Kako su nastali drugosrbijanci?

kme kme drugosrbijanderu :cepanje:
1684854812850.png
 
Da u pravu si, evo krece titova JNA

Pogledajte prilog 1346226
Nije tttova, on je mnogo pre toga postao leš bez noge. A JNA je bila kilava i šuplja zbog oficira po ključu, ali i takva kakva je je išla da oslobađa kasarne, civile i svoje vojnike iz terorističkog okruženja. Nema ničeg lošeg u tome to narod pozdravlja svoju vojsku koja ide u borbu.
 
Mi smo dali vama, Srbiji.
Чудно ми то нешто, наводно и ви и они победили у два рата, а сад сте у мањим државама него што сте били, док бивши нацисти профитираше....


Daleko bilo, ali su te srpske snage 90ih bili slicni doticnima.
...док их ти ето подржаваш у њиховој глупој и бемисленој антисрпској пропаганди, геноцидног карактера. Јеси ли ти сигуран да немаш рачун у Загребачкој банци?
 
Чудно ми то нешто, наводно и ви и они победили у два рата, а сад сте у мањим државама него што сте били, док бивши нацисти профитираше....

Ne znam o cemu zboris, mi smo danas u vecoj drzavi nego prije 1. veljeg rata. A prvi u Evropi smo digli ustanak protiv fasizma 13 jul.

...док их ти ето подржаваш у њиховој глупој и бемисленој антисрпској пропаганди, геноцидног карактера. Јеси ли ти сигуран да немаш рачун у Загребачкој банци?

Podrzavam sve cojsko i uljudno, a kudim neuljudno. To je definicija naseg crnogorskog cojstva.
 

Како је настао израз „друга Србија“?​

Пише: Слободан Антонић

Данас су речи као што су „друга Србија“ и „другосрбијанци“ постале прилично непривлачне налепнице. Са друге стране, постоји погрешно схватање, које се раширило нарочито код млађих коментатора, по ком је назив „друга Србија“ новијег датума. Њега су, наводно, измислили „српски националисти“ како би дезавуисали критичке гласове који долазе из „Пешчаника“, „Е-новина“, „Хелсиншке повеље“, „Данаса“… Чак сам и сâм, не једном, био оптуживан да сам измислио овај термин и да њиме само уносим „поделу у Србију“.

Израз „друга Србија“ настао је на основу књиге Друга Србија коју су приредили Иван Чоловић и Аљоша Мимица, а издали Београдски круг и Центар за антиратну акцију, 1992. године, у Београду. Она представља збирку од 80 говора са десет јавних трибина држаних сваке суботе, од 11. априла до 20. јуна 1992, у великој сали Студентског културног центра.

Исти круг интелектуалаца наставио је да се окупља и говори у Дому омладине, од 3. октобра 1992. до 20. фебруара 1993, такође у десет наврата. Говори су објављени у књизи Интелектуалци и рат (1993). Године 2002. обе књиге, обједињене називом Друга Србија – десет година после (1992-2002), објавио је Хелсиншки одбор за људска права. Те трибине, током 1992. и 1993, биле су протест једног дела српских интелектуалаца против национализма, ауторитаризма и рата.

Када је 2007. године покренут сајт „Пешчаника“, на њему је формирана и рубрика која је названа „Друга Србија“. Аутори, који су сврставани у ту рубрику, на сајту су описани као „интелектуалци грађанске оријентације“, у које су експлиците увршћени: Војин Димитријевић, Биљана Ковачевић Вучо, Срђа Поповић, Иван Чоловић, Мирко Ђорђевић, Дубравка Стојановић, Весна Пешић, Владимир Глигоров, Милутин Петровић, Миљенко Дерета, Петар Луковић, Теофил Панчић, Никола Самарџић, Надежда Миленковић, Биљана Србљановић, Србијанка Турајлић, Латинка Перовић, Весна Ракић Водинелић, Љубиша Рајић, Светлана Слапшак, Ласло Вегел, Марко Видојковић и други.

Назив „Друга Србија“ критичари су убрзо, са „Пешчаника“, проширили и на друге, идеолошки и политички блиске групације: на ЛДП (као на страначки израз овога покрета), на Хелсиншки одбор за људска права и цео „људскоправашки“ НВО сектор (као на „народнофронтовску“ подршку ЛДП), и, најзад, на Е-новине, „Данас“ и Б92 (који су медијска основа целога пројекта).

Током 2007. и 2008. године ова нова и радикална „Друга Србија“ дала је недвосмислену подршку сецесији Косова. Тако је „Друга Србија“ из 2008. дошла на позицију да захтева легализацију ратног освајања и етничког чишћења извршеног током рата. То је, мора се приметити, у потпуном нескладу са идеалима изворне Друге Србије, из 1992, који су подразумевали одбацивање сваког „закона топуза“ и решавање сукоба договором. Или је закон топуза (тј. „начело реализма“) неприхватљив само онда када је топуз у српским рукама, а савршено плаузибилан када је он, рецимо, у рукама САД?

Најпогубнији утицај, међутим, „Друга Србија“ је имала на ширење нетрпељивости, искључивости, па и просташтва у јавном простору Србије. Њени аутори су прогласили као врлину начело да се у емисије не зове нико ко мисли другачије, јер, „зашто бисте звали некога од кога, по вашем схватању, ништа истинито, тачно ни паметно не можете чути?“. Они су јавно заступали став да чак ни у медијима који су у државном власништву „не сме да цвета хиљаду цветова“. Они су не само све своје противнике назвали „фашистима“, већ су их засули изразима који су се раније могли наћи само на вратима станичног клозета (види примере наведене у тексту „Псовачка страна ’друге Србије‘“, у овој књизи).

Оснивачи „Друге Србије“, с почетка деведесетих, били су углавном угледни универзитетск професори, пристојни, озбиљни и сталожени људи. Данас, неки од њених најистакнутијих представника, просто се такмиче у вулгарностима, увредама, цинизму и сексуално-вербалном егзибиционизму. Заиста жалосна деволуција.

На крају, посебно лицемерну, па и нечасну улогу, „Друга Србија“ је одиграла када је реч о „суочавању“ Србије са ратним злочинима. Она се састојала у систематском релативизовању ратних злочина чињених према Србима – од Книна до Косова, и од Клечке до Добровољачке, као и у некрофилској апсолутизацији злочина које су чинили Срби и у проширивању одговорности за те злочине на све Србе – укључујући чак и на још нерођену децу („У Србији само камен није крив!“ – Павел Домоњи, шеф канцеларије Хелсиншког одбора за Војводину, на Округлом столу „Шта блокира процес суочавања у Србији“, Београд, 5. децембар 2006).

Финале тог пројекта требало би да буде најављена резолуција Скупштине Србије којом се признаје „геноцид“ у Сребреници и тиме, практично, даје коначна легитимација НАТО агресији на Србију, 1999. године (која је и предузета с оправдањем да се њоме спречавају Срби да почине још један „геноцид“). Ако имамо у виду да је „Друга Србија“ данас на челу кампање за улазак Србије у НАТО, онда другосрбијански пројекат „суочавања“ Срба са својом „геноцидном“ прошлошћу добија свој јасан стратешко-политички контекст.

Тако ће деволуцијски круг бити завршен. Некадашње пацифистичко супротстављање употреби силе у решавању конфликата, окончава се у апологетици милитаристичке машинерије једне Империје и у пропагандном убеђивању својих сународника да нема алтернативе безусловном прихватању свега што нам је та Империја чинила у прошлости или што нам чини данас. „Бела река“ постала је „Борска река“. Чиста планинска вода постала је отровни колектор. И треба ли сада у Србији икоме замерити што из такве реке више неће да пије воду?

(одломак из књиге „Вишијевска Србија“)
Dr Kadzija Gadtonic i njegova palanacka buncanja.
 
Лично сматрам да су конвертити нешто попут антитела за српски организам. Највећа лепота је у томе што вирус то антитело сматра својим и што му је широм отворило врата. Без сарказма. Кроз конвертите се чува и ћуд и днк српског народа. Ватиканери и остали нису свесни да су попушили тројанца јер чим се окрене нови точак историје ето опет њих (конвертита диљем Јадрана) као највећих Срба кроз 2-3 генерације.... Није све лоше за лоше, као што није ни све добро за добро.
 
Poslednja izmena:
Ne znam o cemu zboris, mi smo danas u vecoj drzavi nego prije 1. veljeg rata. A prvi u Evropi smo digli ustanak protiv fasizma 13 jul.
Први у Европи? Нешто си помешао датуме и године.

А ни ова држава се не чини већа:
1684875626588.png



Podrzavam sve cojsko i uljudno, a kudim neuljudno. To je definicija naseg crnogorskog cojstva.
Питање је да ли си ти уопште Црногорац, већ се само тако представљаш овде. Ставови су ти поприлично про-усташки, а то чојство се у писању код тебе ни не назире.
 
Први у Европи? Нешто си помешао датуме и године.

А ни ова држава се не чини већа:
Pogledajte prilog 1346431

Da dobili smo Boku Kotorsku i veci dio primorja nakon '45 zahvaljujuci nasoj borbi.

Питање је да ли си ти уопште Црногорац, већ се само тако представљаш овде. Ставови су ти поприлично про-усташки, а то чојство се у писању код тебе ни не назире.

Nema potrebe ista tebi dokazat, vec je jasno sto si ti.
 

Back
Top