Kako se odigrala Satanizacija Srba i Srbije!

[Serdar Scepan Radojevic]

Na mestu događaja se našao i ambasador Čarls Redman, Klintonov specijalni izaslanik za Bosnu, iako njegovo prisustvo nije bilo neophodno. Za ljude koji su ga poznavali, Redman je važio za mirnog, sigurnog diplomatu, koji je malo pažnje obraćao na ruševine i haos u Sarajevu. Bio je okružen pratiocima specijalnih tajnih službi SAD, koji su odavali utisak nervoznih i nabusitih ljudi. Uvek u toku mnogih zbivanja na terenu, i na prvom sastanku je zahtevao da preduzmemo sve što je u našoj moći kako bismo sprečili Srbe da se sa nama igraju mačke i miša. Objasnio sam mu da se stiče utisak da su Srbi srećni što je uspostavljen prekid vatre, a da muslimani pokušavaju da izvrdaju obaveze preuzete sporazumom s aerodroma. Redman je ponovio da se Srbima ne sme dozvoliti da izvuku korist iz ove situacije, jer su oni izazivači rata, i da Ameriku neće ništa zaustaviti da do kraja ostvari ideju o stvaranju unitarne Bosne. Očigledno je bilo da je došao u Sarajevo sa posebnim zadacima, postavljenim u skladu sa Klintonovom potrebom da postigne uspeh pred izbore za Kongres. (str. 80.)

U Vašingtonu je krajem februara muslimanski prvi ministar Silajdžić prihvatio sporazum o otvaranju Tuzlanskog aerodroma, ali je na sastanku 6. marta Izetbegović taj sporazum odbacio. U isto vreme je Ejup Ganić opovrgao svoj pristanak na sporazum koji smo postigli o korišćenju mosta „Bratstvo-jedinstvo”, koji je povezivao muslimanski deo grada sa srpskim predgrađem Grbavicom. (...) Ganić, koji je bio odgovoran za pitanja upotrebe muslimanske vojske i rukovodio nekim poluvojnim formacijama, imao je potpunu vlast. On je bio blizak Izetbegoviću i krajem 1994. godine je bio glavni čovek za odnose između Ujedinjenih nacija i bosanske vlade. Pošto je bio i šef kabineta predsednika, kontrolisao je štampu, radio i televiziju. (str. 104.)


Već 8. juna 1994. bilo je jasno, da razgovori u Ženevi neće doneti značajnije rezultate. Bez obzira na to što su Srbi hteli da prihvate četvoromesečno primirje, što je bio maksimum s njihove strane, i to samo pod uslovom da se nastave politički pregovori. Muslimani su prihvatili samo povratak na status quo u Goraždu, kao osnovni uslov za nastavak razgovora. Na kraju, da bi spasao obraz, Akaši je naredio četvoronedeljno primirje. Međutim, dan pošto je Ganić potpisao sporazum, muslimanska vojska je počela napad na Srbe na planini Ozren, severozapadno od Tuzle. (str. 176.)

Jedan muslimanski tenk „T-55” je 10. avgusta 1994. napustio tunel ispod naše Rezidencije. Odatle je bosanska vojska često svojim topovima i minobacačima kalibra 120 milimetara tukla po srpskim položajima na Jevrejskom groblju, naročito sa terena koji je bio u krugu Koševske bolnice, ali je to bilo prvi put da se pojavio jedan njihov tenk. Odmah sam tražio da avion američkog vazduhoplovstva „AC-130” prokrstari iznad Sarajeva, da uoči taj tenk i da ga gađa. Iako je avion imao izvanredan nišanski sistem, sposoban da pogodi zeca sa kilometar i po visine i da na njega upravi granatu kalibra 105 milimetara, oni su tvrdili, da nisu u stanju da nađu taj muslimanski tenk koji se krio u senkama zgrada i tesnim ulicama Sarajeva. (str. 206.)

Sredinom avgusta 1994. muslimanska je vojska artiljerijom gađala srpski grad Ilijaš na prilazima Sarajevu. Ilijaš je bio unutar zone od 20 kilometara zabranjene zone oko Sarajeva, što je značilo, da su muslimani još jednom prekršili ultimatum NATO. U tom napadu je pogođena škola i ubijeni su neke žene i deca. (str. 208.)

Pomoćnik državnog sekretara SAD, Ričard Holbruk 4. septembra 1994. posetio je Bosnu kako bi se lično uverio u napredak koji su načinile Ujedinjene nacije. Holbruk je bio čovek oluja. Rekao je komandantu Ujedinjenih nacija Endrju Ridžveju da ne voli sastanke i da će odmah pristupiti postavljanju pitanja u vezi sa situacijom u centralnoj Bosni, kao i o eventualnim posledicama ukidanja zabrane na uvoz oružja za potrebe novoformirane Muslimansko-hrvatske federacije. Endrju mu je objasnio da je muslimanska vojska odgovorna za najveći broj prekršaja primirja u jugozapadnoj Bosni i da bi ukidanje zabrane na uvoz oružja ponovno rasplamsalo rat i pocepalo Federaciju. Međutim, jedan zvaničnik ambasade SAD u Sarajevu rekao je Viktoru Jakoviču, američkom ambasadoru: „To je strašno. To nije ono što smo hteli da Holbruk čuje!” To je ohrabrilo Edrjua da nastavi u istom tonu, pošto je zaključio da izveštaji američke ambasade Vašingtonu verovatno daju sasvim pogrešnu sliku događaja od one koju je on sada predstavljao Holbruku. (str. 213-214.)

Amrički Admiral Lejton Smit je 11. septembra 1994. napisao pismo De Laprelu, u kojem ga upozorava da prekid vatre narušavaju srpske snage, što u velikoj meri šteti ugledu NATO i Ujedinjenih nacija, pa sugeriše mogućnost da NATO preduzme značajne vazdušne napade tokom sledećih 48 časova. Na kraju pisma koje je uputio De Laprelu on je podvukao kako su „instrukcije koje je primio jasne”. Admiralovo pismo je izazvalo iznenađenje i šok u Zagrebu i Briselu, budući da je u Bosni tokom leta bilo veoma malo vojnih sukoba, i da je, po svemu sudeći, međunarodna zajednica bila spremna da miru omogući još jednu šansu. Od tada se činilo da admiral Lejton Smit uopšte ne shvata ono što predstavlja pažljivo izvedenu ravnotežu između povremene potrebe za upotrebom sile i dostavu humanitarne pomoći. Na kraju krajeva, više od milion ljudi je preživelo samo zahvaljujući humanitarnoj pomoći koju su dobijali posredstvom Ujedinjenih nacija, a UNHCR je upozoren da zima koja dolazi može znatno da uveća broj ljudi koji će zavisiti od te pomoći. Bacanje bombi na Srbe ni u kom slučaju ne bi popravilo humanitarnu situaciju.

De Laprelu i meni je izgledalo da je pismo napisano na mnogo višem komandnom nivou. Možda ga je sročio čak i sam Džordž Džulvan, čija je glavna preokupacija bila da očuva „ugled” NATO-a, a da ga je Smit samo prosledio, bez ličnog mišljenja. U svakom slučaju, De Laprel je odgovorio da se sila može primeniti samo u slučaju kada postoji dokaz o narušavanju primirja i da sila mora da bude srazmerna prekršaju. To se podudaralo sa njegovim „shvatanjem poziva oficira”, budući da su trupe pod njegovom komandom poslane u Bosnu kao mirovne snage, a ne kao borbene jedinice. Zahtevao je bezrezevnu podršku politici koju sprovodi komandant mirovnih snaga u Bosni, general Rouz. U toku te kratke posete Briselu Džulvan nas je napadno obasipao pažnjom i ljubaznošću. Kasnije sam čuo da su taj preterano prijateljski gest prema predstavnicima Ujedinjenih nacija u Vašingtonu loše ocenili, pa je u sledećim susretima morao da se prilagođava situaciji.

 

[Serdar Scepan Radojevic]

Na sastanku sam sasvim odbacio tvrdnju da se UNPROFOR ponaša blagonaklono prema Srbima i rekao sam da je ponovno zatvaranje obruča oko Sarajeva besmislica. Srbi nisu sprečili dostavu humanitarne pomoći Sarajevu, a nedavne ofanzive muslimanske vojske bile su uzrok što su Srbi sprečavali ostale transporte. Sve komunalne službe u gradu rade, a tramvaji ponovno saobraćaju, mada se povremeno na njih otvara vatra. Antisnajperski sporazum se uglavnom poštuje, a cene robe i artikala široke potrošnje stalno padaju. Ponovno su otvoreni restorani i kafići, a građani su živeli spokojnije, mirnije, normalnije.

Narod je polako zaboravljao da je zemlja u ratu zahvaljujući, pre svega, naporima koje je uložila mirovna misija Ujedinjenih nacija, trudeći se da ograniči borbena dejstva i pored smetnji koje joj je stvarala Kontakt-grupa. Veliki broj nacija iz NATO, koje su imale svoje vojne snage u Bosni, upozorile su me da neće prihvatiti veći stepen primene sile. Te zemlje su poslale vojnike u mirovnu misiju, a ne u borbene jedinice u Bosni. Svoje izlaganje sam završio rečima predsednika Kenedija: „Put mira je spor i težak. Morate ići korak po korak. Nema momentalnih rešenja.”


Već 18. septembra 1994. svi naši napori da se uspostavi poverenje u nastavak mirovnog procesa bili su srušeni. Uz podršku minobacača muslimanska vojska se upustila u veliki pešadijski napad na srpske položaje u istočnom delu Sarajeva. Vratio sam se iz Brisela dva dana ranije i zajedno sa Viktorom Andrejevom proveo deo dana na Palama. Nameravali smo da dokažemo Karadžiću kako stav, koji je zauzela Kontakt-grupa u vezi sa srpskim pitanjem, ne znači da je međunarodna zajednica objavila rat Srbima. Objasnili smo Karadžiću da nije pouzdano da će zabrana na uvoz oružja biti ukinuta i da Srbi moraju da se pridruže razgovorima o miru. Gledao me je odsutno i nezainteresovano, ruku prekrštenih preko grudi. General Mladić nije bio prisutan. Na kraju sastanka nas je Karadžić zamolio da uputimo privatnu poruku Kontakt-grupi sa željom za susretom, jer oni i dalje odbijaju da se sretnu sa njim. Pokazujući na mapu, okačenu o zid, rekao je da ne može prihvatiti predlog Kontakt-grupe, ali da nije spreman da prihvati ni manje od 50 odsto teritorije u slučaju podele Bosne. Može se razgovarati o podeli tačno po linijama razdvajanja i na tome će Srbi istrajavati, a ako se to ne dogodi, spremni su da uđu u Sarajevo. Linije na njegovoj mapi su jasno pokazivale predloženu podelu teritorije Bosne, koja je veoma ličila na mapu podele prema Vens-Ovenovom planu. Svoje izlaganje je završio preterano samouvereno: sagradiće se nova prestonica Republike Srpske pored sarajevskog aerodroma. To bi mogao da bude evropski Hong-Kong. Rekao sam mu da ću njegovu poruku preneti britanskom Ministarstvu za inostrane poslove, što sam i učinio. Nikada nije dobio odgovor.

Vratili smo se u Sarajevo tog popodneva uvereni da smo postigli neku vrstu saglasnosti sa Srbima i da je moguć njihov dogovor sa muslimanima. Posebno nas je ohrabrilo naređenje generala Milovanovića, čiju smo kopiju dobili, kojim je on nalagao svim srpskim snagama da iz zone od 20 kilometara povuku sve teško artiljerijsko oružje. Bilo je 17 časova i 30 minuta kada sam u svojoj kancelariji čitao taj tekst. U tom trenutku se sa okolnih brda sručila uraganska artiljerijska vatra na prostor istočnije od naše Rezidencije. Zgrada se tresla od detonacija, malter sa zidova je padao, a gusta prašina se dizala u oblacima. Sa prozora se moglo videti kako narod, koji je do pre nekoliko trenutaka bio na ulicama jer je bila nedelja, beži na sve strane, sa decom u naručju, tražeći sklonište, kako su činili pre više meseci. Džejmi Daniel i ja smo uskočili u „Rendž rover”, a Gus je vratolomnom brzinom krenuo na mesto gde su pale granate. Ljudi su se sklanjali u dovracima pitajući se u šoku šta se događa. Jedna žena je stiskala u naručju dete, šćućurena bespomoćno pored oronulog zida. Lice joj se iskrivilo od užasa, a oči bludele uokolo bez nade. Izgledalo je da se ceo njen svet survao u tamu.


Morali smo da odemo do istočnog kraja Sarajeva, do stare turske tvrđave, da bismo utvrdili uzrok paljbe i narušavanja prekida vatre. Dok smo se približavali mestu događaja, mogli smo da vidimo tragove metaka i šrapnela po zidovima zgrada i na potpornom zidu na obali reke. Odmah posle potpisivanja sporazuma na sarajevskom aerodromu, 9. februara, rasporedio sam jedan broj britanskih radara „imbelin” za otkrivanje položaja minobacača, sposobnih da prate minu ili granatu od momenta ispaljivanja do mesta eksplozije. Rekao sam i muslimanima i Srbima da ćemo zahvaljujući toj opremi tačno i sigurno utvrditi ko je odgovoran za narušavanje prekida vatre. U stvari, oprema je bila zastarela i trebalo je mnogo vremena i rezervnih delova da se održi u ispravnom stanju. Bilo je moguće radare uključiti da stalno rade na minimumu, ali je čak i tada mogućnost da se utvrdi tačna lokacija oruđa bila problematična. U najvećem broju slučajeva radar se uključivao samo kada bi se čula paljba iz minobacača. Putanja prve granate ili mine, u tom slučaju, ne može da se odredi. Posle 45 godina hladnog rata, to je bilo najbolje što je britanska armija mogla da ponudi svojim vojnicima. Jordanci i Pakistanci su imali bolje radare, ali oni nisu mogli da budu raspoređeni u centralnoj Bosni, jer Srbi nisu dozvoljavali jedinicama Ujedinjenih nacija iz muslimanskih zemalja da prolaze preko njihove teritorije.

Kada smo stigli do tvrđave videli smo da su britanski poslužioci na radarima ipak obavili svoj deo posla. Oni su uključili radare kada su čuli prvi pucanj minobacača, tako da su mogli da prate let svih mina iz prvog plotuna, što je bilo dovoljno da ustanove da je muslimanska vojska ispalila prve mine. Iza nas, na brdu, mogli smo da uočimo streljački stroj muslimanske pešadije kako nastupa ka srpskim položajima. Srbi su odgovorili vatrom iz teških mitraljeza i raketnih bacača. Pucnjava je bila stravična, a položaj britanskih vojnika, s vremena na vreme, bio je pod teškom vatrom. Na svu sreću, radare smo montirali na oklopne transportere, a poslužioci su mogli da na vreme ojačaju svoje položaje džakovima sa peskom, što su oni i učinili. Čim sam izašao iz „Rendž rovera”, uputio sam se u zaklon napravljen od džakova s peskom, dok se Džejmi Daniel sklonio iza zastora koji je štitio od pogleda i bio načinjen od plastičnih folija koje su ličile na džakove sa peskom. Imao je sreće što nije pogođen, jer je baš u tom momentu ošinuo rafal iz teškog mitraljeza, tačno iznad mesta gde se sakrio. On je hitro pretrčao brisani prostor i sklonio se kod nas iza džakova sa peskom s izrazom uplašene i izgubljene ovce na licu.

U unutrašnjosti radarskog vozila, pod komandom veoma iskusnog artiljerijskog narednika, operateri su mirno pratili granate koje su preletale preko naših glava. Posmatrali smo uživo bitku skoro dva sata, a potom je vatra naglo prestala. Srbi, koje smo jasno mogli da vidimo u njihovim rovovima na padini obrasloj borovim drvećem, potpuno su zaustavili muslimanski napad. Tada su i upotrebili svoju artiljeriju i minobacače da bi odgovorili na vatru muslimana, čiji su minobacači bili razmešteni po gradu, a jedan od njih i u samom krugu bolnice na Koševu (o čemu je govorio još moj prethodnik general Brikmon). Muslimani su otvarali vatru na Srbe u nadi da će oni odgovoriti udarima po naseljenoj četvrti, što bi bio novi povod da međunarodna zajednica osudi Srbe, a njih prigrli.

 

[Section 31]

сатанизација Срба још траје...ал ајде што запад то ради...али када "наши" еврослинавци...то је проблем!

 

[Serdar Scepan Radojevic]

Istorija će biti najbolji sudija muslimanskim vođama zbog primene takve nehumane taktike. „Istorija će nam suditi, to je jasno” – rekao je jednom Vinston Čerčil – „ali ne zaboravite da ću ja biti jedan od istoričara.” U ovom slučaju je artiljerijski protivminobacački radar „simbelin” igrao ulogu istoričara.

Čim sam se vratio u Rezidenciju, odmah sam poslao protestna pisma vojnim komandantima obeju zaraćenih strana, preteći im vazdušnim napadima NATO, ako se borbe nastave i sutradan. Sledećeg jutra sam primio odgovor od generala Gvera, Mladićevog zamenika, kojim me je obaveštavao da su muslimanske snage napale Srbe duž cele linije fronta, a naročito na dva mesta – u rejonu Trebevića i kod sela Faletići i Lapišnica. Njegova procena je bila da je muslimanska vojska imala nameru da preseče dva najvažnija puta, severno i južno od Sarajeva, koje su koristili Srbi. General Gvero je izveštaj završio napomenom da Srbi nisu preuzeli oružje smešteno u skladištima pod kontrolom mirovnih snaga Ujedinjenih nacija i da su zbog toga pretrpeli velike gubitke. U podrugljivom tonu, Gvero je završio da veruje kako su „napadi bili slučajni”. Muslimani, međutim, nisu ni odgovorili na moje pismo.

Sledećeg dana su još trajale borbe, ali ograničenog intenziteta. Viktor i ja smo otišli na sastanak s Izetbegovićem, kojem je prisustvovao i general Rasim Delić. Pokazao sam Izetbegoviću evidenciju ispaljenih mina i granata koja je dobijena zahvaljujući radaru „simbelin”, prema kojoj je bilo očigledno da je muslimanska vojska prva počela napad gađajući Srbe sa položaja oko bolnice, Predsedništva, čak i iz blizime mog komandnog mesta.

Možda prvi put od kada sam se sreo sa njima, muslimani su nepobitno uhvaćeni na delu. Evidencija je bila tačna i van svake sumnje bilo je moguće da se muslimanski potez okvalifikuje kao ratni zločin, a u najmanju ruku kao narušavanje ultimatuma NATO, da i ne govorim o Ženevskom protokolu i zloupotrebi civilnog stanovništva u ratu. Skrenuo sam pažnju Izetbegoviću da Ujedinjene nacije, iako treba da budu neutralni posmatrači, ne mogu da se ponašaju nezainteresovano prema mukama civilnog stanovništva u Bosni, koje sve više trpi. Ujedinjene nacije nisu očekivale takvu akciju muslimanske vojske. Hteo sam da znam da li je reč o politici bosanske vlade koja želi da se vrati na ratnu stazu. Ako je tako, Ujedinjene nacije nemaju drugu mogućnost, nego da se povuku iz Bosne. Rekao sam i da sam u stalnom kontaktu sa NATO, u vezi sa zahtevom za izvršenje vazdušnih napada, i da ću tražiti takve napade protiv muslimanskih tenkova i minobacača. Objasnio sam kako je tragičan kraj doživela devojčica, čija je majka onako beznadežno pokušavala da je dovuče do skloništa. Pokazao sam mu skice koje je napravio kompjuter radara, na kojima su se jasno videle putanje mina i vatreni položaji minobacača. Te skice mogu da dam i novinarima – dodao sam na kraju.


Izetbegović je na početku mog izlaganja delovao mirno, a zatim se sve više preznojavao i bledeo u licu. Ako se štampa dokopa skica sa putanjama mina, to bi moglo potpuno da sroza političku i moralnu podršku koju je očekivao od posete Vašingtonu sledeće nedelje. Nagnuo se nad skice pitajući gde su Koševo i Bolnica u odnosu na vatrene položaje minobacača, dok je Delić dahtao i šmrkao oko nas kao stari pas koji trčkara po plaži. Na kraju sastanka Izetbegović je, ne smislivši ništa bolje, zaključio da je njegova vojska odgovorila na povećan broj snajperskih napada, a da su iz minobacača gađali „pijani vojnici minobacačke baterije”. Kada je osetio da mu ne verujemo, jer je takvo objašnjenje neosnovano, naivno i neubedljivo, dodao je kako želi da Ujedinjene nacije ostanu u Bosni i da poštuje njihovu jedinstvenost. Zatim je izdao naređenje o momentalnom prekidu vatre. Viktor Andrejev je tada saopštio svoj predlog o demilitarizaciji Sarajeva. Očigledno u defanzivi, Izetbegović je rekao da podržava ideju u principu, ali da sumnja da će je Srbi prihvatiti. Viktor mu je na to odgovorio da veruje kako će oni podržati svaki plan koji će doprineti da se ubrza mirovni proces i da će biti zadovoljni ako ga prihvate obe strane. Bilo bi nemoguće da Ujedinjene nacije izvrše svoj zadatak, ako se obe strane ne opredele za mir, umesto za rat.

I tu se završavala naša čvrsta linija, koju smo mogli da držimo prema bosanskoj vladi. Oni su znali, da Amerikanci neskriveno žele da povećaju uticaj NATO i svoju vazdušnu moć, ali da je nikada neće upotrebiti protiv muslimanske vojske, čak i u slučaju da ona prekrši ultimatum NATO, a da se i ne govori o ekonomskim sankcijama. Mogli su muslimani da prekrše sve rezolucije Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, ali im međunarodna zajednica ne bi uvela sankcije. U takvim uslovima UNPROFOR nije bio sposoban da deluje, niti da izvršava zadatke koji proističu iz uloge mirovnih snaga.

Rezultat svega je bio to što su odnosi između Ujedinjenih nacija i bosanskih Srba postali zategnuti, naročito posle muslimanske ofanzive. Na sastanku na Palama 20. septembra opomenuo sam Srbe zbog prekida dovoda električne struje, gasa i vode u Sarajevo, što su oni učinili u znak odgovora na muslimanski napad, a Karadžić se meni i Viktoru obratio pun srdžbe: „Kako možete da mi govorite o uspostavljanju normalnog snabdevanja muslimana u Sarajevu, kada su nas oni upravo napali teškim artiljerijskim oružjem, uprkos sporazumu na aerodromu i ultimatumu NATO? Kako možete da mi govorite o bilo čemu, kada oni sistematski odbijaju da razgovaraju o miru i prestanku neprijateljstava i kada je cela međunarodna zajednica uvela ekonomske sankcije mom narodu, koji živi u gorim uslovima nego stanovnici Sarajeva? Kako se usuđujete da mi govorite u ime rukovodstva koje tako malo brine o sopstvenom stanovništvu?” Viktor, sa kojim su se Srbi ophodili nešto blaže nego sa mnom, bio je očigledno zgranut Karadžićevim nastupom. Spomenuli smo činjenicu, da smo javno osudili akciju muslimanske vlade, ali i da je srpski odgovor na muslimanski napad ponovno u novinskim stupcima oživeo slike grada pod opsadom, što neće pomoći Srbima. Karadžić se onda smirio i rekao, da će odobriti da se ponovo uspostavi snabdevanje Sarajeva životnim potrebama, ali da za uzvrat traži da bosanska vlada osposobi dalekovodne linije koje prelaze preko muslimanske teritorije, radi prenosa električne struje za Banju Luku. To je bila prihvatljiva pogodba. Civilni potkomitet Ujedinjenih nacija bio bi zadužen za uspostavljanje te linije i uopšte za snabdevanje stanovništva životnim potrebama, ali su razgovori koje je on počeo bili na mrtvoj tački. Kada sam, odmah sutradan, saopštio Izetbegoviću taj novi predlog, njegov stav je već bio izmenjen i on se čak ponašao prijateljski prema meni. Mislim da je počeo da ceni ono što smo uradili da se zaustave borbe bez velikih civilnih žrtava, i da je najzad shvatio kakvu štetu bosanskoj vladi može da nanese njegovo opiranje novim predlozima. Uostalom, on je radi očuvanja svog ugleda zloupotrebljavao i Ujedinjene nacije. Rekao je Viktoru da želi da razvije bliske odnose s Ujedinjenim nacijama i da odobrava sve što Srbi traže da bi se popravili dalekovodi koji idu preko muslimanske teritorije. Takvo ponašanje je obećavalo da će stvari krenuti nabolje, pa smo Viktor i ja završili sastanak u vedrijem raspoloženju. Međutim, bilo je naivno od nas da verujemo, kako će osnovni stavovi zaraćenih strana biti za tako kratko vreme promenjeni nabolje. To popuštanje je bilo samo dobar manevar uoči sastanka u Vašingtonu, da se ne bi narušila slika o muslimanskoj vladi. Izetbegović se prevario kada je mislio da će napad koji su muslimani izveli 18. septembra izazvati utiske koji će mu pomoći. Suočen s onim što smo znali, prisilio je sebe na dramatičan zaokret. Skoro svim muslimanima je bilo jasno da postoji tesna veza između vojnih i civilnih rukovodstava i njihovih aktivnosti. Jedino mi to nismo blagovremeno shvatili. (str. 216-222.)

Karadžić je 22. septembra rekao Serđu de Melju da dvojnu politiku Ujedinjenih nacija Srbi neće dugo trpeti... Dodao je da je demilitarizacija Sarajeva primamljiva ideja, koja bi se mogla sprovesti, ali da sve zavisi od muslimanske strane i njene spremnosti da uspostavi prekid vatre na celoj teritoriji Bosne. (str. 228.)

Posle povratka u Sarajevo toplo smo dočekali Glin Evans. Još ranije smo ugovorili tu posetu, jer su joj bile potrebne sveže informacije sa lica mesta. Ona nikada nije pridavala veliki značaj pričama o pogoršanju odnosa između SAD i Velike Britanije zbog Bosne. Ipak, htela je da se uveri da mi ne vodimo misiju prema „mogadiškoj liniji”, odnosno liniji koja razdvaja mirovnu od borbene misije, jer bi to išlo u prilog stavu Alijanse koja je htela da sprovodi ratne metode, a da se ne uvuče u rat, koji bi doveo do mnogo ozbiljnijih podela među saveznicima.

Posle svakog susreta pisala je zanimljiva pisma i izveštaje, pune osećanja za pravdu i istinu. Njeno poslednje pismo s naslovom „Davljenje Sarajeva?” počinjalo je rečima: „Ma ne, nikako ne!” A potom: „Sarajevo je sada mirnije, nego ikada ranije. Kasno noću jedini zvuk koji se čuje je lavež pasa. Grad je osvetljen uličnim osvetljenjem. Građani imaju električnu struju. Sedam od devet pumpi za vodu radi. Išla sam u restoran na večeru: paradajz salata sa belim sirom, uz teleće šnicle sa krompirom, sa mnogo hleba i sve zaliveno vinom. Otvoreni su skoro svi restorani i kafići. Posle nedeljne mise u katedrali, na kojoj sam bila sa generalom Rouzom, prošli smo centrom grada prepunim ljudi. Buketi cveća, sveža jaja, povrće, sportske patike, moderne naočare za sunce, džins Levi Štraus... Tramvaji, koji su nekoliko godina bili u depou, puni su putnika. Snežnobeli mercedes sa sarajevskim registarskim tablicama prošao je pored nas. Sarajlije su žive i zdrave.”

 

[Serdar Scepan Radojevic]

To sigurno nije bilo ono što su ratni huškači u Bosni ili bilo gde u svetu voleli da čuju. Nijedne novine nisu pisale o poboljšanju uslova života u Sarajevu. Bilo je interesantnije govoriti o stradanju grada ili se skoncentrisati na opis sporadičnih borbi između Srba i ostalih negde u drugim mestima u Bosni. Mir nije bio nikakva vest za novine, ali je bosanska vlada davala štampi ono što ona traži.

Na planini Igman je utvrđena demilitarizovana zona u avgustu 1993. godine, kada su se muslimanske snage u rasulu povukle pred navalom srpske vojske. U to vreme su Srbi držali i sam vrh planine i pretili da potpuno zatvore obruč oko grada. Posledice toga bi bile strašne, pad Sarajeva neminovan, a ujedno i pad i propast bosanske države. U beznađu, Izetbegović je zakukao pred celim svetom da mu pomogne, a postupajući po ultimatumu NATO, Srbi su se povukli sa planine Igman, što je potvrđeno i dogovorom između generala Mladića i Rasima Delića 14. avgusta 1993. godine, dok je general Brikmon nadgledao povlačenje srpske vojske. Brigadir Ver Hajers, Brikmonov načelnik štaba, izradio je kartu na kojoj su jasno označene granice te novostvorene demilitarizovane zone. Nikakve snage zaraćenih strana nisu smele da ulaze u zonu pod pretnjom izvršenja vazdušnih napada avijacijom NATO.

Od proleća 1994. godine muslimanske jedinice su počele pokrete prema bivšim srpskim položajima na planini Igman, što su uočile francuske i švedske snage koje su kontrolisale taj prostor. Bilo je jasno da bosanska vlada ima nameru, doduše računajući na to da će međunarodna zajednica zažmuriti na njihovu provokaciju, da ponovno uspostavi svoje vojne položaje na toj planini. Prirodno pravo i simpatije bi tada mogli da im posluže kao izgovor i opravdanje pred međunarodnom zajednicom za kršenje postignutog sporazuma. Bilo je nezamislivo da NATO preduzme bilo kakvu akciju bombardovanja „države-žrtve”. (...)

Još od ranog proleća insistirao sam na tome da se muslimanska vojska povuče dalje od te zone. Da bi kontrola bila bolja, pojačao sam francuski bataljon sa jednom četom mehanizovane pešadije britanske vojske sa „voriorima”, a zatim u periodu od oktobra do maja, i švedskom jedinicom, specijalizovanom za dejstva po planinskom zemljištu. U jednom ili u dva slučaja, posle upozorenja, švedske snage su otvarale vatru na novozaposednute muslimanske položaje, prisiljavajući muslimane na povlačenje. Ipak, muslimani su stalno iznova pokušavali isto.

Izetbegović je poricao prisustvo muslimanske vojske u demilitarizovanoj zoni, mada je jednom rekao da nema ništa protiv, shodno ultimatumu NATO, da pozovemo avijaciju da dejstvuje protiv bilo koje vojne formacije koja se nađe na tom mestu. Rekao mi je još kako je izdao neopozivo naređenje da muslimanske trupe napuste zonu. Bez obzira na to što je francusku jedinicu, pod komandom novog sektorskog komandanta generala Erve Gobijara, unutar zone napala jedna muslimanska jedinica, Izetbegović je protestovao: „Ja sam vam jasno rekao da u zoni nema muslimanskih snaga!” Početkom oktobra muslimanska vojska je lukavije postupala. Ubacivala se u zonu noću, koristeći nova sredstva i tehniku za noćno osmatranje, koju je dobila sa raznih strana, da bi napadala srpske snage na obodu demilitarizovane zone.

Na sastanku na Palama 5. oktobra, kojem smo prisustvovali Akaši, De Laprel i ja, Karadžić je protestovao zbog tih napada, jer su pale i mnoge srpske žrtve. Tražio je da mu se kaže zbog čega Ujedinjene nacije uvek koriste silu protiv Srba kada prekrše ultimatum NATO, a nikada protiv muslimana u sličnim situacijama. Dramatizujući stvar, rekao je da ima mnogo više udovica i siročadi posle napada NATO i mnogo više žrtava među civilima. Šta on njima da kaže, ako ga pitaju o nepravdi koja se čini Srbima? Dok je govorio, zapazio sam da general Mladić ćuteći steže pesnice i da mu niz obraz liju suze. Karadžić je rekao da bi bilo bolje da Ujedinjene nacije odu iz Bosne i da puste Srbe da završe posao koji su počeli a koji su morali da prekinu posle dolaska Ujedinjenih nacija. Završio je upozorenjem da će, ako ubuduće vazdušni napadi NATO budu usmereni na njegove snage, smatrati da je u ratu sa Ujedinjenim nacijama i da će dozvoliti da srpska artiljerija tuče položaje UNPROFOR-a. U tom trenutku Mladić je naglo ustao i izgovorio jednu od svojih najluđih priča koju sam ikada čuo o tome šta će učiniti onome ko povredi Srbe.

Istoga dana nam je stigao ljutiti Ganićev telefonski protest, koji se žalio Akašiju na etničko čišćenje koje se nastavlja u okolini Banje Luke, zatim na srpsku blokadu humanitarnih konvoja i na blokadu aerodroma. „Da se japanski avion sruši” – rekao je melodramatično – „japanski ministar za transport bi odmah dao ostavku.” (...)

Sledeće noći, 6. oktobra, kada su dobili tražene zatvorenike, muslimanske diverzantske jedinice su prodrle u demilitarizovanu zonu i ubile 20 srpskih vojnika i medicinskih sestara, smeštenih u sanitetskoj stanici komandnog mesta. Prošavši kroz zonu, oni su iznenada napali Srbe, a većinu pobili u vrećama za spavanje. Francuski lekar, koji je video tu užasnu scenu, zabeležio je da je osam Srba zaklano noževima i da je većina ubijena iz blizine, metkom u potiljak. Nekoliko tela je izgorelo. Ubijene su i četiri bolničarke. Tog popodneva, u otvorenom kamionu, kroz Sarajevo su paradirali muslimanski vojnici obučeni u crne uniforme sa crnim trakama oko glave, mašući svojim oružjem i uzvikujuć: „Alahu akbar!” Rekli su nam, da je to naročito uvežbana jedinica koja je upravo proslavljala pobedu na planini Igman.

Ovo je nesumnjivo bio jedan od većih ratnih zločina, što je Akaši hrabro i rekao kvalifikujući taj potez muslimanske vojske kao hladnokrvno ubistvo i divljaštvo. Bosanska vlada je tu akciju nazvala legitimnom vojnom operacijom. „Naši momci su ih upravo isterali izvan zone” – brbljao je Ganić, dok je Izetbegović optužio Akašija da vređa njegovu vojsku.

General Milovanović je 8. oktobra poslao ljutito pismo Brinkmonu i meni u vezi s tim napadom optužujući UNPROFOR za saučesništvo. „Vašom greškom ili zaslugom, 37 mojih vojnika je ubijeno a 34 je ranjeno... Niste učinili ništa, da se spreči ubijanje mojih vojnika. Nisu vojnici koji su pucali krivi već vi, generali, koji ih vodite. Ako bude osvete, jasno je protiv koga će ona biti usmerena. Obećali ste juče da bi taj napad muslimana na Igman mogao danas da bude kažnjen vazdušnim napadom NATO. I šta se desilo? Kao i obično, vi niste programirani da tučete muslimane.” Apsolutno tačno! Taj čovek je bio potpuno u pravu, ali me to nije sprečilo da Karadžiću napišem protestno pismo i da ga opomenem zbog snajperskog incidenta, pozivajući ga da kazni izvršioca. Kao mirovnjaci, nismo bili zaduženi da vodimo računa o moralnoj osudi bilo koje strane u ratu. Mi smo samo mogli da konstatujemo da je u pitanju ratni zločin, a Ujedinjene nacije nisu imale ovlašćenje da vode istragu niti da sude.

Razgovarao sam telefonom sa generalom Korvoom, načelnikom štaba admirala Lejtona Smita, da bismo razjasnili poziciju NATO kada je reč o izvršenju vazdušnih napada na muslimansku vojsku, koja stalno krši ultimatum NATO i upada u demilitarizovanu zonu na planini Igman. Sva moja nastojanja da ubedim muslimanske snage da napuste zonu nisu imala uspeha. Ostalo mi je samo da se pouzdam u vojnu silu, jer u protivnom, snage Ujedinjenih nacija neće biti u stanju da kontrolišu situaciju. Ako ne reagujemo na te „izlete” muslimanskih snaga, srušićemo mit o neutralnosti Ujedinjenih nacija, ali će i ugled NATO biti znatno umanjen.

Korvo je odgovorio da, ako muslimanska vojska otvori vatru na snage Ujedinjenih nacija, NATO će odmah priteći u pomoć francuskim vojnicima koji su se tamo nalazili. Inače, NATO nije spreman da dejstvuje protiv jedinica muslimanske armije koja se uklinila u demilitarizovanu zonu, uprkos ultimatuma NATO. Prvi put sam zvanično čuo da se NATO svrstao uz jednu od zaraćenih strana. Moja briga je bila kako da UNPROFOR izbegne takvu situaciju. U stvari, odbijanje NATO da dejstvuje protiv muslimanskih snaga bilo je jasan znak da se mirovna misija Ujedinjenih nacija u Bosni bliži kraju. (str. 233-237.)

Neretko sam pomišljao da i Izetbegović učestvuje u podeli dobiti od kontrole podzemnog tunela između Dobrinje i Butmira. Moje prvobitno mišljenje kako je reč o čoveku ograničenih umnih sposobnosti potisnuto je njegovom idejom o multikulturnoj i multietničkoj državi Bosni. Iako su se stravične stvari dešavale na teritoriji pod kontrolom bosanske vlade, smatrao sam da Izetbegović nije obavešten ili bar ne na pravi način, naročito o aktivnostima i zlodelima vojske i policije. Međutim, sada sam već verovao da je lično odgovoran za plansko i organizovano kršenje svih dogovora i da je u pozadini svega njegova odluka da zadrži svoje snage unutar demilitarizovane zone na planini Igman. (str. 238.)

Istovremeno Robert Foks i Patrik Bišop, pišući za Dejli telegraf, komentarisali su neke vesti koje su stizale od neimenovanih zvaničnika Ujedinjenih nacija koji su radili u UNPROFOR-u, što je značilo da je neko od zvaničnih ljudi iz našeg sastava želeo da saopšti vest sa kojom se ostali nisu saglasili ili da podmetne svoje informacije kao istinite. Mnogo opasnije od toga – pisali su – bile su prljave igre pripremane s druge strane Atlantika, odakle su ohrabrivali bosanske muslimane da istraju na bojnom polju, jer će im u tome pomoći NATO svojom avijacijom i bombardovanjem protivnika. Najveće zlo u velikom broju tih besmislenih informacija bilo je u neistinitim tvrdnjama da ja kao mirovnjak držim stranu Srbima i da sam najodgovorniji za jednostranost UNPROFOR-a, budući da se nalazim na komandnom položaju. Moj zadatak kao mirovnjaka – isticali su oni – jeste da se borim za bolje uslove koji pogoduju uspostavljanju mira, što znači da moram da otkrijem sve koji rade protiv mira, makar za to morao da optužim i bosansko rukovodstvo. (str. 229.)

 

[Serdar Scepan Radojevic]

Ubrzo sam primio telegram od Forin ofisa, u kojem su me obaveštavali da je Muhamed Šaćirbej, bosanski predstavnik u Ujedinjenim nacijama u Njujorku, uručio protest protiv mog zahteva da se muslimanska vojska povuče iz demilitarizovane zone na planini Igman. Tvrdio je, da je moj zahtev u suprotnosti s odredbama Rezolucije Saveta bezbednosti broj 836, prema kojoj se muslimanima dozvoljava da ostanu unutar demilitarizovane zone na Igmanu. Njegov protest je bio čista besmislica i ja sam se odmah javio Kofi Ananu u Njujork da ga podsetim kako je avgusta 1993. godine postignut sporazum koji je važio za obe strane u sukobu. Demilitarizovana zona nije isto što i zaštićena zona, i bila je predmet drugog ultimatuma NATO. Ali, uprkos tome, Ganić je u Sarajevu uporno ponavljao tu izjavu, očigledno se služeći starim propagandnim iskustvom da često ponavljana laž s vremenom postaje istina.

Nedugo potom pozvali smo jednog prijatelja iz muslimanske vojske, majora Sisaka, da večera sa nama. Taj inteligentni oficir bio je Delićev pomoćnik i odavao je utisak čoveka koji razume napore Ujedinjenih nacija da, uz dobro organizovane aktivnosti, pomognu stanovništvu u Bosni. Nedavno je završio vojno štabno usavršavanje u Americi. Sada je bio zadužen kao oficir za vezu s američkom ambasadom, pa smo se ređe viđali. Sa žaljenjem je odbio poziv rekavši da nije u mogućnosti da nas poseti bez pratnje jednog američkog zvaničnog lica iz ambasade. Dakle, nije više bio slobodan špijun. Džejmi Daniel je to prokomentarisao rečima kako je on sada pod zaštitom ambasade velike zemlje kakva je Amerika, koja je sazdana na principima slobode govora i pojedinačnih prava čoveka, što se očigledno vidi na ovom primeru.

Te noći je Erve Gobijar odlučio da istera sve muslimanske vojnike iz demilitarizovane zone na planini Igman, pa makar morao sam da predvodi napad svojih vojnika. Francuska jedinica je krenula prema položajima muslimanske vojske sa oklopnim buldožerima u nameri da sruši njihove rovove. Muslimani su bacili bombe na Francuze, a ovi su odgovorili vatrom iz raketnih bacača sa svojih vozila, na svu sreću bez težih posledica. Do zore je Gobijar izbacio muslimanske vojnike iz zone, osim jedne male izolovane i dobro utvrđene grupe.

Sledećeg dana je Gobijar mirno došao kod predsednika Izetbegovića i objasnio njemu i njegovom vojnom komandantu detalje operacije. General Delić je bio ljut i namrgođen, a Izetbegović je samo ćutao. Gobijar je uvek išao napred i bio je izvanredan primer svojim vojnicima. Uvek pun duha, ispunjavao je vedrinom ljude oko sebe.

Muslimani su žestoko reagovali na tu akciju UNPROFOR-a i potegli su sve svoje veze kako bi me smenili i na moje mesto doveli nekog drugog, sa kim bi mogli da rade šta hoće. Akaši je bio izvan sebe, a kada sam mu rekao da ću kopiju knjige službenih objava iz XIV veka, koju sam od njih dobio na poklon, okačiti u svom klozetu, on me je zaustavio pokretom ruke i šeretski rekao: „Ne, Majkl. Pre nego što dođe do toga, iskoristi, pa povuci vodu!”

Narednog dana je major Inđić, oficir za vezu srpske vojske i jedan od Mladićevih obaveštajaca, upitao Majka Stenlija šta će se desiti ako me muslimani ubiju. Kada sam to rekao svom pratiocu Gusu, on me je čudno pogledao. Od kada smo zajedno prvi put sam ga video zamišljenog i zabrinutog. (str. 241-242.)

Da li je Dejtonski sporazum mogao da bude postignut još 1994. godine. Prema mom mišljenju, bilo je moguće da se to tada učini, da su Amerikanci ranije shvatili političku stvarnost u Bosni. Međutim, postavlja se pitanje da li je bilo moralno da američka administracija u 1994. godini objavi da „agresor mora biti kažnjen”, iako to nije vodilo jačanju političkih odnosa na kojima bi se gradio sporazum, već je podrazumevalo samo i jedino vojnu akciju. Da bi se postigao politički sporazum, i volja tog „agresora koji mora biti kažnjen” trebalo je da se usmerava na razmišljanje o mirovnom i političkom rešenju. Prva prilika za mir je stvorena Vens-Ovenovim planom 1993. godine i nastojanjima UNPROFOR-a da se mir postigne. Nažalost, sve je to bilo potisnuto u drugi plan stalnim smicalicama bosanske vlade, iza koje su stajale SAD, da bi se stiglo do plana Kontakt-grupe, koji je bio uperen protiv Srba, jer je počivao na principu „uzmi ili ostavi”. Kada je takav prilaz rešenju sukoba 1995. godine napušten, razmena teritorija koja je prihvaćena u Dejtonu nije se bitno razlikovala od onog što je Karadžić predlagao 1994. godine, što su čak i muslimani prihvatili tokom leta te iste godine. (str. 300.)

Kontakt-grupa, nespretna družina
Početkom novembra pridružio sam se Akašiju i De Laprelu radi sastanka sa Kontakt-grupom. To je bilo prvi put da ih predstavnik UNPROFOR-a formalno susreće od kada su javnosti izložili svoj plan „uzmi ili ostavi” sa mapama. To je bila nespretna družina. Američki ambasador Čarls Tomas ličio je na junaka iz nekog komada Tenesi Vilijemsa, sa bledim plavim očima, sivkastom kosom i nekom neodređenom grimasom stalno prisutnom na licu, što mu je davalo polunamrgođen i polunasmejan izraz. Kasnije sam primetio da je bio izuzetno zabavan. Nemački ambasador Mihael Štajner bio je razapet između želje NATO da bombarduje Srbe, čak i za vreme pregovora, i uzdržanosti Francuza. Bio je najiskusniji u grupi i imao je veliki uticaj na ostale.

Zotov, ruski član Kontakt-grupe, bio je stari sovjetski diplomata staljinističkog tipa. Govorio je malo o situaciji u Bosni, ali je stalno skretao pažnju na to da se nova demokratska Rusija protivi namerama NATO da bombarduje Srbe. Pošto sam često bio na meti američke i muslimanske štampe kao pobornik ideje da bi NATO samo pogoršao situaciju i smetao mirovnoj misiji ako bi intenzivirao bombardovanja, smatrao je da smo saveznici i često mi je upućivao ohrabrujuće osmehe. Pozicija francuskog i britanskog ambasadora bila je nešto između ruskih i američkih stavova. Oni su shvatili potrebu da se podrži mirovna misija Ujedinjenih nacija, ali su se zalagali i za čvršću povezanost u okviru Kontakt grupe, iako ne i na strani Amerikanaca. Zbog toga je Kontakt grupa pretrpela neuspeh, najpre zato što se nije konsultovala s Akašijem u vezi sa svojim planom i mapama, što je, naravno, izazvalo ledenu atmosferu od početka sastanka.

Akaši je počeo sastanak ljubaznim govorom i izvinjenjem da nije „previše raspoložen” za razgovor, jer ga u toku rada niko iz Kontakt-grupe nije ni o čemu pitao, a naročito uoči predstavljanja Srbima njihovog plana „uzmi ili ostavi”. Postojanje nekog drugog međunarodnog tela u pregovaračkom procesu, u kojem učestvuju Ujedinjene nacije, ne bi smelo da prođe bez razgovora sa predstavnicima Ujedinjenih nacija, niti da prouzrokuje teškoće pregovaračima mirovnih snaga, što se događalo poslednjih šest meseci. Ni Ujedinjene nacije, ni Kontakt-grupa, nisu učinili nikakav napredak, jer je očigledno, da su zaraćene strane izabrale rat kao „najbolje rešenje” da završe sukob.

Nije bilo baš diplomatski, ali me je Akaši pozvao da predstavim stanje u Bosni. Objasnio sam Kontakt-grupi, da njihova politika izolacije Srba nema izgleda na uspeh, jer se oni u takvim situacijama još više povlače u sebe. Njihovi predlozi bi trebalo da budu neka vrsta psihološkog pritiska na Srbe, u okviru posebnih taktičkih postupaka koji mogu da daju rezultate samo ako se i sa srpskom stranom održava veza. Strategija Kontakt-grupe je samo još više izolovala Srbe, što je moglo da ima mnogo teže posledice. Mirovna misija bi u takvom stanju zapala u ćorsokak, jer bi borci, pošto nema izgleda na mir, potegli oružje.

Objasnio sam da bi mnogi politički i vojni sporazumi koje su Ujedinjene nacije sklopile sa Srbima i muslimanima – koji su doprineli da se položaj stanovništva poboljša – bili poštovani da bosanska vlada nije negirala i potcenjivala postignute uspehe i da se nije opredelila za rat. Ako bi se vojna situacija i dalje pogoršavala, preporučio bih da nacije koje daju jedinice za mirovne snage povuku svoje ljudstvo iz Bosne. Nije bilo svrhe dalje rizikovati život vojnika, ako nije bilo nade da se postigne mir. Povlačenje misije Ujedinjenih nacija iz Bosne moglo bi da dovede do vojnog poraza muslimanske vojske i do kraha bosanske države, osim ako NATO ne bi rasporedio svoje snage. Posle mog izlaganja je
nastao tajac. (str. 246-248.)

„Zaštićene zone”
Zaštićene zone su prostor na koji se sklanja stanovništvo da bi izbeglo ratna dejstva, i taj koncept je star koliko i sam rat, a može se primeniti jedino ako sve zaraćene strane poštuju dogovor. Kada su muslimanske snage počele da koriste zaštićene zone kao baze iz kojih su preduzimale napade na protivnike, i kada su Srbi odgovorili na napade iz tih zona, UNPROFOR je mogao malo šta da učini kako bi zaštitio stanovništvo. U maju 1994. godine UNPROFOR je generalnom sekretaru Ujedinjenih nacija podneo dokument u kojem je opisao nedostatke rezolucije 836 i izveštavao da se ona ne primenjuje na terenu, a Savet bezbednosti nije ništa preduzeo povodom toga. (str. 306.)

Nedoumice oko zaštićenih zona su dale ogroman propagandni materijal bosanskoj vladi i njenim prijateljima u inostranstvu protiv mirovne misije Ujedinjenih nacija. Tokom prethodne tri godine krvavog građanskog rata sve zaštićene zone, uključujući i Sarajevo, opstale su, i Srbi ih nisu osvajali, iako su mogli. Da su Srbi hteli da ih zauzmu, država Bosna bi prestala da postoji. Ni vazduhoplovna sila NATO to ne bi mogla da spreči. (str. 307.)

 

[Serdar Scepan Radojevic]

„Zaštićena zona” Bihać
U međuvremenu je Silajdžić, koji je samo dva dana ranije izjavljivao da je muslimanska vojska u tom času sposobna da porazi Srbe, uporno tražio vazdušne napade NATO protiv njihovih snaga koje okružuju Bihać. Na severu te zone Fikret Abdić ponovno je zauzeo Veliku Kladušu, što je pojačalo pritisak na Peti muslimanski korpus kojem je pretilo potpuno uništenje. Samo su međunarodni pritisak na Srbe i akcija Ujedinjenih nacija mogli da spreče potpuno osvajanje Bihaća. U tom slučaju bi najmanje 180.000 muslimana, koji su živeli u toj zoni, bilo stavljeno pred strašan izbor – ili da se sele na neko drugo mesto, ili da umru. Bez obzira na ograničene mogućnosti mirovnih snaga Ujedinjenih nacija u Bihaću, muslimani su bili sigurni da će UNPROFOR biti okrivljen za moguću katastrofu. Oni nikada ne bi prihvatili, da je gubitak Bihaća direktna posledica nemoći njihove sopstvene politike i poraza njihove vojske. (str. 251.)

Mirovna misija Džimija Karatera
Džimi Karter je sa suprugom doleteo u Bosnu 18. decembra 1994. Posle susreta sa rukovodiocima bosanskih Srba, uspeo je da ubedi Karadžića da prihvati momentalni prekid vatre i da nastavi prekinute pregovore o miru „na osnovu plana Kontakt-grupe”. Sa svoje strane je bosanska vlada izjavila kako je spremna da prihvati potpuni prekid vatre i neprijateljstva u Bosni za period od tri meseca, ali da se o planu Kontakt-grupe ponovno ne pregovara. Tih nedelju dana, koje su Džimi Karter i njegova supruga proveli u Sarajevu, bilo je dovoljno da oni postanu deo misije Ujedinjenih nacija. Stanovali smo pod istim krovom, često koristili iste prostorije za rad i negodovali što sve ne ide kako treba. (...) Pošto sam neko vreme bio izvan Bosne, Karter je koristio moju kancelariju i spavaću sobu, a Džejmi Daniel mu je bio neka vrsta pomoćnika za vojne poslove. Jednom je zatekao bivšeg predsednika u pižami gde svojoj supruzi sprema čaj. Džimi Karter je bio oduševljen ulogom člana misije Ujedinjenih nacija i uljudno je odbijao sve ponude za bolji i udobniji smeštaj.

Mnogi novinari su ga optuživali za naivnost u njegovom nastupu i odnosu prema Srbima, naročito posle izjave, da se bosanski Srbi „zalažu za mir”. Lično sam mislio da je Karterov božićni dolazak u Sarajevo novi momenat u mirovnom procesu, mada je Noel Malkolm u Dejli telegrafu njegovo nastojanje da se postigne prekid vatre omalovažio naslovom „Karterov prekid vatre”. Napisao je da će to biti samo jedan od mnogobrojnih kratkih predaha. A taj predah je trajao, ipak, više od četiri meseca.

Daleko od toga da je bio slab i naivan, Karter je izvršio ogroman pritisak na obe strane govoreći im da, ako se ne saglase sa njegovim predlozima, nema načina da se oni koji odbacuju plan ne kazne zbog zalaganja za nastavak rata. Svi smo osećali i videli da bivši predsednik SAD deluje veoma ozbiljno i da sa njim nema šale. Bosanci nisu mogli da se upuste u rizik da izgube podršku SAD, dok je Karadžić u Karteru video jedinu osobu od uticaja u SAD, koja je htela da sasluša i srpsku stranu. Karterova misija je, bez sumnje, dala još jednu šansu miru. (...)

Posle dugog razgovora na Palama, Karadžić i Mladić su potpisali dokument kojim se potvrđuje dogovor o primirju u celoj Bosni za period od četiri meseca. Vratili smo se u Sarajevo sa nadom da je najznačajniji korak za mir u ovoj zemlji već učinjen. Po našem dolasku u Predsedništvo, na moje iznenađenje, Akaši je umesto kopije koju je trebalo da potpiše Ganić, ovome pružio kopiju na kojoj su bili potpisi srpskih lidera. Bez obzira na to što je Ganić prvobitno prihvatio sve što je dogovoreno, pre nego što je potpisao, tražio je da Akaši izbriše napomenu da će se Međunarodni komitet Crvenog krsta angažovati pri razmeni zarobljenika. U Ganićevim očima je ta napomena bila veoma značajna, a potvrđena prethodnim potpisima Karadžića i Mladića, predstavljala je dokument srpske strane. On se ljutito obratio Akašiju, da ga je stavio pred svršen čin time što mu je pokazao da su Srbi već potpisali dokument i da neće biti prekida vatre. Sugerisao sam Akašiju da ide do Izetbegovića sa nepotpisanom kopijom kako bi je on potpisao i tako završio ovo šegačenje. U međuvremenu sam hteo da odem do američke ambasade i zamolim Džona Menzisa da pozove Vašington kako bi Amerika izvršila pritisak na bosansku vladu da prihvati dokument. Nikako nismo smeli da nasednemo Ganićevim smicalicama i da ponovno narušimo mirovni proces.

Sa namerom da Izetbegoviću da dokument na potpisivanje, Akaši je pristao da izbriše spornu napomenu iz teksta dokumenta, bez obzira na to što je pre odlaska sa Pala, zajedno sa Karadžićem, dao izjavu za štampu u kojoj je to najavio kao događaj koji označava „početak kraja rata”. Sada je imao dva različita dokumenta kojima je mogao da izazove sumnju u sposobnosti Ujedinjenih nacija i u njihove časne namere, kada se za to bude saznalo, jer nije bilo izvesno da će se obe strane saglasiti sa takvim tumačenjem dogovora. Rekao sam De Laprelu da sam zadovoljan što sam na dokumentu video njegov potpis, a ne svoj. Nije mi odgovorio, ali se nervozno i usiljeno osmehnuo.

Akaši se izgleda nije mnogo uzbuđivao pri pomisli da bi Ujedinjene nacije mogle da izgube od svog ugleda zbog toga što postoje dva dokumenta o istom predmetu. Posle druge konferencije za štampu u Sarajevu, na kojoj je trijumfalno podigao oba papira u vazduh da bi ih svima pokazao, on je otišao na aerodrom. Pre nego što je odleteo, rekao je Viktoru i meni da prenesemo Karadžiću da je sporni paragraf uklonjen i iz srpske verzije dokumenta. Kao ni mi, nije prihvatao postojanje dva dokumenta različitog sadržaja, ali je brisanje spornog paragrafa bio jedini način da se iznudi Izetbegovićev potpis. Verovao je da će se sve bolje završiti nego što mislimo. Uostalom, bolje dobiti bilo šta, nego ostati kratkih rukava. Zatim nam je poželeo srećne božićne praznike i otišao. Zgledali smo se bez reči, nemi od iznenađenja. Ta tišina je trajala nekoliko minuta, a potom je Viktor promucao: „Pokušao sam, da ga opomenem.” Nisam ništa rekao. Bio sam upravo očevidac podmetanja stvari i bilo mi je veoma teško da to ne poistovetim sa nekim brodvejskim spektaklom, očekujući sa strahom posledice.

Pokazaće se da mi ipak nismo umeli da pročitamo podsvesne misli srpskog rukovodstva kao što je to znao Akaši. Na naše iznenađenje, Karadžić je prihvatio brisanje paragrafa bez ljutnje, i već sledećeg dana topovi se nisu čuli, što se desilo prvi put od 1993. godine. Jedino su još trajale borbe oko Bihaća. U međusobnom sukobu su bili muslimani i pristalice Fikreta Abdića, ali to nije bio deo sporazuma o prekidu vatre. (...)

 

[Serdar Scepan Radojevic]

Te večeri sam srpskom rukovodstvu na Palama i bosanskom Predsedništvu poslao tekst sporazuma o četvoromesečnom prekidu neprijateljstava. Najpre sam tekst slao na odobrenje u Zagreb, ali kad god bih ga poslao, oni su menjali po neku reč ili tražili da ubacim nešto novo. Na kraju sam stisnuo zube i zaraćenim stranama poslao tekst koji smo sami zamislili i sastavili. Prestanak neprijateljstava je, u stvari, već počeo pre skoro sedam dana. To je bio prvi i veoma važan korak ka uspostavljanju stalnog mira.

Viktor i ja smo tek na Palama, na Badnje veče, otkrili da je reakcija Karadžića i Mladića na naš papir pozitivna. Oni su smatrali da je prestanak neprijateljstava više nego dobra veza između primirja i opšteg mira i želeli su da iskoriste nastalu situaciju, jer su bili uvereni da je ona rezultat posete Džimija Kartera. Sve dok se plan Kontakt-grupe posmatra kao „osnova za pregovore”, a ne kao obaveza, oni su spremni da se pridržavaju sporazuma o prekidu neprijateljstava. Karadžić je takođe rekao da su Srbi verovali da će neki kvalitativni faktori biti uzeti u obzir pri bilo kakvoj podeli Bosne i da će se o njima raspravljati, što se planom Kontakt-grupe nije predviđalo. Očigledno, Srbi su najzad pristali na kompromis. (...)

Tokom 30. decembra pozvao sam Akašija i De Laprela ponovno u Sarajevo da prisustvuju zaključenju „pogodbe”. Kada su čuli koliko smo se približili miru, i da su i Srbi i muslimani u poslednjem minutu pokušali da postignu neke prednosti koje su mogle da komplikuju stvar, shvatili su,koliki smo posao uradili. Karadžić je hteo da se iz završnog dokumenta ukloni izraz „u skladu sa Rezolucijom Saveta bezbednosti”, jer Republika Srpska uopšte nije bila međunarodno priznata, ali je na kraju stavio potpis na dokument. S druge strane, Ganić je insistirao da te reči ostanu u tekstu očekujući da Srbi odbiju takav dokument.

U 13 časova i 30 minuta, 31. decembra, Akaši je stigao u bosansko Predsedništvo noseći informaciju da Karadžić i dalje odbija da potpiše saglasnost na bilo kom dokumentu u kojem se spominju Ujedinjene nacije. To je izazvalo pravi izliv gneva kod Ganića i Hasana Muratovića, koji su odmah optužili Akašija da Srbima drži stranu. Oni su, sa svoje strane, odbili da potpišu bilo koji dokument u kojem se ne spominje posebna uloga Ujedinjenih nacija i precizirali su reči koje žele da vide u tekstu. Dobujući prstima po stolu, Ganić je ustao i objavio da neće biti nikakvog dogovora o prekidu vatre i neprijateljstava. Hteo je odmah da obavesti štampu o propasti pregovora o miru i da iznese da su za to krive Ujedinjene nacije koje su ponudile „nedovršeni dokument”.

Sve je to moglo da bude prevara ili maskarada, ali je nažalost bilo suviše ozbiljno. Pre nego što je Ganić napustio prostoriju, šapnuo sam Akašiju kako bi on mogao da zahteva da se vidi s Izetbegovićem. Bili smo suviše blizu rešenja da bismo dozvolili da nas Ganić vuče za nos. Akaši je rekao Ganiću da on neće prihvatiti prekid razgovora dok se ne vidi sa predsednikom. Ganić je mlatarajući rukama odgovorio kako nam to neće dozvoliti. Njega je predsednik ovlastio da vodi sve mirovne pregovore. Izetbegovića su očekivali na novogodišnjem prijemu na drugom mestu i do njega se nije moglo doći.

Preko Majka Stenlija poslao sam Karadžiću obaveštenje u kojem sam mu predložio novu formu dokumenta koju je Akaši sročio uz pomoć Džona Menzisa i Dejvida Harlanda. Majk je taj modifikovani dokument uručio Karadžiću, koji je bio u stalnom zasedanju sa svojim kolegijumom na Palama. (...) Da bi prekinuo dalju diskusiju, Majk je pozvao Karadžića da direktno razgovara s Akašijem preko američkog satelitskog telefonskog sistema. Pre nego što je to učinio, morao je da pokaže Karadžiću kako se rukuje tim uređajem. Shvativši službenu proceduru Ujedinjenih nacija pri uspostavljanju veze, i pod pritiskom Majka i Akašija, Karadžić je najzad prihvatio novu formu dokumenta.

Naš sledeći problem je bio šta učiniti da Ganić ne upropasti pregovore u poslednjem trenutku. U sastav misije Ujedinjenih nacija nedavno je došao rečiti Irac, Kolom Marfi – novi predstavnik za štampu u Sarajevu. On nije bio uključen u naše prethodne prepirke i nesporazume sa Ganićem, a izjavio je da bi hteo da se dohvati sa njim u raspravu oči u oči. Imao je neodoljiv galski šarm, volju da se konfrontira i nepopustljivu odlučnost da postigne ono za šta se zalaže. Jednom mi je rekao da upotreba aviona i bombardovanje Goražda zasigurno predstavljaju kršenje Povelje Ujedinjenih nacija. Akaši ga je poslao u Predsedništvo s uputstvom, da „sravni Ganića sa zemljom” i da se vrati sa potpisanim dokumentom. Kolom je posle pričao da je Ganić bio veoma uzdrman i na ivici nerava kada je čuo da su Srbi prihvatili sporazum prema zahtevu bosanske vlade, pa je zamolio da se posavetuje sa predsednikom pre nego što potpiše dokument.

U predsednikovoj kancelariji naišao je na Džona Menzisa koji je upoznavao Izetbegovića sa dosadašnjim tokom pregovora koje je Vašington apsolutno podržavao. Tako je i ovoga puta Ganić naveden na popuštanje. Ipak je zatražio da razgovara sa predsednikom nasamo. Džon mi je kasnije rekao da je čak izvan kancelarije predsednika mogao da čuje Ganića kako viče na Izetbegovića koji mu je odgovarao mirno, ali odlučno. Izetbegović je pozvao Džona u kancelariju i rekao mu da prihvata četvoromesečni prekid neprijateljstava u Bosni. Prekid vatre je trebalo da stupi na snagu u ponoć 31. decembra 1994. godine. (str. 275-287.)

O zapadnim izveštačima
Posebno sam bio ljut na novinare zbog njihovog pristrasnog, neobjektivnog i navijačkog izveštavanja o prilikama u Bosni. Najveći broj komentatora s istočne obale SAD tokom borbi u Goraždu 1994. godine nije pisao o nesreći i teškoj ekonomskoj situaciji stanovništva, nego o porušenim i opljačkanim kućama. Istina je, međutim, bila drugačija. Te kuće, koje su snimali američki izviđački avioni prilikom vazdušnih napada na Srbe, srušene su u najvećem broju još 1992. godine, kada su se Srbi i muslimani borili za prevlast u gradu, i kada su muslimani potisli Srbe. To su bile srpske kuće bez krovova, prozorskih okvira i vrata, koje su muslimani potpuno opljačkali i ispraznili. Bilo je više nego očigledno da nisu porušene te godine, niti u borbama koje su se vodile u Goraždu. Uprkos takvim činjenicama, Ujedinjene nacije su i dalje bile pod optužbom, jer su tobože dozvolile da te kuće poruše Srbi prilikom napada na Goražde. (str. 304.)

Nije bilo teško uočiti razlike između izveštaja novinara koji su koristili materijale i informacije dobijene od bosanske vlade i njene propagandne mašinerije, i onih koji su se trudili da što realnije predstave situaciju na terenu. Mnogo toga je zavisilo od ličnosti novinara, ali i od odnosa koje su reporteri uspeli da uspostave sa ženama prevodiocima koje je bosanska vlada ustupila novinarima. Nisu svi novinari bili tog soja, ali ja sam upoznao mnoge koji su hrabro i istinoljubivo iznosili svoja zapažanja, prikupljali informacije na mestu događaja, izlažući život opasnosti da bi objektivno izveštavali. Kurt Šork, Amerikanac, koji je studirao na Oksfordu sa predsednikom Klintonom, radio je za Rojters, i Remi
Urdan, Bretonac, reporter Monda, bili su takvi ljudi. Televizijske novosti su jednom prikazale snimak Kurta, kako juri pod kišom minobacačkih mina da pruži pomoć nekoj ženi. Često je oštro kritikovao
odgovore Zapada Bosni, ali je uvek bio raspoložen da čuje i snimi izjave predstavnika mirovne misije Ujedinjenih nacija. Remi Urdan je sam sebe učinio nepopularnim, jer je pisao, između ostalog, i o islamizaciji Bosne, što je prouzrokovalo da ga proteraju iz Sarajeva. S vremena na vreme imao sam prilike da o situaciji u Bosni razgovaram sa posetiocima poput Miše Glenija, čija je knjiga Pad Jugoslavije izazvala veliku zbrku u vezi sa Balkanom. (str. 73.)

Veliki broj novinara u Sarajevu je takođe podržavao ratno opredeljenje, ali je bilo i onih koji su verovali da je „sveti rat” protiv Srba neka vrsta moralne obaveze, odnosno onih drugih koji su smatrali da prizori rata u novinskim tiražima prolaze bolje od slika mira. (str. 92.)

Nikada nam nije uspelo da oslobodimo bilo kog Srbina iz onog silosa u Tarčinu, ali nam je Crveni krst omogućio da ih jedanput posetimo. Bila je to prilika da se međunarodni mediji proslave. Nažalost, izgleda da nehumani postupci prema zatvorenim Srbima za njih nisu bile naročite novosti. (str. 103.)


!!!

 

[tehduduk]

Sarajevo skriva istinu o stradanju Srba
RTV 07.07.2010 18:04
Sarajevo skriva istinu o stradanju Srba


Rukovodilac Tima za koordinaciju aktivnosti istraživanja ratnih zločina i traženja nestalih lica Republike Srpske Staša Košarac rekao je danas novinarima u Banja Luci da Sarajevo predstavlja primer opstrukcije i skrivanja istine o stradanju Srba.



Košarac je najavio da će pokrenuti inicijativu da se u centru Sarajeva podigne spomen-obeležje koje će pokazati da je u tom gradu stradao srpski narod, a biće inicirano i podizanje spomenikom u Tuzli i u dolini Neretve.

On je rekao da Vlada Federacije BiH krši Aneks šest Dejtonskog sporazuma, kojim je precizirano da su sve institucije u BiH dužne da poštuju odluke Doma za ljudska prava, optužujući i Kancelariju visokog predstavnika u BiH da je bila pasivna kada je u pitanje stradanje srpskog naroda tokom poslednjeg rata u BiH (1992-1995).

Košarac je ocenio žalosnim činjenicu da Tužilaštvo BiH nije procesuiralo sva lica odgovorna za stradanja Srba u BiH, ilustrujući to slučajem "Dobrovoljačka ulice" u Sarajevu.

"Zahvaljajući Tužilaštvu BiH Ejup Ganić i drugi odgovorni za taj zločin mirno su živeli i nisu procesuirani, što dovoljno govori o odnosu pojedinih institucija prema stradanju srpskog naroda", naglasio je Košarac.

On je izrazio nadu da će londonski sud doneti pravičnu odluku i Ganića izručiti Srbiji, da mu se sudi za zločine u Dobrovoljačkoj ulici, počinjene početkom maja 1992. godine nad tadašnjim vojnicima JNA.
http://www.svevesti.com/a177424-sarajevo-skriva-istinu-o-stradanju-srba