Sara_
Ističe se
- Poruka
- 2.348
И када посматрамо животиње, опет и међу њима можемо пронаћи неке обрасце које сматрамо за искључиво људске и искључиво наметнуте од стране друштва. Моногамија није ништа мање природна од полигамије и промискуитета. Она је само у мањој мери заступљена, али је такође природна. Постоје читаве врсте животиња где моногамија није наметнута као друштвено пожељан вид односа, а опет животиње инстинктивно улазе баш у такве односе. Код птица постоји и такозвана друштвена моногамија, која је утврђена на тај начин што су женке које су биле упарене са стерилисаним мужјацима такође изводиле младе. Ту се ради о обрасцу одавања утиска моногамије, где пар све време проводи заједно, читав живот, али се ипак пронађу неки кратки тренуци раздвојености током којих се одвијају сексуални односи са другим партнерима, а ван очију посматрача.
Када се разговара о утицају друштва, често се занемарује значај мноштва различитих јединки. Од друштва је наметнут и образац да се не сме красти, лагати и убијати, а опет има појединаца који искрено и својом сопственом вољом и жељом такве активности не би вршили ни да таквих норми нема, али такође и оних који се управо служе тим нормама и њиховим унутрашњим противречностима и недореченостима како би и лагали и крали и убијали, али то назвали другачијим именом. Као што има и оних који их отворено крше.
Slozila bih se da su obe pojave prirodne, i dao si dobar primer o kradji, laganju.. ali nisam sigurna da li je drustveno nametnut taj obrazac, pre mislim da drustvo sprovodi osim kaznenih mera i one koje samo reinforsiraju pozitivno ponasanje u tim primerima. Opet, pitanje je zasto neciji kriticki um dovodi u pitanje, filtrira proces svesnog donosenja odluka... da li slagati, da li ukrasti, ubiti, a neciji odspava. Ako prenesemo to na dilemu poligamija/monogamija, kako donosimo konacno opredeljenje, ili smo vec predopredeljeni? Kao sto Lexa pita, da li presudni uticaj imaju norme, pravila, dogme.. kako god, ili pak genetsko nasledje? Sta nas deli na te dve grupe? Ne uzimam u obzir da je svako od nas poligamista jer je to samo moje uverenje, vec zasto neki to sprovode u delo a neki ne? Ne bi bilo lose otvoriti ovakvu temu na psihologiji.
А пазите на ову перспективу. И код нас, када су рурални обичаји у питању, након сахране умрлог се направи гозба и на њој већина присутних води пријатне и опуштене разговоре, смеје се и ћаска, трудећи се само да не пређу меру спољног одавања осећања жалости. Чак и те баријере често пуцају ако има довољно пића, па се воде и бучни разговори, некад чак и запева, на згражавање мањине. Не бих улазио у обичаје култура које на дан сахране праве весеље, али сам убеђен да се ситуација битно не разликује од наших сахрана и да и тамо само најближи жале, а да је код већине жалост кратког маха и интензитета. Разлика је само у томе што ће код нас та већина глумити жалост, а у тим културама мањина весеље и среће. Попут наших обичаја славља када се млада мушка глава испраћа у војску или рат, организује се весеље, а родитељима се кида срце од туге и плачу док се сви остали веселе.
Upravo to, ista stvar samo drukcije upakovana.. emocije su iste samo sto oni tuguju posle obreda a mi tokom. Samo je vreme ispoljavanja emocija dovoljno da u datom momentu ne razumemo te ljude. Interesantno, zar ne.