DO SADA SAM NAPISAO VISE OD 40 ROMANA, NOVELA, I NOVELETA, ZADNJI ROMAN NECU DA PRODAM BEZ TRICAVIH 500 EURA, IAKO IMA 700 STRANA STANDARDNOG B5 FORMATA ROMANA
Vozeći kroz tu tminu nije mogao razmišljati ni o čemu drugom osim o tome kako je noć sablasna.
Uhvati sebe u tom razmišljanju i pomisli da možda nije to pomalo bizarno od njega samog, no brzo izbi iz glave te misli, zaključujući da mu to i odgovara.
Ta sablasno tiha noć i neprekledni put koji se pružao ispred njega bio mu je previše privlačan. Uživao je u toj noći dok je auto prevaljivao kilometražu. Stara instrument tabla njegovog Tunderbirda iako takva kakva jeste, bacala je pristojno svetlo na istu..
Pružajući mu udobnost koju malopre u tom gradu nije mogao osetiti.
Iz minuta u minut je bivao sve slobodniji, i to je bila istina.
Drvoredi sa obe strane puta davali su osećaj sigurnosti. oduvek je želeo da na putu to vidi, radije do metalnih pregrada. One su mu delovale preteće.
Zašto, pitao se kada tako često vozi po autoputu.
Posle onoga što mu se desilo u Konstanci bojao se da nikada više neće voziti po njemu.
Plašila ga je ta pomisao. Nadao se da to nije istina. Svojski se trudio da ju je odbaci.
Ne može se reći u ovom momentu šta ga je zapravo zadesilo tamo nazad.
To prokleto mesto mu je nanelo mnogo zla. Sada vraćajući se nazad, potpuno sam, imao je dosta dubok osećaj nesigurnosti, pre bi se reklo neizvesnosti, u dalji ishod njegovog života.
Mogao je da krene bilo gde, a nije se kretao nigde.
Kada je malo bolje sagledao situaciju u kojoj je došao je do zaključka da mu je malo šta i ostalo da uradi osim da odjezdi u nepoznato, u to ništavilo koje nije obećavalo.
U jedno je siguran, dok je god na drumu i dok se kreće siguran je od svega. Šta će biti ako stane, za sada je to ostavljao po strani. Mada će morati nakon koji sat vožnje da baci pogled dole na tank i uvidi kako se kazaljka neumitno približava nuli. Šta će onda raditi.
Ostaće zaglavljen ovde, a napolju nije preporučljivo izalziti. Ma koliko se trudio da skloni pogled iz donjeg desnog ugla kontrolne table, oči su mu same ’’letele’’ na to mesto koje mu je otkucavalo vreme koje mu je preostalo od života.
Šta je ovo, počinje kiša, pobogu zar baš sada. Dobro je, bar će zakloniti pun mesec za trenutak. Iako kišno vreme, bilo je vedro. Letnje noći su čudne.
Nadao se da to prokletstvo nije pokupio tamo iz te prokletinje. Poče bivati opterećen retrovizorom, stalno je bacao pogled na njega, sam je bio u kolima i uhvati ga nelagoda, šta ako je neko pozadi. Logički poče rasudjivati da to nije moguće i da on kao zdrava osoba ne mora o tome da razmišlja. I povrh svega da ne sme to da radi.
I dalje to radiš, i dalje gledaš u jebeni retrovizor, kritikujući sebe i pričajući naglas pokušao je da otera strah. Hajde na budali više.
Mesec je sada više šljaštio no što je sijao, odgovarajući mu time da mu neće presuditi nestanak benzina, već da će se sve desiti mnogo brže no što je očekivao.
Ubrzo mu se kočila vilica, a nezgrapne ruke nekakvog stvora stezale su sada omaleni volan, koji je u Tanderbirda bio kao kod kamiona. I dalje je bio svestan ko je, no sada
363
nije gledao u retroveizor, iako je kraičkom oka video svoje rame, koje je sigurno bilo sve osim ramena čoveka. Oči mu primetiše nagli rast vilice, i ubrzo je mogao da vidi celu njušku vlastitim očima. Mozak je zadnji počeo da se menja.
Gledajući iz pravca puta, mogli ste primetiti samo to kako auto ’’šeta’’ levo desno sa nezgrapnom figurom ’’stvora’’ na mestu vozača. Ubrzo je izgubio kontrolu i uleteo u u po njemu prelepi drvored nabivši se u jedno deblo koje mu je istog trenutka postalo grobnica.
Iza njega je ostala nerazjašnjena tajna mesta zvanog Konstanca, i svega što ono krije.
Njegova želja za pustolovinom i žudnja za preživljavanjem strahova kao naćinom života ga je na kraju i pretvorila u samu pustolovinu i nevidjeni strah.
I jedno veliko ništavilo, u koje će malo ko poverovati.
- Kraj –
