KVIZ ZNANJA

Mislim da se i to vazi. I ja sam pre neki dan napisala 'Smrt u Veneciji" T. Man, pa ste mi priznali kao tacan odgovor. Nisam ni znala "pravila" igre. Ne znam. Sto se mene tice, to je ok. Sta drugi misle?



Znas sta, ako ste meni priznali odgovor kao tacan (i ja sam samo gledala film) priznajemo i tebi. Samo napisi...:)
 
Poslednja izmena:
eh, Florentino!

evo novog:
Srpski pisac, savremeni, bio na Golom otoku (ja zapela za Goli otok ;)). Kći mu je glumica. Po njegovom poznatom delu snimljem film u kome su maestralni Mirjana Karanović i Dragan Maksimović (koga su prebili na smrt skinsi na Zlelenom Vencu, misleći da je Ciganin); drugo njegovo delo radi se kao lektira u srednjoj školi.
 
Nas trojica smo iz jedne duše krenuli u svet, još odmah po mome rođenju. Čim sam se prvi put u krilu majčinom nasmešio, iz toga osmeha ponikao sam ja i pošao svojim putem u svet; čim sam se prvi put u krilu majčinom zabrinuo, namrgodio i uozbiljio ponikao sam opet ja i pošao svojim putem u svet, i čim sam se prvi put u krilu majčinom zaplakao, iz tog plača ponikao sam opet ja i pošao svojim putem u svet.
Putevi su nam bili različiti.
Ono što je poniklo iz mog prvog plača, prošlo je kroz život zahvaljujući suzama. Ono je u svetu videlo samo zlo i nevolju; sve mu je bilo mračno, sve turobno, sve sumorno. Nebo večito zastrto oblacima, zemlja večito orošena suzama. Ono je saosećalo svačiji jad, bolela ga je svačija nevolja, tištala ga je svačija beda. Ono je plakalo sa tuđih nedaća i busalo se na tuđim grobovima.
Ono ja što je niklo iz trenutka moje zbilje, pošlo je u život pod teškim teretom i posrtalo je pod brigom. Ono se brinulo o suncu da li pravilno hodi; njega je mučilo što se zemlja drugačije ne okreće, što su reke krive; što su mora duboka i što su gore visoke. Sa dubokim brazdama ispisanim na čelu, ono se zadržavalo pred svakom pojavom i ulagalo sve svoje napore da je reši; ono se zarivalo u svaki problem, zastajalo pred svakom teškoćom, i tako hodilo kroz život pregibajući se pod teretom briga.
Ono ja što je niklo iz prvoga moga osmeha, prošlo je kroz život sa osmehom na usnama, gledajući sve oko sebe veselim pogledom i vedre duše. Ono se smejalo slabostima kao i vrlinama, jer su ljudske vrline često veće slabosti od njihovih mana. Ono se smejalo uzvišenome kao i uniženome, jer uzvišeni je često manje duše od onoga koga on sa visine pogleda. Ono se smejalo ludosti kao i mudrosti, jer mudrost je ljudska često puta zbir ljudskih ludosti. Ono se smejalo nepravdi kao i pravdi, jer pravda je često puta teža ljudima od nepravde. Ono se smejalo istini kao i zabludi, jer istina je često puta nepostojanija od zablude. Ono se smejalo
ljubavi i mržnji, jer ljubav je često puta sebičnija od mržnje. Ono se smejalo tuzi kao i radosti, jer tuga često puta ume biti i lažna, dok radost retko kad. Ono se smejalo sreći kao i nesreći, jer sreća je gotovo uvek varljiva, a nevolja ne. Ono se smejalo slobodi kao i tiraniji, jer sloboda je često fraza, a tiranija uvek istina. Ono se smejalo znanju kao i neznanju, jer znanje ima granice dok neznanje ih nema. Ono se smejalo svemu, smejalo se svačemu, smejalo se, smejalo, smejalo...
A kad je prošlo šest punih decenija, – vele to je prosečan čovečji vek – sastala su se tri putnika, sabrala su se u istu dušu iz koje su krenula u svet i svela su račune o onome što su videla u svetu na svome dugome putu.
Uze reč prvi, onaj što je brinuo brigu celoga sveta:
– Izmorio sam mozak i izlomio dušu brinući ljudske brige!
– A jesi li ih bar zbrinuo te olakšao čovečanstvu?
– Ne, jer briga je nerazdvojna od čoveka. U brizi je uslov za napredak čovečanstva. Uvideo sam da je greh prema čovečanstvu oduzeti čoveku brigu.
– A jesi li bar poznao život kroz koji si prošao?
– Ne, jer od brige nisam mogao dići glavu.
Uze reč, zatim, onaj što je plakao:
– Iscedio sam ženice plačući, istočio sam dušu jadajući nad ljudskim bolovima!
– A jesi li bar iskupio ljudske bolove?
– Ne, bolovi su i dalje ostali među ljudima, jer, vele, život je bol i bez bola nema života.
– A jesi li bar poznao i video život taj?
– Ne, jer nisam kroz suze mogao ništa poznati i ništa videti.
Uze reč i onaj treći što se smejao:
– Razglavio sam vilice smejući se, jer toliko je smešnoga među ljudima i u životu ljudi. Sve što sam više upoznavao život, što sam bliže upoznavao ljude, sve sam se slađe smejao. I sada još kada sam stigao na odmorište, te se osvrnem za sobom, ne mogu da ne prsnem od smeha!
Tome trećem, koji je smejući se kroz život i životu, prošao svoju stazu, poveravam da ispiše ove listove moje jubilarne knjige, jer on je jedini video život.
 
Милунка Савић:
Mislim da smo to već pominjali, Pekić nije bio na Golom otoku već u Mitrovici, a ovde se radi o Dragoslavu Mihailoviću, a pomenuti film je "Petrijin venac".
Kliknite za proširenje...


Uups, zaboravih na taj film. Davno bese. Razmisljala sam vise o tome u kom filmu su M.K. i D. M. igrali zajedno, nego o piscu. Moram da priznam. :thumbdown:


p.s. "Kci mu je glumica". Ni ovo nisam videla. U sta sam gledala?
 
Poslednja izmena:
A nikad ne budem sigurna. A već sam od jutros pisala Nušić pa brisala.


Evo novi:

Čim probudim sneg pod travom,
pregazi me zob. U snu je tako.
Ništa ne možeš čuđenjem.
Raduješ se izgrebenih očiju. Samo voliš.

Nikad ne bih umela da naložim vatru
da me on ne obasja pre no što teturajući se
upadam u bazen zore
koja me produžuje jatima svega. U snu je tako.
Uopšteno se živi voleći jednog samo.

Jos teže je donositi odluke protivne danu.
Kad ljubavi drugoj razapne zamke, one su od pređe
u koju me predući upreda. U snu je tako:
kad volim, ni budnoj mi ništa
beskraj ne može.
 
Srpski sveštenik, iluminator, ikonopisac, prevodilac i pesnik, živeo u XVIII veku.

Dr Pavle Ivić za njega kaže da je bio: "propovednik đurski, komoranski i darovit i neumoran pisac... bogoslov, besednik i pesnik".

U srpsku azbuku uveo slova ć, đ i dž, i radio na popravci pravopisa dobrih stotinu godina pre Vuka, pa je tako bio preteča i Dositeja Obradovića i Vuka Karadžića.

Za sobom ostavio 20 hiljada stranica rukopisa od kojih je 7 hiljada na slaveno-serbskom, a 9 hiljada na narodnom srpskom jeziku.

Njegov značaj ogleda se i u mnogim pitanjima koja on razmatra u svojim nedeljnim propovedima, a koja su bila neprimerena njegovom vremenu:

Kritički odnos prema kaluđerima;
Nepotrebnost praznih crkava;
Važnije je pomoći nego prazno bogomoljstvo;
Lične vrednosti čoveka iznad su naslednih privilegija plemstva;
Trezven stav u odnosu na položaj žene u društvu;
Tragične posledice narodnog primitivizma i neznanja;
Značaj prosvećivanja - i za spasavanje duša, ali i racionalan odnos prema stvarnim životnim potrebama;
Propovedi sa pohvalama radu; kao i
Napadanje sujeverja, vračanja i održavanja ružnih pogrebnih običaja (daća).
 
Mogao bih pisati stihove još tužnije ove noći...
Napisati, na primer: Noć je osuta zvezdama i u daljini cvokoću zvezde.

Noćni vetar bludi po polju i peva...
Mogao bih pisati stihove još tužnije ove noći.

Voleo sam je, a ponekad i ona je volela mene.
U noćima kao što je ova, bila je u mom zagrljaju.

Toliko je puta poljubih pod beskrajnom kapom nebeskom.
Volela me je, a ponekad, voleo sam i ja nju.

Ko ne bi voleo te oči krupne i sigurne?
Mogao bih pisati stihove još tužnije ove noći,
i misliti kako je nemam i kako je izgubih...

Slušam beskrajnu noć, bez nje još beskrajniju,
a stih pada na dušu kao na livadu rosa...

Šta mari što moja ljubav ne mogaše da je sačuva?
Noć je osuta zvezdama, a ona samnom nije.

To je sve. U daljini nečija pesma. U daljini...
Moja duša se ne miri s tim što sam je izgubio.

Kao da je žele privući, moje je oči traže,
srce je moje traži, a ona samnom nije...

Ista je noć u kojoj se isto drveće belasa...
Mi nekadašnji, već nismo ono što besmo...

Već je ne volim sigurno, al` kako je voleh...
Moj glas je tražio vetar da bi joj do uha stigao...

Već je ne volim... sigurno, ali je i volim... možda.
U noćima kao što je ova, bila je u mom zagrljaju.

Moja se duša ne miri s tim da sam je izgubio,
mada je ovo poslednji bol koji mi nanosi,
i ovo poslednje reči koje joj upućujem...
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top