Kvalitativna množina

[sanja*]

Melodija je ono sto egzistira u nasoj svesti, zato je Sopenhauer muziku nazvao odrazom metafizicke volje potpuno ravnopravnu sa idejama. Zato je Emil Sioran rekao da izvan intelekta svet po sebi ne moze da zamislii drugacije nego kao muziku.

.. ovo je jako dobro ..
(.. pod tim "dobro" mislim da mi je blisko ..)

 

[sanja*]

Ako je nesto nespojivo sa necim onda je to ritam sa slobodom. Upravo je ritam simbol uniformnosti, neslobode a melodija i kadenca u muzickom delu simbol slobode.

Upravo iz primera danasnje muzike koja se sastoji u drmbanju basova pokazuje se dekadencija kako drustva tako i njegove duhovnosti.Pokazuje se stepen razvoja coveka na putu pretvaranja u mehanicke robote. U uniformisane sluge rezima i staticnog drustva. To je ritam...Jelo.

.. ovde se nećemo složiti ..
.. ili možda ja ne shvatam šta je ritam ..

.. ritam je neodvojiv od melodije .. on je sadržan u samom tonu ..
.. svaki ton je .. tačno određena vibracija .. frekvencija ..
.. a vibracija je ritam .. ritam treperenja ..

.. još nešto .. iz islamske filozofije ..
.. muslimani veruju da je alah .. "sav u valovima" .. to jest .. sav u treperenju .. svuda je i sav je u valovima ..
.. derviši praktikuju .. zikr .. to je nešto kao pokušaj da se .. uhvati frekvencija nebesa .. da se sebe podesi tako da budeš nešto kao .. rezonantna kutija alaha ..
(.. sad .. za potrebe filozofije .. možemo reč .. alah .. zameniti nekom drugom rečju .. kvalitativna množina .. recimo ..?)

 

[sanja*]

П.С. Одлична тема. Нешто што нисмо знали, а око нас је.

.. nije oko nas ..
.. nego svuda ..
.. i mi smo u tome ..

 

[oziman]

.. ovde se nećemo složiti ..
.. ili možda ja ne shvatam šta je ritam ..
.. ritam je neodvojiv od melodije .. on je sadržan u samom tonu ..
.. svaki ton je .. tačno određena vibracija .. frekvencija ..
.. a vibracija je ritam .. ritam treperenja ..
.. još nešto .. iz islamske filozofije ..
.. muslimani veruju da je alah .. "sav u valovima" .. to jest .. sav u treperenju .. svuda je i sav je u valovima ..
.. derviši praktikuju .. zikr .. to je nešto kao pokušaj da se .. uhvati frekvencija nebesa .. da se sebe podesi tako da budeš nešto kao .. rezonantna kutija alaha ..
(.. sad .. za potrebe filozofije .. možemo reč .. alah .. zameniti nekom drugom rečju .. kvalitativna množina .. recimo ..?)

Muzika nije sama kvalitativna mnozina . Ona je odraz iste. U tonove pretocena intuicija umetnika.

Ritam jeste deo melodije i jeste u okviru nje simbol nuznosti ... predvidivosti..neslobode. Onaj ko je zahavacen ritmom mora pratiti taj ritam. Nije slobodan. Dok ono sto je slobodno u muzickom delu to su tonovi , melodije koje izviru iz ritma i pokoravaju se njemu ali i odstupaju od njega u disonanci da bi se ponovo vratili njemu u konsonaci. To je nista drugo nego odraz desavanja u transcendentnoj volji gde imamo napregnutost i otpustenost iste.
Ova tema je vidis posvecana Bergsonu ali svi oni govore o istoj stvari. Beregsonova Kvalitaitivna mnozina je Sopenhaurova Transcendentna volja. a muzika je simbol toga kako otpustenosti volje ..ritma tako i napregnutosti u melodiji u disonanci..

Kompozitor otkriva najdublju sustinu sveta i zivota a do to i ne zna. citat Sopenhaeur

Ta prica o Alahu je interesantna. Mnogi mistici su dosli do slicnog. Na nju se savrseno mogu nadovezati Svedenborgove misli.

Svedenborg i svadbeno ruho
http://forum.krstarica.com/blog.php?b=10735

 

[sanja*]

Muzika nije sama kvalitativna mnozina . Ona je odraz iste.

.. možda time zbunjuješ ljude .. videla sam na par mesta da vezuju za sluh ..
.. mislim da je preciznije reći da je muzika .. najbolja moguća metafora za kvalitativnu množinu ..

Ritam jeste deo melodije i jeste u okviru nje simbol nuznosti ... predvidivosti..neslobode. Onaj ko je zahavacen ritmom mora pratiti taj ritam. Nije slobodan. Dok ono sto je slobodno u muzickom delu to su tonovi , melodije koje izviru iz ritma i pokoravaju se njemu ali i odstupaju od njega u disonanci da bi se ponovo vratili njemu u konsonaci. To je nista drugo nego odraz desavanja u transcendentnoj volji gde imamo napregnutost i otpustenost iste.

.. dobro ..
.. ovako već može ..

 

[oziman]

Kвалитативна множина је нешто слично мелодији. Множина која није скуп делова поређаних једних до других у простору..као што ноте у мелодији нису поређане једне до друге. Као што је мелодија нешто другачије од скупа тонова поређаниј један до другог тако је квалитативна множина другачија од скупа тренутака поређаних једних до других.

Цела прошлост и будућност слична је мелодији где тренуци постоје само потенцијално у међусобном прожимању. То је извор живе воде из које сви светови свих индивидуалних свести проистичу као варнице из неког ватромета. Није било пре рођења...ничега осим те квалитативне множине..из које избијају појавни светови. Основа сваког појавног света, сваке индивидуе јесте једна "МЕЛОДИЈА" .

Оно што је објективисало појавност неке индивиуде пре хиљаде година део је основе из које извире ова наша садашња појавност. Све је виртулено садржано у тој квалитативној множини која је запараво ствар по себи.

 

[oziman]

За оне који су читали тему али који нису заправо убеђени шта је то квалитативна множина и да ли је она уопште реална...нека се запитају само једно:

Да ли могу замислити време тј. трајање другачије осим као квалитативну множину?

Одговор је НЕ. Трајање није линија у простору или скуп тренутака поређаних један до другог..већ нешто суштински другачије.. Па шта је то другачије?

Оно што налазимо у себи и зовемо "квалитативна множина".

А сада видите која је улога времена у реалности и шта је ту заправо примарно а шта секундарно. Знамо да објекти какве их опажамо не постоје као такви сами за себе. Знамо да су они по себи блиски вољи, воља трајању...а трајање је опет блиско квалитативној множини...што значи да је то супстанција света или бар оно што од ње можемо наслутити у себи.

 

[coviax1]

Mislim da idealistima treba dati priliku da se "presaberu"...
U skafanderu,prilikom intervencija na stanici "Mir",kosmonaut ima sasvim drukčije shvatanje od Ozimana i njemu prethodećih filozofa idealista...NEMA ZVUKA U SVEMIRU!!! Pa,istina,Barkli bi rekao da smo i izlazak u svemir načinili samo svojom idejom u vrtu o kom brine onaj naš Sveobuhvatni (alaurbalaur,Bog,Jahve,Krišna...),ali tada je to i bilo potrebno da malo "doda gas" realistima...
Što se tiče "protoka vremena",ne bih ga tako olako prepustio intuiciji jer je intuicija primitivna funkcija upotrebe razumnih emocija...Radije ću, poput Alberta ( negdašnjeg komšije moje keve-"ludog"Marićevog zeta) stvar s VREMENITOŠĆU prepustiti imaginaciji i dobijenu sadržinu matematički promišljati...Običnim promišljanjem i nije moguće domisliti "rastegljivost"vremenitosti nečega.Takvo promišljanje dovodi do jednostavnog shvatanja da nije u pitanju nešto SPEKTAKULARNO,naprotiv,vremenitost nečeg konkretnog je samo promenljiv atribut tog nečeg...Svakako da je prisutno ISKRIVLJANJE stvarne "situacije na terenu" akrobatikom nepouzdanih i neodgovarajućih reči-što je i največa slabost filozofija ideja...Jer,kad se otklone nepreciznosti reči koje koriste idealisti,tada se vidi da je do" nesporazuma sa stvarnošću" baš tako i došlo...I Barkli se baš tako i "posvađao sa stvarnošću"-mada u zgodnom momentu!Koristio je sličnost reči tipa "sezon" i "fazon"...Strukturnom analizom rečenog je to lako pokazati.Može...Dajte mi iskaz koji da vam "obradim"...

 

[oziman]

Овај твој пост ми личи на неку игру реалиста и иделиста као да смо у неком навијачком клубу. Ја овде не говорим о неким догмама већ аподиктичким истинама.

Уместо што се играш навијача пред идеализмом, боље се потруди да схватиш исти, јер то знање нису хипотезе да би се играо дијалектичких расправа већ чињенице.

Ево, рецимо то о вакуму у свемиру и звуку. Па нико и не тврди да осећај може постојати без извора осећаја. Али указујем на чињеницу да је осећај суштински различит од тог свог извора и да нема никаквог звука у предметима већ предмети имају спобност да у наштој свести произведу осећај звука. Овде говоримо о Локу.... а Баркли је касније доказао да и сами предмети не постоје као такви изван свести.

И који је твој коментар квалитативне множине.

Да ли је време линија у простору?

Ако једном схватиш да није... онда ћеш можда и схватити шта је квалитативна множина. И да оно што зовемо време јесте управо то.

Размисли мало о овоме што каже Бергсон

Istina je da mi brojimo uzastopne trenutke trajanja i da nam se vreme, po svojim odnosima s brojem, pokazuje najpre kao merljiva veličina, sasvim analogna prostoru. Ali, ovde treba napraviti važnu distinkciju. Kažem, na primer, da je protekao minut, a pod tim mislim da je klatno, otkucavajući sekunde, izvelo šezdeset oscilacija.Ako svih tih šezdeset oscillacija sebi predočim odjednom i jednom jedinom apercepcijom duha ja po hipotezi isključujem ideju o uzastopnosti, mislim ne na šezdeset otkucaja koji se smenjuju,već na šezdeset tacaka jedne čvrste linije od kojih svaka takoreci simbolizuje jednu oscilaciju klatna.

Ako, pak, želim da sebi tih šezdeset oscilacija predočim uzastopno, a ništa ne menjanjući u načinu njihova stvaranja u prostoru moraću da mislim na svaku oscilaciju isključujući sećanje na prethodnu, jer prostor o njoj ne čuva nikakav trag ,međutim, baš zbog toga ja cu sebe osuditi da neprestano ostanem u sadašnjosti i odreći ću se toga da mislim uzastopnost ili trajanje. Ako, napokon, zadržim, spojeno sa slikom sadašnje oscilacije, sećanje na oscilaciju koja joj je prethodila, desiće se jedno od dvoga:
1)ili ću dve slike staviti jednu do druge, pa ćemo se tako vratiti na našu prvu hipotezu ili ću
2) Ili cu ih primetiti jednu u drugoj, kako se prožimaju i među sobom organizuju kao note neke melodije, obrazujući ono što cemo nazvati nejasnom ili kvalitativnom množinom, a što nema nikakve sličnosti sa brojem:

Tako ću dobiti sliku čistog trajanja, ali ću se, takođe, potpuno osloboditi ideje o homogenoj sredini ili o merljivom kvantitetu. Citat Bergson iz dela Trajanje i sloboda volje

 

[coviax1]

O ovome,u vezi Bergsona je več bilo reči...Ne vredi to tako ni početi misliti-jer ipak su to prazne priče...Da si se izjasnio o vremenu kao stvari po sebi-još i da ti "se progleda kroz prste" jer idealisti šta ne znaju- tamo trpaju...
Jednostavno I VREME I POSTOJANJE I KRETANJE I MATERIJA I STVARI PO SEBI I...su reči pomoću kojih pokušava da pronikne bez ozbiljnih zahvata unutar njih...Nauka ide MALO dalje koristeći te reči kao poštapalice uz matematiku,eksperimente i empirijsko saznavanje za induciranje,religija nešto hrabrije koristi imaginaciju da bi ispisala bajke za izmamljivanje dobara i deo vlasti,a tek MUDRACI koriste sve svoje umne snage da u meditacijama dopru BAR DO NEČEG!
I ja sam tek počeo pomalo nešto da nazirem,a budala bih bio kad bih rekao da nešto pouzdano znam!Ako neko nešto zna,ali zaista zna (ničim,čak ni glupošću se ne može dovesti u sumnju!)NEKA ME NAUČI-NAGRADIĆU GA...

 

[oziman]

O ovome,u vezi Bergsona je več bilo reči...Ne vredi to tako ni početi misliti-jer ipak su to prazne priče...Da si se izjasnio o vremenu kao stvari po sebi-još i da ti "se progleda kroz prste" jer idealisti šta ne znaju- tamo trpaju...
Jednostavno I VREME I POSTOJANJE I KRETANJE I MATERIJA I STVARI PO SEBI I...su reči pomoću kojih pokušava da pronikne bez ozbiljnih zahvata unutar njih...Nauka ide MALO dalje koristeći te reči kao poštapalice uz matematiku,eksperimente i empirijsko saznavanje za induciranje,religija nešto hrabrije koristi imaginaciju da bi ispisala bajke za izmamljivanje dobara i deo vlasti,a tek MUDRACI koriste sve svoje umne snage da u meditacijama dopru BAR DO NEČEG!
I ja sam tek počeo pomalo nešto da nazirem,a budala bih bio kad bih rekao da nešto pouzdano znam!Ako neko nešto zna,ali zaista zna (ničim,čak ni glupošću se ne može dovesti u sumnju!)NEKA ME NAUČI-NAGRADIĆU GA...

Па кога доводиш у сумњу?

Време није линија веровао ти то или не, сконтао ти то некада или не.

Објекат не постоји као такав изван субјекта који га опажа... па сконтавао ти то до вечности.

То су чињенице. То што камара људи није у стању да их појми не мења њихову аподиктичку истинитост.

А што се тиче те твоје квантне физике стварно си досадан са њом.
Они највећи физичари попут Бора, Фејмена ..Хајзнеберга ( ту вас ситне материјалисте не рачунам) успели су да барем загазе у оно у чему филозфи пливају. Ипак све су то само слабе слутње...слабе назнаке. То су само експриментатори који су наишли на трансценденцију али нису у стању да је објасне.

 

[JA KOJI JESAM]

Kвалитативна множина је нешто слично мелодији. Множина која није скуп делова поређаних једних до других у простору..као што ноте у мелодији нису поређане једне до друге. Као што је мелодија нешто другачије од скупа тонова поређаниј један до другог тако је квалитативна множина другачија од скупа тренутака поређаних једних до других.

Цела прошлост и будућност слична је мелодији где тренуци постоје само потенцијално у међусобном прожимању. То је извор живе воде из које сви светови свих индивидуалних свести проистичу као варнице из неког ватромета. Није било пре рођења...ничега осим те квалитативне множине..из које избијају појавни светови. Основа сваког појавног света, сваке индивидуе јесте једна "МЕЛОДИЈА" .

Оно што је објективисало појавност неке индивиуде пре хиљаде година део је основе из које извире ова наша садашња појавност. Све је виртулено садржано у тој квалитативној множини која је запараво ствар по себи.

Ono što ti pokušavaš da predstaviš kao 'kvalitativnu množinu' ja nazivam 'apsolut-JEDAN' u kojemu je sadržana Jednina svih Znanja o Sebi ili SVIJEST. O tome sam već nekoliko puta pisao na ovom forumu. Apsolut jeste izvor svih postajućih vibracija, tj odnosa koji se kasnije razumom prevode u predstave ili Projekcije Sebe. Zbog svoje besprostornosti, bezvremenosti, bestjelesnosti (nematerijalnosti) ovo Znanje o Sebi-apsolut NEMA potrebu za kretanjem U SEBI jer svako Jedno Znanje o Sebi u Sebi sadrži svu Jedninu postojećih Znanja o Sebi ODJEDNOM...stoga, bez obzira iz kojeg Znanja o Sebi se ta Jednina 'gledala' ona se uvijek 'doživljava' kao JEDAN. Taj JEDAN-apsolut je neuništiv jer ne podliježe promjenama. Iz njega izviru sva iskustva koja su posledica potencijalne promjene ili nadgradnje.

A 'Stvar po Sebi'...i o tome sam već jednom govorio a reći ću opet:

'Stvar' znači da je nešto STVORENO.
'Po Sebi'...znači da je nešto stvoreno 'PO SEBI'.

Dakle, oziman, ne možeš tvrditi (a možda to i ne tvrdiš, možda te ja pogrešno razumijem) da je 'kvalitativna množina' ili apsolut (SVIJEST, JEDAN ,JEDNINA...uopšte nije važno kako je nazivaš ukoliko znaš o čemu se radi) dakle, ne možeš reći da je 'to' na što nam ukazuješ jednako sa 'Stvari po Sebi'.

Zašto?

Zato što 'TO', nazovi ga kako hoćeš: apsolut-SVIJEST ...'kvalitativna množina'... 'TO' NIJE STVORENJE, već suština svih 'STVORENJA'.

Dakle, ta suština ne može da se stvori 'po Sebi', suština NIJE STVORLJIVA... SUŠTINA ODUVIJEK I ZAUVIJEK JESTE (i spoznatljiva je...jedino Bićem KOJE JESI). Suština JESTE POSTOJANJE. Iz nje i po njoj, po Znanju o Sebi kao nepogrešivoj instrukciji-dizajnu, Voljom se stvaraju 'Stvari po Sebi'. 'Stvari po Sebi' se onda Raz-Umom dešifruju, prevode u ČULNE PREDSTAVE Sebe...u svoje dimenzionalne, materijalne (ČULNE), psiho-fizičke manifestacije stvarnosti.
'Stvari po Sebi' o kojima govoriš bi uistinu bili ODNOSI između individualnih Znanja o Sebi u jednom skupu, dakle, odnosi kao skupovi u kojima se vrši razmjena prisutnih Znanja o Sebi na individualnom nivou pri čemu se stvara vinbracija i kretanje kao posledica te razmjene. Kretanje je osnova energije. Kao takvi, ti ODNOSI ili 'Stvari po Sebi' takođe ne mogu biti nazvani niti SVIJEŠĆU, niti pak 'drugim oblikom Svijesti' već su ti odnosi uistinu sklopovi izvedeni iz Svijesti a iz kojih se nadgrađuje Svjesnost stvorene jedinke interakcijom sa ostalim 'Stvarima po Sebi' kroz iskustva. 'Stvar po Sebi' bi drugim riječnikom mogla da se nazove DUŠA. Duša je dakle SKUP načinjen od najmanje dva Znanja o Sebi koja, da bi postala iskustvo Sebe, moraju da se pokrenu jedno prema drugom. Njihovim pokretanjem stvara se energija. Energetski izrazi se dalje dešifruju Raz-Umom u Projekcije ili predstave 'Svijeta' svakom individualnom Jednom (svakoj duši kao relacije Subjekat-objekat stvranosti unutar tog odnosa) sa njihovim trajanjem u prostoru.

 

[oziman]

Квалитативна множина значи својеврсна множина која није просторна, а ипак је множина. Симбол који исту појашњава није више линија у простору, а која је симбол класичне множине предмета поређаних једних до других, већ је то мелодија. Множина нота стопљених у мелодију на начин прожимања, а не на начин поређаности у простору. Осећај мелодије није еквивалентан тоновима поређаним један до других , већ у садашњости имамо само један једини тон...а остали бивају у сећању, и то не поређани у простору један поред другог и поред овог садашњег тона, већ стопљни сви заједно на начин прожимања, на начин КВАЛИТАТИВНЕ МНОЖИНЕ.

Мелодија је само симбол који нам може делимично привести свести ту врсту множине која је сама наша основа, која је основа свег знања а на коју ето нико није јасно и гласно указао на овај начин попут Бергсона, јасно раздвојивши просторну множину од квалитативне. Време линију, од времена трајања. Простор од свести.

 

[oziman]

Бергсон је као средство појашњења своје филозофије трајања често истицао пример мелодије као нечег што нам може бар делимично приближити исту. Али тај пример на први поглед личи на ето још једну магловиту метафору, сличну свим оним симболима мистицизма који лепо звуче али скоро да ништа не појашњавају. И које чујемо и заборавимо. Али то је само на први поглед, јер ако анализирамо проблем мелодије мало боље, видећемо да нас она води право до трансцендентног. Право до наше унутрашње суштине која није простор а која је својеврсна егзистенција ткз. квалитативне множине.

Знамо шта је мелодија, али питање је дакле где се налази мелодија? Да ли је она негде у спољашњем свету? Рецимо одемо на концерт и ето имамо мелодију.

Нетачно. У реалном свету садашњости, нема никакве мелодије, већ само једног јединог тона(чак не ни тона, него само једног дела једне амплитуде вибрације звучног таласа…који се опет може смањивати до бесконачности али кажимо ради бољег разумевања да је у садашњости један тон).

Да ли је тај тон мелодија?

Није! Мелодија се састоји од више тонова, а у садашњости имамо само један.
Па где су онда ти остали тонови?

Одговор је у сећању. Сећамо се протеклих тонова и њих ређамо једне до других и до овог садашњег, и тај скуп тонова зваћемо онда мелодија.
Али ту нешто не штима као што видите.
Скуп тонова поређаних један до другог тј. који звуче сви у исто време не дају мелодију, већ неки акорд . То није мелодија већ неартикулисан звук свих дирки неког инстурумента притисинутих истовремено.
Значи мелодије нема нигде у спољашњем свету где имамо посла само са једним јединим тоном. Остали тонови су у сећању и то не поређани једни до других или сви у исти мах, већ је мелодија сасвим нешто друго од тога.

Па шта је то друго?

Као што видите за то немамо речи. Можемо рећи само шта није, а оно шта јесте,тј. шта је сама малодија, само време, само трајање.. одговор је доступан унутрашњем непосредном искуству али није преводив у речи.

И оно што важи за мелодију, исто тако важи и за опажајне слике око нас. Уместо тона ставимо једну опажајну слику, рецимо аутомобила који се креће и питајмо се где је ту кретање када је та слика једна једина у садашњости у којој мирује. Остале слике су сећању. Али када их се сећамо, не ређамо их једне до других, јер скуп слика у простору није кретање. А шта је онда кретање?

Нешто слично оној мелодији. Кретање доживљавамо на начин мелодије. На управо онај начин који је доступан непосредном искуству али који није преводив у речи.

У спољашњем свету нема кретања.Ма колико анализирали опажајне слике увек ћемо у садашњости имати посла са једном једином сликом која мирује и са слиакама сећања које исто тако мирују. У садашњости, у реалности, споља...има једино мировања, док је кретање доступно непосредном искуству.

Знајући ово можемо разумети како је то Бергсон после 2000 година коначно објаснио Зенонов парадокс прогласивши га софизмом који време третира на начин простора, док је време заправо нешто својеврсно и доступно непсоредном искуству анализе садржаја сопствене свести.

 

[Hetfield girl]

Kako je lepo objasnjena kvalitativna mnozina putem melodije

 

[JA KOJI JESAM]

Kada govoriš o melodiji, govoriš o memoriji. Memorija jedino postoji u Raz-Umu.
Da, u principu memorija je slična apsolutu, ali ova dva se bitno razlikuju po svojoj sposobnostima: sposobnostima postojanja po Sebi, sposobnosti Svjesnosti o Sebi i sposobnosti pokretanja Sebe u druge aspekte postojanja, dakle sposobnost kreacije. Apsolut je Kreator a memorija je mrtva. Apsollut iz Sebe od Sebe ka Sebi pokreće ono što apsolut JESTE (Znanje o Sebi) dok Memorija stoji kao mrtvo tijelo unutar zamišljenog prostora iz kojega jedino Svjesnost, tj. Biće KOJE JESMO, može da je izvuče, aktivira i načini je upotrebljivom u jednom sada. To je melodija. Melodija je dio memorije a to kao što vidiš nema nikakve veze sa apsolutom koji je KREATOR, TVORAC ŽIVOTA. Melodiju iz Memorije OŽIVLJAVA Biće...SJEĆANJEM.
Melodija dakle, ne postoji u apsolutu te stoga nije adekvatno objašnjenje apsoluta ili suštine postojanja. Kao što i sam kažeš za melodiju je ptrebano kretanje a toga u apsolutu nema. Znači pričaš prazne priče. Mada su tvoje priče prazne, ja mogu da ih razumijem jer znam šta pokušavaš da kažeš. To ipak nikome koji nije doživio apsolut neće pomoći da shvati šta je apsolut. Stoga, iako se toliko udaraš u grudi sa Bergsonom i sličnim, ne vidiš da trubiš u prazno i pričaš ono u šta si ubijeđen a ne znaš. Apsolut je nedokučiv riječima (to i sam tvrdiš). Stoga, kao što moje objašnjenje apsoluta (za tebe 'poznavaoca' teorija) zvuči isprazno tako meni tvoje treorije zvuče smiješne mada ih ja, za razliku od tebe, mogu vidjeti kao pokušaj u kojemu prepoznajem elemente onoga što JESTE. Ti u drugu ruku smatraš da samo 'kvalifikovani' filozofi imaju pristup Znanjima...što po SVEMU onome što propovijedaš u svojim pisanjima izlazi kao sušta protivriječnost. Zašto?

Propovijedajući realnost Svijeta kao PREDSTAVU Subjekta a konstantno naglašavajući OBJEKTE (Shopenhauera, Bergsona i sl.) kao mjeru ISTINITOSTI tvog Subjektivnog 'Znanja' (a kroz to naglašavanje uzdižeš 'svoje' tobož' 'Znanje')... Ti s tim, moj dragi UBIJEĐENI ozimane, pobijaš svu svoju teoriju. S tim ne pokazuješ Znanje koje Subjekat (TI) treba da ima u Sebi već VJERU kojom Subjekat (Ti) zaprao stvara IDOLE od OBJEKATA svoje projektovane stvarnosti (Shopenhouera isl).

Gdje je tvoja istina?
Kada ćeš je početi iznositi kao svoju, kako to i dolikuje Volji jednog Subjekta?....

Neću da te omalovažavam (jer Ti si isto što i Ja, jedan individualni Izraz ISTOG Bića KOJE JESMO), ali svojim pristupom pokazuješ da si VJERNIK a ne onaj koji ZNA. Postao si vjernik ništa manje od jednog hrišćanina, muhamedanca, budiste i dr. samo što ti vjeruješ 'filozofima' a ovi drugi eto, vjeruju Hristu, Muhamedu, Budi i sl.

Ja bih radije da s tobom i drugima, ovdje i svugdje, razmjenjujem ŽIVE riječi, tvoje-naše riječi, a ne prepričavanja nečijih razumijevanja istine...to prepričavanje je 'MELODIJA'.

Biće u Tebi ZNA.

 

[oziman]

Не може неко ко не познаје нити признаје филозофска знања а умислио је да је неки просветљени месија, расправљати о филозофији на тај начин критике како ти то покушаваш. Знам ја да филозофија из разлога јер многи не могу да је разумеју, изгледа истима као скуп бесмислених трабуњања и млaтарања празним појмовима које не значе и не вреде ништа...а томе су умногоме допринели шарлатани у историји филозофије попут Хегела и многих других. Међутим, то сада привлачи као муве све оне који би да се проглашавају зналцима кријући се иза бесмислица празних појмова типа бити, јесте, апсолут, из себе ка себи у себи... бла, бла под којима се ништа не може мислити и који због свoје општости ништа ни не значе.. Твој пост не заслужује коментар јер то није филозофија. То је сањарење и у најбољем случају би могло бити сврстано под мистицизам и религију тако да би требао прећи тамо где је и место таквим сањарењима. Овде, у филозофији траже се докази, разлог истинитости сваког изреченог суда.

Kada govoriš o melodiji, govoriš o memoriji. Memorija jedino postoji u Raz-Umu.

Ма немој. Као да је меморија главица купуса која постоји у фрижидеру. Говориш о беспросторним, интензивним величинама које не познају однос садржиоца и бити садржан.."бити у нечему" важи само за просторне објекте. Тако да као што сам видиш тај твој искључиви суд нема никакве везе а меморија коју си узео за субјекат суда није глава купуса, дрвље и камење.

Da, u principu memorija je slična apsolutu, ali ova dva se bitno razlikuju po svojoj sposobnostima: sposobnostima postojanja po Sebi, sposobnosti Svjesnosti o Sebi i sposobnosti pokretanja Sebe u druge aspekte postojanja, dakle sposobnost kreacije.

Апсолут који је изван свих облика, за кога не знамо шта јесте јер је непојмљив али знамо шта није тј није никакав ограничени објекат који би се покретао...самим тим нема нешто изван где би апсолут "покретао себе" како ти кажеш . Апсолут није предмет који се креће...па тако не може покретати себе у себе ,из себе у себе ка себи...бла,бла.

Apsolut je Kreator a memorija je mrtva. Apsollut iz Sebe od Sebe ka Sebi pokreće ono što apsolut JESTE (Znanje o Sebi) dok Memorija stoji kao mrtvo tijelo unutar zamišljenog prostora iz kojega jedino Svjesnost, tj. Biće KOJE JESMO, može da je i
zvuče, aktivira i načini je upotrebljivom u jednom sada. To je melodija.

Апсолут који је непросторан покреће ка себи, из себе, од себе ка себи знање о себи( које тај апсолут јесте= значи он је сада знање...а не апсолут)које се покреће.. а знање је значи нека главица купуса ..које се креће и које безгаранични апсолут покреће иако је он то што покреће.

Melodija je dio memorije a to kao što vidiš nema nikakve veze sa apsolutom koji je KREATOR, TVORAC ŽIVOTA. Melodiju iz Memorije OŽIVLJAVA Bićea.

Као што видиш то што причаш нема никакве везе.

Као што ти рекох, ти декламујеш о ствари по себи мислећи заправо на најобичнији опажајни свет објеката. Ниси спознао ни идеалитет спољашњег ткз "реалног света" света и самим тим уместо да се зауставиш пред трансцендентним...ти анализираш исто на начин објеката у простору.

Много паметнији људи од мене и тебе стали су пред трансцендентним не зато што немају интелекта да исто схвате, већ зато што га имају довољно да схвате да трансцендентно значи нешто што је суштински изван могућности сазнања интелекта самим тiм и изван сваке анализе.

Филзоофија нас води за руку до трансендентног али се ту и зауставља. То је грахница могућности интелекта ..а ићи преко тога јесте мистицизам.

мислим да си ти далеко и од мистицизма и да ииис обичан материјалиста који замишља да је мистик.... али у сваком случају немој да спекулације о оностраном проглашаваш за знање

 

[JA KOJI JESAM]

Ма немој...

I ovo ti nazivaš filozofijom...?

Апсолут који је изван свих облика, за кога не знамо шта јесте јер је непојмљив али знамо шта није тј није никакав ограничени објекат који би се покретао...самим тим нема нешто изван где би апсолут "покретао себе" како ти кажеш . Апсолут није предмет који се креће...па тако не може покретати себе у себе ,из себе у себе ка себи...бла,бла.

Kada ubuduće budeš govorio o apsolutu i kažeš da za njega 'ne znamo šta jeste'...pričaj u svoje ime, jer Ja reacimo ZNAM šta apsolut jeste, a siguran sam da postoje i drugi ljudi koji su dokučili ista Znanja....stoga, kada govoriš svoju subjektivnu istinu drugima, govori u prvom licu, dakle reci 'ja ne znam!' i to će biti sasvim u redu.

Апсолут који је непросторан покреће ка себи, из себе, од себе ка себи знање о себи( које тај апсолут јесте= значи он је сада знање...а не апсолут)које се покреће.. а знање је значи нека главица купуса ..које се креће и које безгаранични апсолут покреће иако је он то што покреће.

DA, dakle apsolut je ne samo jedno Znanje u ovom sada, već je apsolut Tvorac svih postojećih iskustava...upravo iz tih Znanja koja apsolut JESTE a koja po želji naizgled odvaja od Sebe. Zato je moguće, i te kako, da apsolut projektuje ta Znanja OD Sebe, jer apsolut JESTE svako Znanje odjednom u JEDNOM, KA Sebi, jer dugdje nigdje i ne postoji do 'U' apsolutu. Pošto je apsolut NE-prostoran, van-vremen, bestjelesno Znanje o Sebi, SVIJEST, apsolut kreira ILUZIJE postajućih stvorenja koja imaju utisak da postoje u vremenskim i prostornim dimenzijama...Uistinu, stvorenja, kao i dimenzije postoje U SAMOM Apsolutu...nikada niko i nigdje neće otići izvan ovog JEDNOG Centra...besprostornog Centra...a Ti moj dragi zbunjeni ozimane, prvo moraš da se probudiš iz sna...da se odrekneš ubjeđenja.

 

[JA KOJI JESAM]

Jer, kada se odrekneš ubjeđenja...apsolut će ti se sam pokazati.

 

[oziman]

Dakle,ako verujete u reinarnaciju,da li mislite da dusa moze imati secanje na nekav dogadjaj,mesto,zbivanje iz predhodnog nekog zivota?
Da li vam se ikada desilo da po prvi put budete na nekom mestu,a da imate utisak da ste tu pre bili,a da znate da niste u ovom zivotu?
Ili da upoznate neku osobu,a da imate osecaj da je poznajete od ranije,ne po izgledu,vec nekako pri prvom upoznavanju znate sta doticna persona misli ili oseca?

Свако је то имао али објашњење истог сигурно нећеш наћи у реалистичко материјалистичком научном погледу на свет, а такође ни у наивним догмама религија за масе, са њиховом пројекцијом ауторитета родитеља из детињства који награђује и кажњава.

Одгвор постоји у филозофији а проистиче из поделе , за коју си можда некада чула , мада не верујем иако се ради о највећем достигнућу западане филозофске мисли, а то је подела на појаву и ствар по себи.

Видиш, све око нас што доживљавамо чулима јесте појава, а време се у тој појави презентује нама као линија у простору где имамо пре и после, или почетак и крај линије и то зовемо "време".

Али право време није линија у простору, већ нешто суштински другачије ,својеврсно, доступно непосредном искуству или нешто чији је назив "квалитативна множина" а која је блиска и чији је симбол мелодија.

Значи. Iзван појаве нема линије времена већ егзистенције потпуно другачије од свега што познајемо. О тој егзистенцији ствари по себи не знамо шта јесте, али непосредним искуством можемо бар делимично наслутити, и видети да као што су ноте у мелодији стопљене једна са другом на начин прожимања, тако је и пре и после у свету изван појаве... стољено на начин прожимања, што значи да у нашем духу сви ми носимо не само сећање на неки индивидуални прошли живот ... већ сећање на све животе који су икада били живљени од свих и који ће се тек живети. Све то егзистира у нама на начин квалитативне множине; егзистенција неке муве у праисторији, до егзистенције неке животиње милијарду година од данас... све то носимо у духу на начин сличан мелодији. Где су све индивидуе, сви догађаји и сама линија времена ... садржани у потенцији.

То је изворише феномена већ виђеног као и извориште ткз. видовитости

 

[coviax1]

Na dve teme čak,nas pet,šest pokazujemo da i bez idealizma ima metafizike...To je i dalje nesaznata fizika prostora iz kog izvire drukčiji,poremečeni prostor...
Talase tog poremečaja poznajemo kao materiju i energiju i kao za prostor ne važi logika reči več logika prostora...Prostor ima svoje algoritme koji su nezavisni od toga da li ih neko sačinjava ili ne...Oni su logos poremečaja promenljiv i dinamičan,entropijski propadljiv i survavajuć ponovo u prostor...
Isve to matematički jasno i tačno...

 

[gost 202584]

Не може неко ко не познаје нити признаје филозофска знања а умислио је да је неки просветљени месија, расправљати о филозофији на тај начин критике како ти то покушаваш. Знам ја да филозофија из разлога јер многи не могу да је разумеју, изгледа истима као скуп бесмислених трабуњања и млaтарања празним појмовима које не значе и не вреде ништа...а томе су умногоме допринели шарлатани у историји филозофије попут Хегела и многих других. Међутим, то сада привлачи као муве све оне који би да се проглашавају зналцима кријући се иза бесмислица празних појмова типа бити, јесте, апсолут, из себе ка себи у себи... бла, бла под којима се ништа не може мислити и који због свoје општости ништа ни не значе.. Твој пост не заслужује коментар јер то није филозофија. То је сањарење и у најбољем случају би могло бити сврстано под мистицизам и религију тако да би требао прећи тамо где је и место таквим сањарењима. Овде, у филозофији траже се докази, разлог истинитости сваког изреченог суда.



Ма немој. Као да је меморија главица купуса која постоји у фрижидеру. Говориш о беспросторним, интензивним величинама које не познају однос садржиоца и бити садржан.."бити у нечему" важи само за просторне објекте. Тако да као што сам видиш тај твој искључиви суд нема никакве везе а меморија коју си узео за субјекат суда није глава купуса, дрвље и камење.



Апсолут који је изван свих облика, за кога не знамо шта јесте јер је непојмљив али знамо шта није тј није никакав ограничени објекат који би се покретао...самим тим нема нешто изван где би апсолут "покретао себе" како ти кажеш . Апсолут није предмет који се креће...па тако не може покретати себе у себе ,из себе у себе ка себи...бла,бла.



Апсолут који је непросторан покреће ка себи, из себе, од себе ка себи знање о себи( које тај апсолут јесте= значи он је сада знање...а не апсолут)које се покреће.. а знање је значи нека главица купуса ..које се креће и које безгаранични апсолут покреће иако је он то што покреће.



Као што видиш то што причаш нема никакве везе.

Као што ти рекох, ти декламујеш о ствари по себи мислећи заправо на најобичнији опажајни свет објеката. Ниси спознао ни идеалитет спољашњег ткз "реалног света" света и самим тим уместо да се зауставиш пред трансцендентним...ти анализираш исто на начин објеката у простору.

Много паметнији људи од мене и тебе стали су пред трансцендентним не зато што немају интелекта да исто схвате, већ зато што га имају довољно да схвате да трансцендентно значи нешто што је суштински изван могућности сазнања интелекта самим тiм и изван сваке анализе.

Филзоофија нас води за руку до трансендентног али се ту и зауставља. То је грахница могућности интелекта ..а ићи преко тога јесте мистицизам.

мислим да си ти далеко и од мистицизма и да ииис обичан материјалиста који замишља да је мистик.... али у сваком случају немој да спекулације о оностраном проглашаваш за знање

твоје је право да све знаш, и још веће да то мислиш. доказуј себи, о мистицизму се не прича.

 

[JA KOJI JESAM]

Na dve teme čak,nas pet,šest pokazujemo da i bez idealizma ima metafizike...To je i dalje nesaznata fizika prostora iz kog izvire drukčiji,poremečeni prostor...
Talase tog poremečaja poznajemo kao materiju i energiju i kao za prostor ne važi logika reči več logika prostora...Prostor ima svoje algoritme koji su nezavisni od toga da li ih neko sačinjava ili ne...Oni su logos poremečaja promenljiv i dinamičan,entropijski propadljiv i survavajuć ponovo u prostor...
Isve to matematički jasno i tačno...

Prostor je Iluzija stvorena projekcijom najmanje dva objekta u praznini. Prostor je doživljaj tog odnosa i ništa više. To je, kao i vrijeme, dio mehanizma kojm se omogućavaju doživljaji postajanja. I naravno, prestankom postajanja objekti nestaju jer se Svjesnost o tim objektima vraća u svoje apsolutno stanje...u apsolut.

Vrijeme, takođe ne postoji do u Svjesnosti Bića koje se projektuje u tu prazninu. I jedno i drugo imaju tendenciju da se šire. Širenje je posledica memorije, dakle dodavanja informacija jednom Iskustvu (duši) koje se materijalizuju u svojoj odvojenoj pojavnoj vrijednosti kao ODNOS u prostoru i vremenu. Vrijeme i prostor su u službi svakoj kreaciji da kroz njih, kao Znanja o Sebi, te kreacije dožive Sebe uvjerljivo u svojoj odvojenosti od apsoluta-JEDNOG, SVIJESTI.

Kreatanje 'u vremenu' se može oredstaviti kao pun krug jednog iskustva ili +1.
Pošto je svako iskustvo uistinu kružnog karaktera (od apsoluta, 0, ka samospoznaji, materijalizaciji i onda nazad u apsolut), svako ovo kretanje je prouzrokovano onim +1.
+1...predstavlja informaciju (novu namjeru koja se emituje u iskustvo). Ovo odvijanje doživljaja se dešava kroz Raz-Um te stoga sve što se objašnjava o procesu koji slijedi, uistinu objašnjava princip projekcije iskustva kroz taj Raz-UM. Svakim dodavanjem (+1) ne samo da se doživljaji odvijaju jedan za drugim, linearno-vremenski već i prostorno, dakle kružno. Kružnica jednog doživljaja (+1) ocrtava širinu spoznaja o Sebi tj. trenutnu Svjesnost Bića o Sebi-iskustvu. Svakim dodavanjem (+1) jedne namjere dakle, jedne informacije u Raz-Um, poluprečnik iskustva se povećava za 1. Poslije svakog završenog ciklusa (od apsoluta do manifestacije namjere pa nazad do apsoluta) Biće Raz-Umom u njegovu memoriju sakuplja sve proživljene momente u JEDNO cjelovito iskustvo, te spojem tih ciklusa + 1, nadgrađuje sliku o Sebi, kao postajućem Izrazu, i omogućava nastavak kretanja u nova iskutva. Svaki put kada se ciklus završi, kada se krug zatvori, ta cjelovita Iluzija svih krugova u jednom, od početka iskustva pa do momenta zatvranja zadnjeg kruga, postaje oličenje Sebe kao Svjesnosti u vremenu.

Ali ako bolje pogledamo ove prostorne krugove i liniju vremena koja teži ka +1, takođe, vidjet' ćemo da se vrijeme i prostor (u Raz-Umu) spajaju u jedan geometrijski oblik kojim predstavljaju postajanje: SPIRALU.

Spirala počinje iz 0, dakle iz apsoluta. Dodavanjem jedne informacije inicijalnom Znanju o Sebi stvara se Namjera (duša). Duša je spoja kojim se omogućava kretanje inicijalnog Znanja prema izabranom Znanju što uistinu predstavlja namjru. To kretanje je od nule (dakle iz apsolutnog Sebe i nazad ka 0. Taj iluzorni +1 omogućava kretanje. Ali kružnica koja opisuje kretanje tog Znanja kroz iskustvo, ('Stavri po Sebi), se ne zatvara u istoj tački u prostoru u kojoj je započeta putanja informacije koja je graditelj te kružnice. Krug se zatvara na liniji vremena, dakle u nuli +1(dakle na 0 + ocrtani poluprečnik putanje u prostoru). 0+1, dakle ocrtava trajanje jednog ciklusa ali takođe i spoznajnu širinu koja karakteriše Svjesnost o Sebi-Iskustvu.. A pošto se krug ocrtava poluprečnikom koji počinje uvijek iz istog Centara +1, (od 0) nadgradnja iskustva se očitava kao proporcionalno pomijeranje OD zamišljene pozicije apsoluta, od 0. Dakle, svaki krug (0+1) se zatvara ponovo u nuli +1 (0+1), a dodavanje informacije (+1) na taj zatvoreni krug iziskuje kretanje, koje ne samo da je određeno poluprečnikom koji se širi u prostor već je takođe određeno kretanjem OD nule ka infiniti, po liniji koja je određena dodavanjem svakog prijeđenog kruga, kao cjeline svih iskustava u prostoru, dakle, takođe je određeno onim +1. Sprega ove dva kretanja čini kretanje koje jedino može da formira Spiralu Iskustva u prostoru i vremenu.

Kada se cjelovit proces iskustva završi, dakle, kada Biće ispuni svoje namjere, kada realizuje dušu, kružnica se zatvara u apsolutnoj nuli (0). U vom slušaju (+1) više ne postoji, te kao rezultat ne-postojanja (+1) u duši, kružna putanja Spirale se vraća u svoju početnu tačku, u 0. Ovim, ne samo da iskustvo, koje je predstavljeno Spiralom, kolapsira u 0, već i vrijeme koje je bilo mjera trajanja te Spirale iskustava postaje 0...ne-postojeće.

 

[heliada]

Jedna asocijecija na ovu temu :

Aleksandar Blok je video vezu izmedju nebeske harmonije sfera i ovozemaljske revolucije.

Po meni: telo one prve bi bila anticka zena-ptica, ona koja peva nemu pesmu sfera, a telo ove druge anticki Eros, podzemno-nadzemni Vihor prevrata Elemenata drustva.

Heliada

 

[heliada]

Vreme; stvar-po-sebi; izvorni zvuk:

Pra-zvuk kao među-zvučje ili čista ekspresija jedne nepodnošljive tišine, imaše svoju slikovitu predstavu u svetlosnoj zmiji “koja guta svoj rep”; te on beše i vakuumsko zrno sadržavanja pra-opreke u sićušnome – kao trepereći oblik suzdrške ospoljenja
one beskonačnosti što u vidu “okatog zrna svetlosti” počiva u čvoru stvaranja --
klupku buduće kompozicije. Otud taj biljno-mineralni zvuk podzemnog struktuiranja nebeske harmonije, beše izvirao tek kao podčujni efekat mnogoglasja svetova; odnosno, kao kristalni zglob kugle sveobuhvatnog, – koji u-sebi-konzervisanom jedinicom tišine prelamaše svaki pojavni zvuk u izraz nepodnošljive situacije bivanja-u-procepu. Otud se može reći da on beše praopisan krug zračenja oko upravo one mikro-doze apsolutne tišine, kakva bi jedina mogla da nađe svoj daleko-poredbeni izraz u domenu pojavnosti. Jer, ovaj zvučno-slikovni oblik pri tom ne konzervisaše samu tišinu, nego međutrenutni doživljajni efekat te tišine, odslikan u oku/uhu njenog prislušavaoca; tako je on “slikovit simbol reči”*, “zvučna slika delanja i činjenja”** (H. Broh), te kantovska forma čiste čulnosti a priori, zgusnut vid znanja one beskrajno vrludave putanje kakva jedina dovodi do mesta (nemogućeg) susreta: – susreta jastva sa svojom nepoznato-poredbenom slikom, u koju to isto jastvo beše samom sebi neshvatljivo preduklopljeno. Stoga, tek na takav način fluidno-ritmovanog omeđavanja pra-date mogućnosti nereceptivnog saznanja, ovaj kristalni oblik neispoljenog zvuka beše omogućio večno-produžnu delatnost /solipsističkog/ mišljenja.

Jer to vakuumsko, unutarvremenski neodredivo poreklo inicijelnog zvuka, jeste dimenzija čiste budućnosti (– instanca
apsolutne tišine pred-vidioca –) iz koje vreme, kao (dis)kontinuitet iz-sebe-delotvorne subjektivnosti, vremenuje kao muzika.

&
Samosvesna negativnost duha, ili Neispoljen Zvuk, jedino je okrilje rođenja Ideje. Sledeća zamena teze: ne postoji /bar ne na ravni ispoljenog, u-vremenu-dostižnog/ nikakvo po sebi i za sebe Ideje; odnosno, ono postoji – ali tek kao mogućnost – na ravni apsolutne latencije. Jer, ta je pred-data mogućnost sabit dodatni prostor nastao izlivanjem-iz-zrcala, u vidu naddaleke poredbe, one noćno-skrite svetlosti Ideje, ne i njena neposredna emanacija. Ona je prostor čujnosti neme muzike koji se, s neba zvezda nekretnica, poput “oblaka prozračnosti” katkad “spušta na zemlju”* (Muzil). Jer, ko nju jednom čuje taj na svet dalje gleda kao kroz staklenu pregradu: to je Eurinoma, Lutalica, hladno-suzni pra-lik Mesečev, što teži da daljinom svojeg povišenog sećanja iskupi ono nekad-dogođeno, veliku nekadašnjicu – koja je ne drugo do /do najveće oštrine nemo-zvučnih detalja/ dorađen sebe-opažaj Ideje. I upravo je to samo-opažanje onog entiteta koji “još nema svoj prostor”, dakle, onog koji je još u utrobi snevanja vlastitog lika – “s njegove suprotne strane”. A to je upravo ona strana koja ga zrcalno budi i izgoni napolje – da postane muzika! Dakle, muzika kao jezik posredovanja višeg i nižeg sveta /up. nadmesečevog i podmesečevog/, ili ono ekhartovski shvaćeno ne-ništa muzikalno topološkog identiteta čovekovog. To je ono “maglom” obavijeno, svetlo-nosno postajuće čovekovog saznanja – priziv gnevnog palitelja u Noći, što samim sobom porađa prazvuk (Bemeov bog).

Jer, Ideja ne može unapred da zna gde su joj granice (čvorovi stresova – kao koordinate plutanja u nekom nemoguće-praznom prostoru –) koje bi je samu pustile u o-stvaranje, ili, u beskonačno samosvesni oblik tajne. Tražena je ravan sebe-sagledanja Ideje isto što i ravan uskrsnuća, upor. ciljna uzročnost. Jer, Idejom (gromnom impresijom) podstaknuto mišljenje mišljenja, kao zrcalna samo-afekcija nje same, budući preintenzivna i time unapred osuđena da se prekine, proizvodi unutar sebe jednu tačno doziranu mini-afekciju – kosougaonu sliku-impuls (nosioca impresije izvornog sveta** /Delez), i to zarad oslobođenosti one pred-date joj afekcije kroz akt sve-preuobličenja determinisanog.

&
heliada.