Ваистину, mujohrnjic111, није било забране језика. Постојала је одређена екавизација или можда боље речено србијанизација која је била спровођена на подручју Македоније и појединих других дијелова Југославије, кроз наставна средства која су била штампана и писана као за Београђане. То је неко вријеме било и у црногорским крајевима питање, рецимо, али у Босни и Херцеговини мислим да то дефинитивно није био случај. Но свакако, одређена тенденција да дође до унификације књижевног језика је уобичајена пракса и политика школских уџбеника уопштено нема никакве везе са питањем забране локалних говора. Посебно је неупоредиво уколико се размотри све што, рецимо, Француска чини на својој државној територији током протекла два стољећа.
Уколико си мислио на име језика, стварно не видим на који је начин до забране било дошло. Ни када је БиХ ушла у југословенску државну творевину по концу Великог рата, у њој није био у службеној употреби босански језик, већ, напротив, српско-хрватски. Потпуно је исто стање било и у просвјети. До промјене на том пољу није дошло настанком Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, нити је било неких случајева експлитицне забране босанскога (или бошњачког) лингвонима.
Што се тиче наводне отимачине земље беговима, колико је мени познато аграрна реформа никада није била баш спроведена у Босни. Са муслиманским беговима је било дошло чак до споразума (нпр. за вријеме усвајања Видовданског устава) а и послије је, из политичких разлога, то било одлагано. Аграрну реформу спровели су у Босни тек комунисти, послије Другог свјетског рата.
Можда си ти побркао босанско-херцеговачке крајеве са Старом Србијом? Тамо је било неколико примјера отимачине од бегова...