Krstenje – kako ja to vidim
Sasvim je sigurno da se ne postaje hriscanin cinom krstenja. Taj cin se provodi dok je dete totalno nesvesno o svom postojanju. To roditelji cine neku vrstu nasilja nad detetom, jer ce ga ta "sveta obaveza", koju su oni, najcesce nedovoljno obrazovani i primitivnih shvatanja, ali i pod pritiskom organizovane religije preuzeli u njegovo ime, pratiti sve do kraja zivota, ili do trenutka kada odluci da razmislja svojom glavom i samostalno odlucuje, odnosno, donosi sopstvene kriticke zakljucke. Jos gore nasilje nad umom je ucenje verskih dogmi u skolama. Razum deteta od 7 godina je jos uvek nedefinisan, glava mu je prepuna saznanja iz raznih oblasi zivota, a ono sto narocito opterecenje mladi um je veliki broj zabrana i obaveza, odnosno zapovesti koje mora da izvrsava.
U to doba uzrasta, skola preuzima znacajnu ulogu, ali i crkva koja, preko svojih svestenika, tzv. "nastavnika veronauke" zapocinje posebnu torturu zvanu "ispiranje mozga". Tada se, nasuprot svim drugim egzaktnim naukama, uci da je ceo svet, i sve sto je na njemu, stvoreno za sest dana, da je Adam stvoren od zemlje i vode, a Eva od njegovog rebra. Tu se sada "usadjuje" u mladalacki um prvi greh koga pocinise Eva i Adam kusanjem jabuke, ploda drveta "dobra i zla" (pazite, jabuka - drvo dobra i zla), a potom je usleledila zestoka bozja kazna, izgnanstvo iz Raja i tezak argat na zemlji za Adama i bolni porodjaji za Evu. Od tada, od Eve i Adama, svi vernici, pa i ta mala deca, i pored pra-kazne – izgnanstva, nose u sebi pra-greh koji pocinise zacetnici ljudskog roda. Najgora (Bozja) pretnja je Strazni sud i pakao, gde ce se gresnici muciti do beskraja, bez mogucnosti da posle odredjenog vremena predju u cistiliste pa u raj. A za malobrojne dobre duse, kao i za gresnike koji verovase u Boga, i na vreme se pokajase, rezervisan je raj, mesto blazenstva.
Sve se to i te kako utiskuje u mladi um i duh jos uvek neoformljenog coveka, koga u skoli ne uce kritickom i racionalnom razmisljanju, vec bespregovornom pokoravanju "svetim" istinama. Doduse, u starijim razredima srednje skole, na fakultetu i post-diplomskim studijama, narocito onim akademskim gradjanima kojima diploma nije iskljucivo karta za bogatiji materijalni zivot, vec i za bogatiji intelektulan i emotivniji zivot, dostize se relativno visok stepen kriticke misli, ali jos uvek nedovoljno definisan da bismo sami odlucivao da li cemo prihvatiti humanizam (zalaganje za prestanak svakog nasilja, pa i nasilja nad ljuskim umom, negovanje kritickog i racionalnog razmisljanja, skepticizma i za toleranciju prema nosiocima razlicith ideja i misli, a posebno negovanje odredjene distance izmedju emotivnih naboja i rezultata naucne misli.
