Звезда без концепта
„Звезда изнад свега” се не разликује много од „Европске звезде”, па би ваљало размислити о кошаркашком пројекту „Звезда 2010”
Љубитељи Црвене звезде се после дебакла од Хемофарма суочавају по ко зна који пут у последњих десетак година са питањем: „Зашто се то баш Звезди догађа”? Не питају се они то ни због тешког пораза на свом терену (101:85) ни због игре која је испод сваког нивоа, већ више због учесталих „фантомских” одлазака кошаркаша који би требало да буду носиоци игре. Зашто је Врбица Стефанов напустио клуб после свега 18 одиграних минута, зашто је Били Томас отишао да прослави Нову годину у САД и није се вратио, зашто је пре две недеље и Антонио Буркс купио карту за САД у једном смеру.
Сва тројица су најављивани као носиоци игре, а нико из клуба никада није објаснио како је дошло до разлаза (када је Ричардсон исто учинио пре три године, објашњење је било да завршава каријеру у 24. години и да почиње да ради посао за који се школовао!). Показало се да није добро када се проблеми гурају под тепих.
Велики клубови се познају по квалитетним концептима, а Звезда је последњих година у европском врху по броју ангажованих кошаркаша и промењених првих петорки. Само у овој сезони на њеним тренинзима је било 23 играча од којих неки нису одиграли ни минут (Ентони Рајс, Лејвор Постел, Павел Громико), а Бранко Јоровић је дошао са тешком повредом (претходно руководство је тако довело Сашу Обрадовића који није одиграо ниједан меч за годину дана).
Све ово време приметно је да су цену неиспуњених очекивања плаћали играчи и тренери, а да нико из управе није преузео кривицу на себе. Ова управа је ту од демократских промена у Србији, такорећи у истом саставу, са првим задатком да се клуб после срљања ка Другој лиги стабилизује у врху табеле (испуњено) и са коначним циљем да се Партизан свргне са трона и отвори пут ка Евролиги (неиспуњено). Направљено је много добрих потеза, али и велика грешка што су све карте бацане на „свемогуће” тренере који су плаћани и више од 300.000 евра по сезони, а затим отпуштани (Словенац Змаго Сагадин и српски селектор Драган Шакота). Отпуштајући стручњаке у које се клело, руководство је признавало своју грешку, али није показало спремност да промени нешто у својим редовима. Све ово време недостајао је неко ко би планирао спортску политику и био спона између управе и првог тима. Рецимо, као што је то Ратко Радовановић у ФМП-у.
Звезда је за ових шест година добила европски изглед – у области маркетинга и организације клуба – док је на терену остала муштерија и Партизана и ФМП-а па и Хемофарма који ју је ове године савладао сва три пута, а има барем три пута мањи буџет од ње. Свим овим клубовима је заједничко то што у својим управама имају и спортске „раднике” и политичаре и привреднике, а Звезда се разликује по томе што у управи нема ниједну личност која је синоним за кошарку (пре месец дана стигао је Бранко Ковачевић). Једно време није уопште имала спортског директора, па је Сагадин био и то и шеф стручног штаба истовремено (што није добро). За ту функцију би, рецимо, био идеалан Марин Седлачек, директор Звездине омладинске школе, јер познаје и кошарку и таленте у Србији и широм света.
Овако, док други клубови сваког лета надограђују свој играчки кадар, Звезда стално меша карте и троши и новац и поверење својих добротвора. Зато би јој, без обзира на исход овог њеног „принудног тима”, било боље да размисли да своје слогане „Европска звезда” и „Звезда изнад свега” замени много реалнијим пројектом „Звезда 2010” који би почивао на њеном омладинском погону који постиже све боље резултате (овог пролећа само она и ФМП имају све три млађе селекције на финалним турнирима).