Kvalitativna množina

[JA KOJI JESAM]

U svemu ovome (svakome koji želi saznati istinu) nedostaje povratak pažnje SEBI-apsolutu, kako bi se shvatila suština samog postojanja. Dakle, kada JA prestane da bude opaženo intelektom (dijelom razuma), kada JA kao sadržilac i njegov sadržaj postanu JEDNO, jedino je u tom neposrednom odnosu svega sa svime (svakog JA sa svakim drugim JA i JASTVOM) moguće znati SEBE. Svako JA je podjednako sadržilac tog Jednog. U tom Jednom, koje je i sadržilac JEDNINE i sadržano u njoj, nema vremena, nema intelekta, jer se ono-što-jeste (recimo da ga nazovemo 'kvalitet') i ono čim se potvrđuje postojanje onoga-što-jeste (kvaliteta), Znanje-o-Sebi-kvalitetu (JA), nalaze se u neposrednom odnosu, u Sebi.
U neposrednom odnosu nema prostora, nema vremena (trajanja), nema kretanja koje jedino i postoji zahvaljujući posredniku, Umu. UM se u predstavi subjekta manifestuje kao prostor, dakle praznina koja dobija svoju manifestujuću vrijednost jedino zahvaljujući koordinatama projektovanih objekata u toj praznini. Praznina je (u predstavi) dakle ta spona, posrednik između subjekta i njegovih objekata. Na eteričnom nivou to je čist UM.

Kvalitativna množina nije najsrećniji izraz za apsolut ali može da posluži ako znamo 'strukturu apsoluta'.


Apsolut jeste jedina riječ kojom se može objasniti sama suština, jer se pod apsolutom podrazumijeva sveprisutnost svega u Jednom, kao sadržioca cjeline i kao sadržanog u njoj. Bilo da ga zamislimo (a zamisliti ga ne možemo) kao sadržioca ili sadržano, ono-što-jeste je podjednako i jedno i drugo; ISTO nepromjenjivo JEDNO.

Za reazliku od riječi 'apsolut' riječ 'melodija' ili riječ 'kvalitativna množina' podrazumijevaju prostor kao 'nešto' odvojeno od onoga što se u njemu nalazi. Apsolut je sveobuhvatan, dakle uvijek ukazuje na svoju sveprisutnost u svemu i svega u SEBI.

 

[oziman]

U svemu ovome (svakome koji želi saznati istinu) nedostaje povratak pažnje SEBI-apsolutu, kako bi se shvatila suština samog postojanja. Dakle, kada JA prestane da bude opaženo intelektom (dijelom razuma), kada JA kao sadržilac i njegov sadržaj postanu JEDNO, jedino je u tom neposrednom odnosu svega sa svime (svakog JA sa svakim drugim JA i JASTVOM) moguće znati SEBE. Svako JA je podjednako sadržilac tog Jednog. U tom Jednom, koje je i sadržilac JEDNINE i sadržano u njoj, nema vremena, nema intelekta, jer se ono-što-jeste (recimo da ga nazovemo 'kvalitet') i ono čim se potvrđuje postojanje onoga-što-jeste (kvaliteta), Znanje-o-Sebi-kvalitetu (JA), nalaze se u neposrednom odnosu, u Sebi.
U neposrednom odnosu nema prostora, nema vremena (trajanja), nema kretanja koje jedino i postoji zahvaljujući posredniku, Umu. UM se u predstavi subjekta manifestuje kao prostor, dakle praznina koja dobija svoju manifestujuću vrijednost jedino zahvaljujući koordinatama projektovanih objekata u toj praznini. Praznina je (u predstavi) dakle ta spona, posrednik između subjekta i njegovih objekata. Na eteričnom nivou to je čist UM.

Kvalitativna množina nije najsrećniji izraz za apsolut ali može da posluži ako znamo 'strukturu apsoluta'.


Apsolut jeste jedina riječ kojom se može objasniti sama suština, jer se pod apsolutom podrazumijeva sveprisutnost svega u Jednom, kao sadržioca cjeline i kao sadržanog u njoj. Bilo da ga zamislimo (a zamisliti ga ne možemo) kao sadržioca ili sadržano, ono-što-jeste je podjednako i jedno i drugo; ISTO nepromjenjivo JEDNO.

Za reazliku od riječi 'apsolut' riječ 'melodija' ili riječ 'kvalitativna množina' podrazumijevaju prostor kao 'nešto' odvojeno od onoga što se u njemu nalazi. Apsolut je sveobuhvatan, dakle uvijek ukazuje na svoju sveprisutnost u svemu i svega u SEBI.

Ма да. Баш тако. Себе, себи у себи. Уместо што витлаш празним појмовима боље се заинтересуј за филозфска дела и нешто научи.
А немој да та своја маштања заоденута у празне појмове продајеш као филозофију на филозофским темама.

пс. Оног ко занима тема нека игнороше ову параду "Ја који јесам"и нека погледа уводни пост као и расправу на претходној страни.

 

[Dragoljub69]

"А то је управо филозофски разбор или могућност урањања у чисто трајање, како би рекао Бергсон, или уопште могућност увида у непосредне чињенице свести. "
Eto ti Ozi šta je tvoje "trajanje"!
Iliti "kvalitetna množina"...
Čista izmišljotina mozga!
Način kako mozak funkcioniše...Utisak o jednom tonu (neurotransmiterska reakcija!) preplavljuje
sledeći takav ton i istovremeno (SADA!)preplavljuju mozak,a sećanje dodatno(SADA!)dodaje
treći i N-ti neurotransmiter...Zvoni ybt u uškama! ! !
Dakle:melodija je izmišljotina moždana i ne postoji u stvarnosti!
U stvarnosti imamo samo SADA i promene pozicija! Kvantne (bezvremene) događaje!
Nije daleko dan kad ćemo uvideti da je vremeplov moguć io da se zasniva na postizanju prethodnih pozicija!
Sa česticama se to već uveliko radi i neće potrajati da se pređe na veće sisteme...Zasad je problem predvidivost više
od tri događaja...Biće-nauka grabi dalje!

 

[JA KOJI JESAM]

Ма да. Баш тако. Себе, себи у себи. Уместо што витлаш празним појмовима боље се заинтересуј за филозфска дела и нешто научи.
А немој да та своја маштања заоденута у празне појмове продајеш као филозофију на филозофским темама.

пс. Оног ко занима тема нека игнороше ову параду "Ја који јесам"и нека погледа уводни пост као и расправу на претходној страни.

Jade jadni i čemerni...

Sebi, Sebe i u Sebi... a u kome i u čemu drugome?

Da, ljudi, preskočite ono što vam ja govorim... čitajte ozimanove priučene tvrdnje. Izvolite! Ja se na to neću ljutiti... ionako svi činimo što sami po sebi hoćemo da činimo.

 

[JA KOJI JESAM]

А немој да та своја маштања заоденута у празне појмове продајеш као филозофију на филозофским темама.

Ja ne prodajem ništa, ja dajem, za džabaka. A ovdje sam ne zato da učim od priučenih već da ispravljam greške i nejasnoće onih koji su u prvom smislu riječi, ubijedili priučene u istinitost svojih tvrdnji.

 

[Dragoljub69]

Jade jadni i čemerni...

Sebi, Sebe i u Sebi... a u kome i u čemu drugome?

Da, ljudi, preskočite ono što vam ja govorim... čitajte ozimanove priučene tvrdnje. Izvolite! Ja se na to neću ljutiti... ionako svi činimo što sami po sebi hoćemo da činimo.

Ja ne prodajem ništa, ja dajem, za džabaka. A ovdje sam ne zato da učim od priučenih već da ispravljam greške i nejasnoće onih koji su u prvom smislu riječi, ubijedili priučene u istinitost svojih tvrdnji.

Odsad se ne kunemo više u Ozija,samo u TEBE!
Inače,kako kažeš,Ozi je samo priučen,a ti pravi NAUČNIK! I to APSOLUTNI NAUČNIK!
Mada sam se kolebao-priznajem i kajem se...

 

[oziman]

Стога бих захтевао строг доказ да бих могао да сматрам бесмисленим оно што су говорили школски учитељи:" моја душа je цела у целом телу и цела у сваком његовом делу". Здрав разум често примећује истину пре него што увиди разлоге којима je може доказати или објаснити. Не би ме сасвим збунио ни приговор који би рекао да ja на овај начин замишљам душу као распрострту и раширену приближно онако како је то за децу илустрвано у "Свету у сликама" (Orbus Pictus)

Имануел Кант

У тој књизи "Orbus Pictus" коју спомиње Кант веза душе са телом представљена је овако:

Овa илустрација није далеко од истине. Стим, да ЈА осим што је у сваком делићу тела, исто тако је у сваком делићу представе. Све оно што опажате јесте ваш продукт, продукт ваше сопствене свести, вашег ЈА.

О томе треба размишљати овако да поновим:

Када кажем да су појава слике око мене које ме окружују и које се мењају обликом и величином како се померим мислим на овако нешто.

Ово је илустрација ситуације у којој сте управо сада. Имате дакле субјекат кога не можете сазнати и имате ИСПРЕД њега скуп слика уоквирен једном сфером која чини ваше видно поље.
Слике у тој сфери се мењају обликом и величином кад год се померите.

То показује да се ту ради о сликама у вашој свести. И да се НЕШТО као те слике у тој вашој свести на тај начин појављује и да то што се тако појављује само по себи није такво какво се појављује. Није слика, није објекат.

Сви секундарни квалитети, боја , мириси, укуси, чврстоћа, топлота. И сви примарни: облик и просторност. Све то је продукт ваше индивидуалне свести и налази се као такво само у њој.
Значи свет који вас окружује јесте ваше сопствено ЈА. Ваша свест!

Сада. Ако се почнемо питати шта је онда ту идеално, а шта је реално, залазимо у област метафизичког. У област "земље по којој не можемо ходати и воде у којој не можемо пливати".

Сам Кант у том спису који сам цитирао "Снови једног видовњака објашњени сновима метафизике" не усуђује се да доноси закључке. Већ каже:

Која нужност проузрокује да дух и тело заједно чине једно и који разлози укидају ово јединство, ова питања поред разних других далеко превазилазе моје разумевање, па ма како мало да сам иначе одважан у одмеравању своје способности разума са тајнама природе.

Кант

Али то је било пре његове "Критике чистог ума". Пре Шопенхауровог "Света као воље и представе" и пре Бергсона.

Данас, можемо донети и неке закључке:

Квалитативна множина
http://forum.krstarica.com/entry.php/5997-Kvalitativna-množina

Увид у квалитативну множину даје нам одраз суштине изван представе. Изван сопствене свести коју зовемо "реалност". Јер иако је сваки опажај, сваки предмет који опажаш продукт твоје индивудалне свести, твоја свест буквално. Сам по себи, он има своју трансценденту суштину. Која је опет са друге стране део твоје свести али не део на начин дела од мноштва, нити пак на начин јединства.

Већ на начин нечега потпуно својеврног.

život je psihološkog reda, a u suštini psihičkog je da sadrži nejasnu množinu članova koji se prožimaju. Bez svake sumnje, u prostoru, i jedino u prostoru, moguća je razgovetna mnogostrukost, gde bi svaka tačka bila apsolutno spoljna prema svakoj tačci. Isto tako, čisto i prazno jedinstvo susreće se samo u prostoru: to je jedinstvo matematičke tačke. Apstraktno jedinstvo i apstraktna množina jesu, kako se hoće, odredbe prostora ili kategorije razuma, jer prostornost i intelektualnost su precrtane jedna s druge. Ali, ono što je psihološke prirode ne bi se moglo tačno primeniti na prostor, niti potpuno ući u okvire razuma. Moje ja, u jednom datom momentu, je li jedno ili mnogostruko? Ako ga oglasim za jedno, odmah se diže unutarnji glas i protestuje, glas osećaja, osećanja, predstava na koje se moje ja deli. Ali, ako ga odlučno oglasim za mnogostruko, moja svest se isto tako jako buni, ona tvrdi da su moji osećaji, moja osećanja, moje misli samo apstrakcije koje ja izvodim na samom sebi i da svako moje stanje sadrži sva ostala. Ja sam, dakle, - treba usvojiti jezik razuma, jer razum jedini ima jezik - mnogostruko jedinstvo i jednostavna mnogostrukost; ali, jedinstvo i mnogostrukost su samo pogledi moga razuma na moju ličnost, razuma koji je uperio svoje kategorije na mene. Ali, ja ne ulazim ni u jednu ni u drugu, ni u obe u isti mah, mada obe udružene mogu dati jednu približnu imitaciju ovog uzajamnog prožimanja i ove neprekidnosti koju ja nalazim u osnovi sebe. Takav je unutarnji život, takav je takođe život uopšte.

Бергсон

А таква је и суштина свега. Суштина онога што налазимо у себи и зовемо ЈА. Које нити је једно, нити је мнoштво, а опет то што зовемо "ЈА" нам је најближе, најпознатије и најреалније од свега. Иако је изван наше сазнавалачке свести.

Kao sto je svako potajni pozorisni direktor svojih snova, da isto tako i ona sudbina koja vlada nasim stvarnim zivotom u krajnjoj liniji polazi od volje koja je nasa sopstvena , ali koja je medjutim ipak ovde gde nastupa kao sudbina , delovala iz jednog regiona koji lezi visoko iznad nase predstavljacke svesti."

Sopenhauer

 

[Dragoljub69]

O nerazumni Ozi...
Ako ti je tvoje JA,tj.duša u svakom deliću tvog tela,a tvoje telo predstava tvog JA,
tada je i tvoje Ja u delićima tvoje predstave-i samo je predstava.
Ako je ikako duša u vezi s telom moraju imati nešto zajedničko,nešto što su elementi i jednog
i drugog skupa! Inače-odoše svako na svoju stranu-telo na jednu-duša na drugu!
Ovo ti je i ključni argument istočnjaka da su duša i telo jedno! Dve reči za jedno!

A ja bih rekao da je to biće koje sam celokupno JA u svakom pogledu i izrazu,jedna ogromna tajna Univerzuma!
Tajna života-subjekta iz kog je vidljiv Univerzum,svekoliko postojanje liči pomalo na ogledalo tog istog Univerzuma
kojeg se deo ogleda u tom živom biću...Nisam baš sklon da tvrdim da je to prva istina o nama živim bićima,ali da je
jedna od ključnih istina-svakako jeste!
(Nisam ni u ovom originalan,negde sam ja to pročitao,ali izvora se ne sećamRekao bih da je onaj Šved to apsolvirao...)

 

[oziman]

O nerazumni Ozi...
Ako ti je tvoje JA,tj.duša u svakom deliću tvog tela,a tvoje telo predstava tvog JA,
tada je i tvoje Ja u delićima tvoje predstave-i samo je predstava.

Ova илустрација коју је споменуо Кант, веома симболички додирује у суштину ствари.

Само треба ове "тачкице" протегнути на целу представу. На цело видно поље а не само на тело.

Јер је цело твоје видно поље, цела твоја представа, буквално ТВОЈА СВЕСТ.

У том смислу је ЈА у свакој тачки тела и у свакој тачки појавног света.
И то не на начин дела смештеног у целину већ је то својеврстан однос који нема аналогију.

Тај однос воље и тела. Ја и појавног света најбоље је Шопенхауер описао овако:

Identičnost volje i tela je sasvim posebna vrsta saznanja čija se istina upravo stoga ne može zapravo uvrstiti ni u jednu od četiri rubrike na koje sam - u svojoj raspravi o načelu razloga,i dalje - razdelio sve istine; naime, nju ne mogu da uvrstim ni u logičke, ni u empirijske, ni u transcendentalne, ni u metalogičke istine: jer ona nije - poput ovih istina - veza apstraktne predstave s nekom drugačijom predstavom ili s nužnom formom intuitivnog ili apstraktnog predstavljanja; ona je veza suda sa odnosom koji postoji između opažajne predstave, to jest tela, i nečeg što uopšte nije predstava, već je nešto što se od nje toto genere razlikuje: volja. Zato bih želeo da ovu istinu razlučim od svih ostalih istina i da je nazovem filozofskom istinom svoje vrste. Nju možemo da izrazimo različitim obrtima: moje telo i moja volja su jedno; ili, ono što kao opažajnu predstavu nazivam svojim telom, to nazivam svojom voljom, ukoliko sam svog tela svestan na sasvim različit način, koji se ne može uporediti s nekim drugim načinom; ili, moje telo je o b j e k t i v i t e t moje volje; ili, bez obzira na to što je moje telo moja predstava, ono je još samo moja volja, itd.

Шопенахуер

 

[Dragoljub69]

Ova илустрација коју је споменуо Кант, веома симболички додирује у суштину ствари.

Само треба ове "тачкице" протегнути на целу представу. На цело видно поље а не само на тело.

Јер је цело твоје видно поље, цела твоја представа, буквално ТВОЈА СВЕСТ.

У том смислу је ЈА у свакој тачки тела и у свакој тачки појавног света.
И то не на начин дела смештеног у целину већ је то својеврстан однос који нема аналогију.

Тај однос воље и тела. Ја и појавног света најбоље је Шопенхауер описао овако:

Izvini nerazumni Ozi (a i ti pok. narazumni Arti) i tvoja volja je samo tvoja (maglovita) predstava!
Ne vidim da se egzistencijalno razlikuje od bilo kojih drugih tvojih,mojih,poriva i reakcija! ! !

(Metafiziku možeš primetiti i posred jarka po kom plovi ona barka...Kud plovi ovaj brod?!)

 

[znatizeljni mislilac]

sto rece zoro pun brod ludaka

 

[Dragoljub69]

Samo fali dobra santa leda ili dobar greben...

 

[oziman]

sto rece zoro pun brod ludaka

Тај израз није смислио Зоро већ Платон у шестој књизи своје "Државе"

И он се односи управо на такве теби сличне, који игноришу истину како би следили утувљене предрасуде и догме већинског стада.
Догме посаде брода у којој нико не зна да управља истим, а игноришу и прогањају оне који знају.

То је управо алегорија друштва и филозофа у њему. Алегорија којом је Платон указивао на потребу да владари буду филозофи а не светина.

Zamisli da se na većem broju lađa, ili na jednoj, desi ovako nešto: vlasnik broda je veći i snažniji od svih drugih na lađi, ali je nagluv, i kratkovid, a njegovo znanje o pomorskim stvarima je isto tako oskudno. Mornari se svađaju oko toga ko će upravljati brodom, misleći da svaki mora upravljati. Niko od njih, međutim, nikad nije učio krmanošku veštinu, niti može kazati ko mu je u tome bio učitelj, ni vreme kada je učio, a osim toga tvrde da se ona uopšte ne može naučiti i spremni su da rastrgnu onog ko bi rekao da se to može. Oni neprestano navaljuju na brodovlasnika molbama i čine sve da bi im on prepustio krmu. Ako se ponekad desi da neko u tome uspe, onda ga drugi ubijaju ili izbacuju iz lađe. A kad im pođe za rukom da čestitog brodovlasnika savladaju bilo mandragorom, ili vinom, ili nekim drugim sredstvom, onda zagospodare brodom, raspolažu njime, piju i goste se, a plove onako kako se od takvih ljudi može i očekivati. Pored toga, svakog onog ko je bio okretan te im, kad je trebalo brodovlasnika ili nagovoriti ili primorati, pomogao da se dočepaju vlasti, hvale da je mornar i krmanoš i da se razume u pomorske stvari, a sve druge kore kao nesposobne. Pri tome ne znaju ni toliko da pravi krmanoš, ako zaista hoće da bude dobar upravljač broda, mora proučavati i vreme i godišnja doba, i nebo i zvezde, i vetrove i sve ono što spada u njegovu veštinu. Oni uopšte ne misle da su za izučavanje veštine krmarenja i raspoznavanja vremena, i pored svih veština, potrebna i sredstva da se do toga dođe. Kad bi se tako nešto desilo na brodovima, zar ti se ne čini da će na takvim lađama pravog krmanoša mornari nazivati zvezdočacem i brbljivcem i da će govoriti kako je on za njih neupotrebljiv?'

— Svakako — reče Adeimant.

— Mislim da razumeš šta hoću da kažem, i da nije potrebno da ti ovo poređenje tumačim da bi mogao videti kako ono liči na odnos država prema pravim filozofima.

Платон

 

[Dragoljub69]

A ti Ozi,inače,odlično znaš da navigaš?

 

[znatizeljni mislilac]

Mogu slobodno da se popisam na te "istine" (zapravo besmislice) koje ovde nameces....steta samo sto sam ranije normalne sagovornike pogresno protumacio i dao im atribute koje ti zasluzujes....al dobro, sve se da ispraviti, bar sa moje strane.

 

[oziman]

Ova илустрација коју је споменуо Кант, веома симболички додирује у суштину ствари.

Само треба ове "тачкице" протегнути на целу представу. На цело видно поље а не само на тело.

Јер је цело твоје видно поље, цела твоја представа, буквално ТВОЈА СВЕСТ.

У том смислу је ЈА у свакој тачки тела и у свакој тачки појавног света.
И то не на начин дела смештеног у целину већ је то својеврстан однос који нема аналогију.

Тај однос воље и тела. Ја и појавног света најбоље је Шопенхауер описао овако:

Свет је представа. Продукт сопствене свести. А ова илустрација са тачкама које испуњавају цело видно поље, а коју ево опет спомињем, веома добро илуструје и подсећа нас на то.
Међутим, интересантно је колико напора заправо треба да бисмо себе довели до тог увида. Цео наш духовни склоп гура у супротном смеру. У смеру реализма где имамо ја и спољашњи објективни свет око мене. То је природни ток интелигенције који се намеће, иако је далеко од истине и води у апсурд.
Зато је разумљиво зашто је идеализам толико непојмљив и далек многима.

Захтева напор. Захтева неубичајену контемплацију о свету и животу, на начин на који човек није навикао.

 

[NEREJ]

Свет је представа. Продукт сопствене свести. А ова илустрација са тачкама које испуњавају цело видно поље, а коју ево опет спомињем, веома добро илуструје и подсећа нас на то.
Међутим, интересантно је колико напора заправо треба да бисмо себе довели до тог увида. Цео наш духовни склоп гура у супротном смеру. У смеру реализма где имамо ја и спољашњи објективни свет око мене. То је природни ток интелигенције који се намеће, иако је далеко од истине и води у апсурд.
Зато је разумљиво зашто је идеализам толико непојмљив и далек многима.

Захтева напор. Захтева неубичајену контемплацију о свету и животу, на начин на који човек није навикао.

Mnogo treba da bi mi neko objasnio koja ga muka natera da bez potrebe samog sebe citira. To prevazilazi filozofiju. Ali, ulazi u polje jedne srodne nauke.

 

[Dragoljub69]

Ali, Nereju,kad bi psihologizirao ono šta filozofira,tad bi shvatio da nema dualnosti ni svoje,a ni u prirodi...
To je Dekartizam-oftamološki problem razrokosti-strabizam...
Jednostavno,nikako da ukapira da je od istih materija i energija (zvao TO kako hočeš!) kao i sva njegova
okolina...Msm-može da TO zove i stvar po sebi jer o TOME ionako i ovako nemamo pojma...
Tek nešto o strunama nabasavamo više nematerijalno,kabalistićki...

 

[oziman]

Поента је у томе да је оно што зовете реалност, тј. тај скуп слика испред вас које се мењају обликом и величином како се померите. Поента је да је то ваша сопствена СВЕСТ. Буквално. Да није само ЈА, у сваком делићу тела, већ у сваком делићу ваше опажајне представе.

То што опажаш и што зовеш реалност то је твоја сопствена свест. То је скуп слика које те окружују и које је створила твоја свест.
Слика које се мењају обликом и величином само за твоју свест. Које су састављене од елемената, од осећаја, који су ,гле, продукт твоје свести.

Чињеница до чињенице. Али тако далеко од уобичајног начина на који интелект контемплира о свету и животу.

 

[phobos and deimos]

Mnogo treba da bi mi neko objasnio koja ga muka natera da bez potrebe samog sebe citira. To prevazilazi filozofiju. Ali, ulazi u polje jedne srodne nauke.

Volja sve to resava sama, ne moras da razbijas glavu tim.

 

[phobos and deimos]

То што опажаш и што зовеш реалност то је твоја сопствена свест. То је скуп слика које те окружују и које је створила твоја свест.


Чињеница до чињенице. Али тако далеко од уобичајног начина на који интелект контемплира о свету и животу.

Znaci ja opazam sopstvenu svest. Kako izgleda svest?
Znaci svest je stvorila te slike a posto su slike svest kako je definisano u prvoj recenici svest je stvorila svest.

Dakle, prazni pojmovi.

 

[Akhilleus]

У тој књизи "Orbus Pictus" коју спомиње Кант веза душе са телом представљена је овако:



Овa илустрација није далеко од истине. Стим, да ЈА осим што је у сваком делићу тела, исто тако је у сваком делићу представе. Све оно што опажате јесте ваш .

А таква је и суштина свега. Суштина онога што налазимо у себи и зовемо ЈА. Које нити је једно, нити је мнoштво, а опет то што зовемо "ЈА" нам је најближе, најпознатије и најреалније од свега. Иако је изван наше сазнавалачке свести.

Upadaš sam sebi usta.Prvo kažeš da je JA u našem telu što je itekako opažljivo a zatim da je JA van domašaja naše svesti.I da svuda kada gledamo mi zapravo opažamo naše JA što je opet u kontradikciji sa tvojom tvrdnjom da je JA van domaša ljudskog saznanja.

 

[oziman]

Upadaš sam sebi usta.Prvo kažeš da je JA u našem telu što je itekako opažljivo a zatim da je JA van domašaja naše svesti.I da svuda kada gledamo mi zapravo opažamo naše JA što je opet u kontradikciji sa tvojom tvrdnjom da je JA van domaša ljudskog saznanja.

Мора бити у контрадикцији јер се ту сусреће метафизичко и физичко. воља и представа.

Шопенхауер је то зато назвао чудом , и то овим речима:

Identitet subjekta htenja sa subjektom spoznavanja, po kojemu rec JA oba ukljucuje, jeste cvor sveta, a stoga je i neobjasnjiv. Samo su nam odnosi izmedju objekata shvatljivi; ali medju njima mogu dva biti jedan, ukoliko su delovi jednog celog. Ovde naprotiv gde je govor o subjektu, ne vrede vise pravila za spoznavanje objekata, a istinski identitet spoznavajuceg sa onim, sto se spoznalo kao htenje , dakle identitet subjekta sa objektom , neposredno je dat. Ko sebi neobjasnjivost toga identiteta pravo predoci , taj ce ga sa mnom nazvati cudom svoje vrste.

Sopenhauer . iz dela "O nacelu razloga"

Јер то је запараво једини случај који нам је дат а у коме можемо наслутити напуштање поделе на субјекат и објекат јер у унутрашњем опажању воље ја сам тај који опажа вољу али сам и ЈА та воља.

Исто је и са представом. Мој несазнајући субјекат сазнања је онај који опажа представу а сам не може бити опажен.
Али у исто време је он та представа. Ма како то сазнању противуречно било.

То је слично сновима, Где такође имаш несазнатљив субјекат који сазнаје свет снова наспрам себе. Али који је такође тај свет снова. Ради се о његовој свести.

Поптуно исто је и са овим што зовеш "реалност". Иако као субејакт сазнања не можеш сазнати самог себе, можеш сазнати да је све што опажаш у твојој свести.

пс. Можда бисмо ово горе речено могли појаснити овако:

1) Када опажам деловања у свету, вољу, тада могу рећи да сам ја та воља и сусрести се са оним Шопенхауровим "чудом"..

2) А када опажам објекте, предмете, што заправо чини наше сазнање, нашу представу, тада сам сазнајући субјекат наспрам кога су објекти.

 

[phobos and deimos]

Upadaš sam sebi usta.Prvo kazeš da je JA u našem telu što je itekako opažljivo a zatim da je JA van domašaja naše svesti.I da svuda kada gledamo mi zapravo opažamo naše JA što je opet u kontradikciji sa tvojom tvrdnjom da je JA van domaša ljudskog saznanja.

Hoce da ti kaze da si ti zapravo isto sto i materija, energija. Materija, koja je navodno postala svesna sebe. Eto, ti kvanti, neuroni pa sve to u sustini, sto bi samo po sebi bilo nedeljivo, neko jedinstvo univerzuma, kvalitativna mnozina. Da ti nisi bice, koje ima ontolosku vrednost, um, slobodu, savest itd....nego samo ta slepa bezumna volja, koja se onda neunistivo samo pretace iz jednog oblika u drugi po karmickoj nuznosti.

 

[oziman]

Бергоснове речи из Креативног ума, дела које је под наводницима "преведено" на српски језик пре пар година захваљујући донацији француске амбасаде а као поклон српском народу.
Дивно и бајно! Племенита намера вредна похвале.
Међутим, француска амабасада је морала наћи преводиоца за тај племенит задатак. И тако су, наравно, набасали на наше шарлатане, на пример опште декаденције данашње ткз. "модерне" филозофске мисли у којој се блебета и брбоће празним појмовима, бесмислицама и којештаријама заоденутим у помпезне фразе. Таквима су дали да преводе Бергсона. Да преводе правог великог филозофа о коме дотични "професори филозофије" окићени титулама, немају благе везе.

И можете замислити како је "превод" испао. Гугл преводиоц би боље превео. Ту књигу сам буквално бацио да је не гледам, да се не нервирам. О свему томе сам писао овде:
https://forum.krstarica.com/entry.php/31946-O-prevodima-filozofskih-dela

Како год, хтео сам да пренесем овде ове Бергсонове речи из тог дела (које сам сам превео за себе) а које много казују о теми квалитативне множине. . Оно што зовемо ЈА јесте квалитативна множина, нешто слично мелодији што не познаје јукстапозицију стања једних до других и које укључује целу нашу прошлост на овом свету и ко зна шта друго. И то не као слике, већ као мелодију. Као нешто метафизичко.
Имајући то на уму, можемо закључити, па се можда неко тиме може и утешити, да нас наша прошлост на овом свету прати после краја егзистенције у којој смо.
Међутим, питање је колико ће нам тај део нашег бића из кога ћемо сигурно и тада моћи извући слике наше овоземаљске егзистенције ( или је једноставно увидети на неки непојмљив начин) бити од икакве важности у сасвим другачијем хабитату ствари по себи.

"Shodno tome, ništa nas ne sprečava da se vratimo što je više moguće linijom razdvajanja između našeg sadašnjeg i naše prošlosti. Pažnja prema životu, dovoljno moćna i dovoljno odvojena od svakog praktičnog interesa, time bi uključila u nepodeljenu sadašnjost čitavu prošlu istoriju svesne osobe i to ne kao istovremenosti, ne kao grupu istovremenih delova, već kao nešto što je stalno prisutno, kao nešto što se neprestano kreće: takva, je ponavljam, melodija koja se percipira kao nedeljiva i koja čini, od jednog kraja do drugog, da tako kažemo, večnu sadašnjost, iako ova večnost nema ništa zajedničko sa nepromenjivošću, niti ova nedeljivost sa trenutačnošću. Ono što tada imamo je sadašnjost koja traje.
To nije hipoteza. U izuzetnim slučajevima se dešava da pažnja odjednom izgubi interes koji je imala ka životu: i tada odmah, kao magijom, prošlost još jednom postaje sadašnjost. Kod ljudi koji se neočekivano suoče sa pretnjom iznenadne smrti, kada alpinista pada u provaliju, kod ljudi koji se dave, kod ljudi koji su obešeni, čini se da tu dolazi do preobraženja pažnje, do promene orijentacije svesti koja, do tada biviši okrenuta ka budućnosti apsorbovana potrebama akcije, iznenada gubi svo interesovanje za njih, a što je dovoljno da prizove svesti hiljadu različitih "zaboravljenih" detalja i da se u odmota cela istorija čoveka u pokretnoj panorami.
Zbog toga memorija nema potrebe za objašnjenjem. Ili, radije, ne postoji posebna sposobnost čija je uloga da zadrži kvantitet prošlosti da bi je sipala u sadašnjost. Prošlost se automatski čuva. Cela i nepodeljena.


Bergson "Kreаtivni um", (The perception of change)