Kako su nastali drugosrbijanci?

GrdobanS:
J*** mi se i za Zagreb i Hrvate i Hrvatsku. Samo ti non-stop o tome razmisljas, ko da su te mustrali dok si bio mali. Valjda i jesu. :think:
Kliknite za proširenje...

Само ненормалан човек не размишља о томе. Онај који жели да му се тако нешто поново деси. И зато вам се и десило неколико пута за само 100 година.
 
cronnin:
Само ненормалан човек не размишља о томе. Онај који жели да му се тако нешто поново деси. И зато вам се и десило неколико пута за само 100 година.
Kliknite za proširenje...

Kad shvatis da Ustase, kao i svi Hrvati, su vecinom etnicki Srbi...onda ces shvatiti da ti sa tvojim takvim ponasanjem upravo postajes kao oni.

Tanka je ideoloska linija izmedju ustase i srpskog ultranacionaliste.
 
Мали Перица:

Како је настао израз „друга Србија“?​

Пише: Слободан Антонић

Данас су речи као што су „друга Србија“ и „другосрбијанци“ постале прилично непривлачне налепнице. Са друге стране, постоји погрешно схватање, које се раширило нарочито код млађих коментатора, по ком је назив „друга Србија“ новијег датума. Њега су, наводно, измислили „српски националисти“ како би дезавуисали критичке гласове који долазе из „Пешчаника“, „Е-новина“, „Хелсиншке повеље“, „Данаса“… Чак сам и сâм, не једном, био оптуживан да сам измислио овај термин и да њиме само уносим „поделу у Србију“.

Израз „друга Србија“ настао је на основу књиге Друга Србија коју су приредили Иван Чоловић и Аљоша Мимица, а издали Београдски круг и Центар за антиратну акцију, 1992. године, у Београду. Она представља збирку од 80 говора са десет јавних трибина држаних сваке суботе, од 11. априла до 20. јуна 1992, у великој сали Студентског културног центра.

Исти круг интелектуалаца наставио је да се окупља и говори у Дому омладине, од 3. октобра 1992. до 20. фебруара 1993, такође у десет наврата. Говори су објављени у књизи Интелектуалци и рат (1993). Године 2002. обе књиге, обједињене називом Друга Србија – десет година после (1992-2002), објавио је Хелсиншки одбор за људска права. Те трибине, током 1992. и 1993, биле су протест једног дела српских интелектуалаца против национализма, ауторитаризма и рата.

Када је 2007. године покренут сајт „Пешчаника“, на њему је формирана и рубрика која је названа „Друга Србија“. Аутори, који су сврставани у ту рубрику, на сајту су описани као „интелектуалци грађанске оријентације“, у које су експлиците увршћени: Војин Димитријевић, Биљана Ковачевић Вучо, Срђа Поповић, Иван Чоловић, Мирко Ђорђевић, Дубравка Стојановић, Весна Пешић, Владимир Глигоров, Милутин Петровић, Миљенко Дерета, Петар Луковић, Теофил Панчић, Никола Самарџић, Надежда Миленковић, Биљана Србљановић, Србијанка Турајлић, Латинка Перовић, Весна Ракић Водинелић, Љубиша Рајић, Светлана Слапшак, Ласло Вегел, Марко Видојковић и други.

Назив „Друга Србија“ критичари су убрзо, са „Пешчаника“, проширили и на друге, идеолошки и политички блиске групације: на ЛДП (као на страначки израз овога покрета), на Хелсиншки одбор за људска права и цео „људскоправашки“ НВО сектор (као на „народнофронтовску“ подршку ЛДП), и, најзад, на Е-новине, „Данас“ и Б92 (који су медијска основа целога пројекта).

Током 2007. и 2008. године ова нова и радикална „Друга Србија“ дала је недвосмислену подршку сецесији Косова. Тако је „Друга Србија“ из 2008. дошла на позицију да захтева легализацију ратног освајања и етничког чишћења извршеног током рата. То је, мора се приметити, у потпуном нескладу са идеалима изворне Друге Србије, из 1992, који су подразумевали одбацивање сваког „закона топуза“ и решавање сукоба договором. Или је закон топуза (тј. „начело реализма“) неприхватљив само онда када је топуз у српским рукама, а савршено плаузибилан када је он, рецимо, у рукама САД?

Најпогубнији утицај, међутим, „Друга Србија“ је имала на ширење нетрпељивости, искључивости, па и просташтва у јавном простору Србије. Њени аутори су прогласили као врлину начело да се у емисије не зове нико ко мисли другачије, јер, „зашто бисте звали некога од кога, по вашем схватању, ништа истинито, тачно ни паметно не можете чути?“. Они су јавно заступали став да чак ни у медијима који су у државном власништву „не сме да цвета хиљаду цветова“. Они су не само све своје противнике назвали „фашистима“, већ су их засули изразима који су се раније могли наћи само на вратима станичног клозета (види примере наведене у тексту „Псовачка страна ’друге Србије‘“, у овој књизи).

Оснивачи „Друге Србије“, с почетка деведесетих, били су углавном угледни универзитетск професори, пристојни, озбиљни и сталожени људи. Данас, неки од њених најистакнутијих представника, просто се такмиче у вулгарностима, увредама, цинизму и сексуално-вербалном егзибиционизму. Заиста жалосна деволуција.

На крају, посебно лицемерну, па и нечасну улогу, „Друга Србија“ је одиграла када је реч о „суочавању“ Србије са ратним злочинима. Она се састојала у систематском релативизовању ратних злочина чињених према Србима – од Книна до Косова, и од Клечке до Добровољачке, као и у некрофилској апсолутизацији злочина које су чинили Срби и у проширивању одговорности за те злочине на све Србе – укључујући чак и на још нерођену децу („У Србији само камен није крив!“ – Павел Домоњи, шеф канцеларије Хелсиншког одбора за Војводину, на Округлом столу „Шта блокира процес суочавања у Србији“, Београд, 5. децембар 2006).

Финале тог пројекта требало би да буде најављена резолуција Скупштине Србије којом се признаје „геноцид“ у Сребреници и тиме, практично, даје коначна легитимација НАТО агресији на Србију, 1999. године (која је и предузета с оправдањем да се њоме спречавају Срби да почине још један „геноцид“). Ако имамо у виду да је „Друга Србија“ данас на челу кампање за улазак Србије у НАТО, онда другосрбијански пројекат „суочавања“ Срба са својом „геноцидном“ прошлошћу добија свој јасан стратешко-политички контекст.

Тако ће деволуцијски круг бити завршен. Некадашње пацифистичко супротстављање употреби силе у решавању конфликата, окончава се у апологетици милитаристичке машинерије једне Империје и у пропагандном убеђивању својих сународника да нема алтернативе безусловном прихватању свега што нам је та Империја чинила у прошлости или што нам чини данас. „Бела река“ постала је „Борска река“. Чиста планинска вода постала је отровни колектор. И треба ли сада у Србији икоме замерити што из такве реке више неће да пије воду?

(одломак из књиге „Вишијевска Србија“)
Kliknite za proširenje...
 
Srbija je Vucic, a Vucic je Srbija. Ko je protiv Srbije taj je protiv Vucica tj on je Drugosrbijanc.
Ko je protiv Sime Spasica taj je ''drugosrbijanac''...
431035_simo-spasic-sa-bivsom-zenom_ff.jpg
 
Troubleshooter:
Рат је и формално почео Хрват Анте Марковић када је издао наређење ЈНА да обезбеди државну границу у Словенији.
Kliknite za proširenje...
Rat protiv Srbije je počeo '68. godine dovodjenjem monarhista na vlast u Srbiji i od tada su Srbi meta za odstrel pod nazivom komunisti. Ovome su pomogli i Rusi, jer je bilo lakse srusiti Srbiju nego Rusiju, kao i danas. Rusi gradjanisti i Srbi gradjanisti su bili pod kapom otcepljene pravoslavne crkve u Americi.
Od tada u Srbiji nema elite koja je zamenjena kvazielitom štancovanih diploma izmedju 70. i 80.
Rat je nastavljen dovodjenjem Ante Markovića za predsednika vlade SFRJ i odlivanjem para iz Srbije u druge republike. Podeljeni feudalci u Srbiji, pošto ta gamad, još živi u 17. veku ni ne pokušavaju da odbrane interese Srbije, već samo svoje lokalne interese, a pošto nema ni elite narod je ostavljen na milost i nemilost "Srbima" koji sprovode vlast i glume intelektualnu Srbiju. Izraz "drugosrbijanac" je izmisljen da bi se potenciralo da su Srbi u Srbiji "srbijanci" a ostali Srbi u rasejanju. Sve su to seljacko intelektualna posla nepismene Srbije koja ne zeli bolje narodu, vec sprovodi svoj interes na stetu patriotizma.
 
Srpski narod je već podeljen na ljude sa dvojnim pasosem kojima je Srbija rezervna domovina i one koji nemaju drugu domovinu i moraju da brane ovu jedinu napadnutu iznutra sa najvisih drzavnih mesta od ljudi koje niko nije birao vec su ih englezi postavili, kao i Frnacuzi da drze paritet sa engleskim kolonijalistima.
Znaci engleskofrancuska drzava je druga Srbija i ima faktičku vlast, tako da bilo koja vlast koju izabere narod nije u mogućnosti vlada Srbijom, jer je izvršna vlast u rukama druge engleskofrancuske drzave i sprovodi diktaturu nad narodom Srbije. Druga Srbija je nastala kao duboka drzava koja je trebalo da ogadi socijalisticku vlast u Srbiji, ali je nastavila da upravlja Srbijom da bi sprovela štetu koju je Milošević sprečio vraćanjem kosova u Ustavnopravni poredak Srbije.
Zbog ovih engleskofrancuskih načelnika u Srbiji, Srbija je banana država, jer njom upravljaju majmuni kojima naredjuje kolonijalna engleska vlast. Zato i glume monarhiste pa narod misli da su to srpski monarhisti, a oni su za englesku monarhiju u Srbiji.
 
Metronomy:
Rat protiv Srbije je počeo '68. godine dovodjenjem monarhista na vlast u Srbiji i od tada su Srbi meta za odstrel pod nazivom komunisti. Ovome su pomogli i Rusi, jer je bilo lakse srusiti Srbiju nego Rusiju, kao i danas. Rusi gradjanisti i Srbi gradjanisti su bili pod kapom otcepljene pravoslavne crkve u Americi.
Od tada u Srbiji nema elite koja je zamenjena kvazielitom štancovanih diploma izmedju 70. i 80.
Rat je nastavljen dovodjenjem Ante Markovića za predsednika vlade SFRJ i odlivanjem para iz Srbije u druge republike. Podeljeni feudalci u Srbiji, pošto ta gamad, još živi u 17. veku ni ne pokušavaju da odbrane interese Srbije, već samo svoje lokalne interese, a pošto nema ni elite narod je ostavljen na milost i nemilost "Srbima" koji sprovode vlast i glume intelektualnu Srbiju. Izraz "drugosrbijanac" je izmisljen da bi se potenciralo da su Srbi u Srbiji "srbijanci" a ostali Srbi u rasejanju. Sve su to seljacko intelektualna posla nepismene Srbije koja ne zeli bolje narodu, vec sprovodi svoj interes na stetu patriotizma.
Kliknite za proširenje...
Назив "Србијанац" није настао јуче. Бранко Радичевић, у свом романтичарском заносу, певао је:
Србијанче, огњу живи,
Ко се теби још не диви!
Хрваћане, не од лане,
Од увек си ти без мане!
…
Међутим, "Хрваћанин" нетрагом нестаде, а "Србијанац" остаде искључиво у пежоративном смислу за употребу српским етничким непријатељима и исфрустрираним "Пречанима" и Црногорцима. Опет "другосрбијанци" су одрођени Срби сами себи дали и мислим да сам назив добро одражава њихову суштину.
 
Занимљиво ми је да је и ChatGPT то почео да препознаје. Марко Видојковић се жалио да је одговор добио на ијекавици, па је морао да то "редигује". Ствар није у грешци, него је писао латиницом и оставио позивни број ван Србије. Када сам поставио стручно питање на енглеском, због прецизности, одговори су били на енглеском. Када сам поставио друга питања, ћирилицом, добио сам одговор на коректном српском, екавицом, на ћирилици.
 
Maks od crnog luka:
Негативна селекција за време друга Тита
Kliknite za proširenje...
Било је тих говвана и код Регента и код Краља Петра и код Краља Милана и уставобранитеља који свргоше Александра Карађорђевића, а и код Милоша и Карађорђа. Оних којио су оцинкали Кнезове у Орашцу за 4 метра дрва и који су Милошу лизали дуппе за све што он каже и ради. Али убедљиво су постали најјачи од Николе Пашића па до данас. Чим је то видело Европе и свршило студије, одмах се попишало на своју отаџбину и родно село и свој народ и умислио да је неко други или неко ко је Богом дан да од Срба прави оно што никад не могу бити........а то је католичко-протестантска филозофија живота са њиховом културом.
 
Perperius:
Identično razmišljanje hrvatske desnice koji su u stalnom strahu od izbijanja "nove velikosrpske agresije"
Kliknite za proširenje...
Само што они знају да никакве великосрпске агресије никад није било, сем као медијски изговор за њихово геноцидашење последњих пар векова.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

комшија
Како су убијена деца опкољеног Сарајева постала 'српске жртве'?
2
Odgovora
38
Pregleda
730
MOST6
MOST6
Б
Како запад уништава Србију
4 5 6
Odgovora
127
Pregleda
879
БелиВук
Б
N
Srbi koju su ne tako davno izabrali Zapad danas su Hrvati
Odgovora
3
Pregleda
232
CosmicGrimReaper
C

Back
Top