eremita
Zaslužan član
- Poruka
- 117.177
1: 5 И бu вече, u би јутро, дан један.
Свети Василије наставља: "Вече, наиме, представља заједничку границу дана и ноћи; на сличан начин јутро представља размеђу ноћи и дана. И тако, да би првенство стварања подарио дану, пророк је најпре поменуо завршетак дана а потом ноћи, јер ноћ следи за даном. Стање које владаше светом пре стварања светлости не беше ноћ већ тама; ноћу је, међутим, названа она тама која је у супротности са даном. Због тога јој је и припало да као млађа буде именована после дана...
Због чега није рекао први већ један? Премда би било доследније да он, који ће касније навести други, трећи и четврти дан назове првим онај дан који им претходи. Па ипак, рекао је један. Можда да би одредио границу дана и ноћи и да би спојио време дана и ноћи..."[15]
Први дан Стварања (ма колико "дуго" да је трајао) представља почетак циклуса од седам дана (при чему је сваки укључивао "дан" и "ноћ"), који се наставља све до данашњег дана. Они рационалистички коментатори који у тих седам дана и у чињеници да је "вече" претходило "јутру" виде пуку пројекцију јеврејских обичаја, показују да су потпуно неусклађени са светоотачким посматрањем тих ствари и да стога нису у стању да одговоре на питање: где су и зашто Јевреји попримили те обичаје? Према светоотачкој тачки гледишта, богооткривени текст може да пружи и он уистину пружа дословно излагање постанка света и то је разлог за јеврејски обичај (који је сада и хришћански, јер и наша црква почиње рачунање дана од вечери, тј. од вечерње службе).
Тако се завршио "дан један", Први дан Стварања. Тада је утврђено рачунање времена за сва доба која ће уследити (јер "пре" тога није постојало време; време почиње од тог тренутка). У другачијем смислу, тај дан био је сасвим различит од оних који су за њим уследили, као што објашњава свети Јефрем Сиријски: "Тако су, према сведочењу Писма, небо, земља, ватра, ваздух и вода створени из ничега, светлост је створена првога дана, а све оно што је створено након тога, саздано је из онога, што је претходно створено. Када Мојсеј говори о створеноме из ничега употребљава речи створи (јеврејски: "бара") или створи Бог, мада није речено да су ватра, ваздух и воде створени, нити је речено да су настали из нечега што је претходно постојало. Они су дакле створени ни из чега, као што су из ни из чега створени и небо и земља. Када пак Бог почиње да ствара из нечега што је претходно већ постојало, Писмо употребљава одговарајући израз: рече Бог: нека буде светлост и све остало. Ако је речено: и створи БОГ китове велике (ст.21), онда се пре свега каже: нека врве по води живе душе (ст.20). Због тога је само пет твари које су претходно поменуте створено ни из чега, док је све остало створено из тога, што је створено ни из чега."[16]
"Пет твари" које помиње свети Јефрем јесу пет елемената (пет стихија) од којих се, према одређењу древне науке, састоји све што постоји на земљи, уз додатак "неба". Ми не морамо нужно да прихватимо овај посебан начин анализирања творевине да бисмо схватили да је у првом дану Стварања било нешто уистину "фундаментално": он садржи почетке свега што је након тога уследило. Ми бисмо заиста могли спекулисати о питању одакле је потекла твар од које су саздана жива бића, небеска тела и остала творевина, настала током наредних пет дана: да ли је она била поново саздана ни из чега или је то био само преображај већ постојеће твари? То би могла бити бескорисна расправа која, у сваком случају, не мора нужно да противуречи истини да је основна структура и твар из које ће све настати створена Првог дана. Дела која су уследила током наредних пет дана мање су "коренита" од онога, што је створено Првог дана и могло би се рећи да је, строго посматрано, оно што је уследило у већој мери било "уобличавање" него "стварање".
Сама идеја стварања "ни из чега" или "из небића" прави оштру разлику између извештаја Књиге Постања и свих осталих паганских митова и спекулација о Стварању, У тим митологијама обично постоји "демијург" или "бог - уобличитељ" који ствара свет из већ постојеће твари и која је, како кажу Свети Оци, на тај начин и сама нека врста "божанства". Књига Постања описује апсолутни почетак васцелог света а не његов развој из нечега што је већ постојало: као што ћемо видети, чак су и творевине наредних пет дана, иако проистекле из твари која је већ била створена, биле нешто коренито ново, што се не може схватити као пуки развој првостворене материје. Спекулације модерних мислилаца који покушавају да за почецима света следе уназад до крајње просте материје (твари) која се развила сама од себе, подсећају на древне паганске спекулације о почецима света. Коренитост објашњења Књиге Постања превазилази и једне и друге управо стога што потиче од откровења Божијег а не од људских нагађања и пројекција.
Хришћанин који поима апсолутност стваралачког дела Божијег током ових Шест дана посматра свет другачијим очима него неко ко га посматра као постепен развој или "еволуцију" из првобитне материје (без обзира на то да ли је она схваћена као Божија творевина или као нешто самопостојеће). Према овом другом гледишту, свет се посматра као "природан" и може се пратити уназад до најједноставнијих облика, од којих се, опет, сваки може "природно" разумети. Међутим, према претходном гледишту, гледишту "Књиге Постања", човек је постављен између два радикална пола егзистенције: оног који сада постоји и апсолутног ништавила из којег је потекао, изненада и искључиво вољом Божијом.
За нас постоји само још једно питање које бисмо поставили везано за Први дан Стварања: где се у њега може уклопити ангелски свет? Мојсеј описује само стварање видљивог света. Кад је створен невидљиви свет духовних бића? Неки Оци сматрају да је тај свет био укључен у стварање "небеса"; остали нису тако одређени, иако знају да је и свет духовних бића створен "у почетку". Свети Василије поучава; "Пошто, по природи ствари, почетак претходи ономе што је из њега произишло, нужно је да, говорећи о ономе што је у неком времену постало, пре свега осталог придодамо речи које кажу: У почетку створи, јер, као што се види, постојало је нешто и пре овога света, нешто што наш ум може замислити, али је оно схваћено као неистраживо, јер није прикладно за оне који се тек уводе у знање и који су деца по знању. Било је то стање које је старије од постанка света, подобно небеским силама: стање надвремено, вечно и бесконачно. У такво стање је Саздатељ и Творац свега превео створења: умствену светлост која доликује блаженству оних који љубе Господа, словесна и невидљива бића, и сав хармонични свет умствених бића која надилазе наш разум, којима ни имена не можемо изнаћи. Та створења сачињавају суштину невидљивог света."[17]
Нешто слично пише и свети Амвросије: "Иако су истовремено настали, ангели, Господства и Власти, већ су постојали кад је свет створен, јер нам је речено да су све ствари, све што је на небесима и што је на земљи, што је видљиво и што је невидљиво, били Престоли или Господства, или Началства или Власти, биле Њиме саздане"[18]
Уистину, и Бог је рекао Јову: Кад настадоше звезде, cвu ангели Моји громогласно Ме прослављаху (Јов 38,7 према Септуагинти). Тумачећи Шести дан, видећемо да је сатана искушавао Адама, што значи да се битка палих ангела, описана у Откровењу (12; 78) већ беше одиграла пре тога и да сатана већ беше пао с неба као муња (Лк. 10,18).[19]
НАПОМЕНЕ:
Свети Василије наставља: "Вече, наиме, представља заједничку границу дана и ноћи; на сличан начин јутро представља размеђу ноћи и дана. И тако, да би првенство стварања подарио дану, пророк је најпре поменуо завршетак дана а потом ноћи, јер ноћ следи за даном. Стање које владаше светом пре стварања светлости не беше ноћ већ тама; ноћу је, међутим, названа она тама која је у супротности са даном. Због тога јој је и припало да као млађа буде именована после дана...
Због чега није рекао први већ један? Премда би било доследније да он, који ће касније навести други, трећи и четврти дан назове првим онај дан који им претходи. Па ипак, рекао је један. Можда да би одредио границу дана и ноћи и да би спојио време дана и ноћи..."[15]
Први дан Стварања (ма колико "дуго" да је трајао) представља почетак циклуса од седам дана (при чему је сваки укључивао "дан" и "ноћ"), који се наставља све до данашњег дана. Они рационалистички коментатори који у тих седам дана и у чињеници да је "вече" претходило "јутру" виде пуку пројекцију јеврејских обичаја, показују да су потпуно неусклађени са светоотачким посматрањем тих ствари и да стога нису у стању да одговоре на питање: где су и зашто Јевреји попримили те обичаје? Према светоотачкој тачки гледишта, богооткривени текст може да пружи и он уистину пружа дословно излагање постанка света и то је разлог за јеврејски обичај (који је сада и хришћански, јер и наша црква почиње рачунање дана од вечери, тј. од вечерње службе).
Тако се завршио "дан један", Први дан Стварања. Тада је утврђено рачунање времена за сва доба која ће уследити (јер "пре" тога није постојало време; време почиње од тог тренутка). У другачијем смислу, тај дан био је сасвим различит од оних који су за њим уследили, као што објашњава свети Јефрем Сиријски: "Тако су, према сведочењу Писма, небо, земља, ватра, ваздух и вода створени из ничега, светлост је створена првога дана, а све оно што је створено након тога, саздано је из онога, што је претходно створено. Када Мојсеј говори о створеноме из ничега употребљава речи створи (јеврејски: "бара") или створи Бог, мада није речено да су ватра, ваздух и воде створени, нити је речено да су настали из нечега што је претходно постојало. Они су дакле створени ни из чега, као што су из ни из чега створени и небо и земља. Када пак Бог почиње да ствара из нечега што је претходно већ постојало, Писмо употребљава одговарајући израз: рече Бог: нека буде светлост и све остало. Ако је речено: и створи БОГ китове велике (ст.21), онда се пре свега каже: нека врве по води живе душе (ст.20). Због тога је само пет твари које су претходно поменуте створено ни из чега, док је све остало створено из тога, што је створено ни из чега."[16]
"Пет твари" које помиње свети Јефрем јесу пет елемената (пет стихија) од којих се, према одређењу древне науке, састоји све што постоји на земљи, уз додатак "неба". Ми не морамо нужно да прихватимо овај посебан начин анализирања творевине да бисмо схватили да је у првом дану Стварања било нешто уистину "фундаментално": он садржи почетке свега што је након тога уследило. Ми бисмо заиста могли спекулисати о питању одакле је потекла твар од које су саздана жива бића, небеска тела и остала творевина, настала током наредних пет дана: да ли је она била поново саздана ни из чега или је то био само преображај већ постојеће твари? То би могла бити бескорисна расправа која, у сваком случају, не мора нужно да противуречи истини да је основна структура и твар из које ће све настати створена Првог дана. Дела која су уследила током наредних пет дана мање су "коренита" од онога, што је створено Првог дана и могло би се рећи да је, строго посматрано, оно што је уследило у већој мери било "уобличавање" него "стварање".
Сама идеја стварања "ни из чега" или "из небића" прави оштру разлику између извештаја Књиге Постања и свих осталих паганских митова и спекулација о Стварању, У тим митологијама обично постоји "демијург" или "бог - уобличитељ" који ствара свет из већ постојеће твари и која је, како кажу Свети Оци, на тај начин и сама нека врста "божанства". Књига Постања описује апсолутни почетак васцелог света а не његов развој из нечега што је већ постојало: као што ћемо видети, чак су и творевине наредних пет дана, иако проистекле из твари која је већ била створена, биле нешто коренито ново, што се не може схватити као пуки развој првостворене материје. Спекулације модерних мислилаца који покушавају да за почецима света следе уназад до крајње просте материје (твари) која се развила сама од себе, подсећају на древне паганске спекулације о почецима света. Коренитост објашњења Књиге Постања превазилази и једне и друге управо стога што потиче од откровења Божијег а не од људских нагађања и пројекција.
Хришћанин који поима апсолутност стваралачког дела Божијег током ових Шест дана посматра свет другачијим очима него неко ко га посматра као постепен развој или "еволуцију" из првобитне материје (без обзира на то да ли је она схваћена као Божија творевина или као нешто самопостојеће). Према овом другом гледишту, свет се посматра као "природан" и може се пратити уназад до најједноставнијих облика, од којих се, опет, сваки може "природно" разумети. Међутим, према претходном гледишту, гледишту "Књиге Постања", човек је постављен између два радикална пола егзистенције: оног који сада постоји и апсолутног ништавила из којег је потекао, изненада и искључиво вољом Божијом.
За нас постоји само још једно питање које бисмо поставили везано за Први дан Стварања: где се у њега може уклопити ангелски свет? Мојсеј описује само стварање видљивог света. Кад је створен невидљиви свет духовних бића? Неки Оци сматрају да је тај свет био укључен у стварање "небеса"; остали нису тако одређени, иако знају да је и свет духовних бића створен "у почетку". Свети Василије поучава; "Пошто, по природи ствари, почетак претходи ономе што је из њега произишло, нужно је да, говорећи о ономе што је у неком времену постало, пре свега осталог придодамо речи које кажу: У почетку створи, јер, као што се види, постојало је нешто и пре овога света, нешто што наш ум може замислити, али је оно схваћено као неистраживо, јер није прикладно за оне који се тек уводе у знање и који су деца по знању. Било је то стање које је старије од постанка света, подобно небеским силама: стање надвремено, вечно и бесконачно. У такво стање је Саздатељ и Творац свега превео створења: умствену светлост која доликује блаженству оних који љубе Господа, словесна и невидљива бића, и сав хармонични свет умствених бића која надилазе наш разум, којима ни имена не можемо изнаћи. Та створења сачињавају суштину невидљивог света."[17]
Нешто слично пише и свети Амвросије: "Иако су истовремено настали, ангели, Господства и Власти, већ су постојали кад је свет створен, јер нам је речено да су све ствари, све што је на небесима и што је на земљи, што је видљиво и што је невидљиво, били Престоли или Господства, или Началства или Власти, биле Њиме саздане"[18]
Уистину, и Бог је рекао Јову: Кад настадоше звезде, cвu ангели Моји громогласно Ме прослављаху (Јов 38,7 према Септуагинти). Тумачећи Шести дан, видећемо да је сатана искушавао Адама, што значи да се битка палих ангела, описана у Откровењу (12; 78) већ беше одиграла пре тога и да сатана већ беше пао с неба као муња (Лк. 10,18).[19]
НАПОМЕНЕ:
- Свети Амвросије Медиолански, Шестоднев, 1; 15
- Свети Василије Велики, Шестоднев, 3; 2
- Свети Јефрем Сиријски, Тумачење Књиге Постања
- Свети Василије Велики, Шестоднев, 2; 1
- Свети Амвросије Медиолански, Шестоднев, 1; 7
- Свети Јефрем Сиријски: Тумачење Књиге Постања
- Исто
- Свети Амвросије Медиолански, Шестоднев, 1; 8
- Исто
- Свети Јефрем Сиријски: Тумачење Књиге Постања
- Свети Амвросије Медиолански, Шестоднев, 1; 9
- Свети Јефрем Сиријски, Тумачење књиге Постања
- Свети Амвросије Медиолански, Шестоднев, 2; 5
- Свети Василије Велики, Шестоднев, 2; 8
- Исто
- Свети Јефрем Сиријски, Тумачење Књиге Постања
- Свети Василије Велики, Шестоднев, 1; 5
- Свети Амвросије Медиолански, Шестоднев, 1; 5
- За сумарно излагање православног учења о стварању и природи ангела в. Св. Јован Дамаскин, О православној eepu (на српски језик преведено под називом Тачно изложење православне вepe).





