Замислимо један измишљени дијалог;
- "колико људи је убијено у Аушвицу?"
- "око 1,1 милиона" одговара други
- "врло добро, ајмо сад имена"
Када би се тако неко поставио био би аутоматски искључен из друштва цивилизованих и нормалних људи.
Код нас када се говори о српским стратиштима "из оног рата", посебно о Јасеновцу, дошли смо у ситуацију да је то постала обавезна матрица поимања ствари, тражи се име за сваку жртву, па још и начин на који је страдала, име џелата, под којим углом је дошао ударац србосјека или маља, стално се траже нове и нове "провјере", те да ли је баш то тачно, и опет стална оспоравања.
Таквим приступом гдје се политичким радницима и самозваним историчарима из аутошовинисучке ергеле, Латинки, дУбравки, Прпи, Радановићу и осталим Бешлинима, придржила и дружина лажних антикомуниста којима је тај антикомунизам параван иза којег флертују са неоусташком пропагандом, присутна је тежња гдје се схисходљиво пази да све добије привид неке коректности, да се неком не замјеримо, да нас не оптуже да смо искључиви, да робујемо својој истини, да смо митомани, па још и националисти.
Срби морају да се ослободе окова таквог размишљања барем када се пише и збори о тој нашој преболној причи и никад зацијељеној рани, том нашем Јасеновцу, мјесту српског страдања и распећа.
А и да подилазе онима који су себи одредили улогу коначног тумача и власника истине о злочинима током 1940их, попут неког Ефраима Зурофа или пак неке протуве Јована Вајфорда који са таквом бахатошћу итекако синхронизованом са неоусташком пропагандом зборе о броју јасеновачких мученика.
О Јасеновцу се у минулим временима јесте писало, написано је подоста књига, неке и изванредне, текстова, урађени су документарци, но паралелно се радило и на слуђивању и распамећивању нације и један процес који комотно можемо назвати "замагљивањем" историје. Наиме, сва страдања православних Срба у монструм творевини ендехазији су се настојала свести на једну једину ријеч, Јасеновац, маргинализовано је и потиснуто на стотине великих стратишта српских мученика, Јадовно, Гаравице, Јастребарско, Даница, Стари Брод, Пребиловци, Хрватски Благај, Дракулић, Гудовац и стотине других, у томе се и успјело, већина Срба не зна ништа о тим стратиштима, да буде грђе задњих деценија објављено је више текстова о једном злочину, оном у Вранићу (и то са основним мотивом да се "болдује" раздор међу Србљем) него о свим стратиштима на простору ендехазије осим Јасеновца; збирно. А када се у томе успјело, када је култура заборава на та стратишта православних Срба однијела побједу, на ред је разумљиво дошао и сам Јасеновац, оспорава се све, и карактер тог стратишта и те монструм творевине, и број жртава, перфидно се изокрећу улоге, Срби морају стално доказиовати и доказивати истину о том нашем Јасениовцу,.
Први извјештај о Јасеновцу, који је важан и због датума, сачинила је земаљска комисија Хрватске (значи Хрватске) већ 15.11.1945.
Иако је била временски ограничена у раду сачинила сажет и јако квалитетан извјештај (
овдје), једна добра методологија обраде података, са квалитетним прилозима, фотографијама, свједочанствима преживјелих логораша, именима злочинаца, о условима у логору, начину егзекуција, хронолошки одлично обрађено, преглед страдања по мјесецима и процјена укупних жртава на стр.42 (500-600.000 жртава), један озбиљан и аргументован урадак.
Да ли је та процјена на страни 42 ваљано или посљедица околности крајем те године, можемо расправљати, али то не мијења чињеницу да је у питању квалитетан урадак који немамо право одбацити и скрајнути.
Као и све касније исвјештаје, истраживања, сазнања, радило се подоста на томе, није да није, колико је већ у том времену, гдје смо ипак имали колективитет чији су ауторитети то настојали скрајнути и тбог којих се упорно морао тражити пандан "на другој страни", било могуће. Учињен је и попис жртава.именом и презименом, мањкав, пописне комисије су се суочиле са проблем јер до бројних имена жртава нису могле доћи (зато су се ио оградиле да је пописом обухваћено 56-59% жртава "које је требало пописати", ово задње је важно јер пописом нису обухваћени "колаборационисти" и помагачи), но у питању јесте изузетно важан и огроман посао и тај попис жртава мора бити полазиште код сваке расправе о овој преболној теми.
При чему је јако важно стално имати на уму чињеницу која код ове теме мора постати за Србе "свето слово",
пописани број жртава није коначан број жртава, коначан број жртава је много, много већи. И посебно важно, ендехазија је помјерила границе на љествици зла, имала је логоре, стратошта за систематску егзекуцију, дјечице, у тим стратиштима те творевине на бестијалан начин је уморено (
списак убијене дјечице у већим стратиштима и
списак убијене дјечице у мањим стратипштима) 74.580 дјечице именом и презименом, од чега самом у комплексу Јасеновац око 21.000 дјечице именом и презименом. И како сам већ провукао, пописани малишани чији су животи на свјерски начин прекинути су именом и презименом, то није коначан број, коначан број је на жалост, много већи.
Због свих тих наших страдалника, мученика, те уморене дјечице, Срби на подвлађивање којекаквим ревизонистима, политичким радницима и квазисторичарима на задатку силовања историје, протувама попут поменутих у објави, на изопачене ставове који су итекако синхронизоани са неоусташком пропагандом задњих деценија, немају право.
