Oldus Haksli

Nina

Zlatna tastatura
Supermoderator
Poruka
345.528
Aldous_Huxley_1947.png


Oldus Haksli( 1894 — 1963) je bio engleski pisac i jedan od najistaknutijih evropskih esejista 20. veka. Njegovi „romani ideja“ zasnovani na esejističkim modelima rasprava i sukoba načela.

Napisao je čuveno delo Vrli novi svet. U tome delu opisuje društvo, koje funkcioniše po principima masovne proizvodnje i pomoću Pavlovljevih refleksa. Ljudi se stvaraju u epruvetama i unapred se određuje ko će pripadati kojoj klasi ljudi po inteligenciji.

U romanima, novelama i esejima Haksli je kritičar građanske inteligencije između dva rata. Kasnije, posle Drugog svetskog rata, on je pesimista i savremenu civilizaciju pokušava da nađe u mističnim spekulacijama

Koliko je uticajan bio pisac Oldus Haksli govori i nekoliko podataka. On je predavao francuski Orvelu na čuvenom „Itonu", grupa „The Doors" odabrala je svoje ime prema naslovu Hakslijeve knjige „Vrata percepcije", takođe je bio produktivan u stvaranju novih reči: prvi je upotrebio termine „dadaista", „futurologija", „nimfomanski", kao i reči „seksofon" ‒ u značenju imaginarnog muzičkog instrumenta koji budi seksualnu želju... Njegov književni rad i stavovi po pitanju LSD-ija značajno su uticali na hipi kulturu 60-ih godina 20. veka. Haksli je bio poznat kao zagovornik psihoaktivnih supstanci, a posebno ga je zainteresovalo istraživanje doktora Hamfrija Ozmonda, koji je želeo da novootkriveni LSD upotrebi u lečenju pojedinih mentalnih poremećaja.

Pod njegovim nadzorom, Haksli je dobrovoljno eksperimentisao sa psihodeličnim drogama, smatrajući da one proširuju svest i omogućavaju dodir sa alternativnom stvarnošću. Inače Volt Dizni je odbio Hakslijev scenario za ekranizaciju „Alise u zemlji čuda", navodeći da je razumeo tek svaku treću reč. Scenario je predviđao mešanje igranih delova i animacije, a zasnivao se na prijateljstvu između pisca Luisa Kerola i junakinje Alise
 
Zajedljivi Pilat

„Bliskost otupljuje čuđenje. Ribe se ne čude vodi; one su suviše zaposlene plivanjem u njoj. Ista je stvar i sa nama. Mi smo se pomirili sa našom zapadnjačkom civilizacijom onakva kakva je, pa zato ne nalazimo u njoj ništa naročito čudno ni neskladno. Pre nego što bismo uočili nešto neobično u svojoj okolini, moramo namerno zastati i misliti.

Ali ima trenutaka u kojima se ta neobičnost prilično snažno naturi našem zapažanju, trenutaka u kojim izvesnu anomaliju, neku protivrečnost, neku ogromnu neskladnost iznenada osvetli bleštava svetlost, pa ne možemo a da je ne vidimo. Takav je trenutak iskrsnuo preda me kada sam prelazio Pacifik, prvog jutra posle polaska iz Jokohame. Po izlasku iz kabine dali su i meni brodski bilten najsvežijih dnevnih vesti. Otvorio sam tiskanicu i pročitao: ‚Gđa X iz Los Anđelesa, prijateljica-supruga doktora Y, starog 79 godina, uhapšena je zato što je terala automobil duž železničke pruge i zviždala kao lokomotiva.’ Ova vest je prenesena kroz etarske praznine među molekulima vazduha. Sa emisione stanice udaljene preko pet hiljada milja došla je na naš brod za kraće vreme nego što je potrebno da zvuk moga glasa stigne s jednog kraja promenadne palube na drugi. Trud pola tuceta genijalnih ljudi, trud stotina strpljivih i talentovanih pronalazača uložen je u to da bi se stvorila i usavršila sredstva za postizanje čuda. A u kakvu svrhu? Da bi za nazovi podvige mlade gđe X iz Los Anđelesa tog istog trenutka saznali svi putnici na svim okeanima zemljine kugle. Etar je zatreperio imenom gđe X. Talas koji ga je nosio udario je o mesec i planete i otplovio prema zvezdama i beskrajnoj praznini kosmosa. Faradej, Maksvel i Tesla nisu zabadava živeli...

Plodovi znanja zloupotrebljavaju se i upropašćuju. To je, nažalost, isuviše očigledno. Nesebični ljudi polagali su živote u potrazi za istinom, a mi smo njihovu žrtvu stavili u službu ubijanja ili za glupu razonodu. Savremena civilizacija Zapada, koja je tvorevina možda svega jedne stotine genijalnih ljudi, kojima je pomagalo nekoliko hiljada inteligentnih i vrednih učenika, postoji radi onih miliona čiji se umovi svojim kvalitetom nimalo ne razlikuju od umova prosečnih ljudskih bića iz paleolitskog doba. Ideje šačice genija iskorišćavaju se da bi poslužile u korist i na zadovoljstvo bezbrojnim poluimbecilima, ili, ako više volite, tzv. Običnim ljudima. Savremeni pećinski čovek sluša na aparatima koje duguje inspirisanome duhu superiorne i, relativno, božanske inteligencije, kakofoniju koja se probija kroz prostor u njegove uši, kao i mudrost izvesnih mudraca tipa dr Franka Krena; rezultati galopskih utakmica, laka zabavna lektira i istinita priča o mladoj gđi X iz Los Anđelesa. Prometejeva vatra upotrebljava se u najčudnije svrhe. Bogovi snuju, ljudi odlučuju. Svet u kojem živimo možda i nije najbolji od svih mogućih svetova, ali je svakako najfantastičniji.

Budući da nije popularno težiti ka tome da budete natčovek, najživlje sam se zainteresovao za sudbu mlade gđe X. Pošto je bila uhapšena zbog oponašanja zvižduka lokomotive – da li nekim instrumentom ili sopstvenim glasnim žicama, nikada nije jasno utvrđeno – muž, stari lekar, izvadio ju je iz zatvora uz kauciju. Došlo je i vreme za sudski pretres. Gđa X predložila je lekaru da žrtvuje njegovu kauciju i da pobegne. Lekar je protestvovao. On štuje zakon. Na to je gđa X počela da lomi nameštaj. Onaj stilski. Stari lekar je pozvao telefonom policiju. Ona je došla i gđa X je ponovo uhapšena pod optužbom za izgred. Mi smo nasred Pacifika čekali u strašnoj neizvesnosti. Nekoliko dana docije – upravo smo prelazili sto osamdeseti meridijan, saznali s velikim olakšanjem da je došlo do izmirenja. Stari dr Y povukao je svoju prijavu. Devojka-supruga mirno se vratila kući. Šta je bilo sa zviždanjem, nikada nismo saznali. Ime gđe X nije se više talasalo prema Aldebaranu i spiralnim maglinama. U biltenu je sutradan sa četiri retka bilo javljeno o objavi generalnog štrajka. No svi su bili ophrvani što je Bejb Danijels pala sa konja i ozledila se u donjem delu leđa...”
 
Niko ne traži od vas da budete išta drugo sem čovek. Čovek, utuvite. A ne anđeo ili đavo. Ljudsko biće koje na zategnutom konopcu korača oprezno, uravnoteženo, sa umom, svešću i duhom na jednom kraju motke za održavanje ravnoteže i telom i instinktima i svim onim što je nesvesno, zemaljsko i tajanstveno na drugom kraju. A biti uravnotežen je đavolski teško.
 
Neke od izjava Hakslija

-Nema slobode na ovome svetu, postoje samo pozlaćeni kavezi
-Svaki čovek koji zna da čita ima moć da sebe učini boljim, da umnoži načine svog postojanja i da svoj život učini ispunjenim, značajnim i zanimljivim.
-Intelektualac je osoba koja je otkrila nešto interesantnije od seksa.
-Što je kod nekoga veća moć i originalnost uma, to on više naginje religiji i samoći.
- Treba da saznaš istinu i istina će od tebe napraviti ludaka.
- A logika je, u svetlosti žive istine, samo besmislica. Možete izabrati što vam je volja, logiku ili život. To je stvar ukusa. Neki ljudi više vole da budu mrtvi.
- Kroz umetnost čovek se najviše približava Bogu.
- Što čovek duže živi, utoliko sa više zla neminovno dolazi u dodir. Niko ne dolazi neminovno u dodir s dobrim. Čovek ne nailazi na više dobra samim tim što duže živi. Ljudi su uvek obraćali pažnju samo na problem zla, isključivo, kao da je priroda dobra nešto očevidno. Ali ona nije nimalo očevidna. Postoji problem dobra koji je težak bar koliko i problem zla.
- Osetljiv čovek ne može obići svet i vratiti se sa istom životnom filozofijom s kojom je krenuo.
- Prava ljubav, bezmerna i beskrajna ljubav, može da postoji samo u večnosti. Ljubav je nespojiva sa životom. Želja istinskih ljubavnika nije da žive zajedno, već da umru zajedno.
- Nije rđavo biti ciničan ako čovek zna kada da se zaustavi.
- Sve velike istine su očigledne istine. Ali nisu sve očigledne istine velike.
- Ako mladi umetnici zaista žele da iznesu dokaz svoje hrabrosti, neka napadnu čudovište očiglednosti i poraze ga, neka ga svedu na stanje pripitomljene domaće životinje, a neka ne beže od njega.

- Žudi li čovek za spasenjem, to spasenje treba da bude sada i ovde. Spasenje nije na onome svetu, ono je ovde.
 
Uprkos mitskom mestu koje u popularnoj kulturi zauzima 1984 Džordža Orvela, zapravo je Vrli novi svet Oldosa Hakslija jedina još uvek relevantna klasična antiutopija, jer se bavi totalitarnim potencijalom kapitalizma i njegovim mogućim krajnjim istorijskim dometima – opisujući principe na kojima je već neko vreme ustrojena naša stvarnost

Hakslijeva knjiga poseduje pomalo didaktičku crtu – napisana je da bi se istina proširila, u maniru francuskih prosvetitelja. Dolazeći iz slavne porodice biologa, mladi Oldos imao je drugačiji pristup stvarnosti nego književni krugovi – posle posete Americi i posebno upoznavanja sa sistemom serijske proizvodnje Henrija Forda, smatrao je da naučni, analitički pogled na stvari, pokazuje kako se društvo namerno skreće u zlom pravcu isključivo profita radi. Kao bivši načitani oksfordski student, sa svojim progresivnim, levičarskim i humanističkim pogledima, spreman da se podsmehne starom H. DŽ. Velsu i njegovim pozitivističkim utopijama, imao je očigledan osećaj misije sastavljajući Vrli novi svet.
 
Roman se zbiva u kalendarskoj godini 2542. (odnosno u 632. Fordove ere) i počinje šokantnom šetnjom kroz porodlište, za koje se ispostavlja da je neka vrsta uzgajališta beba, što se sad prave bez seksa – in vitro ili „iz epruveta“ – sa tačnom predviđenim genetskim karakteristikama, čime se određuje kojem društvenom sloju će pripadati kao odrastu: Alfa, Beta, Gama, Delta ili Ipsilon. Svaki nivo niže, znači i niže mesto u socijalnoj stratifikaciji. U daljem razvoju, njih uslovljavanjem uče da prihvate svoje buduće uloge – pre svega da treba da budu poslušni potrošači.

Glavni likovi u knjizi su u konfliktu sa okolinom koja prihvata ove norme, samo zato što shvataju da se oni sami ne uklapaju najbolje u sistem – jedan je žgoljav, drugi previše inteligentan za svoju poziciju u društvu. Prvi, Bernard Marks, obožava Lenjinu Kraun, zamamno zgodnu službenicu u odeljenju za vakcinaciju dece koja će živeti u tropskim krajevima; drugi, Helmholc Votson, jednostavno je salonski otpadnik. Tražeći drugačiji put, dva prijatelja se nađu u Rezervatu u kome upoznaju Divljaka, vanbračnog sina jednog od svetskih vladara. Kad ga dovedu u London, pojava „prirodnog čoveka“, koji nije prošao civilizovano uslovljavanje, izaziva veliko interesovanje i on postaje instant celebrity. Divljak to ne želi i ne slaže se sa tom novostečenom ulogom, dovodeći svojim postojanjem u pitanje svetsko ustrojstvo. Na kraju, on neće izdržati pritisak, i izvršiće samoubistvo onog časa kad shvati da je i sam – bez ikakve prisile – počeo da se ponaša po pravilima Svetske Države.
 
No, strašnije od ovog kratkog sinopsisa, jeste izlaganje principa pocepanog društva na kojima počiva Svetska Država, kao i opisi njene prakse, u kojoj se kombinuju jeftino zadovoljstvo ponuđeno jednako svima u vidu lake droge po imenu „soma„, ohrabrivanje slobodnog seksa po želji, odsustvo porodice i individualne ljubavi, prezir prema knjigama i informacijama, te posledično nemanje bilo kakvog ličnog uporišta u takvom svemiru. Ovo nam svakako zvuči nekako poznato – kao što je Haksli sam naknadno zaključio, u knjizi-komentaru pod imenom Vrli novi svet – revisited (1958):

„Godine 1931, kada sam pisao ‘Vrli novi svet’, bio sam ubeđen da do njega imamo još dosta vremena. Totalno organizovano društvo, naučno zasnovan kastinski sistem, ukidanje slobodne volje metodičnim uslovljavanjem, ropska poslušnost koja postaje prihvatljiva uzimanjem propisanih doza hemijski indukovane sreće, doktrine utuvljene u glavu noćnim kursevima učenja u snu – sve te stvari u njemu su bile sasvim prihvatljive, ali ne u moje vreme, i ne čak ni u vreme mojih unuka. Naš je bio košmar nedostatka reda; u sedmom veku Fordove Ere, njihov je bio košmar preteranog reda. Mislio sam da će se proces prelaska iz jednog ekstrema u drugi protegnuti u dužem vremenskom periodu, tokom kojeg bi srećnije treće čovečanstvo izvuklo najbolje od oba sveta: haotičnog sveta liberalizma, i preterano uređenog ‘Vrlog novog sveta’, u kojem savršena efikasnost ne ostavlja prostora slobodi ili ličnoj inicijativi.“
 
Ukoliko je još 1958. bilo jasno da idemo putem koji je Haksli prepoznao, godine 1985. izašla je izazovna analitička studija Neila Postmana „Amusing Ourselves to Death“, pojasnivši dokle smo u tome stigli – postalo je jasno da nam droge neće biti potrebne, pored onoga što nudi zlatno doba televizijske zabave i njena svetlucava infantilnost za milione. Knjiga između ostalog nudi jedan ovakav zbir zaključaka o prirodi buduće vlasti iz Vrlog novog sveta, otkrivajući u njima osnovne postulate savremenog društva:

– Ljudi će zavoleti svoje gospodare i njihovu represiju, obožavaće tehnologije koje umanjuju našu sposobnost da razmišljamo.
– Vlast će vladati tako što će nam nanositi zadovoljstvo (a ne bol).
– Vlast će nam davati toliko toga, da ćemo se sami povući u pasivnost i egoizam.
– Neće biti razloga da se knjige zabrane jer niko neće želeti da ih čita.
– Istina će se udaviti u moru nevažnih informacija.
– Preovladaće trivijalna kultura.
– Ono što volimo će nas upropastiti.
Bile su to prepoznate osnove neoliberalizma i neoneokolonijalizma 21. veka, koji će doći u vreme digitalizacije kompletnog korpusa društvenih odnosa
na globalnom nivou. Svetska Država počela je da radi 1995, kad je internet postao dostupan, a da nismo ni primetili.
 
„Mislim da će u budućnosti diktatori shvatiti, u duhu jedne stare izreke, da sa bajonetima mogu da rade sve – osim da sede na njima! Ukoliko žele da svoju moć sačuvaju na neodređeno vreme, moraće da imaju saglasnost onih nad kojim vladaju, i to će postići jednim delom uz pomoć droga, a drugim delom uz pomoć novih propagandnih tehnika. Oni će to uraditi tako što će zaobići racionalnu stranu ljudske prirode i obratiti se podsvesnoj, dubokim emocijama, terajući nas da u stvari zavolimo sopstveno ropstvo. Mislim da je sasvim realna opasnost da ljudi, na neki način, postanu srećni pod tim novim režimom, ali to će biti sreća u situaciji u kojoj uopšte ne bi trebalo da je bude.“

(Oldos Haksli, 18. maja 1958, TV emisija „Intervju Majka Valasa„)
 
Nova politička stvarnost nam govori da Haksli ništa nije pogrešno naslutio. Kad bi danas zvanično bila proglašena Svetska Država, ona verovatno ne bi bila demokratska na način na koji se oblikuju građanska društva. Upravo suprotno, ona bi bila populistička utopija, u kojoj su glavne vrednosti red, rad i mir, kao i u bilo kom totalitarno postrojenom društvu. „Zajednica, identitet, stabilnost / Community, identity, stability“ – slogan je što opisuje najviše društvene vrednosti koje struje vrlim novim svetom u knjizi, a to nije nipošto daleko od onog što danas čujemo od aktuelnih političkih lidera najmoćnijih zemalja, trenutno jednako u Americi, Rusiji, Kini, Indiji, Turskoj, Brazilu i drugde.
 
Ovo pre svega stoga što najmanje petnaestak godina živimo u okolini koja je postala istinski globalna sa dolaskom društvenih mreža i smart telefona – ali više ne podrazumeva fizičku povezanost sa ljudima čije vrednosti delimo i mišljenja podržavamo. Trenutno smo na dva klika od bilo koga na svetu, dok prve komšije i ne poznajemo. No to socijalno uređenje ima svoja nova pravila, i više se ne može nazvati građanskim društvom, sa svoja tri oslonca (zakonodavni, izvršni i javnost), niti se mi više možemo smatrati građanima u nekadašnjem smislu te reči – danas živimo u medijski integrisanom društvu, čiji osnovu čine razni medijatori. U njemu, mi smo uloge, osećajna stanja su norme, a društvo postoji samo kao servis.
(Vreme, Dragan Ambrozić)
 
Hakslijeva distopija „Vrli novi svet“ nazvana je prema citatu iz Šekspirove „Bure“. U „Buri“, kad mlada i neiskusna Miranda,
koja je odrasla u izolaciji na začaranom ostrvu, prvi put vidi plemiće ona uzvikne: „O, kakav vrli novi svet“.

Značenje njenih reči u potpunosti je ironično, jer su među vrlim dvoranima nalaze zlikovci koji su njenog oca prethodno proterali iz Milana,
nezakonito ga lišivši prestola. Naravno, isti ironijski prizvuk i smisao ima i naslov poznatog Hakslijevog romana.
 

Back
Top