Ирис, у време комунизма Црква је на све начине сатеривана на маргине друштва па су у свештенике ишли углавном они који нису могли пронаћи ухлебљење ни у једној другој прифесији. тек мали број деце из религиозних породица је прошао кроз богословије. нешто боља ситуација је била међу монаштвом, међутим држава је и ту строго водила рачуна ко се од њих може рукоположити за епископа, јер је кадровску политику Цркве водила УДБа (није се смело доћи у ситуацију да Сабор чине епископи над којим власт нема контролу). тад су за епископе уз велике притиске ''прогурани'' они који данас каљају образ Цркве и које ви овде редовно спомињете. они су наше комунистичко наслеђе. али на жалост ту није крају, јер свештеници (који су то постали јер нису могли ништа друго) у међувремену су схватили колико та служба може бити уносна (ако то желиш) па се на све начине труде да у богословије пошаљу своје размажене синове да би им ''обезбедили будућност'', иако та деца немају ни склоности ни вере, јер им је очеви нису могли пренети с обзиром да је ни сами нису имали, нити је била мотив за њихову службу.