Dafne ga je zavolela snažno, sa zaštitničkim žarom i odlučnošću. Preko dana je svaki trenutak provodila sa njim. Navijala je alarm u pola šest svakog jutra kako bi se probudila pre njega i pripremila se za sve što sledi tog dana i da bi mu pomogla u svakom teškom trenutku. A bilo ih je puno. Prvo je bila opsednuta potencijalnim opasnostima koje su ga na svakom koraku čekale. Vremenom se navikla na iščekivanje stalnih opasnosti upozorenja koje nije mogao da čuje: automobilske sirene kojih nikada nije bio svestan, psi koji reže ili tiganji sa užarenom slaninom. Bila je pod stalnim stresom. Ali je bilo toliko puno dragocenih trenutaka, momenata kada su suze olakšanja i nežnosti tekle niz njene obraze dok je delila svoj život sa bebom. Bio je najsrećnie, najvedrije dete koje se može zamisliti, ali je ona iznova i iznova morala da se suočava sa činjenicom da njegov život nikada neće biti normalan. Na kraju je njen život stao osim aktivnosti koje je imala sa Endrjuom. Nije viđala prijatelje, nije išla da gleda filmove. Posvetila je svaki trenutak svakog dana Endrjuu, plašeći se da ga ostavi sa nekim drugim. Strahovala je da oni ne bi razumeli kao ona sve opasnosti i frustracije sa kojima se suočavao. Svaki teret njegovog života je preuzela na svoja pleća. Svake noći je padala na krevet mrtva umorna, iscrpljena od napora koje je ulagala. Bilo je trenutaka kada su je njene frustracije od brige o gluvom detetu skoro uništavale, kada ju je poriv da viče na njega zbog nečega što nije mogao da uradi ili čuje terao da stiska zube i pesnice da ga ne bi udarila. Nije želela da zaista udari Endrjua, nego okrutnu sudbinu koja je ogluvela njeno dete. Bila je pod sktivenim, ali stalnim pritiskom, osećajući da je krivica njena i da je to nekako mogla da spreči. Nije mogla da zaštiti Džefa i Emi od umiranja u požaru, a sada nije mogla da zaštiti Endrjua od okrutne realnosti. Bila je nemoćna da je izmeni zbog njega. Čitala je svaku knjigu koju je mogla da nađe o deci gluvoj od rođenja, i vodila ga je kod svakog specijaliste u Njujorku, ali niko nije mogao ništa da učini za Endrjua ili za Dafne. Suočila se sa stvarnošću, skoro besna, kao da je neprijatelj protiv kog se bori. Izgubila je toliko toga, a sada je i Endrju gluv. Nepravda je tinjala u njoj kao tihi gnev, a noću je imala košmare o požaru i budila se uz vrisak.
Specijalisti kod kojih je bila su joj nagovestili da bi trebalo da pošalje Endrjua u specijalnu školu, da bi to bilo najbolje za njega i da bi mu bilo nemoguće da se izbori sa normalnom decom. Takođe su istakli da usprkos Dafninim ogromnim naporima, postoje problemi koje ona ne može da prevaziđe. Mada ga je poznavala bolje od bilo koga, čak je i ona imala poteškoće u komunikaciji sa njim, i specijalisti su je upozorili da bi vremenom mogla postati ogorčena na njega zbog svojih neuspeha. Nije bila profesionalac, ipak, insistirali su, a njemu su bile potrebne veštine koje ona nije posedovala. Njegova izolacija od dece ga je činila neprijateljski nastrojenim i sumnjičavim u retkim prilikama kada ih je viđao. Deca nisu želela da se igraju sa njim jer je drugačiji, a njihova okrutnost nanosila je Dafne ogroman bol, pa ga nije izvodila na igralište od kada je imao tek nekoliko meseci. Ipak, i dalje je odbacivala pomisao da Endrju bude sa decom poput njega i držala ga je uz sebe. Njih dvoje su bili zatvorenici njenog malog stana, dok su je stručnjaci i dalje ubeđivali da ga pošalje u specijalnu školu.
Danijela Stil - Samo jednom u životu
