Istorijske skrivalice

  • Začetnik teme Začetnik teme drbob
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
Француско-енглеско расрбљавање Срба
Да Француска и Енглеска нису незаинтересовано (информисаности ради) пратиле политичка и ратна збивања на Балкану у 19. столећу, показује нам и њихов позамашни пројект стварања једне католичке државе на српским етничким територијама. Таква држава би онемогућила физички додир Србије и Црне Горе, а тиме и њихово планирано уједињење. Што се тиче српског становништва у овој замишљеној земљи, оно би било покатоличено и временом денационализовано. Искуство с исламизираним и раније покатоличеним Србима, давало је Западноевропљанима довољну гаранцију да ће и новопокатоличени Срби бити лако коришћени против српских држава с православним становништвом. А то уверење их је и подстакло да успоставе државу "Холмију", коју би чиниле земље: Рашка, северна Црна Гора и источна Херцеговина. ("Холмија" је значила исто што и "Брда", од старе српске речи "хлм" - "брдо").
Расрбљавање је почело већ у нацрту ове замисли. Становиштву је поручено да су "Славјаноготи" а не Срби. Ова конструкција је учињена на основу неких историјских података о Готима - наводним прецима данашњих Немаца - који су имали у Средњем веку неке државне творевине на Балкану. Колико је ово француско-енглеско замешетељство ухватило антисрпског корена, говори и податак да је преживело и да су 1941. године и Хрвати и муслимани из Босне и Херцеговине писали Хитлеру да су готског порекла.
Но, вара се свако ко мисли да је та идеја о готском пореклу нашег народа ишчезла током Другог светског рата. Њу су вратили у живот неки веома образовани Срби из Црне Горе и то ових година. Група људи са највишим академским титулама објавила је књигу: Пошјетник о Црној Гори и црногорству, Цетиње, "Дигнитас - Елемента Монтенегрина", 1996, у којој поричу да Црногорци имају било какве везе са Србима, тврдећи да су црногорски преци дошли са данашње територије Савезне Републике Немачке и да су многе немачке речи остале у " црногорском" језику: гост, срп, прст, итд. Ови поборници црногорског досељавања из Немачке пишу и да су сви владари пре Немање били несрпског порекла, а управо су творци прошловековне "Холмије" српске средњевековне владаре убрајали у Славјаноготе, па су писци цетињске књиге само преузели ово старо "откриће" и њиме наставили денационализацију српског народа.6
Уз овако припремљен генетски код становника поменутих подручја, владе Француске и Енглеске су обећавале српском становништву да ће, у случају да прихвате католичанство или, бар, унију са Католичком црквом, бити богато награђено. Уследиће, уверавали су преко својих посредника: индустријализација, градња путева, отварање школа, повезивање са Европом и свака друга благодет.
(Таква, прошловековна, фатаморгана, заиста, истоветна је данашњим обећањима Европске уније да Црна Гора, ако се демократизује и изиђе из Југославије, може да очекује све плодове финансијске помоћи Запада).
У замисли око "Холмије", био је ангажован и Ватикан, с тим што су се неке струје у њему опирале, сматрајући да све, па и овакав пројект на српским земљама, треба да обави Аустрија, а не Француска и Енглеска.
5 Исто, стр. 284.
6 ДР Љубомир Дурковић-Јакшић, "Србијанско-црногорска сарадња (1830-1851), САНУ, Београд,1957 - стр.54.
 
Пољаци као мамац - у име пансловенства
Чињеница да су Срби имали мучна искуства са католицима у Венецији, Аустрији и у Француској у време Наполеона, у Паризу је одлучено да се за реализацију идеје о "Холмији" искористе Пољаци. Припадност словенској раси и Срба и Пољака, требало је да код првих отклони историјски страх од преобраћања из православља у католичанство. У Паризу је живла велика заједница Пољака - избеглих после неуспеха у ослободилачким борбама против Русије. Вођа им је био гроф Адам Чарториски. С обзиром да је он својевремено био министар иностраних послова Русије, знао је да су Срби усхићени највећом словенском државом - својом заштитницом, без обзира што је руска политика према штићеницима (понекад) дотицала и дно и изједначавала се са антисрпском политиком европских држава. Чарториски је, као руски министар, имао под контролом све руске дипломатске представнике и шпијуне у српским земљама, па Енглези и Французи нису могли изабрати личност која би више знала о проблемима на Балкану и природи руско-српских веза. А пошто је француско-енглеско-ватиканска делатност подразумевала и сузбијање руског утицаја на Балкану, Чарториски је, и са те тачке гледишта - као руски непријатељ, био најпогоднији савезник.
 
Кнез Никола Васојевић - одабрани владар "Холмије"
Стварање "Холмије" подразумевало је темељну припрему, па се приступило бирању особе међу Србима, која би пристала да спроведе ову замисао. Избор је пао на Николу Радоњића Васојевића, рођеног 1797. у Лопатама у Васојевићима. Као дечак, са породицом, обрео се у Русији. Завршио је школовање у Кадетском корпусу у Петрограду. У руској војсци је догурао до чина инжињеријског капетана. Био је веома образован - говорио је неколико језика. Из Русије прелази у Турску. У Цариграду је 1830. године, одакле га руски посланик препоручује кнезу Милошу Обреновићу, ради послова разграничења. У Србији се задржава кратко, јер му се није свиђао третман код српског кнеза. Враћа се у Турску и ради као главни инжињер у Румелијској војсци - 7 година. Преломна година у животу Николе Васојевића је 1837, кад Енглеска поставља у Београду свог генералног конзула за Србију, Босну, Албанију и Бугарску, пуковника Хоџеса. Тад је предвиђено да се у турским областима поставе вицеконзули, па је енглески амбасадор у Цариграду Понсонби именовао у том својству Николу Васојевића у Новом Пазару и то за Босну, Албанију и Херцеговину.7
Ово енглеско ангажовање Николе Васојевића поклапа се с временом Његошевог боравка у Русији, из које се вратио те - 1837. године. Црногорски владика је, одмах, уочљиво почео да припрема ослобађање приморских области с градовима. Није остала тајна или његова намера да државу прошири и према северу, ради уједињења са Кнежевином Србијом. Дошло је до узбуне у Турској, али и у европским престоницама и Ватикану. На помолу је било могуће руско учвршћивање на Балкану преко уједињених српских кнежевина, ојачаних новоослобођеним покрајинама.
Пошто је те године Васојевић био у Турској, енглески конзул у Албанији замолио је Његоша да дозволи Васојевићу пролаз кроз Црну Гору, на путу за Херцеговину и Босну. Тиме започиње последња фаза француско-енглеско-ватиканске замисли о стварању српске католичке државе. Стигао је на Цетиње из Скадра у марту 1838. године, где је дуже боравио - наводно се разболео. Будући да је Васојевић био човек лепих манира, окретан и комуникативан и да је имао много пријатеља и познаника у државним и племићким круговима Европе и Турске, оставио је пријатан утисак и на Његоша. Црногорски владика је закључио да му такав човек и саплеменик може помоћи у државним пословима са великим силама, па га је присно прихватио. Посветио му је и једну песму, као српском родољубу и замолио га да посредује код скадарског паше, ради успостављања погранчног мира Турске и Црне Горе. На Васојевићево тражење, Његош му је, вођен државничким интересима, издао и документ о племићком пореклу.8
Никола Васојевић је, с овим документом, могао самоувереније да се препоручи српском народу за владара, а налогодавцима да јави како су уклоњене формалне тешоће око његовог устоличења на престо кнеза будуће "Холмије". Наравно, Његош није ни наслућивао за какве потребе Николи Васојевићу треба сведочанство о српском средњевековном племићком пореклу, нити је могао, одмах, прозрети игру западноевропских сила и Турске око стварања "Холмије", с прикривеним намерама да у њене границе угурају и Црну Гору - ако је могуће и с Његошевим пристанком.
А да је била у питању потпуна енглеско-француско-ватиканска замисао око стварања "Холмије", а никако иницијатива кнеза Николе Васојевића и пољских емиграната на челу са Адамом Чарториским - како се то често тумачи, показује и закључак у меморандуму Чарториског, упућеном, 5. априла 1841. године, председнику Друштва пријатеља Пољске у Лондону Бомонту, у којем се наводи: " Када би наде у овог човека биле погрешне, онда би требало у тим крајевима тражити и пробати друге људе, јер се не треба бојати ризика, као ни материјалних средстава."9
7 Исто,стр.31.
 
Француско-енглеске игре с Пољацима
У реализацији стварања "Холмије", Французи и Енглези су ангажовали пољске избеглице, заваравајући их да ће својим радом на Балкану зарадити новац и тако омогућити опремање пољске војске за борбу против Русије. Уједно, саветовали су Пољаке и на рад у другим покрајинама. Уверавали су их да треба да вежу за себе, поред Срба, Румуне и Молдавце, чиме ће ослабити Русију, јер је она код ових народа православне вере имала снажно упориште. У ту сврху је кнез Независних Васојевићких Брда и Северне Албаније Никола Васојевић нудио Пољацима своје планине за пољске војне магацине, одакле ће, лако, транспортовати оружје, муницију, храну и опрему до јадранских лука, кад за то буде дошло време. Тада би "Холмија" послала Пољацима и своје добровољце. Пољаци би, претходно, требало да пошаљу у "Холмију" своје стручне људе за организовање војске, просвете, државног поретка, привреде и трговине. Тако би се створили приходи довољни за одржавање пољске војске у "Холмији".
Уз све то, кнез Никола Васојевић би плаћао све Пољаке и изражавао је жељу "да помогне римокатоличку вероисповест у словенским земљама и организовање тамо уније за две цркве".10 Ово су наводи из меморандума кнеза Николе Васојевића Адаму Чарториском и ова последња реченица упућује на закључак да француско-енглеско-ватиканска акција на Балкану није била ограничена само на стварање државице "Холмије", него да је имала и размере покатоличавања или унијаћења и осталих српских крајева под Турском па, чак, и ослобођених области - Црне Горе и Србије. За остваривање овако замашног плана, његови творци нису све препустили кнезу Васојевићу, пољским емигрантима и Друштву пријатеља Пољске у Лондону. него је на његовој реализацији била укључена целокупна дипломатија. Париза, Лондона и Рима, као и многи шпијуни, који су, под разним изговорима, крстарили српским земљама, а многи и боравили на Цетињу и Београду - најчешће у кругу Његоша и кнежева Милоша Обреновића и Александра Карађорђевића.

8 Исто, стр. 32-33.
9 Исто, стр. 40.
10 Исто, стр. 40.
 
Фанатичне потурице прогоне енглеског вицеконзула
Мисију је кнез Никола Васојевић требало да обави као енглески вицеконзул у Новом Пазару. Међутим, непредвидиве тешкоће су омеле овакву енглеску замисао. Локалне потурице, фанатичне и с комплексом верских преобрћеника, нису дале мира енглеском представнику. Разгневило их је сазнање да Енглеска намерава да повећа свој утицај у Турској, уз развој привредне и трговинске сарадње. За конзервативне турске феудалце у Новом Пазару то је било светогрђе, па су организовани напади на Николу Васојевића. Стан му је био прљан, пљачкан и рушен. Повремене заштите од стране везира из Сарајева, с обзиром на прилично безакоње у Турској, нису помагале, па је побегао у Србију 1838. године. Истовремено, анонимно је прећено и енглеском конзулу у Београду Хоџесу, те је и он, с породицом, напустио Србију и настанио се у Земуну.
Васојевић је у Србији покушао испословати сталну државну помоћ, или се запослити, али ништа му није полазило за руком - понуђени положај је одбио, јер је требало да има шефа изнад себе - што он није могао да поднесе. Тражио је безуспешно, и новчану помоћ од Аустрије.11
11 Исто стр. 36-37.
 
Одлучнији кораци ка "Холмији"
Васојевић је из Србије отишао у Цариград, па се може видети да је турска влада била у дослуху са западним земљама око католичења или унијаћења Срба у Турској, а да су турски испади у Новом Пазару против енглеског вицеконзула били само одраз опште нетрпељивости, па и мржње, међу становницима различитих вероисповести у Турској.
У фебруару 1840. године је Никола Васојевић у Паризу. Пише политичарима у Београд и скреће им пажњу да је добро што је смењен кнез Милош Обреновић, "јер је био склон да преда Србију Русији". Из ове реченице провејава онај мотив који је гонио Западњаке да чине све како би онемогућили руски утицај на Балкану, па ће замишљена "Холмија", од ове године, бити обилније помагана. У ту сврху, Васојевић припрема историјске и правне основе за своју будућу државу. У мају 1840. пише подсетник о племенима у северној Албанији и околним српским брдским областима. Историју "Холмије" објављује следеће године. Интересантан је податак из те историје, унесен у писмо сину из 1843. године, по којем је "Холмија" имала да буде правни наследник преднемањићке државе, која је трајала од 495. до 1160. године.
(Без обзира што се, у Васојевићевом објашњењу, овој претходној држави одузимају српска обележја и што се њене династије зову Славјано-готским, кнез Никола Васојевић оваквим наводом одбацује тумачења савремене историје о доласку Словена на Балкан тек у 6. и 7. столећу. Управо. данашње присталице преиспитивања историје Срба и Словена, међу којима је најупорнији др Јован И. Деретић, заступају мишљење да је српска држава основана после пропасти Римског Царства и да је, с три династије, трајала управо у времену које наводи Никола Васојевић).
Пољском официру издаје сведочанство с препоруком да дође у " Холмију" и обучава младиће за ратовање сабљом. Шири круг познанстава и међу угледницима тражи потпору.12
За подухват око "Холмије", ангажовано је много људи из државних установа. Тако ће агент Адама Чарториског у Цариграду Михаило Чајковски написати меморандум за тамошњег француског амбасадора. Скренуће пажњу да се између српских кнежевина Црне Горе и Србије налазе независна племена, која неће да се припоје ни једној од ових држава. Има их 200.000 - колико и становника у Црној Гори и њихов владар је кнез Никола Васојевић. Уверава француског амбасадора да је потребно да Француска и Рим помогну овог кнеза јер ће он "да у свом крају створи центар пропаганде католицизма и културе међу Словенима, што би било уперено против тога што Русија ради у Црној Гори". Васојевић је одмах нудио градњу две католичке богомоље у "Холмији", тражећи од Рима 10.000 франака за трошкове, а грађу би обезбедила "Холмија". Успут је молио документ од папе - којим би му се признала титула кнеза, што је требало да "Холмији" прибави легимитет, јер су тако крунисани у Средњем веку сви католички владари.13
Било је предвиђено да се за план око успостављања "Холмије", за почетак, пронађе 40.000 златних франака, што је, у то време, била баснословна свота. Касније ће Чарториски обећати Васојевићу 60.000
франака. Чајковски је био задужен да новац тражи у Италији, а одмах је исплатио Васојевићу 3.000 франака. Да је Турска била упозната и да је одобравала ову акцију на својој територији, показује и наредба Адама Чарториског, по којој је Чајковски био задужен да у Цариграду "разјасни ствар" око писма Николе Васојевића Порти. Чајковски је имао и обавезу да у Турској организује пољске козаке за службу у војсци кнеза Васојевића, у коју би се укључили и пољски официри свих војних родова.14 Турска је, сви су изгледи, била покривена активистима "Холмије", јер је у Цариграду пронађена и особа која је требало да се закалуђери и постане унијатски (католички) епископ "Холмије". Био је у питању Србин запослен у посланству Кнежевине Србије Вукашин Радишић. '5 Он би Србе вернике издвојио из Српске православне цркве и подвео их под надлештво католичком поглавару у Риму.
(Идеја о расрбљавању кроз религију из прошлог века још живи. Задњих година, видели смо да има нових Васојевића и нових Радишића, који покушавају да из Српске православне цркве издвоје вернике у Црној Гори).
У тајном споразуму између Адама Чарториског и кнеза Николе Васојевића, овај други се обавезао да уведе у "Холмији" јаку централну власт, мир, поредак, просвету, трговину и индустрију и да своје становнике уједини са римском црквом - с тим што ће, прво, увести грегоријански календар.16
(Нема шта, овај садржај обавезује сваког домаћег владара у малим земљама и данас - према диктату "новог светског поретка". У нашем времену се више користи појам "демократија").
12 Исто, стр. 38-39 и 54.
13 Исто, стр, 43.
 
Придобијања панслависта за "Холмију"
У сваки документ око стварања "Холмије", уписивано је да је превасходан циљ подухвата уклањање руског утицаја на Балкану. Западњацима је било јасно да треба панслависте окренути против Русије. Мада је пројект "Холмије" и онако био неостварив, његово проширивање на придобијање словенских родољуба против Русије, учинило га је још крхкијим. Но, мора да имамо у виду да су идеја о "Холмији" и подухватима око ње планирани као основе и за будућа деловања западних сила и Ватикана на Балкану, па је потребно да то не сматрамо утопијом. Посебно зато што је замишљено да се сви словенски народи окрену против Русије, што је у овом столећу, скоро, остварено - кад су у питању многи словенски државници. А клицу тог словенског неума (као и међусловенског крварења и отуђења на Балкану) налазимо у програму око "Холмије". Тако Тачка 15. уговора између Чарториског и Васојевића предвиђа српскопољски рат против Русије: "Кнез Васојевић обавезује се, у случају потребе, послати Пољској један контигент своје војске. Број и начин те операције биће одређен другом конвенцијом. Ова конвенција, потписана од две високе, споразумевајући се међусобно, силе биће предана у руке Чарториском, дупликат ће бити предат кнезу Васојевићу, и то преко дипломатског агента кнеза Чарториског, како је напоменуто у почетку конвенције".17
Адам Чарториски, вешт у водама међудржавних односа, премрежава словенске земље својим агентима, а међу њима је и службеник владе Кнежевине Србије Фрањо Зах.
(Види се да панславенизам тада није могао успети, јер су знаменити Словени били међусобно посвађани, а они око Чарториског непријатељски настројени према Русији).
Скупљају му податке о панславистима и другим словенским организацијама, ради придобијања појединаца и организација против Русије, у циљу остваривања циљева западноевропских сила и Ватикана. Уједно, кнезу Николи Васојевићу и другим активистима око "Холмије" омогућава сусрете са државним и католичким великодостојаницима у европским престоницама и седиштима дипломатских мисија. До 1842. године, добио је многе негативне извештаје о понашању кнеза Васојевића, укључујући и оне да приватно троши новац намењен стварању "Холмије", али је чврсто остао при одлуци да Васојевићеву улогу не уступа Другој особи. И његов агент у Цариграду Чајковски најенергичније је стао у одбрану кнеза Николе Васојевића.18
Тако се акција око "Холмије" и придобијања панслависта против Русије наставља. Адам Чарториски шаље у Београд свог агента, лекара Адама Лишчинског. Имао је задатак да анализира стремљења у Србији, Бугарској, Босни и Горњој Албанији. јер се очекивао општесловенски устанак против Турске. Чарториски га је упутио да у тим околностима поради на томе да Словени остану у оквиру Турске, а да њихов турски намесник буде кнез Никола Васојевић. Словени би Порти плаћали харач.19
Само кроз овај став Чарториског провејава стратешко опредељење Европе да очува турску окупацију на српским и бугарским земљама, а то је умни Његош уочио и објаснио "да Европа мртву турску руку држи на српском врату". Ради потпуне контроле на Балкану, Европа се труди да догађаји не добију нежељене токове. То се види и кроз захтев Чарториског агенту Лишчинском у Београду:
"Најмање ситнице потребне су ми, како бих могао помоћи, а у најмању руку да му покажем добру жељу. Мислим да је кнез Васојевић познат у Србији са добре стране. Све ми потанко јавите".
Чарториски тражи од свог агента у Риму Цезара Платера да пише Петру Семененку, римокатоличком калуђеру у Риму, о Васојевићу и унији у "Холмији". Цезар Платер је израдио Васојевићу аудијенцију код једног од кардинала, у циљу разговора о превођењу Јужних Словена у унију с Католичком црквом. Ова дипломатска акција на тако високом нивоу код католичких великодостојника, из неразјашњених околности, изазива протест Порте и лорда Палмерстона. Овај корак Порте је зачудио Чарториског, јер је његова акција имала за циљ борбу против Русије, православља и очување Турске у међународно признатим границама.20 Но, потреси око пројекта "Холмије" настали су вероватно на основу учинка руске тајне службе, али су трајали кратко. Западни савезници, Турска и Ватикан брзо су се сложили да наставе са радом и да превазиђу несмотрене кораке, какви су били протести Порте и Енглеза против Васојевићеве посете кардиналу у Светој Столици. Васојевић о стабилизацији међусавезничких односа обавештава свог сина и наводи да је руски посланик у Цариграду Бутењев покушао да га оцрни, а то исто су радили и аустријски представници. Оптужбе су се односиле на то да Васојевић намерава успоставити српско царство, против чега су биле Француска и Енглеска. Никола Васојевић уверава сина да су непријатељи његовог народа Руси и Немци, а да су му савезници Француска, Енглеска и Турска.21

14 Исто.стр.41.
15 Исто, стр. 50.
16 Исто, стр. 41.
17 Исто, стр. 45.
18 ИСТО, Стр. 50.
19 Исто, стр. 50.
20 Исто,стр.51.
21 Исто. стр. 54-55.
 
Државнички пут Васојевића по Европи и Турској
Кнез "Холмије" (1841. године) тријумфално обилази европске престонице и Турску, где га дочекују значајни политичари, племићи, дипломате и католички прваци. О свом путу пише сину Александру из Скадра, 21. септембра 1841. године. Био је гост код државника у Лондону, Паризу и Риму. Бавио се пословима у Напуљу и Скадру. Из Напуља су га испратили гроф Ферети и маркиз де Турис. Укрцао се на брод за Скадар. Путовао је првом класом, објаснивши "да су паре и богатство рођене са титулама". У Месини је посетио руског конзула, иначе Србина, Јулинца, за којег примећује да 20 година није ушао у православну цркву, па се може претпоставити да је ово један од Словена склоних католичењу, за којима је трагао Чарториски. На Крфу га је примио регент седам Јонских Острва, француски генерални конзул и други достојанственици. У Первези је са енглеским конзулом Сандерсом. Васојевић пише сину да је у Скадру остао двадест један дан, да би порадио око положаја свог народа у односу на Турску, Аустрију и Русију. О томе је разговарао са Абди-пашом.
Из Скадра је кренуо на пут до села Краља у Васојевићима. Кнез се по доласку у "Холмију" понашао маркентишки, како би се то данас рекло. Сиротињи је донео со, знанцима неке ситнице, а војводама и другим старешинама: фесове, бурмутице и марамице.22
1843. године, Васојевић је 14 месеци са својим саплеменицима, мада новине објављују да је у турском затвору, из којег је, наводно, побегао. У септембру те године је на Цетињу, где се срео са Стјепаном Царом. Цар обавештава Фрању Заха у Београду да је Васојевић пријатељ куће Петровића, али и то да се Васојевићи не покоравају владици и да 1.000 домаћина не плаћа Цетињу порез. Цар преноси утисак да Никола Васојевић влада својим племеном и да га главари признају за господара. Наравно, Васојевић је убеђивао Стјепана Цара да спрема рат против Турске, чак му је нудио команду над 400 људи. Очигледно, то је било намењено панславистима, чији програм је подразумевао борбу против турског ропства. А на Цетињу, где је било средиште отпора Турцима, Васојевић и није могао ништа друго да говори и на том месту је морао да прикрива суштину у вези са стварањем своје "Холмије".23
Пројект "Холмија" детаљно је спровођен. Васојевић је са свих страна помаган, па су му обезбеђивана и морска пловила. О томе је оставио податке Пољак Гавроњски. Он пише да је за Васојевићеву ствар дао новац маршал Шулиг и да је помоћу Енглеза Бомонта купљен чак и један пароброд за кнежеву експедицију у Јадрану.24
 
Српски отпор кнезу Николи Васојевићу
Кнез Никола Васојевић је 1843. године, међу својим саплеменицима, био на врхунцу славе. Посебно после интервенције код скадарског паше, од којега је испословао ослобађање отетих главара и игумана Мојсија - којег су Турци намеравали посећи. Вероватно је овде Васојевићу помогао енглески конзул у Скадру, добро упућен у намеру око успостављања "Холмије". Овим ослобађањем Васојевићу је углед повећан и код Турака, јер су се, извесно време, ратоборни Васојевићи одрекли протутурског ратовања. Никола је вероватно имао и неку врсту владе у свом племену, а остало је записано да је био окружен и перјаницима.
Али, убрзо после успешне дипломатске интервенције у Скадру, избио је сукоб између кнеза Николе и игумана манастира Ђурђеви Ступови Мојсије. Вероватно је Никола Васојевић, поверовавши у свој ауторитет, почео отворено заговарати стварање државе под покровитељством султана, уз верску унију с Католичком црквом. Срећа што игуман Мојсије није био неук у политичким надметањима. Иза себе је имао државничког искуства, јер га је митрополит Петар I Петровић слао у поверљиве мисије у Србију 1830. године. Исте године, био је у кругу главара и духовних вођа на избору Његоша за господара Црне Горе. Најватреније је заговарао Његошево устоличење, па је нови господар на Цетињу имао неограничено поверење у игумана Мојсија. До 1841. године је Његошев дипломата и један од твораца стратегије рата Срба против Турске. У време муслиманске буне против султана у Босни и Херцеговини, био је Његошев емисар код капетана Градашчевића и Хафизаге. Много га је ценио и руски конзул у Котору Јеремија Гагић. Кад се 1841. вратио у Ђурђеве Ступове, није мировао. Зна се да је одржавао присне везе са Београдом и Цетињем и да је планирао ослобађање Васојевића од турске окупације и њихово припајање Црној Гори.
Те године су се састали Васојевић и игуман Мојсије у Ђурђевим Ступовима. Кнез "Холмије" је знао да потпуну власт у племену не може да успостави без потпоре овог мудрог и у народу омиљеног свештеника. Донео му је поклоне и предложио му да пристане на успостављање "Холмије". Игуман му је одговорио да ће сарађивати са њим, али само под условом да се не одриче ослонца на црногорског владику и руског цара и да се не може прихватити покровитељство Енглеза над Васојевићима и другим српским племенима.25
Можемо замислити да је Мојсије, упућен у учвршћивање српских држава и идентитета свог народа, кренуо у окретање главара и народа против Николе Васојевића. Упозоравао је да се не укаља ни сопствени образ, ни успомена на славно српско царство. Тиме се могао супроставити кнезу Николи, који је имао и новац и подршку европских сила, Турске и Ватикана. О ситуацији у племену, Игуман је обавештавао Његоша и није се ништа могло друго очекивати од владике сем жестоког отпора оваквим настојањима кнеза Николе Васојевића, којег је он, претходно, сматрао српским родољубом.26 Све су прилике да је Његош знао много више о деловању Николе Васојевића. О његовом настојању да створи посебну државу, писала је европска и београдска штампа, а много тога могао је да сазна и приликом посете Русији, а и од руског конзула Јеремије Гагића у Котору и из других извора. Сигурно му је било знано да је Никола Васојевић говорио веома ружно о Његошу у Паризу (1840) и то вероватно пошто је закључио да црногорски владар није прихватио његове сугестије о потреби удаљавања од Русије и приближавања Европи. Поред тога, Његош се сећао да су се често састајали Никола Васојевић и Антид Жом, Његошев учитељ француског језика и да су често били у друштву са њим и по два сата дневно.27 Није могло да се деси а да Антид Жом није био француски шпијун и да није био укључен у пројект око успостављања државе "Холмије" и, по могућности, задужен да придобије Његоша за сличну идеју - бар за уклањање руског утицаја у Црној Гори. Адама Чарториског је морао познавати, јер је причао да је учествовао у пољском устанку против Руса, а претходно је био ађутант француског генерала Лафајета.28
Како смо видели, број људи укључених у пројект "Холмије" је велики, па је било могуће помагати га и медијски. Тако су Србскв новине у Београду (1844) писале: "... Говори се да Француска и Енглеска потајно за Црну Гору раде, премда за другу цјељ, која се згодно елинско-бизантинска назвати може. Усуђује ли се Црна Гора к овим новим и без сумње против руским плановима пристати, хоће ли старешинама Црногораца за руком поћи, онај тешки задатак, да народу необично управљеније даду, и хоће ли енглеско-француска помоћ, ако руску превазиђе, сполен пређашњи благодјејанија сатрети моћи."29
С обзиром да је Жом интересантан Аустрији, јер је познавао многе француске официре, ратовао на страни Грка и Пољака, они су о њему направили повелики досије. Ту је написано да је Антид Жом саветовао Његоша да се одрекне православља, што се потпуно подудара с програмом везаним за стварање "Холмије". Томе иде у прилог и чињеница да је Жом врло често слао извештаје Николи Васојевићу.30
Супруга Његошевог учитеља француског језика била је Франциска Жом, Словенка из Трста, веома образована и завидно лепа. Поред француског језика, говорила је италијански, немачки и енглески. Према извештајима аустријске полиције била је племенита и добра, али није могла да одоли чарима црногорског владике, па је околина увелико причала да му је љубавница. Говорила је "Тамо где је Његош, не може бити досадно".31
Но, и поред овако идиличне слике о односима између француског брачног пара и Његоша, у марту 1839. године све се руши. Његош одбија да повећа плату свом учитељу француског језика, а аустријски окружни капетан из Котора пише у Беч да двоје Француза, на опште изненађење, траже да напусте Црну Гору. Предлаже да им се пошаљу пасоши. Али, према архиви француског Министарства за иностране послове, француски амбасадор у Бечу Сент Олер одобрава пасош само Франциски, али не и њеном супругу. Тражи да Жом остане на Цетињу " док му не истекне обавеза коју је узео према Владици". Тек у јулу те године, Жом Добија пасош и путује у Задар, одакле наставља у Кијев, где предаје неким Русима француски језик.32
Нема спора, све говори даје Његош желео да се ослободи Жома, чије роварење по Црној Гори и Брдима више није могао да подноси. Тад му је, засигурно, било све јасно око политике Турске, Француске, Енглеске и Ватикана према Србима. Одлучио је да се свему одупре. Можемо претпоставити да је и тадашњи предлог султана Његошу био у склопу пројекта "Холмије". Наиме, он је Његошу понудио савез и Његошеву власт над Скадром, Баром, подручјем ушћа Црног Дрима и проширење у Херцеговини, под условом да призна турску власт и да се задовољи положајем какав је имао Милош Обреновић у Србији. Његош је одговорио високо морално: "Докле год ме моји ратници буду подржавали, неће ми требати султанов берат да бих владао, јер ја сам независан кнез; а ако ме моји људи напусте, султанов берат неће ме, никако, одржати".
Тако, с одласком Жома, гаси се француски шпијунски центар на Цетињу, а Његош и игуман Мојсије добијају битку против Николе Васојевића међу племенима Брда. О томе Васојевић, с негодовањем, записује и следеће: "Ну, мене су у велику бригу бациле руске сплетке у нашим странама, јер као што сам већ одавно знавао, па сад ђеком испитао, Русија пожертвовавши Црној Гори 17.000 талира, заповиједила је владики црногорском, да се једна чест из ових новаца опредјели на главаре пречих племена изван Црне Горе, и зато сви почти поглавари и људи који и најмање уплив могу имати у народу јесу из ових горе речених парах плаћени владиком црногорским; велим с тим једним само условијем, да остану вјерни Руссии".33
Свакако, да су били други разлози за српско одбијање "Холмије" и унијаћења, а не паре. Никола Васојевић је донео у Брда више новца од скромне своте којом су, покаткада, Руси помагали црногорске владаре.
Из Васојевићевих записа се види да намера о стварању "Холмије", због српског отпора, није могла бити остварена. Шта би несуђени владар Брда радио даље да је остао жив, не зна се. Смрт га је затекла 30. маја 1844. године у селу Доњи Загарач, на путу за Цетиње, куд се упутио на позив Његоша. По тој верзији, убили су га перјаници из Његуша: Тодор и Вуко Тороман, браћа и њихов рођак Мићо Тороман, по налогу Његоша. Сахранио га је Петар Ћупић из Загарча. По другом предању, убиле су га Загоре из Ријечке нахије, бежећи од крвне освете. Наводно су помислиле да је Турчин, па кад су виделе да није, продужиле су бекство у Турску, да не би одговарале пред црногорском влашћу.
Постоји и трећа верзија, коју је Фрањо Зах послао свом шефу Адаму Чарториском. По њој, Николу Васојевића су убила два Турчина и два Србина код Корита - на два сата од Ђурђевих Ступова, кад је са извесним Петром Шушићем путовао за Србију.34
Његош је известио Анастасију Васојевић о нешто друкчијој смрти супруга Николе од ове којује описао Петар Шушић.

22 Исто, стр. 50.
23 Исто, стр. 55-56.
24 Исто, стр. 50.
25 Исто.стр. 49-51.
26 Исто, стр, 56.
27 Др Крунослав Спасић, "Његош и Французи", Зајечар, "Кристал",стр. 146-147.
28 Исто. стр. 33.
29 Исто, стр. 147.
30 Ието. стр. 46-48.
31 Исто, стр. 19.
32 Исто, стр. 48-50.
33 Др. Љубомир Дурковић-Јакшић, "Србијанско-црногорска сарадња - 1830 - 1851", Београд. САНУ, 1957.
 
Панслависти мењају план за Балкан
Нема спора, Никола Васојевић је био прва узданица Запада и Ватикана за реализацију три основне тачке програма за Балкан: спречавање руског утицаја међу Србима и Бугарима, очување турске империје и постепено подвођење православних Срба у унију са Католичком црквом. Око ових статешких опредељења није било спора, али се смрћу Николе Васојевића све променило, па су панслависти, преко којих су Французи, Енглези и Ватикан остваривали своје намере, прилагодили деловање новим околностима.
(Наравно, кад се погледа око чега су панслависти били забављени под управом Адама Чарториског на Балкану, поставља се питање да ли та организација треба да се зове панславистичком).
Временом, примећује се да Аустрија, полако, преузима од Енглеза и Француза послове око уређења Балкана, додајући плану "Холмије" нове садржаје. Рачунајући са снажном подршком у Ватикану, својом границом према Турској, Црној Гори и Србији, наметао се закључак да ће јој Француска и Енглеска добровољно уступити мисију на Балкану. У томе је Француску и Енглеску мотивисао и речени страх да се Аустрија и Немачка не окрену против њих, ради преотимања колонија, па им је добро дошло да се Немци упуте на освајања ка истоку.
Аустрија је антисрпску политику довела до врхунца. Она се, у том циљу, послужила Хрватима, које је мотивисала против Срба, тако што им је обећавала управу на српским земљама - кад ове буду отете од Турака. Развијена је идеја о великој Хрватској и о хрватској мисији на Балкану. У ту сврху се користи илирски и југословенски покрет, а прваци иједног и другог из Хрватске учестало обилазе Београд и Цетиње и придобијају (за илирство или југословенство) српске интелектуалце и државнике. Чине то паралелно са активистима пансловенског покрета. Тако је Моравац из Чешке Фрањо Зах саставио 1844. године план, по којем је Србија требало да има водећу улогу за ослобођење и Уједињење Јужних Словена у јужнословенску државу. Овај план је Илија Гарашанин исправљао, скраћивао и допуњавао, тако да га је уобличио као "Начертаније", у којем је одступио од панславистичког предлога о Југославији, истичући за циљ обнављање српске државе, па тек онда настављање борбе за југословенске и словенске идеале.35
Колико су панслависти, под управом пољске емиграције у Паризу, тежили да онемогуће српско-руске везе и да југословенски покрет вежу за политику западних земаља и Аустрије, ометајући српско ослобођење турског ропства, показује и њихово ангажовање Матије Бана у Београду. Овај фрањевац из Дубровника био је учитељ у Цариград, где су га Пољаци придобили за југословенски покрет и послали у Београд. Касније писмо Матије Бана свом земљаку и учитељу у Ваљеву Александру Бановићу говори о његовој мисији у Србији:
"Овдашњи Срби понајвише ограничавају родољубље на Кнежевину, а Срби из Мађарске на Српство, и то у врло тијесним границама. За остале Јужне Словене или неће да знају или не маре, а тако исто и за све остале Славене. Са тако скученим погледима нећемо далеко поћи. Ваља раширити зреник народних мисли, и Србију направити коловођом Јужних Славена. Нас неколицина патриота на то смо се овдје заклели, и јамачно нећемо заклетву погазити".36
Да је овај панславистички покрет био уперен против словенског савеза, за који се наводно залагао, Др Љубомир Дурковић-Јакшић показује на опису разговора између Фрање Заха и Чајковског у Цариграду. Чајковски је препоручивао Заху да се поради на уједињењу Србије и Црне Горе, како би се створила "једна већа сила која би била против Русије".37
Изгледа да свака обећана помоћ од Европе Србима против турског ропства, у 19. столећу, није била искрена. Тако је забележена (1844) живља активност Француске и Енглеске према Црној Гори. Намера је била да се Црна Гора помогне, али опет под условом да се прекину везе Црне Горе и Русије. Енглези су често долазили на Цетиње, ради посредовања за ослобађање Врањине и Лесендре, острва на Скадарском језеру, која су Турци отели. Међутим, то је био само уобичајени трик са Запада (тако присутан и у данашњој политици), јер је енглеска влада инструисала свог генералног конзула у Скадру како да помогне Турској да та острва задржи.38
Но, и поред нових замисли против интереса српског народа, експлоатисана је и даље идеја о "Холмији". Можда зато што је у овом пројекту отворено изражена намера да се српско становништво покатоличи и што му се приписивало несрпско порекло - славјанско-готско. Католичко усмерење је сад више била обавеза хрватских него пољских емисара, сходно покровитељству Аустрије - уместо Француске и Енглеске. Тако Људевит Шпанић пише (1855) Људевиту Гају и предлаже му да се обнови политика Николе Васојевића. Прилаже географску карту "Холмије" и износи историјске фалсификате о српској историји, тако уобичајене код хрватских интелектуалаца: "Благородни господине и пријатељу, у исто доба кад је кнез Лазар управљао србским царством, имала је Холмија своје посебне краљеве и управитеље народне. Србско царство пало је на Косову Пољу, но племена холмска одржала су се до данашњег дана независна, управљајућа сама собом под надзиратељством свои вожда".
Шпанић уздиже мит Николе Васојевића до највише тачке, с нападном сугестијом да је становништво "Холмије" национално различито од житеља Црне Горе: "Почетком овог столетја родио се Никола Васоевић, син вожда племана Васоевићких. Он оде најприе у Немачку, а касније у Русиу, где изучивши науке за кратко време постане генералом руским, те одликујући себе у више битака, задобие гласовито име у војеном свету. Овај гениални човек, не могавши се упријатељити са начелом владе руске, остави своје звање у Русии, оде у Цариград, буде президент врховног штаба, управљајућег са читавом турском војском. Не за кратко време, положи и ове звание, те учинивши познање са енглеским и француским консулима, постане наскоро сам консулом енглеским и премести, као такви, стан свој у Нови Пазар, недалеко од отаџбине своје".39
Вођа Илирског покрета Људевит Гај обавештен је и о детаљима стварања "Холмије", за чијег је "врховног вожда" Васојевић изабран 1836. године. Француска и Енглеска су га признале, јер је потомак краљева холмских, итд. Највећу дрскост у фалсификовању, Шпанић чини износећи да је Никола Васојевић ратовао против Турске и да је проширио своју кнежевину толико да је била три пута пространија од Црне Горе. У том смислу, објашњавао је Шпанић, црногорски владика Његош се улагивао кнезу Васојевићу, не би ли испословао његову заштиту за Црну Гору. Пише да је Његоша убио Николу Васојевића и објашњава да је, због тога, избио рат између Црне Горе и Васојевића. Шпанић пише да је Његош хтео заварати свет и оптужити Васојевиће за рат, тако што је сам запалио своја два села и посекао 20 Црногораца. Шпанић обавештава даље Гаја: "Но, Васојевићи навале на границу црногорску, попале више села, и убију 300 Црногораца; књагиња Васоевића, такође, да си освети смрт супруга, продре у Црну Гору, и чим би била са својим момцима разорила неколико села, врати се међу свој народ, који ју љубише и штоваше као мајку своју... Народ Књажевине Васоевића заклео си је био вековито освету над Црном Гором, и уједно у скупштини, године 1845. држаној, закључише да си неће бират никаквог књаза, дакле, док један између синова покојног књаза не буде могао заступати оца свога".40
Људевит Шпанић, ни мање ни више, предлаже имењаку Гају да помогне Николиног сина књаза Светислава и да са њим преузме власт у "Холмији" – која је под покровитељством Енглеске.

34 Исто, стр. 56-57.
35 Исто, стр. 69.
36 Исто, стр. 67.
37 Исто, стр. 66.
38 Исто СТр. 60.
39 Исто, стр. 60.
 
Даље бешчашће Европе према Србима
Слободан Јовановић бележи утиске Илије Гарашанина о европским силама: "Илија Гарашанин је стекао уверење о страховитој себичности европске дипломатије. Према малим народима, она нема ни срца, ни душе; ко год није у стању да се сам помогне, оставиће га да пропадне. Кад јој се говори о правди, она одговара да се ми стављамо на локално гледиште и да не умемо да се уздигнемо на гледиште опште европско" .41
Европа ће и даље деловати против Срба и српских држава. Чиниће све да Турска задржи своју окупацију у Босни и Херцеговини, док се не припреми да је замени наследница - Аустроугарска. Тако ће се српска несрећа остварити у већим географским размерама од оне предвиђене пројектом "Холмије ". Кад је српски народ био на прагу да ослободи од Турака целу Босну и Херцеговину, Рашку, Стару и Јужну Србију, интервенисале су велике европске силе и запретиле Црној Гори и Србији окупацијом, ако буду помагале српске устанике у Херцеговини и Босни. Берлинским конгресом одлучиле су да Босну и Херцеговину окупира Аустроугарска, а да остале српске земље остану под турском управом, изузев неких територија - које су, за утеху, уступљене Црној Гори и Србији.
С каквим задовољством су Европљани дочекали потврђивање даљег српског ропства под Турском и Аустроугарском, говори речито иступање енглеског "мировног посредника" са Берлинског конгреса ерла Биконсфилда пред Домом лордова, 18. јула 1878: "Моји лордови, нека ми буде допуштено да саопштим шта је Конгрес учинио у вези са Босном... У Босни и суседним областима и кнежевинама преовлађује стање сталне анархије. Политичке интриге, стални сукоби, потпуно одсуство духа јавне одговорности и тежње за циљевима патриотских снага, националне мржње, непријатељство припадника различитих вероисповести и, изнад свега, непостојање било какве контроле, која би обезбедила ред, тужне су истине.
У оваквом случају, видећете да је Аустрија способна да преузме дужност да, у интересу Европе, осигура ред и мир. Стога је Конгрес сматрао погодним да од Аустрије тражи да окупира Босну и да се у њој задржи све док не постави чврсте основе реда и мира... Важна је чињеница што су, после дугог рата и дипломатских преговора, све европске земље, укључујући и Русију, у потпуности и једнодушно дошле до закључка да је најбоља прилика за очување мира и реда у свету да турска остане део утврђеног политичког система у Европи".42
Изгледа да интерес Европе није био задовољен уступањем српских територија Аустроугарској и Турској 1878, него да је то била само још једна етапа у сатирању Срба - попут оне с "Холмијом". Тако нешто најавио је Бењамин Калај, аустроугарски конзул у Београду, и каснији гувернер Босне и Херцеговине: "... Хрватско снажење, с обзиром на нас, чим се чини на штету Срба, не може бити опасно по Аустроугарску, јер границе хрватског ширења биће корисне и за нас. Не само да ћемо разделити Јужне Словене, него ћемо и за даље дељење (на Балкану) добити одрешене руке".43
Нема боље одреднице за феномен хрватске државе од ове изјаве Бењамина Калаја. Хрватска је својски спровела све замисли западно-европских држава и Аустроугарске против српског народа, посежући за геноцидом најширих размера у оба светска рата и у рату за разбијање Југославије - од 1991. до 1995. године.
Једна од многобројних етапа рата против Срба био је Први светски рат, о чему ће Леонид Андрејев, Рус, написати (1914) "Слово о Србима": Не заборавите да Аустрија са Србима не ратује. Не заборавите да је у питању 'казнена експедиција'. На Србију не иде војска, не иду војници, ни официр, него џелати које предводе 'обер' џелати аустријски. У рату има каквих-таквих правила, омањих попуштања, макар спољашње коректности; народ је у страни, војске се туку с војскама - и то је рат. Али, где су међе казненој експедицији, која има једини циљ - оштро казнити и утерати страх у народ... Са изразом подлоге некористољубља, Аустријанци су поносито изјавили, још у почетку рата, да они не траже 'територијално повећање'. Они хоће само српску крв, српски ужас, српску несрећу. Њихова је цинична лозинка: 'Колико савладам, толико ћу истребити'".
Управо, тако се дешава са Србима до данас; од "Холмије" - до прогона Срба из Републике Српске Крајине; од покровитељства Енглеске, Француске и Ватикана за злочине до покровитељства за иста недела Европске уније и Сједињених Америчких Држава. Хрватска Држава, видимо, од Људевита Гаја, преко Анте Павелића, до Фрање Туђмана, само је извршилац европске пресуде Србима.
У овом закључку, нема српске, или моје, параноје - све је у књигама, које су Европљани писали, а Срби их, нажалост, нису читали. А у њима пише - што више српске земље у несрпске државе.

40 Исто,стр.61-62.
41 Слободан Јовановић, "Друга владавина Милоша и Михајла", Београд, "Геца Кон". 1933.
42 "Србија 1878-документа",Београд,СКЗ, 1978.
43 Василије Крестић, "Српско-хрватски односи ијугословенска идеја", Београд, САНУ.
Београд, 3.11.1998. Објављено у "Збиљи" Август-октобар 1999.
 
БЕСПУЋА ХРВАТСКЕ ПОВЈЕСТИ

Кад су Срби населили Далмацију? Знамо да хрватска историја све Србе у Републици Српској Крајини види као придошлице из Србије. Јер, Срби нису могли тамо стићи ни из једног другог краја. Ни из Херцеговине, ни из Босне, јер је, према хрватским историчарима, тамо живело хрватско становништво. Тако тврди и Драгутин Павличевић у књизи Повјест Хрватске (Загреб, 1994) и додаје да је босански краљ Твртко Први био "владар чисте хрватске народне крви". Због ове тврдње, занимљиво је завирити у историјске документе о средњевековној Босни и Далмацији. Зато ћемо, овог пута, занемарити остале српске области, западно од Дрине и Дунава.
У средњем веку, кад је становништво Европе било малобројно, лако је закључити да је оно насељавало само најплодније крајеве. Посна и каменита Северна Далмација, скоро није имала становнике у 14. веку. Кад је босански краљ Твртко Први освојио већи део данашње Далмације, одлучио је да је насели. Никодим Милаш, у књизи Православна Далмација, Београд, "Сфариос" 1989, пише: "Далматинска кроника биљежи да је 1371. године Твртко преселио у Далмацију много српског народа, и да су заузели и утврдили се у бријеговитим странама. За 1373. тодину, Фарлати спомиње да је тог народа било толико на граници Босне, спремна за пријелаз у Далмацију, да су на себе обратили пажњу и папе, јер су били досељеници православне вјере... Од Тврткова времена, Книн постаје српски град".
Само овај документ, поред стотине других, руши две, најупорније, лансиране хрватске тврдње:
1. да Срба није било у Далмацији пре турских освајања и
2. да су становници Босне били Хрвати.
Трећа теза, која се, такође, дуго протура од хрватских историчара, највише у прошлом веку од Фрање Рачког, да је у Босни била богумилска религија, демантована је и овом кроником о Далмацији. У њој је убележено да се папа забринуо због доласка православаца у Далмацију. Дакле, у Далмацију не стижу из Босне ни Хрвати, ни богумилски верници, него Срби православне вере.
Како је могуће да Твртко Први, кога повјесничари у Загребу сматрају Хрватом, има, у својој земљи, само Србе? Данас, хрватске војне јединице и касарне носе име овог српског владара из Босне, а за друге српске босанске владаре, отима се и муслиманска страна. Као, на пример, за Кулина бана и то само зато што је о њему протурен фалсификат да је био богумилске вероисповести. То је подстакло муслимане у Босни да богумилство искористе као темељ за стварање нове националности и кидање веза муслимана са српским коренима.
Да се вратимо хрватским историчарима и њиховом упорном понављању да су Турци, у 15. и 16. веку - кад су освојили Босну, Херцеговину и Далмацију, протерали из Далмације хрватско становништво, које се, преко Јадрана, склонило у Италију. С обзиром на цитиране податке о насељавању Далмације у 14. веку, може се видети да су у Италију могли да побегну потомци досељених српских поданика краља Твртка Првог.
Далмација је поново, масовније, насељавана у 17. и 18. веку. Досељеници су опет били Срби православне вере, али не из Србије, него из Херцеговине, Босне и Лике. Северну Далмацију, поред Срба из наведених крајева, насељавали су и Срби са обале Јадранског мора, а посебно с Макарског приморја. О томе је податке прикупио, из ватиканских архива, Марко Јачов и објављени су у Катена мунди, књизи коју смо често спомињали у овој рубрици "Јавности". Уз ова документа, отпада тврдња хрватских повјесничара да је, у време великог прогона Срба из Македоније, Метохије, Косова и јужне Србије - крајем 17. века, много Срба стигло у "хрватске" крајеве, па и у Далмацију. Истина је у томе да је, пре 1690. године, кад је патријарх Арсеније Чарнојевић кренуо са прогнаницима преко Саве и Дунава, српски народ у Далмацији, с обе стране млетачко-турске границе, подигао масован устанак против турске окупације 1682. године. Вођа устанка био је Илија Јанковић, брат познатијег ускочког сердара Стојана Јанковића. Устаници су имали против себе 100.000 турских војника и мада су се тукли без помоћи Венеције и Аустрије, успели су да ослободе скоро целу Далмацију с Книном, до децембра 1683. Млеци су им помогли само у ослобађању утврђеног Сиња. Значи, Далмацију нису могли насељавати Срби тек у ово време, кад су тамо већ били насељени раније. Због тога, Срби су увек наивни кад понављају да су у овим српским крајевима "вековима", или " 300 година ". Па и онда су наивни, кад тврде да је Косово поље код Книна добило име од Срба досељеника са Косова, после Косовске битке. Ово поље у Далмацији се тако зове још пре слома српске немањићке државе.
Хрватски историчари и другим својим прилозима доприносе конфузији у званичној историји Хрватске, а стварали су исто такву конфузију и у историји претходних југословенских држава. Српски научници их у томе нису спречавали. Треба само завирити у Енциклопедију Лексикографског завода из Загреба, штампану 1958. године и на страни 440, под одредницом "Хрвати", прочитати да су Хрвати у 7. веку населили Босну и Далмацију. Срби се уопште не спомињу, иако је Енциклопедија писана за све народе и народности претходне Југославије. На страни 446. исте књиге, оспорава се присуство Срба у Далмацији, Лици, Кордуну и Банији чак и у 19. веку. Ако неко томе не верује, нека прочита ову страницу. У њој пише: "Далмација долази 1806. под власт Француске, која уводи и понеке напредне реформе. А након мира у Шенбруну (1808), Наполеон је од Далмације, неких словенских и хрватских земаља (цивилне Хрватске и Војне Крајине) образовао Илирску провинцију".
По овом енциклопедијском тексту, ни Војна Крајина није српска, иако су у њој Срби имали војну и административну аутономију у Аустрији.
 
Далмација и Босна су, као суседне области, наизменично мењале, међусобно, своје становништво. Тако су се Срби из Северне Далмације, углавном око Сиња, Врлике и Дицма, населили у општинама Ливна, Дувна и Купреса у 18. веку и тамо, као православци, дуго били бројнији од католика и муслимана. У нове крајеве су донели икавско наречје српског језика, које су задржали до данас. С обзиром да су хрватски државотворци, икавско наречје сматрали дијалектом "хрватског" језика, нису могли поднети да се ико од икаваца осећа Србином, па су хрватски војници (од 1941-1945), с бесом, истребљивали српско становништво у овим босанским општинама.
Наравно, као што је лако доказати да је православно становништво Босне и Херцеговине српско, тако је лако доказати да су и тамошњи становници муслиманске и католичке вероисповести, такође, Срби, без обзира што су они данас сасвим друкчије опредељени. Само неколико генерација уназад, муслимани и католици БиХ су себе идентификовали Србима. У прилог томе, овог пута, навешћемо једну песму муслиманског интелектуалца, посвећену српству. Аутор је Омер бег Сулејман Пашић - Скопљак, који је, са двојицом Срба муслимана, објавио збирку песама Побратимство, Београд, издање Штампарије Д. Димитријевића, 1900. године. Друга два песника су Оман А. Ђикић и Сулејман А. Карабеговић. Изабраћемо први од 6 стихова песме Српству:
"Из мог срца, из пламених груди,
Из уздаха, из душе, из снова,
Теби Српство, моја срећо драга,
Лети ево, лака пјесма ова..."
Генерације муслимана и католика Босне и Херцеговине, данас, делују супротно порукама ових стихова; супротно овом српском родољубљу, чијем народу и они припадају. Мучно је стварање "мултиетничке Босне и Херцеговине". Паметан и добронамеран посматрач, у овој области, може пронаћи само једну нацију и три конфесије. Ако се жели да Држава Босна и Херцеговина има будућност, мора се поћи од суштине; од њеног српског бића. То је и разумније и лакше од непрестаних фалсификовања и обмана, које ће трајати ко зна колико дуго, с неизвесним негативним последицама и у будућности.
"Јавност", 12.10. 1996.
 
МУСЛИМАНИ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ СУ СРБИ

Андрија Лубурић бележи 1878. године, кад су се херцеговачки устаници предали аустријској војсци, да је један муслиман, обраћајући се Хрватима, рекао: "Валај, дивно ми је чудо, како нас називају Рватима. Не знам зашто нас овако прозваше. Па, познато је и ћораву да смо ми по народности Срби, а по вјери Турци".
Постоји много сличних докумената из прошлости, у којима се види да су се муслимани у БиХ увек осећали Србима и да су их страни истраживачи сматрали исламизираним Србима. Све до 1974, они су у лична документа уносили податак о српској народности. По неки од њих, изражавали су се као Хрвати, али то је резултат сталне хрватске индоктринације, која је превела и толике Србе католике у хрватску нацију. Један детаљ хрватске индоктринације према Србима муслиманима из 19. века, пронашли смо у српском листу Србобрану. који је излазио у Загребу. У броју 72. из 1894, Србобран је објавио одговор травничких бегова на писање хрватског (загребачког) листа " Обзора", чији је дописник означио муслимане БиХ као Хрвате. После овог муслиманског одговора у Србобрану, хрватски Обзор је интригрирао да је овај одговор дело православних Срба. Муслимани Травника, на ову хрватску дрскост, одговоре плакатом по градовима Босне и Херцеговине, 24. августа 1984, следеће садржине:
"Нашим дин-душманима!
Ми се не бисмо освртали на ове лажљиве дописе, јер нам је свеједно што арсузи о нама мисле и како пишу, али сматрамо својом дужношћу поново, чисто и бистро, изјавити да је она потекла од нас самих и без икаквог наговарања од које му драго стране.
 
Ми мислимо да нема ни једног муслимана у цијелој Херцег-Босни (ето, Хрвати су и име свог данашњег ентитета у БиХ, узели од муслимана, примедба С.Ј), а ни изван ње, који ће језуитску увреду сматрати као нешто мало, већ као огромно, што нећемо ни кроз вјекове заборавити. Нијесмо ми "маздуми", каквим нас хоће свијету да представи тобожњи жутокљунац и Обзоров дописник, а у истину некакав жутокљун ђак, који је сркао памет у овдашњој језуитској гимназији.
Знамо ми добро предвидјети посљедице тога чина, те се не дамо ни на шта наговорити.
Ми, до у најновије доба, нијесмо знали ни за какве Хрвате, а од неког вакта, почеше се некаква, безбели научена, дјеца звати Хрватима. Ми их молимо, нека нас пусте на миру и прођу се лажи и клеветања, јер ћемо, иначе, окренути дебљи крај. А сад, завршавамо ријечима пређашње изјаве, да не само што нећемо имати са Хрватима, и тамо њиховим језуитима, никакве заједнице, него сматрамо сваког оног муслимана, који се ухвати у њихова кола, издајицом свог рода, вјере и племена".
Како видимо, данас, Алија Изетбеговић није послушао ову мудру опомену угледних Травничана из 1894. године, него се дубоко упетљао у хрватско, језуитско, коло. Требао их је послушати, јер су то били најумнији и најбогатији муслимани Травника: Адем бег Хафизалић, Ислам ефендија Кајмаковић, Ђенски бег Глухбеговић, Ахмед бег Куленовић, Бећир бег Сулејманпашић, Вели бег Хасанпашић, Алишефки ефендија Јунусефендић, Дервиш бег Хаџипалић, Ахмед бег Глухбеговић, Мехмед бег Бихшчевић, Абдулкадир Хаџисулејмановић, Омер бег Ходијалић, Сикир ефендија Арнаутовић, Абудул ефендија Бећировић, Сулејман ефендија Кајмаковић, Омер ефендија Арнаутовић, Махмуд ефендија Арнаутовић и Мехмед бег Крехић.
"Јавност". 4. марш 1995.
 
ХРВАТИ ПРИЗНАЛИ ДА СУ БОСНА И ХЕРЦЕГОВИНА СРПСКЕ

Професор Лазо М. Костић био је игнорисан у бившој Југославији, јер је, наглашено, био српски родољуб. Не бисмо смели да дозволимо да његове етнографске студије остану непознате данашњим и будућим генерацијама.
Наводимо исечак из његове књиге Наука утврђује народност БиХ муслимана, штампане у Торину, 1967: "Сад ћемо прећи на Дубровчане из средине 19. века, који су и себе и БиХ муслимане сматрали Србима. Подаци су преузети од једног Хрвата, који је сада управник Музеја у Дубровнику.
-Бурне 1848. године излазио је у Дубровнику лист Лаверине (Будућност). На њему је стојало да је: "хрватски лист написан италијански", јер приморски "Хрвати" нису знали "хрватски". Уредник му је биоИван Аугуст Казанчић. У броју од септембра 1848, он наводи "статистику славенских народа", у којој имају рубрике: "Језик" и "наречје".
Као језик Јужних Словена, наведен је "илирски", а као наречје бугарски, српски, хрватски и словеначки. Као лица, која имају српски дијалект, убрајани су сви православни (2.800.000), затим, скоро милион и по католика (1.490.000) и 550.000 муслимана. (Хрватски дијалект говори само 801.000, сви у Аустрији - дакле, нико у Босни). У рубрици "Турска", стоји даље да у њој говоре српски дијалект скоро милион и по људи (1.490.000), хрватски - нико. Тада су Босна и Херцеговина биле под Турском.
Ето, ови "Хрвати" Дубровника сами тако тврде, бар пре сто година. То је тада било опште мишљење науке и публицистике, којем се није било лако одупрети".
"Јавност",28.01.1996.
 
КЊИГА - ДИПЛОМАТСКА ДОКУМЕНТА
О ЗЛОЧИНИМА АРБАНАСА

Министарство иностраних дела: "Преписка о арбанаским насиљима у Старој Србији, 1898-1899. године"', репринт издање (на српском и француском језику)
Издавачко-књижарском предузећу "Никола Пашић" у Београду, треба захвалити што је, ових дана, угледала светло дана Преписка о арбанаским насиљима у Старој Србији: 1898-1899 –документ Министарства иностраних дела Краљевине Србије из 1899. године, на српском и француском језику. У питању је преписка између српске владе, њене амбасаде у Истамбулу и министра иностраних послова Турске, Тефик-паше о свим облицима арбанашког терора над Србима у Старој Србији (Метохија и Косово), док је ова област била у саставу Турске царевине. Размере терора Арбанаса над Србима осликава и део писма министра иностраних послова Краљевине Србије др Владана Ђорђевића амбасадору Стојану Новаковићу у Цариграду.

Убиства, силовања, отмице...
"За ово последњих неколико месеца нови извештаји просто ме засипају множином података о разним насиљима арбанаским. чије последице, прете да доведу до расељења и уништења нашег племена у тим покраинама Турске".
Од 400 забележених напада на Србе (убиства, силовања, отмице девојака и жена, претње смрћу ради добијања новца и имовине, гоњење на бесплатан рад, паљења, отимања стоке, пребијања; рањавање итд), амбасадор Стојан Новаковић је унео само 91 случај у протестну ноту турском министру, јер злодела у толиком броју не би било сврсиходно набројати, пошто их чланови турске владе не би толико ни прочитали. (Описи сваког од њих чинили би обимну књигу). Ако је само за неколико месеци обављено толико зулума, можемо да замислимо колико их је било претходних година - да не говоримо о деценијама. Подаци су страховити. Тако, у Приштевском, Новопазарском, Пећком и Призренском санџаку, од марта 1897. до јуна 1898. године. Арнаути су убили 29. Срба. У том периоду, запалили су четири цркве, силовали или отели 20 девојака и удатих Српкиња, 39 пута су обавили пљачке, паљевине и друга разбојништва. Само у мају и јуну 1898. Арбанаси убијају осам Срба, пале једну српску цркву, отимају и силују 15 Српкиња, отимају имовину и пале имовину и туку Србе 31 пут.
Ова преписка прати арбанашке злочине до јануара 1899. године и сваки је свирепији и крвавији од претходног, а турске власти нити сузбијају терор, нити покушавају да заштите ненаоружане Србе. Ево само једног од стотина арбанашких злочина из ове књиге драгоцених података "Али-бег, Мелић-бег, Ида Бејтула, Илијас Даут, Ида Назиф Гољче, Ахмет Шаковали, сви из Гилана, и седам наоружаних Арбанаса из Љубишта, дошли су у кућу Симе Репушанца, у Врбовац. Ту су три дана били гошћени па, да би се домаћину захвалили на гостољубу, они му у сред куће, плотуном из пушака, убију сина Стају. Кад је Стаја издисао, родитељи кукали, убице су се грохотом смејале. Сима натовари сина на кола и понесе га у Гилане - да се жали суду. Наоружани Арбанаси, родитељи убица, приморају оца да се са лешом врати у село. Ту, оружјем приморају оца да напише изјаву како му се син сам убио, а то заплашени и приморани сељаци потврде - такође писменом изјавом. Убице су остале некажњене ".
 
Страва и ужас
Ова књига страве и ужаса била је припремљена за Оснивачку конференцију о миру и разоружању у Хагу -1899. године, на којој је основан и Међународни арбитражни суд. Намера да се свет упозна са арбанашким злочинима над Србима у Метохији и на Косову, још тада, није уродила плодом, јер је краљ Александар Обреновић, из непознатог разлога, наредио да се књига не носи у Хаг.
С обзиром на ово што је српски народ доживео у односима са европским силама за протекло столеће, не би било тешко одгонетнути овакав корак српског краља. Вероватно је тада моћна Аустроугарска – која је рачунала са Арбанасима и муслиманима као будућим савезницима, на неки начин, запретила Србији - ако она овај документ буде понела у Хаг. На сличан начин и у много случајева Србији се прети и данас.
"Јединство", четвртак.21. јануар 1999.
 
"ПУТОПИС" - МИЛОШ С. МИЛОЈЕВИЋ

Београдска књижара "Никола Пашић" издала је репринт тротомног Путописа знаменитог српског историчара из прошлог столећа Милоша С. Милојевића. Овај умни Србин, рођен у Црној Бари 1840. године, неуморно је крстарио Старом Србијом (или Правом Србијом, како ју је он називао), настојећи да отргне од заборава сјај српске цивилизације, чије корене је налазио у столећима и миленијумима пре Христа. Понирања у тако давну српску повест, омогућила су му документа на старогрчком, старолатинском и хебрејском, која је он, са лакоћом, читао. Завирио је и у кинеску царску архиву у Пекингу, где је нашао податке о српској убојној коњици на граници кинеских провинција, али и о српској култури и просвети, о којима је кинески дворски хроничар имао високо мишљење.
Понесен својим открићима из искона, Милош С. Милојевић је пожурио у Стару Србију, у којој је турска власт направила културолошку пустош. Није било старе српске грађевине, а да није била намерно разваљивана. Где год се на камену налазио траг српског записа, тај камен је ломљен. Арбанашке разбојничке чете су крстариле српским насељима и, уз подстрекачку политику Турске, вршиле су.најокрутнији терор над Србима. Милојевић ће први забележити да су Турци забрањивали изговор речи "Србин" и "српски" на јавним местима.Једна искрена српска потурица ће објаснити да су те речи за Турке политички изрази и да упућују на најгорег непријатеља државе и ислама. Уз тако однеговану мржњу према Србима, турске власти, па и најнеобразованији Арбанаси и потурице, чинили су све да Милојевићу спрече археолошка истраживања, па су га, чак, онемогућавали да преписује записе са камених комада из порушених православних храмова.
Мада запањен нецивилизацијском политиком Турске према баштини српског народа, она му није тако тешко падала у поређењу с крвавим поприштем у Старој Србији, где су Турци, често, убицама плаћали за српску главу. Милојевић ће занемети, али ће, без коментара, записати да су једног дана Арбанаси и потурчењаци уморили у Приштини, без икаквог повода, 280 Срба!
Милојевић, с тугом, бележи да су на српско-турској граници султанови цариници и војници говорили течно само српски језик. Турски и арбанашки су натуцали, иако су нападно истицали да су Турци, односно Арбанаси. Турско писмо уопште нису разумевали, па их је Порта упознала да ће држављане Кнежевине Србије препознати према пасошима; које ће им турске власти издавати само у црвеној боји. Путопис врви и од других, срцепарајућих, података. Тако, хоџа међу њима слави Ђурђевдан, а Милојевићев водич "Турчин" Светог Николу" Затим, "арбанашка" и "турска" деца свирају на фрулама српске песмице и играју српска кола. Друга још не знају! Аутор бележи да се српско племе претапа у непријатељске редове. Забележи то на примеру Приштине, у којој је 70 кућа арбанашких, 40 кућа черкеских и 260 турских. Српских кућа је 350, а најжалосније је што је 2.600 кућа припадало српским потурицама и што је још између 2.000 војника у гарнизону и између 180 жандарма била потуричка већина. (Кад би се данас могли идентификовати потомци ових исламизираних Срба, сигурно је да би смо их нашли као Шиптаре).
У свом Путопису, Милојевић ће забележити окрутне поступке и европских хришћанских држава према Србима и српској кнежевини. Упознаће нас да су европске дипломате наметале обавезу да се њихови Држављани у Србији изузму из надлежности кнежевске власти да " не би плаћали ни цару харача, ни Богу колача". Тако су им трговци згртали огромне зараде на српском тржишту, не хајући што тиме штете привреду мале и неразвијене Кнежевине. Таква европска охолост и гордост ишчезавала је пред турским великодсотојницима, о чему пример даје понашање енглеског конзула. Он је подносио да му београдске паше истресају пепео из лула на шешир - док му је био нз глави.
Милојевић бележи да од Европе треба очекивати велику опасност за српску баштину јер је приметио да њени интелектуалци настоје да се о њој што мање зна. Управо га је такав европски поступак подстицао да крене у сакупљање српског културног блага - сачуваног у усменом предању народа. То ће образложити овако: " Овим ће се јединим размрсити све сплетке и интриге, којима су нас сви народи европски - непријатељски и пријатељски, са свим својим лажним научењацима, обавили и уплели, као паук мушицу".
Наш народни гениј је, много пре Милојевића, открио подмукле намере хришћанске Европе према Србима, што се може видети и у епској песми из Путоииса - Сан Царице Милице, где се Европљани приказују у истом светлу као и Турци:
"... То је војска тих Латина црних,
Што нам нашу земљу отимају,
Што нам шокче Србадију луду,
Србадију луду, недораслу..."
Познато је да је Милојевић сакупио више епских и лирских песама него Вук и још неколико других скупљача заједно, па је права штета што и оне нису раније објављиване и превођене на стране језике. Његова прва књига народних песама из Старе (Праве) Србије објављена је 1869, друга 1870. и трећа 1875. године. У њихову вредност, без обзира на неке мањкавости, не треба сумњати, јер само по овом стиху из песме Сан Царице Милице, видимо да у Вуковој збирци нема описа европских злодела у српским земљама. Нема шта, Вук се морао повиновати бечкој цензури, која није имала утицај на Милојевићев рад. То се види у Путопису, којим ће наш научник бацити рукавицу Бечко-германској историјској школи и, између осталог, навести да је Земун у средњем веку био српски град и већи од Београда, а да је тврдња о томе да је Београд био у саставу бугарске државе, нетачна. Милојевић објашњава да је до заблуде дошло, кад су Дубровчани писали о Београду на подручју Бугарске, источно од града Видина. Милојевић ће у "Путопису" објаснити и да је румунска Бесарабија добила име од Беле Србије, како се звала у античко доба.
На крају, ваља рећи да је садржај ове књиге више него драгоцен, јер је у питању грађа - добродошла за различита научна истраживања. Књига је и актуелна, посебно у светлу тренутног шиптарског сецесионистичог покрета у Старој Србији, па је неопходна и за кућну библиотеку. Може се наручити код Издавачког књижарског предузећа "Никола Пашић", Београд, Трг Николе Пашића бр. 9, телефон: 011/3223511. (Ових дана ће издавач објавити и четврту књигу - Путопис из Српства, раније објављен 1887. и 1888).
Београд, мај1998. Писано за "Јединство" у Приштини
 
"ПУТОПИС" - МИЛОШ С. МИЛОЈЕВИЋ

Београдска књижара "Никола Пашић" издала је репринт тротомног Путописа знаменитог српског историчара из прошлог столећа Милоша С. Милојевића. Овај умни Србин, рођен у Црној Бари 1840. године, неуморно је крстарио Старом Србијом (или Правом Србијом, како ју је он називао), настојећи да отргне од заборава сјај српске цивилизације, чије корене је налазио у столећима и миленијумима пре Христа. Понирања у тако давну српску повест, омогућила су му документа на старогрчком, старолатинском и хебрејском, која је он, са лакоћом, читао. Завирио је и у кинеску царску архиву у Пекингу, где је нашао податке о српској убојној коњици на граници кинеских провинција, али и о српској култури и просвети, о којима је кинески дворски хроничар имао високо мишљење.
Понесен својим открићима из искона, Милош С. Милојевић је пожурио у Стару Србију, у којој је турска власт направила културолошку пустош. Није било старе српске грађевине, а да није била намерно разваљивана. Где год се на камену налазио траг српског записа, тај камен је ломљен. Арбанашке разбојничке чете су крстариле српским насељима и, уз подстрекачку политику Турске, вршиле су.најокрутнији терор над Србима. Милојевић ће први забележити да су Турци забрањивали изговор речи "Србин" и "српски" на јавним местима.Једна искрена српска потурица ће објаснити да су те речи за Турке политички изрази и да упућују на најгорег непријатеља државе и ислама. Уз тако однеговану мржњу према Србима, турске власти, па и најнеобразованији Арбанаси и потурице, чинили су све да Милојевићу спрече археолошка истраживања, па су га, чак, онемогућавали да преписује записе са камених комада из порушених православних храмова.
Мада запањен нецивилизацијском политиком Турске према баштини српског народа, она му није тако тешко падала у поређењу с крвавим поприштем у Старој Србији, где су Турци, често, убицама плаћали за српску главу. Милојевић ће занемети, али ће, без коментара, записати да су једног дана Арбанаси и потурчењаци уморили у Приштини, без икаквог повода, 280 Срба!
Милојевић, с тугом, бележи да су на српско-турској граници султанови цариници и војници говорили течно само српски језик. Турски и арбанашки су натуцали, иако су нападно истицали да су Турци, односно Арбанаси. Турско писмо уопште нису разумевали, па их је Порта упознала да ће држављане Кнежевине Србије препознати према пасошима; које ће им турске власти издавати само у црвеној боји. Путопис врви и од других, срцепарајућих, података. Тако, хоџа међу њима слави Ђурђевдан, а Милојевићев водич "Турчин" Светог Николу" Затим, "арбанашка" и "турска" деца свирају на фрулама српске песмице и играју српска кола. Друга још не знају! Аутор бележи да се српско племе претапа у непријатељске редове. Забележи то на примеру Приштине, у којој је 70 кућа арбанашких, 40 кућа черкеских и 260 турских. Српских кућа је 350, а најжалосније је што је 2.600 кућа припадало српским потурицама и што је још између 2.000 војника у гарнизону и између 180 жандарма била потуричка већина. (Кад би се данас могли идентификовати потомци ових исламизираних Срба, сигурно је да би смо их нашли као Шиптаре).
У свом Путопису, Милојевић ће забележити окрутне поступке и европских хришћанских држава према Србима и српској кнежевини. Упознаће нас да су европске дипломате наметале обавезу да се њихови Држављани у Србији изузму из надлежности кнежевске власти да " не би плаћали ни цару харача, ни Богу колача". Тако су им трговци згртали огромне зараде на српском тржишту, не хајући што тиме штете привреду мале и неразвијене Кнежевине. Таква европска охолост и гордост ишчезавала је пред турским великодсотојницима, о чему пример даје понашање енглеског конзула. Он је подносио да му београдске паше истресају пепео из лула на шешир - док му је био нз глави.
Милојевић бележи да од Европе треба очекивати велику опасност за српску баштину јер је приметио да њени интелектуалци настоје да се о њој што мање зна. Управо га је такав европски поступак подстицао да крене у сакупљање српског културног блага - сачуваног у усменом предању народа. То ће образложити овако: " Овим ће се јединим размрсити све сплетке и интриге, којима су нас сви народи европски - непријатељски и пријатељски, са свим својим лажним научењацима, обавили и уплели, као паук мушицу".
Наш народни гениј је, много пре Милојевића, открио подмукле намере хришћанске Европе према Србима, што се може видети и у епској песми из Путоииса - Сан Царице Милице, где се Европљани приказују у истом светлу као и Турци:
"... То је војска тих Латина црних,
Што нам нашу земљу отимају,
Што нам шокче Србадију луду,
Србадију луду, недораслу..."
Познато је да је Милојевић сакупио више епских и лирских песама него Вук и још неколико других скупљача заједно, па је права штета што и оне нису раније објављиване и превођене на стране језике. Његова прва књига народних песама из Старе (Праве) Србије објављена је 1869, друга 1870. и трећа 1875. године. У њихову вредност, без обзира на неке мањкавости, не треба сумњати, јер само по овом стиху из песме Сан Царице Милице, видимо да у Вуковој збирци нема описа европских злодела у српским земљама. Нема шта, Вук се морао повиновати бечкој цензури, која није имала утицај на Милојевићев рад. То се види у Путопису, којим ће наш научник бацити рукавицу Бечко-германској историјској школи и, између осталог, навести да је Земун у средњем веку био српски град и већи од Београда, а да је тврдња о томе да је Београд био у саставу бугарске државе, нетачна. Милојевић објашњава да је до заблуде дошло, кад су Дубровчани писали о Београду на подручју Бугарске, источно од града Видина. Милојевић ће у "Путопису" објаснити и да је румунска Бесарабија добила име од Беле Србије, како се звала у античко доба.
На крају, ваља рећи да је садржај ове књиге више него драгоцен, јер је у питању грађа - добродошла за различита научна истраживања. Књига је и актуелна, посебно у светлу тренутног шиптарског сецесионистичог покрета у Старој Србији, па је неопходна и за кућну библиотеку. Може се наручити код Издавачког књижарског предузећа "Никола Пашић", Београд, Трг Николе Пашића бр. 9, телефон: 011/3223511. (Ових дана ће издавач објавити и четврту књигу - Путопис из Српства, раније објављен 1887. и 1888).
Београд, мај1998. Писано за "Јединство" у Приштини
 
...О РАСРБЉАВАЊУ
ОТРГНУТИ ДЕЛОВИ СРПСТВА

Ратови против Срба трају стотинама година, уз незаустављиву намеру да се делови српског становништва одроде и преведу у друге националне заједнице. На овоме су својски истрајавале суседне државе, али и азијска Турска и европске силе: Немачка, Француска и Енглеска. С њима у савезу (некад отворено, некад прикривено) приљежно је деловала и Католичка црква. У последње време, и ратујући и асимилирајући, против Срба су и Сједињене Америчке Државе. И многобројни амерички (потчињени) савезници.
Иако су мање присутне у уџбеницима (или у њима прикривене), доступне су чињенице о вековном савезу Француске и Енглеске с Турском. Овим савезом је балканско подручје држано у турском ропству -да би се азијска сила одобровољила освајањем дела Европе и да, због тога, не би угрожавала колоније Западноевропљана. У исто време, служила је и као вечни укротитељ Аустрије и Русије, па, тако, ни ове две силе нису биле у могућности да угрозе светско господство сила са Атлантика.
Да се не задржавамо на објашњавању овако опасног српског окружења, завиримо мало у сопствену душу - па да видимо да ли смо морали да будемо вечни губитници. Јесмо ли ишли наруку непријатељима и јесмо ли им, како народ каже, били погодни за обраду?
 
На удару Срби католици
Познато је да је Ватикан, с Венецијом, Мађарском и Аустријом -господарима пространих српских покрајина, чинио све да отуђи Србе католике од Срба православаца. Истовремено су део православних Срба преводили у католицизам, припремајући и њих за утапање у другу нацију - обично хрватску, али и немачку, италијанску и мађарску.
Стари Срби католици и они свеже покатоличени опирали су се (са доста успеха) кроатизацији све до почетка 20. столећа.
Ово столеће је било најпогубније за српски народ и католичке и православне вере (да не спомињемо, овог пута, Србе муслимане). И старији и новији католици су преведени у хрватску нацију, а православнима је био одређен потпун геноцид - физичко уништавање или изгон из западних у источне области.
Данас нема више ниједног Србина католика. Као да је само Србима на свету, канонима Католичке цркве, забрањено да буду католици!
 
Српске оазе препуштене непријатељу
Зашто су се стотине хиљада Срба католика тако лако предале; заборавиле своје порекло и приступиле хрватској нацији, чијим језиком, пониклим у Загребу и Загорју, нису ни знали да говоре? Објашњење је једноставно, али и поразно за Србе. Српска нација је своје енклаве - на које би непријатељ усмерио деловање, обично, лишавала помоћи. Тако су оне, без заштите српске државе, или без ослонца на суседне српске заједнице, постајале лак плен непријатеља - предодређен за отуђење, истребљење или прогон.
У ово се можемо уверити само прелиставањем једног броја недељних новина Срба католика у Дубровнику из 1901. године.
У њему ћемо видети да тадашњој генерацији Дубровчана и других Далматинаца католика није падало на памет да су ишта друго сем Срби. Наравно, међу њима је било оних који су прихватали ватикански и аустроугарски програм превођења Срба католика у Хрвате. Али ти пропагатори нису имали виднијег успеха у Дубровнику и Далмацији у време кад су ове области биле под аустроугарском окупацијом. Успели су тек у Краљевини Југославији, држави коју су створили Срби 1918. Тад је скоро целокупни живаљ Далмације, Дубровника и јадранских острва почео да се осећа Југословенима, а касније Хрватима. Та држава, с претежном српском већином, није заштитила идентитет тог дела српског становништва, иако је он међу католицима негован с истим жаром као и код православаца!?
Да бисмо се уверили у приврженост католика Дубровника и Далмације српству, узећемо делове неких чланака из недељника Дубровник, од 22. септембра 1901. године, друго издање. У њима ћемо видети да су се Дубровчани и Далматинци католици борили за очување српског идентитета, а да Срби из осталих крајева нису ни примећивали да таква (немилосрдна и одсудна) борба и постоји.
Лист је, до тада, излазио 10 година. Власник и главни уредник био је Антун Фабрис, а штампан је (латиницом и ћирилицом) у Српској Дубровачкој Штампарији Антуна Пасарића.
Стубац на првој страни је насловљен овако: Обљетница смрти Дм. Ивана Стојановића. Редакција је, у њему, обавештавала читаоце: "На 19. о.м. навршила се година дан од смрти Дубровчанина, чије је име познато широм нашега народа, јер је нераздвојно везано с повјешћу наше борбе посљедњега времена.
Каноника декана Дум Ивана Стојановића оплакао је овај наш лист, који се је покојниковијем радовима китио од постанка свога; оплакао је Дубровник, који је у покојнику љубио и частио репрезентанта старе дубровачке углађености, учености и тријезности; оплакао је српски народ, који је у њему изгубио неустрашива бранитеља народнијех аманета.
Али није само пијетет према успомени Стојановића, што нас потаже да га се данас сјетимо. Сред ове густе навале противника на српско име, успомена Стојановића може да нам улије нове снаге да устрајемо у борби..."
Каква је пропаганда за расрбљавање Дубровника била на делу, пише и у овом чланку:
"... Стојановић, напокон, бијаше остарио у проучавању дубровачке прошлости; њему, велимо, нијесу могли импоновати приговори модернијех велико-хрватскијех фалсификатора дубровачке повијести. Противници су му могли загорчити дане, али га нијесу могли свратити с пута којијем је ходио..."
 
Кроатизација Дубровника и Црне Горе
И према осталим текстовима у недељнику Дубровник, види се да су Срби католици доживљавали великохрватску пропаганду као мору, слутећи будући хрватски покољ српског народа. Нажалост, на таква, правовремена, упозорења Дубровчана, Срби се нису обазирали. Тако је великохрватска пропаганда и потомство дичних Срба Дубровника, од јаслица до универзитета, неговала у убеђењу да припада хрватској, а не српској, нацији. И овај број часописа Дубровник упозорава на разорну антисрпску пропаганду у дечјим обдаништима: " Велико-хрватска пропаганда у дјечјем заклоништу - Пишу из града: Случајно сам се на средњем Коналу два пута намјерио на дјецу из заклоништа, гдје шећу. Први пут, назад два мјесеца, била је недјеља по подне, слушао сам их, гдје у све гласове пјевају: 'Марш, марш, Дубровник је наш; један, два, три, на двор Срби сви' (двор = напоље, примедба писца чланка). ... За оваки поступак не кривим малену дјецу, већ оне који их одгајају, а то су пречасни Анте каноник Лиепопили и милосрдне сестрице. Аутономи и Срби, у првом реду су дјечије заклониште подигли, а сада она дјечица, наравски научена, шаљу своје добротворе из Дубровника. Ово је диван хрватски морал! "
Да су Срби католици имали свакодневних мука с Хрватима и оним Србима који су плаћени да буду "Хрвати", види се у свакој рубрици овог часописа. Тако у кратким вестима пише:
"Лажи Црвене Хрватске - У прошлом броју, Црвена Хрватска "гврдила је: да су у демонстрацији од претпрошле недјеље учествовали један војнички добровољац, два сина г. Ланзе; да је демонстрацију приредио италијански консуо; да се је клицало 'Живјела Италија'.
Г. Ланза послао је исправку Црвеној Хрватској, да његова два сина нијесу била у Дубровнику; војничка власт, строгом истрагом, увјерила се да дотични добровољац није учествовао у демонстрацији; што се тиче посљедње двије денунције, нема ни Црвена Хрватска образа - да их више понови".
Друга вест: "Тако је - Црвена Хрватска биљежи, да су Срби ишли на поглаварство тражити дозволу, да им се допусти носити оружје. То је истина. Дознало се је, да су неки хрватићи одлучили испребијати петорицу омладинаца, те су се исти обратили поглаварству за заштиту..."
Трећа вест: "Далеко од памети - За хрватске политичаре може се казати, да је њихово гесло: "Далеко од памети', то је наш одговор на ону, од њих у листове протурену, вијест да су Срби католици Дубровника пријавили надбискупу задарском пријелаз у православље..."
Кроатизација Срба католика је Дубровчанима изгледала далеко од памети, али је, ипак, напредовала јер су јој творци били Ватикан и моћна Аустроугарска, а касније су јој наруку ишле Краљевина Југославија и СФР Југославија. Почетке кроатизације, уз државну помоћ, изврсно запажа уводничар Дубровника. те давне 1901. године: "Ми не можемо ни за час помислити да начелник града др Перо Чингрија не зна генезу опћинскијех избора у Дубровнику и узрок, зашто је хрватска странка морала доћи на опћинску управу. Па кад он то све зна, и кад се је примио начелништва, тада треба да изводи из тога корака све последице хоће ли не ће ли, слагао се не слагао се. За нас су сасвијем без икакве вриједности гласови, које сваки дан слушамо, бива, да се начелник не слаже с овијем или с онијем што се са стране опћине против Срба предузимље, јер је хрватска странка постављена на опћину, да уништи, ако је могуће, српску странку. То јој је једина и главна задаћа. Друго је све споредно".
Уводничар часописа је, реченицу са својим закључком, обележио црном бојом и тако нам злосутно и тачно оставио упозорење о будућем хрватском уништењу свега што је српско.
Брига Дубровчана над судбином српства истакнута је и објављеним телеграмом Срба католика кардиналу Рамполију у Ватикану, којим се протестује што се Српском заводу Светог Јеронима у Ватикану мења име - уместо "Српски" треба да гласи "Хрватски": "Нека се удостији Ваша Еминенција поднијети на ноге пресветога оца папе Лава Тринаестог изразе жалости Срба католика, житеља старе дубровачке државе, из града и околице, што је у бревуеу којијем се је светојеронимски завод престројио, било мимоиђено српско име, које по повјеснијем исправама и народнијем традицијама и обичајима у странама на које се брев односи савијем превлађује".
Телеграм су потписали грађани Дубровника и насеља у околини, а најављено је Ватикану да ће потписе доставити и остали Срби католици, Далмације. Папа Лав Тринаести је оклевао, а онда је 1903. одговорио на овај телеграм и потврдио да су католици Дубровника одувек били Срби.
 
О подели католика на Србе и Хрвате, писао је и Глас Црногорца у броју 36. и тај чланак је пренео Дубровник: "Црна Гора и св. јереномски завод - Од како је у Аустро-Угарској распирена позната борба између браће Хрвата и Срба, изгледало је већ, као да је и Ватикан пристао уз Хрвате, јер при разним својим манифестацијама, није се могло опазити, да признаје, да има својих сљедбеника и у српском народу, као што их има у бугарском и у руском..."
И овде имамо злосутно и обистињено пророчанство - да неће бити Срба католика, што је светски преседан - у овој светској религији није дозвољен приступ Србима.
Глас Црногорца се даље бави и питањем промене имена српског завода у Ватикану и, поред тога, потврђује да је, од давнина, друго име за Србе било Илири - а данашњи српски академици то поричу:
"Али је 1. августа по новом календару изашао у том смислу један папски бреве, који се дотиче и Црне Горе. Ево у чему је ствар: у Риму је постојао од старина илирски завод Светог Јеронима, у ком су католици и из српских крајева похађали Рим, одсиједали, и у случају болести, њега налазили. Сада се у Ватикану нашло за добро, да се с тога завода избрише илирско име, и да се намијени образовању католичких клирика, рада и језика хрватског - изрично: про цроатица генте. Но, то се, нас још ништа не би тицало, да се у тај хрватски народ не убраја и барска Арцибискупија.
Ми бисмо тој одлуци Свете Столице могли доскочити, шаљући наше католичке клирике за више образовање на другу страну, пошто их у Црној Гори нема хрватског рода и језика, што је услов уживања тог завода; али не можемо допустити да се једним тако свечаним актом једне највише власти црквене уноси туђа политика у наш народ и у нашу државу.
Осим тога, барска Арцибискупија носи наслов Примаса Србије из најстаријег доба српске државне самосталности. Историјску судбину Србије дијелила је, наравно, и ова првосвештеничка столица српске католичке цркве, и Божијим Провиђењем, нашијег дана, Његово Краљевско Височанство Књаз Никола Први ослободио је и обновио ту старославну столицу, обезбиједио је потребне религиозну слободу, и она је тако ступила у нови живот да дијели судбину Црне Горе".
Црногорски писац чланка се, на крају, враћа питању промене имена завода Светог Јеронима и прониче у суштину ватиканске и аустроугарске игре око Хрвата - да би их окренули против Словена:
"Свети Отац у уводу свога писма изјављује своју љубав према Словенству, и да ту љубав и докаже, вели, да мјесто досадашњег илирског завода Св. Јеронима установљује завод за хрватски народ. Српски народ је једна грана Словенства, као што га обухвата и илирско име; а најновија политичка доктрина, наметнута хрватском народу, не признаје и нијече егзистенцију српског народа: и та доктрина одлуком Светог Оца сада се усваја! То очевидно противуречје између његове љубави према Словенству и његове одлуке противне Српству, доказује да Свети Отац није имао на ум одакле потиче и куда смијера та хрватска доктрина, те су његови савјетници, који стоје на челу те политичке струје, могли издејствовати такву одлуку"
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Slične teme

Nina
Istorijske minijature - Flora Sands
Odgovora
4
Pregleda
241
Nina
Nina
Ride the lightning
  • Zatvorena
Uzroci hrvatske istorijske nepobedivosti
Odgovora
17
Pregleda
474
Лекизан
Лекизан
M
Najveće istorijske greške srpskih vlastodržaca
Odgovora
11
Pregleda
436
Ride the lightning
Ride the lightning

Back
Top