Kritike, prikazi, odlomci objavljeni na internetu

[Наутилус]

Igor Marojević u Poljima o Seči šume Tomasa Bernharda:

http://polja.rs/polja487/487-29.pdf

Опет Бернхард:
http://polja.rs/polja482/482-25.pdf

 

[Shade]

Ni glasa, ni daha, ni truni svjetla
Meša Selimović rođen je 26. aprila 1910. godine u Tuzli. Dobitnik je brojnih nagrada,
od kojih su najznačajnije NIN-ova nagrada (1967), Goranova nagrada (1967), Njegoševa
nagrada (1967), potom Dvadesetsedmojulska nagrada SR BiH, nagrada AVNOJ-a, itd.
Umro je 11. jula 1982. godine u Beogradu. Na 32. godišnjicu smrti velikog jugoslovenskog
pisca Meše Selimovića donosimo vam posljednji dio Nurudinovog solikvija iz romana Derviš
i smrt

 

[loki74]

8.juna ove godine, u dnevnom listu Blic, objavljen je interesantan prikaz zbirke grupe autora,
,,V-fantastične priče iz ravnice''. Prikaz potpisuje Irena Javorski.

https://fbcdn-sphotos-a-a.akamaihd....6_10202078339384768_7062837178485115685_n.jpg

 

[Shade]

ISAK BAŠEVIŠ SINGER (JICHOK BAŠEVIS ZINGER):
MAĐIONIČAR IZ LUBLINA (DER KUNCNMAHER FUN LUBLIN)
Strast pripovedanja, strast dileme, karakteristična je za sve Singerove golicave priče koje uz zadovoljstvo donose i nemir.
To je Singer. Gotovo bolest pisanja, a nije skribomanija, jer je sve što se iscedilo iz njegovog pera dostojno predstavljanja
ljudskog roda i kada naše civilizacije ne bude bilo. Mađioničar iz Lublina je priča o jednom iluzionistu, omamljivaču masa,
pronalazaču, ženskarošu, ali i čoveku koji se pod izgovorom dosade otrgao od svega u toj meri da je postao tuđ i sam sebi.

 

[Shade]

(VIDIADHAR SURAJPRASAD NAIPAUL) VIDIJADAR SURADŽPRASAD NAJPOL:
(HALF A LIFE) POLA ŽIVOTA

"Knjiga je bila vredna čitanja samo ako čitalac, razmišljajući o istoj nakon čitanja, potroši
dva puta više vremena nego što mu je bilo potrebno da je pročita" (Miloš Arsić). "Bolje je
jednu te istu dobru knjigu pročitati tri puta, nego za to vreme pročitati deset loših knjiga" (Zoran Živadinović).
Najpolovih "Pola života" su primer kojim ću predstaviti svoje viđenje "poželjne" knjige za čitanje,
odnosno svrhu čitanja knjige, pod pretpostavkom da čitanje nije samo hobi niti služi za ubijanje dokolice.
Jer, pod Knjigom (sa velikim početnim slovom) ne podrazumevam puko prepričavanje događaja. Tome služe
hronike, udžbenici, radio i televizija.

 

[Nora Barnacle]

Književnost i heavy metal

 

[Shade]

Mario Vargas Llosa : San jednog Kelta
Jasno je zašto je Casement umoran i razočaran: tokom dvadeset
godina provedenih u Kongu, godinu dana u Amazoniji, i onda u samoj
Irskoj, Casement je svjedočio nevjerojatnim razmjerima ljudskih užasa.
Zlo ga je iscrpilo. Isisalo njegovu životnu supstancu. Ali nije jasno
zašto je Vargas Llosa umoran ako je Casement umoran. Ponavljajući
rečenice o posvemašnjoj iscrpljenosti svog junaka, pripovjedač kao da
se čitatelju žali na vlastitu iscrpljenost i potrošenost.

 

[Lada]

Julian Barnes : Osjećaj kraja

"Osjećaj kraja" Barnesov je prvi Booker, stigao u poznim godinama, kao neka vrsta zakašnjelog priznanja. Nagrada se može i tako shvatiti. Ali roman je mnogo više od povoda za Bookera, jer Barnes je ovim romanom visoko istaknuo spisateljsku ambiciju i ozbiljnost. Pritom može biti zanimljivo da u dva navrata u tekstu piše kako "mrzi kako Englezi nisu ozbiljni kad je u pitanju ozbiljnost", i to grafički baš tako, s kurzivima na "mrzi". Još zanimljivijim čini se Barnesova upotreba humora, koji namjerno koristi na krivim mjestima.
http://www.mvinfo.hr/izdvojeno-kritike-opsirnije.php?ppar=7585

 

[quentin]

Vladimir Arsenijević objavio novu knjigu, zbirku priča Ovo nije veselo mesto. A ja nisam još pročitao ni onaj roman, Let.

 

[Rudjer]

Vladimir Arsenijević objavio novu knjigu, zbirku priča Ovo nije veselo mesto. A ja nisam još pročitao ni onaj roman, Let[/I].

Nisam ni ja, a mogao bih uskoro. Baš sam nekidan mislio da je počnem.

 

[Shade]

Nisam znala gde bih smestila ovaj zanimljiv tekst, a ova tema mi se učinila podesnom.
Ako sam promašila adresu, molim moderatore da preduzmu potrebne korake.

Uliks za sve: četrdeset sati slušanja

Gotovo da nema čitaoca koji nema neki neizmiren račun sa Džojsom. Možda ne baš zbog „Uliksa“, najsloženijeg
kafanskog dela svetske književnosti, ali, ako ništa drugo, ono zbog „Fineganovog bdenja“ – oličenja kabalističkog
hrama misterija. I jedno i drugo je zastrašujuće. Zbog preteškog i preobimnog štiva, pred kojim su ostali poraženi
i oni najuporniji, ili zbog intelektualnog oreola, koji urniše nedužnog čitaoca Džojsa. Čitanje utemeljivača moderne
književnosti zaista je prava muka. Tačnije, bilo je muka. Jer, najednom je sve drugačije.

 

[krasuljak]

Najkraća priča na svetu: Ima samo 6 reči, ali slomiće vam srce

Dok je još bio sasvim mlad, Ernest Hemingvej se našao u društvu kolega pisaca i izjavio kako on može napisati kompletnu priču u samo šest reči.

Ostali pisci mu nisu verovali, pa su odlučili da učine situaciju zanimljivijom. Svi su uložili po 10 dolara i kladili se da je to neizvodljivo.
Ernest Hemingvej je zatim uzeo salvetu sa stola i na njoj napisao šest reči.
Nije želeo da ih pročita naglas već je salvetu dao prvom kolegi do sebe.
Ona je zatim kružila od osobe do osobe, a kada su svi pročitali njen sadržaj jednoglasno su se složili da je šest reči apsolutno dovoljno da se napiše jedna priča.
Naravno, priča je svakako mogla sadržati i nešto više, ali ovih nekoliko biranih reči teraju svakog od nas da konstruira vlastiti nastavak:

Na prodaju. Cipelice za bebu. Nenošene.

Ernest Hemingvej je svakako jedna od najzanimljivijih ličnosti u ljudskoj istoriji.
Koliko je Hemingvej bitan deo popularne kulture dokazuje i takmičenje za njegovog „dvojnika” koje se održava svake godine na Floridi, u gradu Key West...

 

[Shade]

Patrick Modiano : Mali Dragulj
No 'Mali Dragulj' zanimljiv je roman. Naglasak je dakako na 'mali'. I na
tematskoj jednodimenzionalnosti (pitanje zanemarene djece ne dovodi
se u vezu s oslobađanjem žena), na intimi, na žanrovskoj redukciji, na
melankoličnoj atmosferi zadimljenih bistroa i chet-bakerovskog 'blue
jazza'… Što je sve onima iz Stockholma bilo dovoljno da, nakon pomnog
čitanja kompletnog Modianova opusa, Philipa Rotha još jednom pošalju
kući bez pehara.

 

[Shade]

Pavao Pavličić: PRIJEDLOG ZA UKINUĆE HRVATSKE KNJIŽEVNOSTI
Vrijeme je da se napokon glasno i jasno kaže: hrvatsku književnost treba ukinuti.
Dosta je bilo licemjerja, dosta je bilo okolišanja, treba pogledati istini u oči i nazvati
stvari njihovim pravim imenom, pa reći i ponoviti: hrvatsku književnost treba zbrisati
s lica zemlje. Mnogi tako misle, tek što se ne usude kazati, a stanje je takvo da više
ne trpi odgode. Svi se moramo složiti, svi moramo upregnuti sve svoje snage da se
oslobodimo toga tereta i da napokon počnemo disati punim plućima. Postoje tisuće
razloga da se hrvatska književnost dokine, a ni jedan razlog da se i dalje održava na
životu.

 

[Shade]

Max Blecher : Događaji u neposrednoj irealnosti
Max Blecher u svom prvijencu prilazi vječnim temema poput identiteta,
smrti, seksualnosti, ludila ili smisla, no treba napomenuti kako autor
iznevjerava strukturna očekivanja od ove prozne književne vrste - početak
je produžen, zaplet se odvija na samom kraju, a niz nelinearnih asocijacija
slijede jedna drugu. Ipak, nepokolebljivo i precizno vodi narativ u smjeru
svojih unutarnjih stanja koje prate njegovu samoću i lutanje, borbu s
banalnostima ovog svijeta.

 

[Shade]

Thomas Bernhard: Umetnicima bi trebalo zatvoriti i zaključati vrata.
Ništa im ne treba dati. To se nije uradilo i zato imamo lošu umetnost.

Odlomci iz tri intervjua koje je Tomas Berhnard dao novinarki ORF-a Kristi Flajšman.
Televizijski intervjui su napravljeni na Majorci (1981), u Beču (1984) i Madridu (1986).
Prevod je rađenprema knjizi Tomas Bernhard – susret (Thomas Bernhard – Eine
Begegnung, Verlag der Österreichische Staatsdruckerei, 1991),koju čine transkripti
tih intervjua, kao i onih njihovih delova koji su izbačeni u montaži.

 

[quentin]

U Poljima izašao prevod značajnog eseja Džonatana Frenzena Možda sanjati: U doba slika, zašto pisati romane (Perchance to Dream: In the Age of Images, a Reason to Write Novels) Esej je izvorno objavljen u časopisu Haper's u aprilu 1996. godine.

 

[Елени]

У потрази за једним другим турским писцем, наиђох на интервју са Орханом Памуком.
Ја сам уживала.

 

[Rayela]

У потрази за једним другим турским писцем, наиђох на интервју са Орханом Памуком.
Ја сам уживала.

Predivno

 

[Елени]

Predivno

Да... само што нисам на време видела да овај превод на српски није у форми интервјуа, као што сам написала.
А ни то да је чланак са једног другог блога.
Ако погледаш сама извор, видећеш фотографију на којој Памук седи испред своје библиотеке.

Оставићу ти (и свима које занима) овде линк ка још једном занимљивом чланку са тог блога, где Памук говори о Истанбулу.
За случај да ти није већ познато.

 

[Rayela]

Да... само што нисам на време видела да овај превод на српски није у форми интервјуа, као што сам написала.
А ни то да је чланак са једног другог блога.
Ако погледаш сама извор, видећеш фотографију на којој Памук седи испред своје библиотеке.

Оставићу ти (и свима које занима) овде линк ка још једном занимљивом чланку са тог блога, где Памук говори о Истанбулу.
За случај да ти није већ познато.

Ne , nije mi poznato, mnogo ti hvala, Pamuk je moj omiljen pisac.
Citala sam njegovu knjigu Istanbul, ma skoro sam sve njegove knjige procitala.

 

[Елени]

Ne , nije mi poznato, mnogo ti hvala, Pamuk je moj omiljen pisac.
Citala sam njegovu knjigu Istanbul, ma skoro sam sve njegove knjige procitala.

Памук је и један од мојих фаворита.
А ових дана неуморно истражујем шта је превођено од Орхана Кемала. Код нас је , нажалост, преведена само „Кућа мога оца“. А није много превођен ни на енглески ни италијански. Штета.

 

[Rayela]

Памук је и један од мојих фаворита.
А ових дана неуморно истражујем шта је превођено од Орхана Кемала. Код нас је , нажалост, преведена само „Кућа мога оца“. А није много превођен ни на енглески ни италијански. Штета.

Dala si mi ideju da ga i ja potrazim.
Ako volis taj milje preporucila bih ti Elif Shafak, nedavno sam procitala njenu knjigu Vasljiva palata .
radnja je u danasnjem Istabulu, ta palata zaista postoji, ali kao Bombon palata kako se na nemackom knjiga i zove,
ali ima debele veze sa vashkama

Radnja ovog romana, smeštena u nekada raskošni stambeni blok u centru Istanbula, govori o Palati Bombona koju je izgradio jedan ruski emigrant za svoju ženu po propasti carske Rusije. Palata je sada oronuo, tužan i zapušten dom desetoro ljudi potpuno različitih naravi i njihovih porodica.

Među stanovnicima su propali akademik, ženskaroš i teški alkoholičar koji je veoma sklon filozofiranju; gospođa opsednuta čistoćom i njena vašljiva ćerka; poklekla Jevrejka u potrazi za pravom ljubavlju i tužna, prelepa Plava Ljubavnica čija je prošlost samo još jedna od tajni skrivenih u zgradi.

Krađa „blaga“ iz Palate Bombona pokrenuće zagonetan sled događaja zbog kojeg će se stanovnici zgrade uputiti u sopstvene potrage za istinom.

Elif Šafak koristi narativnu strukturu čuvene Hiljadu i jedne noći i pravi priče unutar priča koje čine srž ovog duhovitog romana koji će vam otvoriti srce.

„Očaravajuća i duhovita kombinacija saosećajnosti i okrutnosti. Elif Šafak je jedna od najboljih turskih književnica.“
Orhan Pamuk

 

[Елени]

Dala si mi ideju da ga i ja potrazim.
Ako volis taj milje preporucila bih ti Elif Shafak, nedavno sam procitala njenu knjigu Vasljiva palata .
radnja je u danasnjem Istabulu, ta palata zaista postoji, ali kao Bombon palata kako se na nemackom knjiga i zove,
ali ima debele veze sa vashkama

Radnja ovog romana, smeštena u nekada raskošni stambeni blok u centru Istanbula, govori o Palati Bombona koju je izgradio jedan ruski emigrant za svoju ženu po propasti carske Rusije. Palata je sada oronuo, tužan i zapušten dom desetoro ljudi potpuno različitih naravi i njihovih porodica.

Među stanovnicima su propali akademik, ženskaroš i teški alkoholičar koji je veoma sklon filozofiranju; gospođa opsednuta čistoćom i njena vašljiva ćerka; poklekla Jevrejka u potrazi za pravom ljubavlju i tužna, prelepa Plava Ljubavnica čija je prošlost samo još jedna od tajni skrivenih u zgradi.

Krađa „blaga“ iz Palate Bombona pokrenuće zagonetan sled događaja zbog kojeg će se stanovnici zgrade uputiti u sopstvene potrage za istinom.

Elif Šafak koristi narativnu strukturu čuvene Hiljadu i jedne noći i pravi priče unutar priča koje čine srž ovog duhovitog romana koji će vam otvoriti srce.

„Očaravajuća i duhovita kombinacija saosećajnosti i okrutnosti. Elif Šafak je jedna od najboljih turskih književnica.“
Orhan Pamuk

Читала сам то, није лоше. Читала сам још две њене: „Истанбулско копиле“ и „Љубав“. Највише ми се свидела ова трећа. Пореде је са Орханом Памуком, али је за мој укус он много бољи.

 

[quentin]

Filip Rot je 1980. godine napravio intervju sa Milanom Kunderom, nakon što je pročitao rukopis Knjige smijeha i zaborava.

Intervju se nalazi u knjizi Rotovih razgovora Čitajući sebe i druge (Buybook, Sarajevo, 2015.), može se pročitati i ovdje.

Ovdje prenosm neke interesantnije dijelove:

O romanu:

Roman je dugo djelo sintetične proze zasnovano na radnji s izmišljenim likovima. To su jedina ograničenja. Pod terminom sintetični mislim na želju romanopisca da sagleda svoju temu sa svih strana i potpuno cjelovito. Ironični eseji, romaneskna naracija, autobiografski fragmenti, historijske činjenice, izleti u maštu – sintetična moć romana je sposobna da uklopi sve u jedinstvenu cjelinu, kao glasove u polifonoj muzici. Jedinstvo knjige ne mora izniknuti iz zapleta, već se može osloniti na temu. U mojoj posljednjoj knjizi postoje dvije takve teme: smijeh i zaboravljanje.

O totalitarizmu:

Totalitarizam nije samo pakao već i san o raju – drevni san o svijetu gdje svi žive u skladu, ujedinjeni jedinstvenom voljom i vjerom, bez tajni jedni pred drugima. André Breton je također sanjao o tom raju, kad je govorio o staklenoj kući u kojoj je čeznuo da živi. Da totalitarizam nije eksploatisao te stereotipe, koji su duboko u nama i imaju korijen u svim religijama, nikad ne bi privukao toliko ljudi, posebno tokom prvih faza svog postojanja. Kad se san o raju počne pretvarati u stvarnost, iznenada iskrsavaju ljudi koji mu stoje na putu, i vladari raja moraju izgraditi mali gulag nedaleko od rajskog vrta. S vremenom, taj gulag postaje sve veći i savršeniji, dok obližnji raj postaje sve manji i siromašniji.

O alegoriji:

Ništa mi nije tako strano kao alegorija, priča koju je izmislio pisac kako bi ilustrovao neku svoju tezu. Događaji, bili oni stvarni ili izmišljeni, moraju biti značajni po sebi, a čitalac treba biti naivno zaveden njihovom snagom i poetikom.

O erotskom u savremenoj prozi:

U ovo doba, kad seksualnost više nije tabu, puki opis, puko seksualno priznanje, postaju primjetno dosadni. Kako nam sad Lawrence izgleda zastarjelo, ili čak Henry Miller sa svojom lirikom opscenosti! A ipak i neki erotski odlomci Georgesa Bataillea ostavili su trajan utisak na mene. Možda je to zato što nisu lirski nego filozofski. U pravu si kad kažeš da se kod mene sve završava velikim erotskim prizorima. Imam osjećaj da prizor fizičke ljubavi stvara izuzetno jako svjetlo koje iznenada otkriva suštinu likova i sažima njihove životne situacije. Hugo vodi ljubav s Taminom dok ona očajnički pokušava misliti o propuštenom odmoru sa svojim bivšim mužem. Ta erotska scena je fokus gdje se sabiraju sve teme priče i gdje se nalaze najdublje tajne.

Opet o romanu, i opet o totalitarizmu:

Čuvam se riječi pesimizam i optimizam. Roman ne tvrdi ništa; roman traži i postavlja pitanja. Ne znam hoće li moja nacija nestati i ne znam koji je od mojih likova u pravu. Ja izmišljam priče, suprotstavljam ih međusobno, i na taj način postavljam pitanja. Ljudska glupost dolazi iz potrebe da postoje odgovori na sve. Kad je Don Quijote krenuo u svijet, taj svijet se pred njegovim očima pretvorio u tajnu. To je naslijeđe prvog evropskog romana ostavljeno čitavoj kasnijoj historiji romana. Romanopisac uči čitaoca da shvati svijet kao pitanje. U tom stavu postoje mudrost i trpeljivost. U svijetu izgrađenom na neprikosnovenim izvjesnostima, takav roman je mrtav. Totalitarni svijet, bez obzira je li zasnovan na Marxu, islamu ili nečem drugom, svijet je odgovora a ne pitanja. Tu nema mjesta za roman. U svakom slučaju, izgleda mi da danas, ljudi širom svijeta više vole prosuđivati nego shvatati, odgovarati nego pitati, tako da glas ovog romana teško može nadjačati glasnu glupost ljudske izvjesnosti.