Тамо је стојао 9.ти век а са друге стране Самова држава је опстала до 650. и неке после Ираклија , била је независна и од Франака и од Авара.
Заиста не схватам околности под којим је могло тако нешто да се деси , да су се Срби поделили после понуде?
Део пришао Самовој држави а други део прихватио понуду и населио Сервију ? Из које одлази због чега? Бугара?
Niče, odgovor na to pitanje treba da potražiš u odgovoru na pitanje opšteg fenomena seoba u ranom srednjem veku, koji uključuje i uopšteno slovenske narode. Stare Slovene nisu jednostavno Avari povukli i poslali kao topovsko meso prilikom pohare i osvajanja evropskog dela Rimskog carstva, pa da se doseljavanje Slovena može pojednostaviti isključivo na intervenciju kaganata Obra. Prebacivali su se čitavi delovi plemena, u nekim slučajevima možda i sa ženom, decom i starcima i zauzimali čitava područja. Za to nam je vrlo jasan ukazatelj to što postoji određena sličnost između različitih slovenskih plemena na Balkanu sa jedne i onih koji su obitavali na severnim područjima centralno-istočne Evrope sa druge strane. Tu nije reč o ekspanziji ili širenju obradive zemlje i pašnjaka na račun suseda, već o bukvalno
premeštanju jednog dela plemena. To je proces koji nije posebno slovenski, već se može primeniti i na sva silna germanska plemena u ovim pokretima koji obuhvataju čitavo, da se tako izrazim,
neintegrisano područje (van dohvata rimske civilizacije).
Kada dođe do povećanja populacije, do čega svakako zna da dođe ukoliko dođe do razvoja zemljoradnje (a do čega dolazi posle nekoliko generacija koje obitavaju na tom određenom području), dolazi i do pojave prenaseljenosti. U svakoj situaciji prenaseljenosti, postoje samo dva rešenja. Jedno od tih rešenja jeste obezbeđivanje hrane, a drugo kontrola populacije (kao što Kinezi danas recimo se trude zabranom više od jednog deteta, recimo). U situaciji u kojima ne postoji razvijena infrastruktura, jer govorimo trenutno o područjima Takitove
Germanije, koja je izvan granica rimskog područja i gde putevi zaostaju i za nekim primitivnim kao što su bili keltski, kao i u slučajevima ratnog stanja kakvo je bilo često (odatle i nastade
Srpska granica u tom delu centralne Evrope, prema Francima) trgovina predstavlja veliku prepreku da se na taj način obezbedi potrebni manjak. No ona ni u idealnijim situacijama ne bi pomoglo, jer su Srbima i drugim plemenima glavni izvozni artikl bili upravo prvenstveno hrana i domaće životinje (stoka, prvenstveno). To znači da je
pljačka suseda bila jedan od ključnih načina da se manjci, posebno ako je godina bila iz ovog ilo onog razloga loša, nadomeste. Ali pljačka ne može nikako biti trajnije rešenje ukoliko dođe do značajnijeg povećanja stanovništva, između ostalog i zbog toga što, dok je ste pametno imati pleme neko sa kojim ste zakrvljeni, pa u svakom trenutku može da se preotme nešto hrane, opasno je biti okružen neprijateljima sa apsolutno svih strana. Tako je dolazilo do postepeno udruživanja plemena u veće zajednice, kao i podvrgavanja pojedinih sela (i širih zajednica) vrhovnim plemenima, gde bi zaštita glavonje dolazila po cenu godišnjih dažbina u vidu žita ili glava stoke.
Na ovaj je način, uostalom, i dolazilo do političkog ukrupnjavanja i stvaranja širih plemenskih saveza. Srbi su očigledno imali određenu strukturu iza sebe, sa vladajućom porodicom i nekoliko generacija rodovske aristokratije, koja je ostvarila dobre uslove za upravo tako nešto (što može biti i objašnjenje fenomena srpskog uspeha na Slovenskom jugu) pa je upravo u takvoj situaciji i bilo došlo do stvaranja jedne podosta jake srpske države u Polablju. Naravno, problemi nedostatka hrane mogao je biti rešen i prostim širenjem na račun šumskog područja, stvaranjem novih krčevina (za šta je, u takvim alatima koje su Srbi i drugi imali, takođe bilo potrebno izuzetno veliko ljudstvo, što je mogao biti još jedan od razloga za političko ukrupnjivanje u određenoj dolini ili ravnici), no što je nužno dovodilo do toga da se smanjuju granice između različitih plemena, te upravo donosilo povećanju tenzija i pograničnih sukoba (što zbog krađe hrane, to zbog pojedinačnih drugih delikata, kao što je recimo bilo otimačina mlade iz susednog plemena), da ovde sad ni ne pomenem određeni sakralni elemenat koje su mnoge šume mogle imati, te bi njihovo sečenje bilo ravno svetogrđu i sutradan nanelo Velesov gnev. Političko ukrupnjavanje dovodilo je i do određene veće stabilnosti, jer su sada bivali stvarani
savezi između saveza plemena, a kako su ratovi dobijali dimenziju odbrane protiv franačkog ekspanzionizma, tako su se otežavali i uslovi za širenje obradive površine.
No, da ne širim priču dalje u ovom smeru,
opcija B jeste -
iseljavanje dela plemena. To je nešto što je u nomadskim ili barem polunomadskim zajednicama Sarmatije bilo posve uobičajeno. Na plemenskom savetu bi bilo insistirano, ili bi sam plemenski vođ odlučio kao rešenje učestalih kriza, da dođe do
podele plemena. To se rešavalo tako što bi neko išao i okupio dobrovoljce, ili bi vođa proglasio neki ne baš povoljni ukaz (recimo ukoliko nije bilo puno dobrovoljaca) koji nalaže da
svako treće dete mora poći. Ekspediciji bi se priključio po koji vrač i a prisustvo rodovske aristokratije se podrazumeva. Ukoliko na čelo tog dela plemena ne dolazi neki najdirektniji krvni srodnik poglavara (kako u Porfirogenitovom Spisu pripovedanje o najstarijem vremenu Srba upravo i ide) onda je obično dolazilo, verovatno oko najsvetijih totema i uz prisustvo slovenskog paganskog sveštenstva, do odavanja krvne zakletve kojom se proglašavalo večno i neraskidivo savezništvo (u nekim situacijama vrlo verovatno i suverenitet jednog plemena nad drugim - u zavisnosti od toga gde vrhovni poglavar zajednice ide, tj. da li ostaje ili je upravo on taj koji vodi zajednicu u traženje novih prostranstava za preživljavanje).
Sada, zamisli situaciju u kojoj dolazi do postepenog objedinjavanja slovenskih plemena po istočnoj franačkoj granici. Zamisli situaciju u kojoj na balkanskim područjima Istočnog carstva vlada određena vrsta bezvlašća, u područjima nad kojima Carigrad bukvalno nikakve kontrole nema. Zamisli situaciju u kojoj, upravo usled rečenog objedinjavanja (čiji je najdirektniji istorijski ukazatelj iskustvo Samona i njegovog plemenskog saveza koji je stvorio na razmeđu Južnih i Zapadnih Slovena) dolazi do sve većeg obratanja na Franke i preusmeravanja pljačkaških pohoda na njihovu stranu, umesto na svoju susednu sabraću. Da li u takvoj situaciji uopšte izgleda nelogičan scenario u kojem Dagobert očajnički pokušava da otera jedan deo stanovništva sa svog istoka (a takvim rešenjima
populacione politike služiće se kroz veliki deo ranog srednjeg veka Romeji još i daleko više od Franaka) a Iraklije pokušava da pronađe nekoga ko će obaviti prljavi posao za Konstantinopolj, a sami Srbi rešiti problem prenaseljenosti, inače jedan od učestalih problema kod sesilnih populacija u to vreme i kao fenomen jedan od glavnih uzročnika brojnih seoba (jedina je razlika između nomadskih zajednica i ovakvih u tome što je kod nomada dolazilo do potpune seobe, ako kod ovakvih plemenskih zajednica do podele plemena)?
