Kvalitativna množina

[gost 246390]

ima dobre ortake koji su spremni da joj budu alibi

 

[oziman]

s možda i jeste ali sve dok ne nađeš način da mi od jedne stotke evra napraviš dve čekajući da zgrada priđe tebi

Имам аверзију да се упустим у објашњавање тог питања на овај начин јер ми падају на памет ове Шопенхаурове речи:

"Zato, kao što su na turnir puštali samo međusobno ravne, učen čovek ne treba da raspravlja sa neznalicom, jer protiv njega ne može da upotrebi svoje najbolje argumente, pošto ovom nedostaje znanje da ih razume i proceni. Ako u toj bezizlaznoj situaciji ipak pokuša da ih ovom drugom objasni, to će najčešce ostati bez uspeha. Oni će, štaviše, uz upotrebu nekog lošeg i glupog protivargumenta, ostati u pravu u očima isto tako neukih slušalaca."

Тј. не знам да ли је ово могуће бар мало појаснити некоме а ко очито за то до сада никада није чуо. Али да покушам.

Поента је да нема никакве зграде која се креће ка нама или тела који се крећу ка њој. Јер кретање није кретање тела из тачке а у тачку б, што је још Зенон доказао као немогуће. Кретање је нешто својеврсно, извансазнајно,.управо квалитаивна множина о којој се говори на овој теми.
Тела , пут, линија, зграда настаје тек у нашем опажању као симбол кретања а не као кретање само.
НЕема кретања из тачке а у тачку б... већ се ту дешава нешто совјервсно што можемо нзавати недељиви акт воље, а тек у анализи, у опажању, настају линије, зграда, и пут до те зграде тј. линија од тачке А до тачке Б. коју сада можемо бескоанчно делити питајући се како смо могли проћи бесконачно много тачака ?

Кретање је недељиво. Оно не познаје линију, не познаје пут. Кретање је интуиција а не сазнање стечено опажањем.

Ове Бергсонове речи могу то појаснити:

Najčešće se kaže da se kretanje zbiva u prostoru, a kada se tvrdi da je kretanje homogeno i nedeljivo, misli se na pređeni prostor, kao da se ovai može iziednačiti sa samim kretanjem. Ako se o tome bolje promisli, videce se da uzastopni položaji pokretnog tela odista zauzimaju prostor, ali da operacija kojom ono s jednog položaja prelazi na drugi, da ta opera-cija. koja zauzima trajanje a realna je samo za svesnog posmatraca , izmiče prostoru Nemamo ovde uopste posla sa jednom stvari, već s jednim rastom: kretanje, ukoliko je prelaz s jedne tačke na drugu, misiona je sinteza, psihički pa otud neprotežan proces. Postoje u prostoru samo delovi prostora, i u bilo kojoj tački prostora da posmatramo pokretno telo, dobićemo samo jedan položai. Ako svest opaža nešto drugo, a ne položaje, ona se znači, priseća uzastopih položaja i s njima pravi sintezu. Ali, kako se vrši takva sinteza? Svakako ne novim razvijanjem tih istih položaja u jednoj homogenoj sredini, jer bi bila neophodna nova sinteza da se oni medju sobom povezu, i tako redom do u beskonačnost. Valja, dakle, priznati da ovde postoji tako reći kvalitativna sinteza, jedna postupna organizacija naših uzastopnih osećaja. jednih s drugima, jedinstvo analogno jedinstvu melodijske fraze. Takva je upravo ideja koju stvaramo o kretanju kada mislimo na njega samog, kada iz tog Kretanja na neкi nacin izlučujemo pokretljivost.

Бергсон

 

[gost 246390]

ozi ne kapira da su pisanija bilo koje vrste žute štampe tipa sveta ili kojih već bar tri puta relevantnija i primenljivija nego sve što su bergson i šopenhauer ikad napisali pa misli da je učen
njihova slovca niko ozbiljan neće shvatati daljim od kako rekoh štiva za kraćenje dokolice, hobija kojim se lepo baviti ali vrlo opasno uživljavati

ali manimo se toga... nikad mi nisi odgovorio na pitanje kako se to ti duhovno razvijaš i kako će to da ti pomogne kad jednom napustiš ovaj svet koji je pakao?

 

[guest 135511]

ozi ne kapira da su pisanija bilo koje vrste žute štampe tipa sveta ili kojih već bar tri puta relevantnija i primenljivija

za sta?

"Јер шта вреди човеку ако добије цео свет, а изгуби душу своју." (Лк.12,15; Мат. 16,26)

 

[gost 246390]

ajde ozi nemoj da me kuliraš, imam VOLJU da naučim a kažu ni predispozicije mi ne nedostaje, želim biti tvoj niče budi moj šopenhauer

 

[guest 135511]

ja mislim da tebi treba jedna šamanska inicijacija, da popiješ ajahuasku i da ti se psiha pocepa pa da vidiš šta znači "izgubiti dušu svoju"
ako je to neophodno da shvatiš važnost ovoga o čemu se piše i ovde i na drugim temama
ali naravno takav način ne želim nikome, jer heroj ne mora uvek da izvuče živu glavu.

 

[oziman]

Melodija је нешто што нам може прибилижити квалитативну множину јер је мелодија нешто те врсте. Али само приближити не дефинитивно разоткрити. И даље ту остају форме опажања разума, субјекат и објекат. Међутим, та форма није ту тако оштра, она попушта своје стеге, па субјекат и објекат у исто време бивају раздвојени а опет стопљени један са другим а што је Шопенхауер назвао "чудо" и што је основа његове филозофије воље.

Identitet subjekta htenja sa subjektom spoznavanja, po kojemu rec JA oba ukljucuje, jeste cvor sveta, a stoga je i neobjasnjiv. Samo su nam odnosi izmedju objekata shvatljivi; ali medju njima mogu dva biti jedan, ukoliko su delovi jednog celog. Ovde naprotiv gde je govor o subjektu, ne vrede vise pravila za spoznavanje objekata, a istinski identitet spoznavajuceg sa onim, sto se spoznalo kao htenje , dakle identitet subjekta sa objektom , neposredno je dat. Ko sebi neobjasnjivost toga identiteta pravo predoci , taj ce ga sa mnom nazvati cudom svoje vrste.
Sopenhauer . iz dela "O nacelu razloga"

Питање:

Isto tako nemam nikakve veze sa tom melodijom jer ne mogu nikako da uticem da je promenim, da je pojacam, utisam, promenim tempo, promenim instrumente itd..

Зато што су наше индивидуалне воље већ ушле у појавни свет и изгубиле своју интелигибилну слободу. Изван појаве ми смо слободни, можемо рећи свемоћни. У појави смо подвргнути нужности.Зато не можеш мењати мелодију живота која је у основи твоја сопствена воља.

"Kao sto je svako potajni pozorisni direktor svojih snova, da isto tako i ona sudbina koja vlada nasim stvarnim zivotom u krajnjoj liniji polazi od volje koja je nasa sopstvena , ali koja je medjutim ipak ovde gde nastupa kao sudbina , delovala iz jednog regiona koji lezi visoko iznad nase predstavljacke svesti." Sopenhauer

 

[fisherman1]

ja mislim da tebi treba jedna šamanska inicijacija, da popiješ ajahuasku i da ti se psiha pocepa pa da vidiš šta znači "izgubiti dušu svoju"
ako je to neophodno da shvatiš važnost ovoga o čemu se piše i ovde i na drugim temama
ali naravno takav način ne želim nikome, jer heroj ne mora uvek da izvuče živu glavu.

Priznaj da je kvalitativna množina tvoje bacanje pene za Tensionom...Odavde se čuje tvoj pevajući zov....

 

[fisherman1]

"Kao sto je svako potajni pozorisni direktor svojih snova, da isto tako i ona sudbina koja vlada nasim stvarnim zivotom u krajnjoj liniji polazi od volje koja je nasa sopstvena , ali koja je medjutim ipak ovde gde nastupa kao sudbina , delovala iz jednog regiona koji lezi visoko iznad nase predstavljacke svesti." Sopenhauer

Znam ja šta je biti ponešen čudnim tvorevinama kauzalnog proitzvoda neadekvatnih reči...Witgenstein je to okvalifikovao kao
jednakost metafizike i mistike...
Reči koje se odmetnu imaginacijom u nepostojeće svetove...Kao umetnost prihvatljivo,kao potraga za istinom -odlutavanje...

 

[EnjoytheSilence]

Priznaj da je kvalitativna množina tvoje bacanje pene za Tensionom...Odavde se čuje tvoj pevajući zov....

Al si pogan, pa ja sam mala maca

 

[oziman]

Јединствена воља је недељива, изванпросторна, она није једна у смислу математички једног тј. онога што је супротно мноштву, већ је једна у метафизичком смислу што значи да уопште не улази у форму простора где једино постоји подела на једно и мноштво.
Такође, морамо нагласти да и у метафизичкој вољи постоји мноштво али квалитативно мноштво,. мноштво у потенцији. квалитивна множина. Тек у нашем опажању та метафизички недељива воља разбија се на индивидуе. На тела поређана једна до другог. Та тела проистичу из те воље али се као таква не садрже у њој. Нису њени делови.

 

[guest 135511]

Од успешности објективације воље, кажемо да је неко леп или мање леп?
Какву улогу ја (било ко) играм у свему томе, када је воља већ видела да ме није створила савршену, зашто ме није спалила и бацила у огањ вечни?

 

[wihor]

zato sto to nije u prirodi subjektivnosi.

 

[oziman]

Од успешности објективације воље, кажемо да је неко леп или мање леп?
Какву улогу ја (било ко) играм у свему томе, када је воља већ видела да ме није створила савршену, зашто ме није спалила и бацила у огањ вечни?

Зато што ,метафорично речено,бог жели да спава. Свет незадрживо иде ка ентропији. Ка повећању неуређености. Креће се из стања апсолутне уређености ка стању апсолутне неуређености или ентропије. Док је оно што је уредило свет заспало. Наше индивидуалне воље су остаци његове будности . А ти остаци немају ту моћ да ентропију зауставе , да пробуде метафизичку вољу, могу само да успоре њен пад у сан. И зато напор животне силе бива заробљен у инертности материје коју сусреће на свом путу а која је ништа дурго него отпуштена заспала воља.

Бергсон је то упоређивао са ракетом ватромета која се креће кроз остатке ракета које су већ екслопдирале пре ње и падајући ометају њено напредовање. и њено испољење.

Једина шанса за ослобођљење јесте негација воље у целини која је ништа друго него буђење ,не наших искрица свести, него свести у целини. Буђење сопства.

Али овим смо зашли на само границу метафизике и немамо ту много простора за даље спекулације.

 

[guest 135511]

Исто је Јунг говорио да сваки архетип, па и архетип бога, тј Сопства, има слабу енергетску вредност док је неактивисан, потонуо у несвесно. Али, активисан постаје делом аутономан и у стању је да детерминише читаву психоидну реалност.

Ако је метафизичка воља свемоћна али заспала, због чега жеља моје индивидуалне воље не би могла да допре до ње и да је пробуди? Зар то заправо није циљ живота?
Ако је то циљ живота, зашто једноставно не сачекати смрт?

 

[oziman]

Ако је метафизичка воља свемоћна али заспала, због чега жеља моје индивидуалне воље не би могла да допре до ње и да је пробуди? Зар то заправо није циљ живота?
Ако је то циљ живота, зашто једноставно не сачекати смрт?

То јесте циљ живота. То је управо Шопенхаурова негација воље. Међутим, не мора значити да смрт има много везе са тиме. Смрт је свакако велика промена у нашој егзистенцији али не мора значити да је то и тренутак негације воље. Као што рекох, немамо много простора за спекулацију у тој области али можемо претпоставити да нас после смрти чека нешто попут овога што сам писао раније:

Jasno je da moramo cekati da brod života pristane u luku ka kojoj plovi, i jasno je da sa nestankom objektivacije volje (hteti saznati) koju zovemo "mozak", da nestaje i nacin egzistencije gde postoji subjekat i objekat i gde postoji prostor ..samim tim i mnostvo, i sve ono sto poznajemo.

Mozemo li bar naslutiti sta nas ceka posle?

Mozemo, ali samo naslutiti, a glavna pitanja ostaju bez odgovora.
Iz onoga sto znamo mozemo reci da je Dostojevski u pravu, i da nas sa nestankom intelekta i njegovih formi ceka ovo:

I ja osetih kako se nebo spusti na zemlju i proguta me. Boga sam osetio kao jednu uzvišenu duboku istinu i osećao sam kako me on prožima. Da, postoji bog, uzviknuh ja. Šta se posle toga desilo, ja ne znam. Vi i ne slutite kako božansko osećanje milja obuzima epileptičara jednu sekundu pre napada. Ja ne znam da li je ovo milje trajalo sekundama ili satima, ali verujte mi da ne bih želeo sve radosti sveta za ovo... Da, isplati se dati čitav Život za jedan takav trenutak... U ovim minutima bila mi je jasna duboka, čudovišno lepa reč: doći će jednom doba kad vreme neće više postojati.

Ima sekundi kad vi iznenada osetite večnu harmoniju, koja ispunjava čitavo biće: To je kao kad čovek iznenada oseti u sebi celu prirodu i kaže — da, to je istina... to nije samo ljubav, to je više nego ljubav. Užasno je kako su ta osećanja tako jasna, a radost tako ogromna... U ovih 5 sekundi ja preživljujem čitav jedan život, čemu celokupni razvitak, kad je cilj već postignut.
Dostojevski

A mozda nas ceka ovo:

Onda će jedna od pogubnih Furija Gospoda Smrti postaviti konopac oko tvog vrata i tegliće te unaokolo; ono će ti odseći glavu, iščupati srce, prosuće ti utrobu, polizaće ti mozak, popiti tvoju krv, jesti tvoje meso i glodaće tvoje kosti; ali, ti nećeš biti u mogućnosti da umreš. Iako će tvoje telo biti iseckano na komade, ono će opet oživeti. Ponovljeno komadanje izazvaće silovit bol i mučenje.
Bardo thodol - Tibetanska knjiga mrtvih

Takodje sa smrcu mozda ne dolazi do stapanja sa sustinom izvan prostora vec hteti saznati i nacin egzistencije u vidu subjekta i objekta postoji i dalje, i da nas ceka nesto slicno kao do sada, poput ovoga:

Videćeš svoj dom, prisutne, svoje rođake, i leš, i pomislićeš, »Ja sam mrtav! Šta da radim?«, a, budući da će te tištati osećanje silovite tuge, misao će ti se javiti, »O, šta sve ne bih dao da posednem telo!« I, tako misleći, posvuda lutaćeš tragajući za telom.
Čak iako si mogao da uđeš u svoje mrtvo telo već devet puta zahvaljujući dugom vremenskom razdoblju tokom kojeg si boravio u Čonjid Bardou ono se već smrzlo, ako je zima, istrulilo je, ako je leto, ili su ga, pak, tvoji rođaci već spalili ili zakopali, ili su ga bacili u vodu, ili su ga izložili pticama i divljim zverima. Zbog toga što ne nalaziš ni jedno mesto kojem bi se priklonio, ti ćeš biti nezadovoljan i imaćeš osećaj kao da si stisnut u pukotinama i naborima između stenja i kamenja. Iskušavanje ovakve vrste jada odigrava se u Posrednom stanju kada tragaš za ponovnim rođenjem. opet Tibetanska knjiga mrtvih

Ma sta bila luka ka kojoj plovimo to je nasa luka i nas pravi dom izvan iluzije. Posto je veliki Sopenhauer iscrpeo mogucnosti ljudskog saznanja, ono sto ostaje jeste jedno veliko NE ZNAMO jer ne mozemo znati. Ostaju nam samo prolazne intuicije. Bergsonove "maglovite rese"...a sve pomesano sa formama intelekta kojih se jednostavno ne mozemo osloboditi i za koje je svest neodvojivo vezana.

Ipak i ono sto znamo ..mnogo je. Intelekt ne moze otkloniti veo Maje ali ga moze bar delimicno strgnuti a u tome se krije nesto veliko. Veliki dar koji sleduje svakom filozofu....metafizicka uteha.

 

[guest 135511]

"Чему целоукупан развитак, кад је циљ већ постигнут".

 

[JA KOJI JESAM]

"Чему целоукупан развитак, кад је циљ већ постигнут".

'Razvitak'...služi spoznaji puta kojim si došla do postignutog cilja.

I svaki put, kada se u tu 'ISTU TAČKU' (cilj, u SEBE) ponovo vratiš, otisneš se opet u spoznaju tog sasvim drugačijeg od prethodnog puta kojim si došla do cilja.
Svaki put je jedan 'Film'-priča za sebe. Cilj je pri tom i Alfa i Omega.
JA JESAM.

 

[fisherman1]

Ipak i ono sto znamo ..mnogo je. Intelekt ne moze otkloniti veo Maje ali ga moze bar delimicno strgnuti a u tome se krije nesto veliko. Veliki dar koji sleduje svakom filozofu....metafizicka uteha.

Eto gde je zapelo s filozofijom...Dalje nema?
Naravno da nema za spekulaciju...Imaš dva kamička u rukama i kombinuješ ih-to ti je filozofija...
E onda dođe neki Tesla ili Leonardo ili Njutn ili Ajnštajn i eto treći kamićak!
Samo...Ovi velikani su bili filozofi praktičnih implikacija!
A šta su stvorili vredno ili smislili Bergson ili Šopenhauer? Njihovo mrsimuđenje je neprimenljivo-nije treći
kamićak! ! ! Čak se Bergson toliko izpromašivao o vremenu (intuicija o trajanju),a bio psihić...(nije mu palo na pamet
da porazmisli šta to psiha radi s događajima i kako ih sebi predstavlja,a šta su događaji zaista!)...Samo je narcisno
težio samodopadljivosti atraktivnom doktrinom...
Čak je i genijalni Ajnštajn imao neuspešni sudar s vremenom,nikako ne mogući zbog famozne formule o negativnom priraštaju
vremena u spec.teoriji relativnosti,da nađe sponu s kvantnom fizikom.
A kvantnoj fizici vreme višak!! ! Izmišljotina! ! ! Misao! ! !
Jeste ,vreme je misleća rabota-u stvarnosti ,koja ne misli,koja samo postoji -događaji se događaju skokovito u skupovima,
a kontinuitet i vezu dobijaju samo u mislima živog subjekta putem podudarnosti,analogija,a ako uprostim-pomoću Pavlovljevog
refleksa...
Ja bih se rado izvinuo komšiji mog pok.ujke-"ludom" Marićevom zetonji,što mu spec.teoriju rel.stavljam na tapet fizičarima,ali:
zar nije nauka nebrojeno puta revidirala velika dela velikih majstora? Time se ne umanjuje njihov doprinos! Nije teorija relativnosti
umanjila Njutnov doprinos iako je njegove zakone korigovala -cela industrijska revolucija je za Njutnom sledila...
Za Bergsonom i Šopenhauerom-ne sledi ništa...
To ,naravno,nije onaj pravi san ljudske civilizacije-postati božanska civilizacija...Ko tvrdi da to nije moguće-treba da ide na temu
o motivaciji...

 

[guest 135511]

otisneš se opet u spoznaju tog sasvim drugačijeg od prethodnog puta kojim si došla do cilja.
Svaki put je jedan 'Film'-priča za sebe. Cilj je pri tom i Alfa i Omega.

Нека, хвала. Ти се отискуј и пројектуј опет колико год пута желиш, ја нећу.

 

[JA KOJI JESAM]

Нека, хвала. Ти се отискуј и пројектуј опет колико год пута желиш, ја нећу.

Džaba ti je to što kažeš da nećeš...to što ti kažeš...ne računa se. Računa se doduše, i to, samo kao dio puta, dio filma koji se kroz trenutnu Svjesnost odvija, pokazujući ti (Sebi-apsolutu, biću) kakvim si se shvatanjima usmjeravala ka cilju, tj. ka Sebi. A kad taj Film odgledaš 'otiskuješ se na novi put, a već SADA na njemu jesi ali bez sjećanja na onaj prvi (iako i onaj 'prvi', koji niti ti je prvi niti poslednji, postoji kao paralelno projektovano iskustvo u SADA, zajedno sa apsolutom koji je i Alfa i Omega svim projekcijama). Dakle, ne možeš da 'ne želiš da se otiskuješ' jer otisnuta već jesi, samo se tvoja (bića-koje-jesi) pažnja premiješta sa jednog na drugi film. U međuvremenu ( da, između dva trajanja, dakle u bezvremenom, postaneš svjesna SEBE-koja-jesi.) To 'NE ŽELIM!" je samo produkt tvog shvatanja, tvoje percepcije iz ovog ugla, iz projekcije ovog Filma koji se odvija. Biće-koje-jesi uvijek želi nova iskustva Sebe. U tom aspektu si Svijest koja uopšte ne zavisi od Svjesnosti koju kao biće-ljudsko sada imaš o Sebi. Zato, ti-Svjesnost i nemožeš da odlučuješ u ime SVIJESTI. Jedino što možeš, dok se doživljavaš Svjesnošću jeste da postaneš svjesna i principa po kojima tvoje Znanje-o-Sebi (Ja) transendira iz Svijesti u Svjesnost, te da, zahvaljujući tom Znanju kooperišeš za Sobom-Sviješću i da kroz tu kooperaciju diktiraš trenutno stanje sopstvene projekcije. To je sasvim nešto drugo.

 

[guest 135511]

Добро, важи, онда ћу извршити суицид и одбити било какву сарадњу са Бићем.

Ако ме НАТЕРА (пошто је очигледно да ме тера на силу да се пројектујем), ја ћу се скаменити у једну тачку и одбићу да се померам.
Ако ме Биће натера да се ипак померим у неку пројекцију, инкарнацију, поново, ја ћу се понашати као аутомат без животне енергије, типа - сешћу на сред аутопута да ме прегази камион и радићу све могуће да саботирам пројекцију.
Боље би било Бићу да ме остави на миру и да ми да моју слободу која ми припада, јер ја не желим да учествујем у његовим иживљавањима. Више. Никада.

 

[JA KOJI JESAM]

Добро, важи, онда ћу извршити суицид и одбити било какву сарадњу са Бићем.

Ако ме НАТЕРА (пошто је очигледно да ме тера на силу да се пројектујем), ја ћу се скаменити у једну тачку и одбићу да се померам.
Ако ме Биће натера да се ипак померим у неку пројекцију, инкарнацију, поново, ја ћу се понашати као аутомат без животне енергије, типа - сешћу на сред аутопута да ме прегази камион и радићу све могуће да саботирам пројекцију.
Боље би било Бићу да ме остави на миру и да ми да моју слободу која ми припада, јер ја не желим да учествујем у његовим иживљавањима. Више. Никада.

Ma dobro, ne ljuti se! Na kraju krajeva ti jesi to biće koje Sebe tjera u tobož' 'neželjeno', ne shvatajući pri tom da je to upravo ono što istinski želiš Ono (ti) se u ovom momentu doživljava(š) nezadovoljnim-om svojom projekcijom te slobodu zahtijeva(š) da mu(ti) se vrati ne znajući da ju(si) je samo-j sebi oduzelo-a.
...I eto, recimo da sada, u ovoj Svjesnosti-o-postajućoj-Sebi i uspiješ da budeš pregažena...to te neće osloboditi namjere da postaneš ono što si namjerila iz Sebe-apsoluta. Ono što će se desiti jeste da će biće-koje-jesi da projektuje tvoju inicijalnu namjeru, dušu, ponovo, počinjući novo iskustvo iz početka (ostavljajući svo tvoje nezadovoljstvo ovom projekcijom i svu Svjesnot koju si do sada stvorila o Sebi u zaboravu) ali ovaj put i sa dodatnim zadatkom da shvati-š da se od sopstvene duše ne možeš osloboditi. Od duše se ne oslobađaš...duša te oslobađa, svojom realizacijom. Što se prije predaš svom najvišem Idealu prije ćeš se uzdizati na više nivoe svjesnosti, prije ćeš doći do potpunije slike o smislu postojanja, prije ćeš do cilja. Tu se stari krug zatvara a otvara se novi. Jedna duša je realizovana a druga zauzima njeno mjesto. U jednoj i u drugoj duši TI-Znjanje-o-Sebi (kao nepromjenjivo Ja) je uvijek Subjekat kroz koji će biće težiti samospoznaji...sve dotle dok ponovo u tom skupu ne ostane samo inicijalno Ja-Centar na koji će se biće cjelokupnom pažnjom usmjeriti i ponovo saznati SEBE. U tom Znanju-o-Sebi će tad pronaći sva ostala Znanja, cjelokupno Jastvo...SEBE-apsolut.

 

[guest 135511]

Ma dobro, ne ljuti se! Na kraju krajeva ti jesi to biće koje Sebe tjera u tobož' 'neželjeno', ne shvatajući pri tom da je to upravo ono što istinski želiš Ono (ti) se u ovom momentu doživljava(š) nezadovoljnim-om svojom projekcijom te slobodu zahtijeva(š) da mu(ti) se vrati ne znajući da ju(si) je samo-j sebi oduzelo-a.

Да, да, јасно је мени да сам ја редитељ свога живота и да сам сама себе гурнула у сред пакла, при том давши себи један посебан "дар" - да у сред пакла схватим да сам у паклу и то без шансе да се пре времена извучем из њега. Дадох себи све што желим, и притом дадох себи да схватим да је све то - безвредно!
Како савршено, како сам ја један бизаран редитељ, пу!

...I eto, recimo da sada, u ovoj Svjesnosti-o-postajućoj-Sebi i uspiješ da budeš pregažena...to te neće osloboditi namjere da postaneš ono što si namjerila iz Sebe-apsoluta. Ono što će se desiti jeste da će biće-koje-jesi da projektuje tvoju inicijalnu namjeru, dušu, ponovo, počinjući novo iskustvo iz početka (ostavljajući svo tvoje nezadovoljstvo ovom projekcijom i svu Svjesnot koju si do sada stvorila o Sebi u zaboravu) ali ovaj put i sa dodatnim zadatkom da shvati-š da se od sopstvene duše ne možeš osloboditi. Od duše se ne oslobađaš...duša te oslobađa, svojom realizacijom.

Ја не желим да побегнем од своје душе, уопште. Ја своју душу заправо обожавам, и жао ми је што је заробљена у овом свету материје велике густоће. Ево, рецимо, она би сад волела да може да одлети на оближње брдо и одатле оде плутати са лабудовима по површини језера у Финској, без икакве утрошње енергије или протека времена. Али не може! И ти то зовеш "пуноћом живљења"? Пре бих рекла да је то пуноћа смрти.
Ја немам проблем са собом, већ имам проблем са правилима и основним законима овога света који све незадрживо вуку ка доле, ка пропадању, распадању, смрти, сну, насумичности, хаосу, несвести.

U jednoj i u drugoj duši TI-Znjanje-o-Sebi (kao nepromjenjivo Ja) je uvijek Subjekat kroz koji će biće težiti samospoznaji...sve dotle dok ponovo u tom skupu ne ostane samo inicijalno Ja-Centar na koji će se biće cjelokupnom pažnjom usmjeriti i ponovo saznati SEBE. U tom Znanju-o-Sebi će tad pronaći sva ostala Znanja, cjelokupno Jastvo...SEBE-apsolut.

А што то "ја" поистовећујеш са мном као индивидуом? Када то урадиш, све добија болесну, солипсистичку ноту.

 

[TheBladeOfThe Light]

Nasdaq.....ti si neka bas mastovita dusica........ Nasdaq el mozes da mi kazes sta bi za tebe bila punoca zivljenja?El postoji nesto u tvom zivotu sto tvoju dusu cini ispunjenom?