наставак текста:
Они ће, наравно, од самог почетка увести уставна стања, парламенте, одговорне министре; имаће говорнике, говоре. То че их врло умирити, и чак и усхићавати. Они ће бити у заносу читајући о себи у париским и лондонским новинама телеграме, који извештавају цео свет: да је, на пример, после дуге борбе у парламенту пало најзад министарство у Бугарској, а ново састављено од либералне већине, и да је некакав тамо њихов Иван Чифтлик пристао, најзад, да прими портфељ претседника министарског савета. Русија треба озбиљно да се припреми за
то: да ће сви ти ослобођени Словени са заносом појурити у Европу, заразиће се до губљења своје личности европским формама, политичким и социјалним, и, на тај начин, мораће да преживе читав, и дуг период европеизма, пре него што ће постићи бар штогод у свом словенском значају и у свом нарочитом словенском опредељењу у човечанству. Између себе, те ће се земљице вечито свађати, вечито једна другој завидети и једна против друге интриговати. Разуме се, у тренутку неког озбиљног зла, сви ће се ти Словени неизоставно обраћати Русији
за помоћ. Јер, ма колико да су мрзели, сплеткарили и клеветали нас пред Европом, играјући се с њом и уверавајући је у своју љубав, они ће ипак стално и инстинктивно осећати: (наравно, у тренутку несреће, не иначе) да је Европа природан непријатељ њиховом јединству, била је то и увек ће остати; а што они ипак постоје на свету, то је, наравно, само стога што ено стоји огроман магнет – Русија, која их неодољиво привлачи све себи, и тиме одржава њихову целину и јединство.
Биће чак таквих тренутака, кад ће они бити у стању да они скоро свесно признају: да би се њихово јединство, без Русије – великог источног центра и велике привлачне силе – очас распало, распрштало на парчета, тако да би и сама националност њихова ишчезла у европском океану, као што ишчезавају неколико засебних капи воде у мору. А Русија ће ко зна колико још носити тугу и бригу да их мири, да их уразумљује, и, може бити, да потрже за њих и мач, по потреби. . . Разуме се, јавља се питање: па у чему је ту корист Русије, чега ради се Русија
тукла због њих сто година, жртвовала своју крв, снагу, новце? Зар тога ради да би пожњела ситну и смешну мржњу и незахвалност? Одговор је, наравно, да ће Русија ипак увек бити свесна да центар словенског јединства – јесте она; да, ако Словени могу да живе слободним националним животом, да је то зато што је то зажелела и жели она, и што је све с тим у вези учинила и створила она. А какву ће корист донети Русији ово сазнање, сем труда, једа и вечите бриге?
Одговор на то је засада тежак, и не може бити јасан. Прво, свима је то познато, Русија не мисли, и никада неће и не сме имати мисао: да на рачун Словена проширује своје територије, да њих присаједини себи политички, да од њихових замаља направи губерније, и т. д. Сви Словени сумљиче Русију за ту тежњу и сада, баш као и сва Европа, и сумњичиће је још сто година у будуће. Али, Бог нека сачува Русију од таквих тежњи! Што више буде доказивала своје политичко некористољубље према Словенима, тим ће сигурније постићи уједињење њихово око
себе доцније, кроз векове, након сто година. Да, дајући Словенима што се може више политичке слободе од самог почетка, отстрањујући себе од сваког туторства и надзора над њима, дајући им да знају само: да ће она увек потегнути мач на оне који буду дирнули у њихову слободу и националност – тиме ће баш Русија опростити се страшних брига, и старања да снагом одржава туторство, свој политички утицај на Словене, који је њима, наравно, мрзак, а Европи увек сумљив. Баш посредством потпуног некористољубља ће Русија победити, и привући
најзад к себи Словене. Спочетка ће је тражити само у несрећи; а потом, кад било, вратиће се к њој и припити се уз њу сви, тада већ с пуном, с дечијом поверљивошћу. Сви ће се вратити у родно гнездо.
О, наравно, постоје о томе разна учења, па чак и песничка гледишта и сада, међу многим Русима. Ти Руси не надају да ће нове, ослобођене, за нови живот ускрснуле словенске народности припити се уз Русију као уз рођену мајку и ослободитељку, и да ће у најскоријем времену унети много нових и још незнаних елемената у руски живот, прошириће словенство Русије, душу Русије, утицаће чак на руски језик, литературу, стварање, обогатиће Русију духовно и показаће јој нове видике. Признајем, мени је то одувек изгледало само као књижевни
занос; док је истина то да ће се нешто томе слично свакако догодити, али не, рецимо, пре сто година; а засад, можда још за читав век, Русија неће имати шта да узима од Словена, нити од њихових идеја, нити од литературе – да би нас учили – сви су они за то страшно недорасли! Напротив, можда ће целог овог века Русија морати да се бори с ограниченошћу и тврдоглавошћу Словена, с њиховим ружним навикама, с њиховим несумљивим и блиским издајством Словенства за вољу европских форми политичког и социјалног уређења, на које ће се ти народи
грамзљиво бацати.
После решења словенског питања, Русији очигледно претстоји коначно решење Источног питања. Задуго још неће разумети садашњи Словени: шта је то Источно питање! Баш као што ни словенско уједињење у братству и слози неће разумети још врло дуго. Објашњавати им то непрекидно, делом и великим примером, биће свагдашњи задатак Русије у будуће. Но запитаће неко: ради чега све то? и зашто да Русија узима на себе такав посао? Ради чега: ради тога да би живела вишим животом, великим животом, да би светлила свету великом некористољубљу и
чистом идејом, да би оваплотила и створила, на крају крајева, велики и моћан организам братског савеза племена, да би створила тај организам не политичким насиљем, не мачем, већ убеђењем, примером, љубављу, некористољубљем, светлошћу; да би уздигла, најзад, све ове мале до себе и до разумевања њеног материнског опредељења. Ето то је циљ Русије, и то су њене користи, ако хоћете да знате. Не буду ли нације живеле у вишим, некористољубивим идејама, и вишим циљевима служења човечанству, већ буду само служиле својим „интересима“,те
ће нације несумљиво пропасти, следиће се, обеснажиће се и умреће. Виших циљева за Русију нема других до ових које је поставила себи служећи Словенима некористољубиво, не тражећи од њих захвалност, служећи њиховом моралном (не само политичком) уједињењу у велику целину. Само тиме ће Словенство рећи своју нову лековиту реч човечанству. . . Већих циљева нема на свету. Значи, и ништа „корисније“ не може бити за Русију сем да увек има пред очима те циљеве, да их све више и више објашњава себи самој, и да се све више и више уздиже
духом у том вечитом, непрекидном и врлом свом раду за човечанство.
Буде ли завршетак садашњег рата срећан – Русија ће несумљиво ући у нову и вишу фазу свога живота
http://dijaspora.wordpress.com/2012/02/29/ф-м-достојевски-о-словенима-србима-је/
A ovog bole patka.
...... sanja Trijanonsku nepravdu - i krivi mu Rusi .......
– све то је немогуће решити унапред тачно, и ја и не узимам на себе да решавам.
