где лозе плачу-

 

[Baudrillard]

Poslednjih deset godina života želeo sam da provedem pored mora. I evo me ovde. Tako je bilo i u mladosti. Kada mi se probudila svest o tome s kakvom sudbinom moram da se borim na ovoj zemlji, pothranjivao sam ovu misao: otići. Hteo sam da živim u Engleskoj ili Nemačkoj. To beše još u ono doba kada je u meni gorela herostratska želja za slavom. Beše to slabost, danas već znam. Ne kao da bi takva bila svaka žudnja za slavom. Postoje i one koje ponosno cvetaju. Plutarh priča kako je zatekao Cezara da plače u šatoru centurije. Šta ti je, zapitao ga je. Dvadeset devet mi je godina, uzviknuo je Cezar, Aleksandar Veliki je u ovim godinama već i Indiju osvojio. A šta sam ja?
O, ja nisam bio Cezar. Čak i ne znam šta me je zadržalo da ne palim crkve. Beše to slabost. Čak i nije bila žudnja za slavom. Ništa nisam postigao. Ali sam znao i da nikada ništa neću postići. Želeo sam da odem u drugu zemlju. Ali je potom usledio trenutak kada sam uvideo da za ono što ja hoću, prvi preduslov jeste da ostanem kod kuće. Svuda bih bio bez korena, upravo s ovim i upravo ovako. U inostranstvo može da ide inženjer, lekar, bankar, mogu čak i sveštenik i vojskovođa. A ja sam bio onaj neko ko ne može. Morao sam da ostanem. A moram da ostanem i sada, na kraju života, kada više i ne želim ništa drugo do da potpuno sazrim. Evo me u ovom narodu, u ovoj zemlji, svaka mi je namera bezuspešna, svaka reč uzaludna beše, svi planovi su mi se razbili, propao sam, neprimetno, suvišno i nepoznato. Ne gledam more na čijim obalama sam želeo da umrem, ne osećam miris smokava i obalskih borova, koji maestral donosi iz zaliva, i ne čujem romor talasa na hridinama. Čak i ovde poraz. Moj dajmon me ne pušta. I nemam nikakve utehe. Znam da neće biti potomstva koje će me poštovati. Ono što sam ja radio tako je nečovečno da se prema tome neće prodobriti nikakvo potomstvo. Nisam naklonjen nikome, čak ni njemu. U meni niko neće naći opravdanje. Nigda ovde nije bilo čoveka koji je manje bio umiljat. Ali i inače, potomstvo! Neće ono imati ni želje da se muči hartijama. Dolaze vremena koja će zaboraviti svaku prošlost. Sadašnjost će nagnati ljude da zaborave prošlost — ne zato što će biti veoma srećni, nego upravo veoma nesrećni, toliko čak da niko neće umeti da im ublaži patnje. Zašto bi baš iščeprkali mene koji nemam nikakvo saosećanje prema njima? Vreme slova je i inače već minulo. Pisanje je nesavremena strast, i sve više će to biti. Biće zaboravljen svako ko je pisao, čak i ja. Postoji u meni jasnovidost da to kažem, ma koliko je sud težak, naročito za mene sama, u čijem životu postoji tako užasna nesrazmera između onoga što sam ostvario i onoga što se u meni primećivalo. I tako, ono što sam činio, zauvek je izgubljeno. Čak i ovo. Jer ostali? Ko sme sebe da postavi uz mene. I kada to pitam, ne govori li iz mene oholost. Toliko sam sam da ne samo što jedino ja umem učiniti ono što sam učinio, nego sam ja i jedini koji zna šta sam uradio.

Bela Hamvaš - Mađarski Hiperion

 

[Nina]

Priča - Milos Crnjanski

Sećam se samo da je bila
nevina i tanka
i da joj je kosa bila
topla, ko crna svila
u nedrima golim.

I da je u nama pre uranka
zamirisao bagrem beo.
Slučajno se setih neveseo,
jer volim
da sklopim oči i ćutim.

Kad bagrem do godine zamiriše,
ko zna gde ću biti.
U tišini slutim
da joj se imena ne mogu setiti
nikad više.

 

[ТТТТ]

Ево ме, Хилмаре, у историјској јами, за коју смо, заведени псеудобожанском равнодушношћу Науке,

веровали да је ископана за друге, а да се обавеза историчара састоји једино у њеном скрупулозном именовању и премеравању.

Ево ме, дакле, како народ вели, у говнимa.

Др. фил. Конрад Рутковски

- Б. Пекић, Како упокојити вампира-

 

[ТТТТ]

Поноћна дилема


Мислили смо да сувише знамо

баш о свему

и да смо данас

сигурно склоњени и заштићени

у својим исцртаним круговима

мира и досаде

обманули један сурови живот

да смо се

овако немирима недокучиви

испели на узвишења зрелости и нерањивости

како би се, тако,

у самозадовољству

могли надмено подсмехивати

свему што служи болу и патњи...



Вероватно,

све би било много боље

да нисмо ништа мислили и ништа знали,

да смо се само...

препустили слабостима у нама...

-Јовица Летић-

 

[ТТТТ]

Страх

Страх од полицијских кола која стају пред кућом.

Страх да заспим ноћу.

Страх да не заспим.

Страх од навале прошлости.

Страх да садашњост измиче.

Страх од телефона који звони у мукло доба ноћи.

Страх од олуја са муњама и громовима.

Страх од чистачице са мрљом на образу.

Страх од паса за које су ми рекли да не ујадају.

Страх од тескобе.

Страх да ћу морати да идентификујем мртвог пријатеља.

Страх да останем без пара.

Страх да их имам превише, мада људи не би поверовали у то.

Страх од психолошких карактеризација.

Страх од кашњења и страх да ћу стићи пре осталих.

Страх од рукописа моје деце на ковертама.

Страх да ће она умрети пре мене, и да ћу се осећати кривим.

Страх да ћу морати да живим са мајком у њеној старости,

и мојој.

Страх од конфузије.

Страх да ће се овај дан окончати лоше.

Страх да се пробудим и откријем да си отишла.

Страх од невољења и страх од недовољног вољења.

Страх да то што волим буде погубно за оне које волим.

Страх од смрти.

Страх од предугог живљења.

Страх од смрти.

То сам већ рекао.

- Рејмонд Карвер-

 

[Nina]

I ako uopće znam šta je ljubav, onda to znam zbog tebe.

Hermann Hesse.

 

[winx vila]

https://aleksandarnovakovic.weebly.com/uploads/2/6/8/7/26876043/domino_efekat_finale.pdf

 

[Lada]

"Svaki nagon koji nastojima da prigušimo neprestano kljuca u mislima i truje nas. Telo greši jednom i onda je s gresima završeno, jer je delanje način pročišćenja...Jedini način da se čovek otarasi iskušenja jeste da mu popusti."
Oskar Vajld "Slika Dorijana Greja"

 

[Lada]

Ruke. Svemu su krive ruke. To je kod nas i kod majmuna koji jedini medju životinjama imamo ruke!
I gledao je ruke. Ruke pametne i vrijedne, svemoćne i lukave, strašne, zločinačke ruke. Mogu se stisnuti u šaku, raširiti u lepezu i sklopiti u najropskiju molitvu. Njima se može dohvatiti nož i pištolj i protivnički grkljan...
Rukama se može zadaviti!
Ta ga je činjenica zaprepastila. Ovim istim rukama kojima se miluje draga po kosi i pas niz dlaku, kojima se odmahuju pozdravi i šalju poljupci onima koji odlaze ili onima koji ostaju... Ruke rade, grade, stvaraju, onda opet uništavaju i ruše što su stvorile. Lude ruke. Ruke hvataju ruke, uvjeravaju se stiskom o medjusobnom prijateljstvu, bratstvu, solidarnosti i vjernosti do smrti, zatim ruke ustaju protiv ruku, bore se protiv ruku, sakate ruke. Ruke ubijaju ruke. Ruke ubojice. Svemu su krive ruke, to je jasno. A da nema ruku? — nosovi bi nam se izdužili u surle ubilačke, bili bismo mali dvonožni opaki slonovi.
Ranko Marinković "Ruke"

 

[ТТТТ]

Kада се Грегор Самса пробудио једног јутра из немирних снова, приметио је да се у кревету претворио у огромну бубашвабу.

Лежао је на леђима тврдим као панцир и видео, када би мало подигао главу, свој подигнут, смеђ, укрућен и подељен стомак

на чијем се врху једва још држао покривач који само што није склизнуо на под. Бројне, у односу на тело јадне и мршаве ножице,

трепереле су му беспомоћно пред очима.

Шта се са мном догодило, помисли. То није био само сан.

Његова права правцата, само осетно мала, људска соба лежала је мирно, између четири добро позната зида.

-Франц Кафка, Преображај-

 

[Baudrillard]

Roman Jakobson je bio razrok. Prikrivajući rukom levo oko, vikao
je poznanicima:
- Gledajte u desno! Zaboravite na levo! Desno mi je glavno! A
levo - ono je tako, danak formalizmu.
Lako je praviti se lud, kad si prethodno utemeljio čitavu filološku
školu!...
- Jakobson je bio veseo čovek. Ali ne previše dobar. O tome
govori slučaj sa Nabokovim.
Nabokov je tražio profesorsko mesto na Harvardu. Svi članovi
naučnog veća bili su - za. Jakobson je jedino bio – protiv. Ali je bio
i predsednik veća. Njegova je reč bila odlučujuća. Posve svega
kolege mu rekoše:
- Treba da Nabokovu ponudimo posao. Ta on je veliki pisac.
- Pa šta? – začudio se Jakobson. – Slon je takođe velika
životinja. Ali mu ne nudimo da stane na čelo katedre za
zoologiju!

Sergej Dovlatov - Beležnice

 

[Lada]

Postoje poslepodnevni i jutarnji preljubnici, noćni i ranoranilački, vikend-preljubnici i oni koji se u to upuštaju samo radnim danima. Mesta na kojima se dešava preljuba takođe su raznolika - od stanova s mirisom luka do trećerazrednih hotela, a ne smeju se zaobići ni podrumi, automobili, sobice za fotokopir mašine, pa ni palate. I svako od tih mesta je kao neki naduvani balon u čijoj unutrašnjosti lebde dva bića koja za tih nekoliko sati uspevaju da pobegnu od svojih ustaljenih prostornih i vremenskih odrednica. Preljubnici vode ljubav, pričaju, svađaju se ili plaču unutar svog zajedničkog zabrana, u kom je kiseonik jedina stvarnost koja dopire od spolja..." Huan Hose Miljas

 

[Lada]

"I pre nego što sam uspeo da otpakujem svoj rodjendanski poklon, čuo sam u paketu zvonjenje, tako da sam odmah pogodio da je reč o mobilnom telefonu. Uzeo sam ga i čuo glas svoje žene koja mi uz gromoglasan smeh čestita rodjendan sa telefona iz spavaće sobe. Te noći ona je želela da razgovaramo o životu: o godinama koje smo proveli zajedno i o svemu tome. Ali je insistirala da to radimo preko telefona, tako da je otišla u spavaću sobu i odande me pozvala u dnevni boravak, gde sam se ja nalazio s mobilnim okačenim o pojas. Kad smo završili razgovor, otišao sam u spavaću sobu i ugledao je kako sedi zamišljena. Rekla mi je da je upravo okončala telefonski razgovor sa svojim mužem i da je progone sumnje da li da mu se vrati. Naš odnos joj stvara osećaj krivice. Budući da sam ja bio njen jedini muž, protumačio sam sve to kao seksualnu provokaciju, tako da smo vodili ljubav s očajanjem dva preljubnika.
Sledećeg dana bio sam u kancelariji i upravo sam jeo sendvič u prepodnevnoj pauzi kad zazvoni mobilni. Bila je ona, jasno. Rekla je kako više voli da mi prizna da ima ljubavnika. Pratio sam tok njene priče, jer mi se učinilo da će nam ta igra oboma dobro doći, tako da sam joj kazao neka ne brine: rešavali smo i druge krize pa ćemo rešiti i tu. Te noći ponovo smo razgovarali telefonom, isto kao i prethodnog dana, i ona mi je rekla da kroz koji trenutak treba da se nadje sa svojim ljubavnikom. To me je jako uzbudilo, tako da sam odmah prekinuo razgovor, ušao u sobu i vodili smo ljubav sve do zore.
Čitavu nedelju dana dešavalo se isto. U subotu, kad smo se najzad obreli u spavaćoj sobi posle uobičajenog telefonskog razgovora, rekla mi je da me voli, ali da mora da me napusti, jer je potrebnija svom mužu nego meni. Posle tih reči, dohvatila je kvaku na vratima i otišla, i otada telefon više nije zvonio. U potpunoj sam zbrci." Huan Hose Miljas

 

[Lada]

Šta, zar ne umeš više ljubiti? Dragi, od mene udaljen tako kratko, a zaboravi kako se ljubi slatko? Zašto najednom strepim u tvome zagrljaju? A pre u tvojoj reči, u pogledu, u smehu uživala sam ko u raju, poljupci ti strasni behu ko da si mene ugušiti hteo. Poljubac daj mi vreo! Poljubiću ja tebe, ako ti nećeš mene! Vaj! Tvoje usne su ledene, reč sa njih teći presta. Gde tvoja ljubav, onako snažna pre, sad nesta? Ko me je lišio nje?”

Johan Volfgang Gete, “Faust”

 

[Lada]

"...Ana , moje sunce,svu ljubav koju sam nosio u sebi cuvao sam za tebe.Kada sam volio Leu bilo mi je dvadeset,nisam znao zasto je volim.Ja volim i Flur,moju zenu,ali ne kao zenu vec kao prijatelja.Sa tobom je to drugacije.Onog momenta kada sam te ugledao,znao sam zasto te volim.Moja mala Bojerin,ponosna i snazna, i puna zivota.Htio sam da te posjedujem i da ti pripadam.Htio sam tvoje sinove.Nisam sa Anatolom nista znao zapoceti.Njegovo prisustvo me prisililo da glumim jednu ulogu ciji tekst nisam razumijevao.Igrao sam oca.Sa tobom sam htio sinove zaceti. Svejsno uzivajuci u svakom momentu akta.

Okrenuo se na ledja zatvorio je oci i umornom rukom presao preko lica.Onda je ponovo poceo da prica :

U Vermontu je moje srce pjevalo.Onda je nazvala Senja i moj svijet se srusio.Isao sam kao i uvijek i pricao kao i uvijek ali je moje srce plakalo i cinilo se da je moja dusa umrla.Vratio sam se u Svajcarsku bolestan.Flur mi je nazvala ljekara, proveo sam neko vrijeme u bolnici a tamo su me ucili da spavam...A kada sam ponovo naucio spavati,zaboravio sam se nadati.

Znas li onu izreku koja se nalazi na starim Suncevim satovima ?
Vulnerat quaeque , ultima necat.Svaka minuta povrijedjuje , posljednja ubija..."

Hana Molden / Dasak srece

 

[Nina]

Kada covek dublje zagleda u dusu sveta
lako shvati da na svetu uvek postoji
jedna osoba koja ceka onu drugu,
bilo to nasred neke pustinje
ili nasred nekog velikog grada...

I kada se te osobe sretnu
i njihovi pogledi se ukrste,
sva proslost i sva buducnost
gube svaki znacaj...
i samo postoji taj trenutak..."

Paulo Koeljo – Alhemicar

 

[Lada]

"U pogledu žena, ja znam šta činimo sa ženama kada one hoće i dalje da nas poseduju - živimo sa njima. Ali nijedan čovek ne može da govori o ženama, jer nijedan čovek ne može da razume da svaki nov način šminkanja, svaka nova haljina, svaki nov ljubavnik - nude novu dušu.
Hteti upoznati ženu uvek je jedan način da je posedujemo ili da joj se svetimo. Rane najdublje ljubavi dovoljne su da stvore prilično veliku mržnju." -Andre Malro ,"Ljudska sudbina"

 

[Lada]

"Telesna želja je seme volje za životom. I zaista se može reći da je čovek konkretizovana seksualna želja; potekao je iz čina parenja i njegova želja nad željama je čin parenja; sama ova tendencija pokreće i održava čitavu njegovu fenomenalnu egzistenciju." -Hanif Kurejši

 

[Nina]

Istina o mržnji

Istina o mržnji je sazdana od sto niti. Pokušaću da ukažem bar na dve. Postojali su i još postoje učitelji mržnje. Oni koji svoje narode uče mržnji kao što decu uče tablici množenja. Ta proizvedena mržnja, a znaju se i sredstva, i najbrži načini njene proizvodnje, ne može se preceniti. Jer nikad, kao danas, nisu moćnici raspolagali tolikim i toliko učinkovitim oruđima za proizvodnju mržnje. Mislim da tim oruđima, danas, svaka vlast, od svojih podanika, može napraviti šta god poželi. Gotovo je prirodno postalo da ljudi kupuju novine i gledaju TV kako bi doznali koga će danas da mrze.

A sad nešto o ljudskoj prirodi. Lav Tolstoj je negdje napisao: voli se ono što se razume. Iz tog ugla gledano, mrziti je mnogo lakše nego voleti. Da bi nekog voleo, moraš uložiti napor da ga shvatiš, da uđeš unutra, da ga pogledaš iznutra: mržnja bi, na taj način, mogla biti dokaz i izraz večite ljudske gluposti, mentalne ograničenosti, duhovne lenjosti. Za mržnju ne samo da nije potrebno ulagati nikakav saznajni napor, ni rad mašte, nego obratno: da bi mrzio Drugog, neophodno je da o njemu ne znaš ništa. Zato su stereotipi, to jest predrasude jednih o drugima, tako pouzdani prozvođači mržnje: stereotip naređuje da obustaviš vlastito mišljenje, a laž o Drugom ti servira kao krajnju istinu o njemu. Ako se vratimo Tolstoju koji kaže da se voli što se poznaje, nema nikakve sumnje da su prozvođači mržnje rukovođeni obratnom mišlju: mrzi se ono što se ne poznaje.

Marko Vešović

 

[Lada]

Ulica je bila pusta. Video je samo siroti ulični fenjer koji je pokušavao da pokaže nešto života uprkos zaslepljujućoj mesečini.
Ličio je na živo biće, poniznu osobu koju su zgazili raskoš i tiranska moć protiv kojih ništa nije mogao da učini. U toj uličnoj
drami mesec je personifikovao privilegovanu svetsku manjinu, pod čijom su dominacijom umirale hiljade sirotih fenjera, nalik
siromašnima svih rasa i svih naroda, koji crkavaju od bede i gladi na čitavoj našoj ogromnoj zemlji. "Tu leži problem", pomisli
Sajed Karam.

"Zidarev sin je umro jer nije bilo lekova, a to je zato što je bio siromašan. To je elementarna istina, ali je ona večeras naplatila
svoju cenu, jer je prvi put ušla tako strašno u moje srce. Eto zašto ja to smatram otkrovenjem. Od sada će moja ljubav imati
smisao, a moj život razlog. Živeti znači za mene pobediti. Pobediti sada i zauvek varvarske moći zbog kojih deca sveta hodaju
bosonoga po prljavštini, od koje muškarci ovog naroda prose na ulici ili rade robovski posao od koga nemaju ni parče hleba
dnevno. Prokleti bili imbecilni snovi koji su ispunjavali moj fantomski život! Od danas će samo društvena stvarnost pokretati moja
dela. Želim, takođe, i da moja ljubav prema ovoj bolesnoj ženi koja je žrtvovala svoje zdravlje zarad mene ne bude više samo izraz
tog dubokog bola koji osećam." I okrenu se od prozora i sede kraj žene.

Alber Kosri - Ljudi koje je Bog zaboravio

 

[Lada]

“Razume se da nije. Žive kao idioti i mašine uvek, i kad rade i u slobodnim časovima. Kao idioti i mašine, ali
uobražavaju da žive kao civilizovana ljudska bića, pa čak i kao bogovi. Prvo ih treba naterati da priznaju da su
idioti i mašine u radnom vremenu. “Pošto je takva naša civilizacija,“ to biste im morali reći, “morate provoditi
osam od dvadeset i četiri časa kao mešavina između budale i šivaće mašine. To je vrlo neprijatno, znam; to
ponižava i odvratno je. Ali tako je.

Morate se povinovati; inače će se celo ustrojstvo našeg života raspasti i svi ćemo pomreti od gladi. Dakle,
vršite svoj posao idiotski i mehanički; ali svoje slobodne časove provodite kao pravi, potpuni čovek ili žena,
već prema slučaju. Ne mešajte ta dva života; neka pregrada između njih bude nepromočiva. Istinski život
čoveka u slobodnim časovima, to je stvarnost. Ono drugo je samo prljava služba koja se mora otaljati. I
nikad ne zaboravite da je to prljavo i, izuzev utoliko ukoliko vas hrani i održava društvo, savršeno nevažno,
savršeno sporedno za istinski život čoveka. Ne dajte da vas prevare slatkorečivi probisveti koji govore o svetinji
rada i hrišćanskim uslugama koje poslovni ljudi čine svojim bližnjima. Sve su to laži. Vaš rad je prosto gadna,
prljava služba, koja je na nesreću, zbog ludosti vaših predaka, postala neophodna. Nagomilali su čitavu planinu
đubreta a vi morate da je raskopate i rasturite, iz straha da vas ne otruje smradom, da kopate za goli život,
proklinjući uspomenu na te manijake koji su vam napravili taj prljavi posao. Ali nemojte pokušavati da se hrabrite
varajući sebe da je taj gadan mehanički posao plemenit. Nije; govoreći i verujući da jeste, postignućete samo
sniženje stepena svog čovečanskog dostojanstva na stepen prljavog rada. Ako verujete u svetinju rada i ako
verujete da su poslovni odnosi usluga, prosto ćete se pretvoriti u mehaničkog idiota sto posto. Priznajte da je
prljav, zapušite nos i radite osam časova, a tada se usredsredite na tome da u slobodnim časovima budete
prava ljudska bića. Istinska, potpuna ljudska bića. Ne da čitate novine, ne da svirate džez muziku, ne da budete
radio-manijaci. Industrijalci - koji snabdevaju mase standardizovanim, gotovim zabavama, upinju se iz petnih žila
da stvore od vas i u slobodnim časovima iste onakve mehaničke budale kakvi ste u radnim časovima. Ali ih vi
sprečite. Napregnite se i budite pravi ljudi.“ Eto to treba svetu reći; to je ono što treba predavati mladima. Treba
ubediti svakoga da je ova naduvana, industrijska civilizacija samo smrad i da se pravim, značajnim životom može
živeti samo izvan toga. Proći će mnogo vremena pre no što se bude mogao pomiriti pravi život sa industrijskim
mirisom. Možda su zaista nepomirljivi. To ćemo tek videti. U međuvremenu, kako bilo, moramo raskopavati đubre
i stoički podnositi smrad, a u intervalima truditi se da živimo pravim ljudskim životom.“

Oldos Haksli - Kontrapunkt

 

[Baudrillard]

Nakon tjedan dana provedenih u Melbourneu preko glave mi je i obitelji i rodbine i nekadašnjih sugrađana i zemljaka. Odjednom, postade mi jasno zašto
nisam ni pokušavao doći ovamo svih tih 12 godina. Obitelj je možda nekom utočište, sigurnost, ljubav, pažnja... Meni je ona pak bodljikava žica koja te
sputava da budeš ono što stvarno jesi, ona obvezuje, ograničava, tjera da odustaneš od svojih navika, nedostižnih snova, da budeš ono što oni od tebe
očekuju da budeš. Odvikao sam se od svega toga. Odnosno, možda to nikad nisam ni imao. Osim majke i djeda nikog nisam puštao blizu sebe i zato nemam,
niti želim imati obitelj ili rodbinu. Imam prijatelje, ljubavnice i psa. Doduše, i pas je nedavno pobjegao od moje bivše ljubavnice. I to je to. Znam da nije svima tako, ali meni jeste. Doživljaj svijeta uvijek je subjektivan. Objektivnost ne postoji.

Bekim Sejranović - Sandale