U ovom trenutku ja razgovaram sa vama, izgovaram reč „razgovor”. Jasno je da moja svest predstavlja sebi ovu reč odjednom: inače ona u njoj ne bi mogla videti jednu jedinu reč, ona joj ne bi pridala nikakav smisao. Pa ipak dok izgovaram poslednji slog reči, prva dva su već izgovorena; ona su prošlost u odnosu na poslednji slog koji bi, prema tome, trebalo da se zove sadašnjost. Ali ovaj poslednji slog „vor” ja nisam izgovorio trenutno; vreme za koje sam ga izgovarao, ma kako bilo kratko, može se podeliti, i svi ovi delovi jesu prošlost u odnosu na poslednji deo, koji bi definitivno bio sadašnjost, kad se i on ne bi mogao deliti: ma šta radili, vi nećete moći da povučete graničnu liniju između prošlosti i sadašnjosti, pa prema tome ni između pamćenja i svesti. Tačnije govoreći, kad ja izgovaram reč „razgovor”, u mom su duhu ne samo početak, sredina i kraj reči, već i reči koje su prethodile, pa i sve ono što sam ja od rečenice izgovorio, inače bih se ja morao izgubiti u svome govoru. Sad, kad bi interpunkcija moga razgovora bila drukčija, onda bi i moja rečenica mogla početi ranije: ona bi, na primer, obuhvatila celu prethodnu rečenicu, i moje „sada” proširilo bi se još više na prošlost. Izvedimo, dakle, ovo razmišljanje do kraja: pretpostavimo, stvar ovoga puta zaista nemoguća, da moj govor traje već mnogo godina, još od prvoga buđenja moje svesti, da se on nastavlja u jednoj jedinoj rečenici, i da je moja svest dovoljno odvojena od budućnosti, dovoljno nezainteresovana za akciju, te da bi se u celosti mogla upotrebiti za obuhvatanje ukupnog smisla rečenice: ja tada ne bih tražio objašnjenja za celokupno održanje čitave ove prošlosti, kao što to ne činim za produženo trajanje dva prva sloga u reči „razgovor” dok izgovaram poslednji njen slog. Dakle, ja čvrsto verujem da je cela naša psihološka egzistencija nešto slično ovoj jedinoj rečenici koja je započela od prvog buđenja naše svesti, rečenici po kojoj su zasejane zapete, ali koja nigde nije prekinuta. I ja, prema tome, verujem da je i cela naša prošlost tu, ispod praga svesti, hoću reći prisutna u svesti tako da svest, da bi je otkrila, ne mora da izađe iz sebe same, niti sebi da doda nešto strano; svest, da bi jasno opazila sve što u sebi obuhvata ili, bolje reći, sve što je ona sama, treba samo da otkloni jednu smetnju, da podigne jedan veo. Bergson
) sećanja ,što svesnog,što nesvesnog
(Smara me kad treba ovo da objašnjavam,zaista...)
