Istorijske skrivalice

[drbob]

Кроатизација Босне и Херцеговине
С обзиром да су Дубровчани осетили на својој кожи све методе кроатизације, чињене од стране државе (Аустроугарске) од Католичке цркве и хрватских јуришника, исте такве методе су лако препознавали и у другим српским покрајинама. Зато су у свом часопису уступали простор расрбљавању у Црној Гори и Босни и Херцеговини. За разлику од Црне Горе, аустроугарске власти су биле осетљивије на протухрватске натписе из Сарајева и Травника. То се види и у овом броју "Дубровника", јер је цензура забранила неке текстове о хрватској пропаганди, што је обележено (на белој површини) речима: "Забрањено" и "Заплијењено". Можемо само замислити какав је садржај уклоњен, кад је дозвољено да се одштампа следеће: "Није се ни чудити, кад се господа којој је повјерена управа Босне и Херцеговине, таковим апсурдним подвалама служе, да хрватска штампа једногласно тврди, да је за остварење хрватског државног права, Босна Архимедова тачка.
У нашој милој домовини, у првом реду, може добити штипендију ко није Србин, док би по праву требало обазријети се, при подјели штипендија, на број становника појединих вјероисповјести".
Цензурије умакао и допис из Травника о покушају да се, преко хоџа, почне с кроатизацијом Срба муслимана. "Отраг једно два мјесеца састали су се реис-ул-улема, травањски муфтија и још неколико протународњака у Оборини на планини званој Совић, пошто нијесу смјели у село од народа. Ту су се имали договорити, како ће народу још више пркосити.
Кад отпочеше јагње пећи и конференцију држати код једне стаје, изненада удари гром у стају, што их присили, да прибјегну на друго мјесто код једног пласта. И ту одједном ударе два грома – један за другим и запале стог, као и прије стају. На то се конференџије преплашени разбјегоше и главом без обзира трчаху сат и по, да се више нијесу могли састати..."

 

[drbob]

Занемарена упозорења
Ако размислимо ради чега је само у једном броју српског дубровачког часописа, пре сто година, овако упорно скретана пажња на опасност од великохрватске делатности, морали бисмо признати тадашњим Дубровчанима да су потпуно прозрели њене циљеве. Тоје њима за дивљење, али и за прекор потоњим генерацијама Срба - све до данас, који се нису усуђивали да усвоје такве закључке, ни онда кад су својим очима видели страховити хрватски (милионски) покољ Срба у Другом светском рату. Очигледно, Срби нису бдели над својом заједницом и то је најпресуднији узрок неколико узастопних српских трагедија двадесетог столећа. Све је друго споредно; и опаки мали народи у српском суседству и грамжљиве велике силе са Истока и са Запада.
Вратимо се чланку из Дубровника о годишњици смрти великог српског прегаоца, католичког свештеника Дум Ивана Стојановића, где писац истиче превасходност бриге о народном бићу:
"У свему његовом дјеловању, Стојановића је водила велика љубав к Дубровнику и увјерење да је само српски народ, који је Дубровнику дао језгру његовог народног бића и без којега Дубровник у прошлости није могао живјети, позван да и у будућности бдије над овијем сјетнијем развалинама слободе".
Мај, 1999. Писано за "Збиљу"

 

[drbob]

ХРВАТИ КРАДУ СРПСКЕ ПЕСМЕ

Данас се у Загребу могу прочитати јадиковке о томе да је хрватски језик препуштен Србима. Тако, хрватски лингвисти, све упорније, тврде да је српски књижевни језик узет од хрватског пучанства у Херцеговини. Ти лингвисти, и други учени Хрвати, не обазиру се на чињенице да право хрватско пучанство живи у Загребу и покрајинама изнад Загреба, у Загорју, и да то хрватско пучанство говори језиком који се разликује од српског језика исто толико колико и други словенски језици: пољски, чешки, словачки и словеначки. Да ли су Загрепчани говорили и тим хрватским језиком у 19. веку, питање је на које треба потражити одговор. Неки хроничари су тада забележили да Загрепчани, претежно, говоре немачким језиком и да о неком " херцеговачком хрватском" немају појма.
Још је француски лингвиста Сипријан Робер, у свом делу Свет Словена, написао (1852) да су Срби наивно уступили свој језик Хрватима, који ће, помоћу њега, присвајати српску књижевност, културу, историју и затим ће Србе асимиловати, отимати им земљу и вршити геноцид над Србима. Пророчанство овог Француза, како видшло, обистиниће се у следећих 150 година.
Кад је Вук Караџић изабрао херцеговачку варијанту српског језика за књижевни, у овој српској покрајини није се знало за Хрвате. Тамошњи католици, као и они у Босни и многи у Далмацији и Дубровнику, знали су да су Срби. Чак су и католички свештеници из ових крајева, себе препознавали као Србе. Међу њима су и умни Дубровчани: дум Иван Стојановић (1826-1900), каноник и декан Дубровачке столне цркве и дон Јаков Групковић. Дум Иван Стојановић је написао у српском листу "Дубровник": "Србин си по роду и по обичајима; у српству ти је једини спас; вјера ти, ни најмање, не пријечи да будеш Србин", а дон Јаков Групковић је забележио велику истину: "Ех, по Франку, хрватство је кљусе на којем Швабо по Босни шета".
О још неким знаменитим Србима католицима, оставио нам је податке Лујо Бакотић, у књизи Срби у Далмацији, Београд, "Аполон ко", 1991: Медо Пуцић, Матија Бан, др Игњат Бакотић, др Влахо Матијевић, проф. Нико Матијевић. С. Кастрапели, Марко и Мирко Кастрапели, др Антун Пуљези, Антун Фабрис, др Ловро Павловић, Перо Будмани, Јосо Михаљевић, Винкентије Бутијер, Јово Метличић, Казимир Лукетић, Јово Матичић, Иво Ћипико, Анте Монти и други.
Најбоље сведочанство о " хрватском херцеговачком језику ", оставио нам је католички свештеник, Србин, дон Иво Рајич, својим протестним писмом "Матици хрватској", која је његове прикупљене српске песме, прогласила хрватским народним песмама:
"На знање "Матици хрватској", из Херцеговине, Требиња, у Јулију 1896.
Кад сам ја потписани био године 1884. гимназијалац у Дубровачком сјеменишту, имао сам професором Српског језика (у школи се звао Српско-хрватски) дум Балда Главића, сада, чини ми се, пароха на Шипану. Мене је велечасни дум Балдо Главић свјетовао, е би било лијепо да покупим у Херцеговини неколико народнијех пјесама, што се уз гусле ките - па да те пјесме дум Балду донесем, јер да он има још таковијех пјесама, што је, и он исти, сабрао из народа.
Ја сам се био одазвао своме професору и, преко празника школске године, у свом родном мјесту, у Драчеву, искупио лијепих Српскијех пјесама. То сам предао дум Балду Главићу, дошавши у Дубровник, почетком школске године, а то је било 1884.
Изјављујем како мени дум Главић Балдо није казао никада како ће се те пјесме једном звати: "хрвацке" - јер, да би ја то био знао, не би их, доиста, дао да се тако називају.
Што велечасни дум Бладо Главић о томе мене није опоменуо, биће да није ни он онда знао мисао " Матице хрвацке ", а тоје вјеројатно пошто се казало са стране "матичне ", е ће се пјесме што "матица " примати буде, назвати "народне", а не "хрвацке народне пјесме". Тако је, под именом "народне пјесме", матица хрвацка прикупила силесију пјесама у десетерцу, најсавршенијем Српском стиху.
Знам да је дум Балдо Главић много пјесама " матици хрвацкој " опремио - али ја нисам овластио нити кога да од мене сакупљене пјесме "хрвацкијем прозивље ". Осим тијех пјесама ја сам и сам напосе у Загреб спремио неке пјесме "матици хрвацкој", мислећи како ће матица, доиста, те пјесме само " народне " назвати; а јесу ли то Српске народне пјесме, могао би свак увидјети, само кад би исте проштио. Ја вјерујем да ће "матица хрвацка" нетакнуте оставити оне моје пјесме: те како такове, нека их слободно тиска -јер ја потпуно вјерујем да ће оне саме зборити има ли право, или не - " матица хрвацка ": Српске народне пјесме назвати "хрвацкијем".
Називу "хрвацке народне пјесме", што ће "матица хрвацка" ударити на чело збирке сакупљенијех "народнијех пјесама", не дајем никако својега гласа - знам да су ту вршене, осим од мене скупљенијех Српских народнијех пјесама, још и добар дио са другијех страна. Тако, знам прем добро да је благопочивајући дум Перо Марковић, истог времена, кад и ја, купио Српске народне пјесме по Херцеговини. Покојник је наособ у Храсну, котару Столачком, сабирао то народно благо.
Ја сам прегледао те пјесме, забиљежене од пок. дум Пера - оне су, згољно, Српске: у њима су слављени Српски јунаци - а уособ, у једној се пјесми дивно описује ношња Српског света - стога је пјесма задојена најкласичнијим језиком - најљепшим фразама. О тој пјесми, јер је сасвим дуга, писао је пок. дум Перу тајник "матице хрвацке",ево шта: "Она Ваша дуга пјесма, неће се штампати, јер се у њој не разабире јасно што се има разумјети".
То сада могу казати да је "Костренчић" тако, зар писао што је видио гдје она пјесма, дуга јесте, најсрпскија - али, то не би смјело у књижевности хрвацкој запињати; та зар није све српско благо, што данас добра у књижевности код Хрвата има?
Дум Перо Марковић спремио је "матици хрвацкој" 14.000 стихова. Ја сам са пок. дум Пером често надносио се над те пјесме - разговарали би се доста о љепоти тијех Српскијех пјесама и живу жељу имали да се оне тискају - али не под именом - под одором којој оне саме јасно зборе: "нијесу за ме!"
Да је пок. дум Перо Марковић, као и ја, љубио свој Српски народ, зна свак који га је познавао и ко хоће да се не забашурују истините ствари. Али, мени је најпосле драго што у збирци "матичној" има лијеп број Српскијех пјесама! Нама, Србима и Хрватима не може бити напосе посијано књижевно поље - у том увјерењу да је башка вјера, башка народност - башка политика, башка књижевност, могу не замјерити "матици хрвацкој " што би радо дала тискати у својој збирци и примљене и многе Српске народне пјесме - ама није право, нити увиђавно, код матичнијех људи, назвати (при данашњој Српској свести) што је Српско, само хрвацкијем.

 

[drbob]

Дум Иво Рајич, парох"

Како видим, дум Иво Рајич је у 19. веку сусретао само српску свест међу католицима Херцеговине и није могао замислити да ће, српском небригом и сталном хрватском индоктринацијом у тој српској средини, бити однегована таква мржања према српском роду, каква је данас.
"Јавност", 29. 6.1996

 

[drbob]

РОДОЉУБИВА ПОЕЗИЈА

ЗАВЕТ СРПСКОМ РОДУ

"Србобранке", тротомно дело српске родољубиве поезије, објавила издавачка кућа "Невкош" из Новог Сада
Издавачка кућа "Невкош" у Новом Саду, уз спонзорство Матице исељеника Србије, објавила је тротомну збирку српске родољубиве поезије, објављиване у дневним листовима и часописима у прошлом и првим деценијама овог столећа. Наслов сва три тома (сваки са око 300 страница) је " Србобранке ". Позајмљен је од српског родољубивог песника Ристе Милића, који је тако назвао збирку својих песама, штампаних на Цетињу 1870. године. Дело је приредио, уз велико умеће, ДејанТомић, књижевник из Новог Сада.
Ова збирка обухвата српску песничку реч са подручја Босне и Херцеговине, затим из Далмације, Хрватске и Славоније и из старе Србије и Црне Горе. У предговору збирке из Босне и Херцеговине песник Рајко Петров Ного вели: "А што се умјетничке вриједности ових пјесама тиче, довољно би било, рецимо, пратити како се само један, у почетку не нарочито разазнатљив - скоро нејачак, глас издваја у моћно пјесничко име са снажном акустиком - Алекса Шантић - па да овакав избор оправда постојањем."

 

[drbob]

Поруке песника
Рајко Петров Ного, више него за уметничким досезима ових песама, трага и за оним о чему нам преци ("свјесни значаја сваког штампаног слова") говоре. Њихове поруке је лако разумети, а на потомцима је да виде зашто те поруке нису остварене - онако како су то песници, надахнуто, предвиђали. Основни завет српском роду, уочљив у свакој од око хиљаду песама овог песничког зборника, говори о потреби неговања свести да су Срби: и православци, и католици, и мухамеданци. Сви они, који живе у старој Србији, Црној Гори, Херцеговини, Далмацији, Босни, Лици, Кордуну, Банији, Славонији, Барањи и Срему.
Суштину свега чиме је била занесена родољубива српска интелигенција у прошлом столећу, изразио је (1899) Богдан Крајишник, у песми посвећеној тројеверној - једнокрвној браћи: "Ја сам Србин"! ... Три су вјере ал' крв једна / Једном истом циљу води. И једна нас мајка роди... "
О српству Дубровника, узнесено пише непознати становник овог бисера српске Далмације, потписујући се псеудонимом "Бич":
"... Дубрава Сињег мора / Српством се опет кити! / Озарен српском свијешћу / Дубровник жезло прима..."
О српству у прошлом столећу, мада је то забрањивано у српским покрајинама Аустроугарске, најодважније и с дозом највећег усхићења, певају Срби муслимани, истичући истовремено, свој отпор окупатору и са Босфора и са Алпа. Најбоље је то изразио Омер Скопљаковић (1887) у песми Жеља, чија би само једна строфа, да је среће, морала да баци на колена (ради молбе роду за опроштај) све данашње несрећнике, који, од Бихаћа до Новог Пазара, раздиру национално ткиво свог (српског) рода.
Кад објављује своје песме Авдо Карабеговић, он свом презимену даје и ознаку своје националне припадности - Србин и у фусноти, обавезно: "У потпису, никакве фалсификације нема". Његову песму "Ох, ша љубим ше...", не би имао подстицаја да испевава припадник ниједне друге нације, сем српске. Јер, на пример, Арапима не треба доказивати да су они Арапи и кад су муслимани и кад су хришћани. Тако ни Шиптарима. Они су увек Арапи, односно Шиптари: Србин Авдо Карабеговић је био свестан могућег српског (међуверског) посртања с братоубилаштвом (подстицаног од стране великих сила) па је преклињао да се Род и Отаџбина воле.
Ови наши преци видели су ђаволску игру великих сила на српској земљи и уочили су да ће, ради својих империјалних интереса, да покушају закрвити Србе - негујући и распирујући њихову религиозну нетрпељивост. Ђура Јакшић ће песмом Јевропи, означити коваче српског и зла других народа: "Теби певам, теби тиранко!/ А дух ми мори отров и гнев/ Увреда твојих жаоци јетки/ потпаљују ми пламени спев..."

 

[drbob]

Права малих народа
Шпанац Педро де Сијеса де Леон је још 1550. године, изразио згражавање над неделима Западноевропљана. "Где год су, прошли хришћани, освајајући и откривајући, ту као да је прошао пожар, који све гута." Амерички гувернер Џорџије Џорџ Гилмер оставио је писмену потврду (1930) како се велике државе европске цивилизације понашају кад остварују своје интересе на територијама малих народа: "Уговори су били средство помоћу којег су неуки, својеглави и дивљи људи наведени да одустану од оног на шта сви цивилизовани народи имају право. "
Против таквих настојања силника, поред Ђуре Јакшића, умакали су у мастионицу своја пера и други српски песници, вапећи за разумним понашањем Срба. Тако, Србин муслиман потписан као "Аливерић Тузлак" (1898) објављује песму 3нам ја шта сам и каже: "...Ево пјесме, није вјешта / Ал' за својим лети јатом./ Немојте ме више врјеђат'/ Зовите ме Србом,братом!"
За крај овог приказа поезије Срба, муслимана из Босне и Херцеговине, у којој је некад владао краљ Србљен Твртко Први, упамтимо (сви) поруку Абдулаха Заде, из његове песме Српска вила (1998):
"... Ох, не плачи вило,утри горке сузе! / Јер већ сунце мило и нама се рађа,/ Брат се с братом мири, престануће свађе!/ И Србин ће стрести, опет, тешке узе!!! "
Удишући пуним плућима крепки дах ове чисте непатворене и лековите песничке читанке, над њом се, тако мудро и проницљиво, намеће и закључак из рецензије великог српског песника Рајка Петрова Нога. "А како нам се невесела историја почела да понавља, може се догодити да у неким до јуче нашим крајевима ови штампани биљези буду једини трагови нашег постојања тамо. Оно што је некада било на ободима српства, сада је понегдје дубоко у непријатељској туђини..."
Објављено у "Јавности" 213.1998. у "Ослобођењу" - 13-14.01.1998. и "Политици" -4.4.1998.

 

[drbob]

БОСНА ПОЛИГОН КУРАНА

Шта да мисли човек немуслиман у држави, чији му председник упути поруку следеће садржине: "Не може бити мира, нити коегзистенције између исламске вере и неисламске вере и неисламских институција... " ?!
Немуслиман у исламској Босни и Херцеговини Алије Изетбеговића не може а да не доживи зебњу и страх, јер ове речи наслућују ратне бубњеве, а иза њих ону војску која је пет стотина година уништавала државу, име, језик, културу и религију српског народа.
На данашњим територијама Босне, Херцеговине и Далмације још у 10. веку, византијски цар Порфирогенит спомиње и описује Србију. Та српска држава, на територији данашње Босне и Херцеговине, како видимо, постојала је две стотине година пре Немаљине Рашке, која ће, тек почетком 13. века, почети да се зове Србијом. Данашње становништво Босне и Херцеговине, нема спора, углавном је потомство становника средњевековне Босне, о којој пише грчки цар Порфирогенит као о Србији. Откуд, онда таква жеља код Алије и његових следбеника за уништавањем сваког трага српског народа и језика у данашњој Босни и Херцеговини?!

 

[drbob]

Пут бешчашћа
Одговора нема. Рата, жестоког и са стравичним последицама, између потомака, некад истог (српског) народа - подељеног на три религије, има. Муслимани су, као најбројнији - бар по званичним статистичким подацима, најодговорнији за овај самоуништавајући рат. Муслимани су, на својим ратним заставама, исписали и почели да спроводе ратне циљеве, примерене циљевима најљућег страног непријатеља. Тако су кренули најопаснијим и најбесчаснијим путем своје сопствене "историје".
Ваљда свестан све погубности овог пута бешчашћа Срба - муслимана, један мој познаник муслиман се пожали на злу судбину свог народа, подвлачећи да нико данас није крив зато што му је неки непознати предак, некад, из православне религије прешао у муслиманску.
Исправио сам га, додајући да не треба оптуживати давног претка,јер његове кривице, с патриотске тачке гледишта, можда, уопште нема. Он је, најчешће, прелазио на ислам да би избегао погубљење, отимање деце, напад на част женске чељади, губитак имовине и смрт од глади. Тај предак имао је, изнад себе, сабљу моћног окупатора и биоје присиљаван да ратује против свог рода и своје земље. Међутим, данашња генерација муслимана није присиљавана на тако нешто, па ако ова генерација бира пут бешчашћа, онда је крив сваки припадник живуће генерације, а не неки давни,непознати, предак.
А пут бешчашћа (одрођавање од свог рода, државе, баштине) није уписан само у Исламској декларацији Алије Изетбеговића. Нажалост, њиме је одисала целокупна културна и просветна делатност у бившој Социјалистичкој Републици Босни и Херцеговини. То је довело дотле да се муслимани, тако масовно, уплету у заблуде, које су им, данас, постале звезде водиље: сопствена нација и муслиманска држава. Обе заблуде су "научно" објашњене као коначне истине.

 

[drbob]

Од етикета до нације
За стварање муслиманске нације, послужила је средњевековна политичка етикета, којом је Ватикан православну цркву у Босни прогласио нехришћанском, називајући је час шизматичком, час богумилском, час бабунском или патеренском. А она је била само православна и национална, што су, својим научним радовима, доказали Васо Глушац и Драгољуб Драгојловић. Читајући њихове радове о средњевековној босанској држави и религији, намеће се закључак да је босанска православна црква отишла корак даље у независности од православне цркве у Немањиној Србији, за време Светог Саве. У Босни се нису употребљавали грчки називи за свештенство, па зато, уместо патријарха, имамо дида итд.
Да је становништво предтурске Босне и Херцеговине било православно, а не богумилско (за богумилство се веже право на стварање муслиманске нације, данас) најречитије говоре чињенице да су први бегунци из Босне, пред Турцима, били православци, јер су на новим стаништима у Венецији, Аустрији и Мађарској, одмах, подизали православне цркве, ако им је нова власт то дозвољавала. Ово би нам тврђење, најрадије, оспорили католички свештеници, али, управо, њихова документа пишу о босанском средњевековном живљу, као српском и православном. Тако, документа на латинском језику, у фрањевачкој Цркви на Стону, говоре о пребезима из Босне и Херцеговине, око 1460. године и 1483, наводећи да су православне вере. Тако пише и у документима дубровачких архива. Коментаришући их, Српско-далматински магазин. (1839), између осталог, наводи:
"А особито године 1483, кад је Ешбег-паша турски, са великом војском, упао у Херцеговину и покорио Требиње, Попово, Ерцегнови и Рисан, а са тим последњи удар српској власти дао у Херцеговини, многе су тада породице српске, и знатније и незнатније, у Дубровник и у Дубровачку државу добјегле. Од тог времена, тј. од 1500. године, па до свршетка 17. стољећа, о српској цркви у Дубровачкој Републици, као и пређе, ни спомена није било... Приповједају да су људи, док нису своје цркве имали, ишли горе у Труску, или у Петровску цркву, која два сата од Дубровника одстоји, или, у манастир Требнић на литургију, који је, отприлике, шест сати далеко".

 

[drbob]

Цена великог греха
Заблуда о могућности стварања исламске државе, истоветна је заблуди о стварању муслиманске нације. Не само што муслимански покрет још није "морално и бројчано довољно снажан" у Босни и Херцеговини, него и зато што су изворна начела ислама, на која се позива Алија Изетбеговић, неприкладна за стварања модерних држава, поготову на тлу Европе. Само је привид да Запад жели устоличење исламске државе у БиХ, јер он, по ко зна који пут, преко међусобног сатирања балканских народа, само намирује своје рачуне и спроводи своје циљеве.
Најгоре је по Алију Изетбетовића (и његове следбенике) убеђење да ће Босна бити полигон за остварење идеја из Курана, првенствено оне о исламу као најсавршенијој религији, у коју треба да пређу сви становници Планете, јер су све друге религије ("Алах" је тако написао у Курану) само "ниже" развојне етапе ислама. Ова искључивост, тако слична марксистичком тумачењу развоја друштва и марксистичком најсавршенијем комунистичком друштвеном систему, као и свака искључивост, не води добру никога, па ни муслимане бивше Југославије. Јер, као што се није остварила марксистичка светска револуција, неће се остварити ни мухамедански светски ислам.
Питање је колико ће дуго остатак света трпети нетолеранцију муслимана према другим религијама. У многим исламским земљама, верници других религија не могу подизати своје богомоље, у некима, опет, могу - али у облику стамбених кућа, где нема торња и звона, ако су у питању хришћани. У муслиманску свету земљу Хиџаз, где су Мека и Медина, не могу крочити "неверници", иако је то простор изузетних сведочанстава о древеним цивилизацијама. Можда није далеко дан кад ће неко покренути питање, заузврат, забране доласка муслимана у света места других религија. Рецимо, у Рим.
Тако, ако смо се одлучили да се осврнемо на путеве проналажења идентитета муслиманског народа на Балкану, не само у Босни и Херцеговини, намеће се закључак да је то морало да се оствари у заједници са осталим конфесијама, заиста, истог народа. Видеће се да је био грех рушење јединствене Отаџбине Јужних Словена. Тај грех, нажалост, плаћамо сви.
"Јавност". 22. август 1992.
СРБИ И СВЕТ

 

[drbob]

ПРИЛОЗИ ЗА "ЕНЦИКЛОПЕДИЈУ СВЕТСКОГ ЗЛА"

Ако би била написана Енциклопедија светског зла, онда би, несумњиво, највише њених страница било посвећено западноевропско-америчкој цивилизацији.
Ова цивилизација нас упорно убеђује у своју демократију, а посејала је највише зла широм Земље, кроз све векове. Почнимо с временом Римске Империје, кад су, у тој држави, живи људи бацани дивљим зверима. У хришћанско доба, жене су проглашаване ђавољим слугама и спаљиване су на ломачама, по пресудама католичке Инквизиције. Староседелачко становништво Америке је истребљено, уз благослов Католичке цркве. Народ Африке је претворен у робове, а Западна Европа је прогонила Јевреје, или их, силом, католичила, многе убивши - чак и после католичења.
Западна Европа је изазивала најстравичније ратове, у којима су усмрћиване десетине милиона људи. Споменимо само ратне походе Наполеона, Бизмарка и Хитлера.
Како видимо, Запад се захуктао у злочинима, а данас се тако наоружао да ће му бити једноставно, у једном или више будућих ратова, надмашити размере уништавања људских живота у Хитлеровим фабрикама смрти, хрватским логорима смрти и под Трумановим атомским бомбама. Своје смртоносно оружје, Запад је већ пробао у Ираку и против српског народа у Републици Српској и Републици Српској Крајини.

 

[drbob]

Освајање
Никакви морални обзири неће зауставити европско-америчку војску у изручењу смртоносних товара на цивиле. Срби имају искуство о томе, јер су амерички авиони, иако савезнички, на православни Ускрс 1944, побили више Срба у Србији и Црној Гори, него што су то учинили немачки авиони 1941. године.
Сталну окрутност западних држава уочили су наши државници у 19. веку. О томе пише Слободан Јовановић у књизи Друга влада Милоша и Михајла, Београд, Геца Кон, 1933: "Илија Гарашанин је стекао уверење о страховитој себичности европске дипломатије. Према малим народима, она нема ни срца, ни душе; ко год није у стању да се сам помогне, оставиће га да пропадне. Кад јој се говори о правди, она одговара да се ми стављамо на локално гледиште и да не умемо да се уздигнемо на гледиште опште европско".
Видимо да се Европа и данас истоветно понаша. Она, на сваком делу Планете, систематски - према локалним условима, поставља темеље својих стратешких, привредних и других интереса. На Балкану је Европа (сад и Америка) своје интересе остваривала преко хрватских држава, чије успостављање је планирано на штету српског народа - уз отимање српских територија.
Помагање Хрвата, против Срба, као стратешког опредељења Аустроугарске, објаснио је Бењамин Калај, аустроугарски конзул у Београду и, касније, гувернер Босне и Херцеговине. Према књизи Василија Крестића: Српско-хрватски односи и југословенска идеја. Бењамин Калај је записао:
"У Србији сањаре о стварању велике Србије, која би обухватала и БиХ, а касније, можда, Далмацију и Хрватску, под српском хегемонијом. У Хрватској такође, сањаре о једној великој Хрватској, која би обухватала Далмацију, Херцеговину и Босну, а касније, можда, и Србију, под хегемонијом Хрватске.
Једном од ова два елемента, свакако, морамо помагати. Хрвати су образованији, имућнији и живе под сређенијим политичким условима, него Срби. Осим тога, Хрвати зависе непосредно од нас. У нашим односима са Хрватском, крије се кључ јужнословенског питања. Ако би се остварило помирење између Хрватске и Мађарске, Хрвати ће бити први који ће се окренути против Срба, не само у Србији, већ и у самој Хрватској, где има много православних Срба. Према мом скромном гледишту, од једне нове нагодбе са Хрватском, произишао би и један посредан, али не мање важан резултат - а то је закржљавање, па, најзад, и нестанак српског елемента у Војводини. Надаље, како би Хрватска добила слободне руке, безусловно би отпочела тајну агитацију у Босни и, несумњиво, с више успеха, него што је то Србија чинила, јер би Хрвати наишли на симпатије и католика и муслимана...
Хрватско снажење, с обзиром на нас, чим се чини на штету Срба, не може бити опасно по Аустроугарску, јер границе хрватског ширења биће корисне и за нас. Не само да ћемо разделити Јужне Словене, него ћемо и за даље дељење (на Балкану) добити одрешене руке".

 

[drbob]

Асимилација
Да је хрватска држава прилегла да оствари овај план дела "демократске Европе", показују нам најмонструознији погроми хрватске војске над Србима 1914, 1941. и 1991. године. А између ратних вихора, Хрвати су, сходно аустроугарском плану Бењамина Калаја, припремали своје будуће геноциде над Србима. Тако су се припремали и у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији, од 1945. до 1991. године. У њој, хрватски комунисти нису били присталице равноправности и " братства и јединства " свих народа и народности. Поучан је, за нас Србе, један од примера понашања хрватских комуниста и државника у књизи академика Дејана Медаковића: Ефемерис 3, на страни 278:
"Једног дана - казивао ми је Грујић - Владимир Бакарић дође у кабинет код Душана Бркића и замоли да Бркић, као Србин, среди питање обнове сењске катедрале, која је оштећена у рату.
- Знаш, Душко - рекао му је Бакарић - мислим да то треба учинити, малопре је код мене био сењски бискуп Виктор Бурић и замолио ме за помоћ. Обећао сам му, али мислим да је згодније да ти то спроведеш; управо, зато што си Србин.
Бркић је, без речи, пристао и бискуп је добио новац. После тога, Бркића је посетио прота из Плашког, чији син је погинуо у партизанима. Рекао је: - Знаш, Душко, никад нисам тражио нешто за себе, али за општу ствар хоћу радо то да учиним. Као што знаш, усташе су (хрватски војници) у Лики порушиле скоро све цркве. Страдао је и српски Владичин хан у Плашком. Послао ме је народ да те замолим да нам помогнеш. Било би добро да онај свет види да нова власт није против Цркве.
Душан Бркић замоли Бакарића да, овог пута, Бакарић - као Хрват, помогне српски народ, а случај је истоветан. Бакарић га љутито погледа, а затим грубо, својим пискутавим гласом, рече:
- Нећу! Не дам! Ни говора о поправци српске Владичине резиденције у Плашком! Нећу и не дам, и нема ту шта да објашњавам! Бркић је тад схватио и сети се да га је Бакарић једном упитао:
- Добро, Душане, ви Срби овде у Хрватској живите већ стотинама година. Увек сам се чудио: који су то разлози да вас ми, Хрвати, нисмо успели да асимилирамо. Објасни ми тај феномен. Који то враг живи у вама, да сте вековима остали оно што сте били".
Нема шта, Хрватска обавља добијене задатке, па не треба да нас чуди што су на Западу, од 1945, толико помагани хрватски усташки клубови, који су развијали расну мржњу према Србима. У том циљу, Аустроугарска је Хрватску предала Хитлеру, а овај ју је оставио "новом светском поретку". Сваку од ових фаза употребе хрватске државе, благословио је Ватикан.
"Јавност", 25.5.1996

 

[drbob]

ПОКЛАЊАЊЕ СРПСКИХ ЗЕМАЉА ХРВАТИМА,
УКЉУЧИВАЊЕМ У ХРВАТСКУ БАНОВИНУ

Српска наивност је, најпресудније, помогла стварање хрватске државе на српским етничким територијама. Она је (српска наивност), кроз векове, била богомдана полуга у рукама хрватских политичара, који су, корак по корак - до данас, остварили већину од својих државотворних замисли.
Кнез Павле Карађорђевић и српски државни лидери, стварајући Бановину Хрватску, у њу су угурали српске земље Далмације, Лике, Кордуна, Баније, Херцеговине, Босне, Западне и Источне Славоније и Срема. Била је то, по Србе, трагична одлука, која ће омогућити Хрватима да, на њеним основама, олако изграде фашистичку Хрватску, којој ће, од 1941. до 1945, главно опредељење бити биолошко уништење Срба и њихов прогон преко Дрине и Дунава, на исток.
Источни део Републике Српске Крајине треба, ове године, да буде укључен у савремену државну творевину Хрвата. Једино, што нам преостаје, изгледа да је сазнање да су ове области одвајкада биле српске и никад, до 1939, нису биле у саставу хрватске државе, или под управом хрватских феудалаца; кад је Хрватска била под Мађарском и Аустријом.
Те 1939, кнез Павле Карађорђевић и председник Краљевине Југославије Драгиша Цветковић, српски политичар, одчулили су се на решавање "хрватског питања ". Уз остале српске територије, поклонили су Хрватској Бановнини срезове: Вуковар, Осијек, Илок и Шид, у којима је, према аустроугарском попису становништва из 1910, живела српска већина:
Вуковар ...................... 13.502 Србина и.................... 6.565 Хрвата,
Илок............................ 12.214 Срба и ....................... 5.967 Хрвата,
Шид.............................. 14.487 Срба и...................... 11.108 Хрвата,
Осијек.......................... 14.725 Срба и........................ 6.385 Хрвата,
Укупно......................... 50.928 Срба и....................... 29.025 Хрвата
Приликом свог постављања за бана Хрватске, Шубашић је изјавио:
" Примајући Бановину, после хиљаду година, осећам сав терет борбе и напора прошлости и садашњости хрватског народа за слободу и срећу. Дршћем пред задатком, који ми се намеће, али снагу ми улива непоколебљива вера у силу и моћ мог хрватског народа".
Ова изјава хрватског бана и сигнали из владајуће елите у Загребу, покренули су, одмах, лавину антисрпства и антисрпских испада на људе и имовину. Хрватска сељачка странка (која је код Срба приказивана у најлепшем светлу), гурнула је хрватско пучанство на терор над Србима, преко тзв. сељачких заштитиа, с наоружаним чланством, претеча хрватских усташких војних јединица из Другог светског рата. Како видимо, тадашња хрватска власт била је истоветна овој данас, под вођством генерала Туђмана.
Тадашње вести са званичних места у Загребу, гласиле су: "У Бановини Хрватској, неће бити нико трпљен ко нема поверења у Хрвате".
Свакако, овакве поруке тада су узнемириле Србе.у Срему и Источној Славонији. Почетком септембра 1939. године, делегација Срба Шида и Илока посетила је председника југословенске владе Драгишу Цветковића и потпредседника Влатка Мачека, постављајући им захтев да ови срезови, са српском већином, остану у Дунавској бановини. Овом захтеву су се придружили и Срби Вуковарског среза, који је до 1939. припадао Дринској бановини. Вуковарци су предали Резолуцију Влади а армијском ђенералу Милану Недићу, министру војске и морнарице, 2. новембра 1939. године. Уз Резолуцију су предали и пописе становништва ових области из 1910. године.
Уз ове податке, предали су и спискове пописа становништва из 1931. године, по којима је однос између Срба и Хрвата био следећи: 26.342 Србина према 11.839 Хрвата. У Вуковарском срезу су 1939. живели још бројни Немци, Јевреји, Словаци, Мађари, Руси и други. Срби Вуковарци су тражили да се припоје Војводини (Дунавској бановини), или да се дозволи да се народ, плебисцитом, изјасни у којој бановини жели да живи.
Кнез Павле Карађорђевић и Влада Краљевине Југославије оглушили су се о ове, разумне, захтеве Вуковарчана и Срба из других срезова Источне Славоније и Срема. Србима је одговорено "научно", преко професора Правног факултета у Београду др Михаила Илића:
"Шта значе унутрашње границе? Треба знати да у оквиру унутрашњих граница живи оно што је посебно (као да је српско "посебно" у— односу на српско у другим српским крајевима, примедба С.Ј), док преко њих прелази оно што је заједничко и опште... Постоји заједничко народно представништво и један Краљ, и у држави и у Бановини. Те нас унутрашње границе не деле, него су дошле да нам олакшају живот у заједници". (Види се, према овом тумачењу, да српски комунисти у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији ништа нису измислили о унутрашњим границама у држави Јужних Словена. Српски комунисти су ту глупост само преузели од српских грађанских политичара).
У Бановини Хрватској, како рекосмо, почео је терор над Србима већ 1939. године. Поред тога, хрватска власт је, одмах, почела са смењивањем Срба у свим општинским и државним органима и постављала је, уместо њих, Хрвате. Нисмо никад учили да је Влатко Мачек, тада, хрватским кадровима послао тајну окружницу, у којој је наведено да је Споразум о Бановини Хрватској привремен, да су сломљени државна целина и темељ Краљевине Југославије и да треба радити даље на разбијању Југославије. Мачек, на крају окружнице, дословно пише:
"Ових се упутстава треба строго придржавати и нека их позвани тумаче на згодан начин својим присталицама. Треба их чувати као строго поверљиве тајне. За то одговарају вође месних организација. Упуте, пак, дат ће сви хрватски заступници. Напријед сви, за слободу и независну Хрватску! " (Подаци су узети из књиге Јована Пејина, која ускоро излази из штампе: Срби Вуковара у Бановини Хрватској 1939).
"Јавност".27.4.1996.

 

[drbob]

ДУБРОВЧАНИ - СРБИ КАТОЛИЦИ!

Извињење папе Лава Тринаестог због покушаја да српски католички завод у Риму преименује у хрватски
Натко Нодило је, уз Фрању Рачког, утемељивач хрватске историје. Красила га је приврженост истини. Закључке је доносио само на основу поузданих извора и није подлегао притисцима хрватских државотвораца 19. века, који су од научника тражили да своје радове прилагођавају "историјским доказима" о присуству хрватског народа и хрватског језика "диљем" Далмације, Славоније, Срема, Лике, Кордуна, Баније, Херцеговине, Босне, Барање и Дубровника.
Доследност истини Натко Нодило је доказао и својим делом Први љетописци и давна хисториографија дубровачка (ЈАЗУ, Загреб, 1883, свеска 65, стране од 92. до 128), где је, о језику Дубровника, написао овако:
"У Дубровнику, ако и не од првог почетка, а оно од памтивјека, говорило се српски; говорило - како од пучана, тако од властеле; како код куће, тако у јавном животу и у опћини, а српски је био и расправни језик".

 

[drbob]

Архива
Нодило је био потпуно у праву, мада се, данас, не би нашао нико у Хрватској, ко би се усудио да подржи овај њетов научни суд. Признавањем Дубровчана католика за Србе, било би срушено све у темељу званичне хрватске историје, па и тврдња о "повјесном праву" хрватске државе на овај град са српским становништвом и српском цивилизацијском баштином.
Сходно Нодиловом проучавању, и стари архиви Дубровника сведоче да Дубровчани, кроз векове, нису имали никакве сродности са Хрватима. Дубровачки документи откривају да је званични језик Републике био латински, али се, поред њега, помиње и домаћи језик; некад као српски, некад као илирски, некад као славински, некад као влашки, али никад као хрватски.
То што су Дубровчани исповедали католичку веру, као и Хрвати, не говори ништа о сродности Дубровчана и Хрвата. У питању је природа ширења католицизма у српским земљама; на јадранској обали и залеђу.
То је чињено захваљујући доминацији Ватикана, Венеције, Мађарске и Аустрије у овом делу Балканског полуострва. Не знамо да ли се ико, темељно, бавио историјским феноменом да је једино Србима забрањено да исповедају католичку веру!?
Таква студија би открила, поред међурелигијских односа, међудржавна, империјална и расна догађања у Европи.
Да би ово било примамљиво и значајно истраживање, опомиње нас и чињеница да су католици Далмације, Славоније, Херцеговине, Босне, Дубровника и других српских крајева, све до првих деценија 20. века, себе сматрали Србима. Временом су сви они постали "Хрвати" и међу њима нема више оних који се осећају Србима.
Институције Католичке цркве не би саме успеле да преведу Србе, са великог подручја, на католичанство, па онда да их похрвате, да им нису помагале наведене католичке државе: притисцима и привилегијама, а и кроз просветну, културну и информативну делатност. Ове државе су, ради преобраћања Срба католика и Срба православаца у Хрвате, посезале и за голом војном и полицијском силом, што је достигло врхунац у оба светска рата, кад је ово помагала и Немачка. Тако би сваки истраживач лако закључио да је однарођавање и религијско преобраћање Срба било дело европских сила и Ватикана, с примесама најострашћенијег расизма. Хрватска је, у овом неделу, послужила само као њихова продужена рука и окрутни егзекутор.
Подела улога у овом нечасном антисрпском послу, може се уочити на безброј примера покатоличавања православних Срба. Најупечатљивији су они везани за српске православне официре у аустријској војсци. Ако је неко од њих желео да досегне аустријске генералске чинове, морао је да пређе у католичку веру. Такве случајеве су хрватски државотворци будно пратили и одмах су, у своје лексиконе, те Србе убележавали као Хрвате.
Дубровчани су се дуго опирали укњижењу у хрватску рубрику, јер нису пристајали на тако нешто, само због тога што исповедају католичанство. На крају, ту веру исповедају Немци, Италијани, Шпанци, Французи и други народи и ником не пада на памет да их, због тога, сматра Хрватима! Зашто би онда неко Србе католике идентификовао са Хрватима? Дубровчани нису дозвољавали да их религија спутава у народном осећању. За српство су се борили јавно, књижевношћу, просветом, штампом, као и делатношћу у различитим друштвеним организацијама. Чинили су то иако су против себе имали и Ватикан, и млетачку, и мађарску, и аустријску, и немачку, и хрватску власт; у сваком периоду неку од њих, или више њих - одједном.
Занимљив је пример покушаја похрваћења Дубровчана католика у не тако давном времену - 1901. године. Хрватски државотворци су и годинама пре тога својски радили на том послу. Између осталог, бацили су око и на "Завод СветогЈеронима" у Риму, којег су основали и издржавали Срби Дубровчани. Папа Лав Тринаести је био уверен да су Дубровчани, почетком 20. века, већ били припремљени за превођење у хрватство, па је, својом булом, овај завод преименовао у "Хрватски завод Светог Јеронима".

 

[drbob]

Извињење
Дубровчани католици су жестоко протествовали против ове одлуке папе Лава Тринаестог. Папа је устукнуо. Бојао се, тада, дуже полемике о суштини српства и хрватства, а и расправе о православљу и католичанству. Послао је писмо Дубровчанима католицима, обавештавајући их да се из имена овог завода брише додата реч "хрватски". Но, и после овог извињења, папа је и даље страховао од покретања јавне расправе о народности и језику Дубровчана, па им се обраћа, као Србима католицима, телеграмом и 1903. године.
Писмо и телеграм папе Лава Тринаестог Дубровчанима објављени су у српском листу Дубровник. али су ти бројеви годинама тражени и уништавани од стране будних градитеља хрватске државе и нације, па је питање да ли су, поред оних у архиви Ватикана, ови текстови Лава Тринаестог игде још сачувани.
Похрваћење Срба Дубровника и Срба других српских крајева чињено је крађама, између осталог, лирских и јуначких народних песама. које су скупљали Срби католици, па чак и католички свештеници. Те песме је Матица хрватска објављивала као "хрватске народне пјесме". Овакав поступак Матице хрватске подстакао је Дубровчанина католика (Србина) Луку Војновића, брата песника Иве Војновића, да у српском листу Дубровник (1897, у броју 35) напише оштру критику Матичног поступка, пророчки наговештавајући ишчезење Срба католика, уз геноцид Хрвата над Србима. Он свој чланак закључује овим речима:
"Срби преко Дрине! И та се лозинка слијепо слуша и слушаће се до оног усудног дана који мора да дође, кад ће један велики катаклизам оборити све те умјетне ограде, или... или, јаох, порушити и пошљедње бедеме народне српске зграде и тада ће - Хрвати бити задовољни!
Херострата (потпаљивач Артемидиног храма у Ефесу) ће поменути Клио - муза заштитница историје".
(Подаци коришћени из књиге: Великохрватска помама Јеремије Митровића, која ће изићи из штампе, под покровитељством "Фонда истине о Србима" у Београду).
Објављено и у "Српском наслеђу", фебруар 1998.

 

[drbob]

ХРВАТИ ПОДСТИЧУ СТВАРАЊЕ ЦРНОГОРСКЕ НАЦИЈЕ

Идеја о рушењу Југославије била је заједничка комунистима и хрватским усташама. Пре Другог светског рата, обе партије означавале су Србе као великосрбе и као кривце за "утамничење осталих народа у држави Јужних Словена". Било је и других подударности у програмима једне и друге партије, посебно кад је била у питању српска нација.
Добро нам је позната комунистичка политика расрбљавања, стварањем нових нација у оквиру српске: македонске, црногорске, муслиманске и покушаја стварања војвођанске. Али, такву политику срећемо и код хрватских усташа. Током Другог светског рата, интензивно су радиле усташе на одвајању Црногораца из српског народа. Данас би то требало да буде упозорење Србима, који често истичу да су Црногорци, а не Срби. Ако не верују да је у питању план поделе, лакшег уништења Срба, нека прочитају предлог Предсједништва владе НДХ за решавање српског питања, бр. 2684, од 26. 6. 1941, упућен Министарству унутрашњих послова, Одјелу за Србе, на основу којег су проистекла упутства, као оно Државног равнатељства за обнову, бр. 2446/78/1941, од 9.8.1941:
"Предмет: Ухићење попова, поступак са Румунима, Црногорцима, Македонцима и Русима - свима котарским областима, свима испоставама, свима редарственим равнатељствима, свима Великим Жупанима, свима градским поглаварствима, свима исељеничким логорима.
У вези са већ раније датим упутама, ухитите све монахе и калуђере, те још преостале грчкоисточне попове, заједно са обитељима и пропратите их у исељенички логор Цапраг крај Сиска.
Односи се само на попове који су по народности Срби и на Црногорце, који су се осјећали Србима.
Изузмите оне попове, који су, услед болести или старости, неспособни за транспорт. Преосталим поповима било које народности, забраните свако даљње вршење њихових црквених функција. Са имовином исељених попова поступите према, такођер, раније датим упутама; то вриједи и за црквено благо и сву црквену имовину.
Подједно се обавјештавате, да је изузето од исељења у Србију житељство македонског (бугарског), руског и украјинског порјекла, као и они Црногорци, који се нису огријешили о интересе хрватског народа и нијесу се истицали и сматрали Србима. На ова лица несмију се примјенити мјере, које се подузимају против опасних и непослушних Срба...".
Потпис државног равнатељства је, на документу, нечитљив,
Подаци су узети из докторске дисертације Српска православна црква 1941 - 1945, пријављена Филозофском факултету у Новом Саду, професора Вељка Ђ. Ђурића.
"Јавност' 08.07.1995.г.

 

[drbob]

НОВИ ПОДАЦИ О ПОРЕКЛУ НЕСРПСКИХ ЦРНОГОРАЦА:
КАДА СУ НЕМЦИ НАСЕЛИЛИ КАТУНСКУ НАХИЈУ

КО НА ЦЕТИЊУ ПЕВА "ДАНКЕ ДОЈЧЛАНД"

Потшјетник о Црној Гори и Црногорству групе аутора, којије објавио цетињски издавач "Дигнитас - Елемента Монтенегрина", са новом граматиком и азбуком латинччног писма покушава да објасни зашто Црногорци не припадају српском народу. Писци ове књиге отишли су корак даље од Шпире Кулишића, који се пре двадесетак година "прославио" својом "Етногенезом", и фалсификујући историчара проф.др Рељу Новаковића доказују да су преци данашњих Црногораца немачког порекла
На Цетињу је издавач "Дигнитас-Елемента Монтенегрина" (1996). штампан Пошјетник о Црној Гори и Црногорству групе аутора, којим се, новом граматиком и азбуком латиничног писма, објашњава зашто Црногорци не припадају српском народу. Писци су жељели да оставе "научнији" утисак од Шпире Кулишића, који је пре двадесетак година своју Етногенезу базирао, претежно, на разликама између говорног језика у Црној Гори и оног који је усвојен као српски књижевни језик. Оваквом методологијом, могао би се староседелачки живаљ у било којем нашем крају прогласити несрпским, јер је и у њему наслеђен дијалекат, мање или више, различит од српског књижевног језика. Тако би, примера ради, становници Купрешке висоравни (где сам ја рођен) могли бити проглашени несрбима, јер говоре икавским наречјем и употребљавају неке старе речи - које се ретко срећу у књижевном језику Да не говоримо како би, при оваквој одредници о националној припадности, прошли становници Пирота, Далмације, Баната...
Аутори Пошјетника су се одлучили да, проналажењем постојбине црногорских предака, изведу непобитан закључак да Црногорци нису ни Срби. Покушали су то да потврде ослањањем на историјске радове проф. Реље Новаковића, али су, тиме, навелико погрешили. Вероватно да то не би учинили да су стигли да прочитају Новаковићеве књиге:
Непознати Црњански - српски трагови на Британским острвима и Карпатски и ликијски Срби, (ИПА "Мирослав", Београд - 1997. године). Проф. Реља Новаковић је најнепогоднији историчар за сведочење да су Црногорци несрпског порекла. Зато су аутори цетињског Пошјетника приредили себи велику неугодност што су се позвали на његову књигу: Одакле су дошли Срби на Балканско полуострво.
У Пошјетнику су коришћена географска имена у Полабљу (данања Немачка), којих има и у Црној Гори и тако је изведен закључак да су црногорски преци стигли из ове области у Црну Гору и у новој постојбини дали имена својих старих насеља, планина, река и језера. Проф. Реља Новаковић је претпоставио блиску сродност средњовековних становника Црне Горе и Полабља, али само на основу обостране припадности српском народу. Сам наслов Новаковићеве књиге (Одакле су дошли Срби на Балканско полуострво), на коју се позивају писци Пошјетника, показује да је посвећена прошлост српског народа. Ове чињенице су, изгледа, били свесни поменути писци, па је један од њих пожурио да у поглављу: " Одакле су дошли преци Црногораца" делимично оспори проф. Новаковића, не признајући му да је у својем делу писао о Србима: "Овде, наравно, морамо истаћи да прије досељавања на Балкан није било формираних словенских народа, као што није постојала ни већ формирана будућа јужнословенска заједница, јер је Балкан насељен са различитих праваца из словенске прадомовине. "

 

[drbob]

Илири ни(су) Срби
Овим се жели рећи, то је очигледно, да су словенски досељеници који су формирали српску нацију, пореклом из различитих крајева, а да су они који су формирали црногорску нацију стигли само из једног подручја - данашње територије Савезне Републике Немачке. (Својевремено, у Другом светском рату, представници Хрвата и наших муслимана убеђивали су Хитлера да су им преци Готи - они народи за које се сматра да су и немачки преци. А после Другог рата, као одговор Павелићевим Хрватима певала се позната песма: "Ми прастари сви смо, ми Готи нисмо, Словенства смо древнога чест. Ко друкчије каже, клевеће и лаже..") Ауторима Пошјетника је толико стало да су им преци (а несрби) дошли из Немачке да неколико пута наводе да су (ти средњовековни преци у Немачкој) одлучили да пронађу обалу топлог мора и да се тамо преселе. Успут, они подсећају да се Јужни Словени, у то време, "само крајње условно могу помињати као народи: Срби, Словенци, Хрвати или Црногорци". Ова напомена је била потребна да би се, колико-толико, обезвредила чињеница да се у сачуваним документима средњег века, ипак, претежно спомињу Срби, без обзира да ли је реч о онима у Полабљу (Немачкој) или на Балканском полуострву, Карпатима и Малој Азији.
Опасност по промовисање црногорске нације лежи и у све бројнијим истраживачким радовима о Илирима. Нису само наши историчари износили претпоставке да су Илири, у ствари, Срби - староседеоци Балкана и да није било никаквог досељавања Словена у VI и VII столећу после Христа. Зато писци Пошјетника само бележе да Илири нису Срби. Не покушавају да оповргну наводе у сачуваним документима и закључке неких историчара да је у питању само један балкански народ са два имена. Они се ослањају на званичну историју у Европи, за коју су многи Европљани рекли да је писана из побуда сличних онима у књизи о црногорској нацији. (Друго је питање што се у званичним историјама европских држава такве примедбе игноришу).
Писце Пошјетника чека таква историјска документација. У њима је много података о томе да је данашња Црна Гора била једна од централних српских области пре него што су се Срби, званично, доселили на Балкан у VI и VII столећу.
Професор историје на Сорбони Франсис Конт (1944) написаће у својој књизи: Словени, (Београд, "Филип Вишњић", 1989) да су Словени господарили целим Пелепонезом (сем неколико приморских градова) од 585 до 807. године, а делом овог полуострва још око 150 година.

 

[drbob]

Љиг у Шкотској
Проф. Реља Новаковић ће разочарати писце Пошјетника, кад сазнају да је у његовим књигама: Непознати Црњански и Карпатски и ликијски Срби побројано много дела британских и ирских научника, с почетка нашег столећа, у којима се Илири сматрају Србима. Међу њима су Гордон Чајлд, проф. Ј.Б.С. Холдејн, проф. Стјуарт Пигот, проф. Мак Алистер и други. Проф. Реља Новаковић је, наводећи речи из њихових дела (за које су ови научници тврдили да су келтске), омогућио сваком читаоцу Непознатог Црњанског да закључи да су неке од њих управо из српског језика. Као "Љиг", јер имамо и насеље с таквим именом у Србији и изведену реч - "љигаво". Интересантно је да проф. Новаковић прихвата да је град у Шкотској, у римско доба, имао име Брабоњакум (на енглеском Тор Оваца) и да је оно потекло из келтског језика. Међутим, свакако је у питању српска реч "брабоњак - овчији". Ова запажања обичног читаоца говоре о томе да су, поред узгредних двоумљења о пореклу Келта, наведени британски и ирски научници у праву кад Илире сматрају Србима и веома сродним становницима предримске Британије и Ирске.
О Србима, као Илирима, проф. Реља Новаковић сведочи на основу једног докторског рада из Беча из 1821. године. У њему се наводи да су Илири Срби и да су се они (некад давно) селили са Балкана до севера Европе и онда се враћали.
Интересантни су подаци о Србима на Карпатима и на обалама Дунава, почетком IV столећа у књигама проф. Новаковића. То је време старије за 300 година од времена кад су се Срби (према тумачењу званичне историје) доселили у ове пределе. Проф. Новаковић описује међусобно ратовање два римска цара - Константина Великог и савладара му Ликинија. У средњовековним изворима је више података да је Ликиније био Србин и да је од карпатских Срба добио војну помоћ. Место рођења цара Ликинија је у документима различито обележено: Далмација, Дукља и Дакија јужно од Дунава. Сасвим је вероватно да ту нема никакве непрецизности, него је могуће да се мисли на исту област, а да је називана тројако. Као што се, данас, именима: Шумадија, Метохија, Космет, Војводина означавају делови Србије, а да се то не мора посебно наглашавати.
Проф. Новаковић излаже и податке о епископу Никети из истог столећа. Овај хришћански веродостојник је из Ремизијане (Беле Паланке) ширио хришћанство "међу примитивним Србима". Ако се у IV столећу помињу Срби на Балкану, онда немају прво писци Пошјетника да српско име за народ није било познато од VI до IX столећа, кад су се, наводно, спремали и доселили несрпски преци Црногораца из Полабља у Црну Гору. Њима на жалост, види се да је проф. Новаковић веома неугодан сведок за оно што они траже - да није било српског имена на подручјима куд су се кретала и где су се настањивала племена од којих су потекли несрпски Црногорци. Да бисмо се у то уверили, треба прочитати делове наведених књига проф. Новаковића.
У њима он, заиста, наводи да су се нека племена досељавала на Балкан из Полабља - у време како то наводе и писци Пошјетника. Међутим, проф. Реља Новаковић каже да су се ти досељеници, на изненађење Срба на Балкану, такође представљали као Срби.

 

[drbob]

Погрешно читање историје
Пошто проф. Новаковић налази Србе у IV столећу на Балкану и у данашњој Румунији, мора да се запитамо да ли је могуће да су на истом месту, и у исто време, живели и Илири, и Дачани, и Трачани, а да они нису били Срби. Да је то било могуће, онда би историјски извори забележили једне поред других, али то се не дешава. Спомињу се или Илири, Трачани, Дачани и Далматинци, или само Срби. Двоумљење може да се отклони читањем наведене књиге француског проф. Франсиса Конта (Словени), јер налази на Балкану - јужно од Дунава у VI столећу само Србе (Словене): Аутори "Пошјетника" су се ухватили за топониме у Полабљу, које је објавио проф. Реља Новаковић у књизи: Одакле су дошли Срби на Балканско полуострво и пошто су нашли да има истоветних географских имена и у Црној Гори, изабрали су ово подручје у данашњој Немачкој за постојбину својих предака. Но, ови топоми су неуверљива подлога за тезу о црногорској нацији, с коренима на немачком подручју, јер проф. Новаковић проналази истоветне топониме и у Румунији, и у Британији, и у Француској, и у Италији, и у Малој Азији, и на Кавказу, и у Сирији, и у Ираку, и у Индији, па и у Авганистану. А у Авганистану живи и племе Куча (Енглези га - због несавршености свога писма - зову "Качи"), па би само овај податак требало да мотивише заговорнике несрпског порекла црногорске нације да, уместо Немачке, изаберу Авганистан - као постојбину својих предака. (Иначе, слично су поступили и хрватски интелектуалци - трагајући за својим коренима у Ирану, само зато да би побегли од чињенице да су својом већином, на разне начине, преобраћени Срби).

 

[drbob]

Подилажење туђину
У Пошјетнику је настављена и игра језиком, али не тако упорно као код Кулишића, раније. Али, аутори су пре показали своју инфериорност у односу на Немце - којима у и у овом делу подилазе - него што су нас уверили да им преци из старог краја доносе у Црну Гору и оне топониме који су потекли из немачког језика. Они тврде да је старије име Никшића (Оногошт) потекло од немачког појма за госта (Гаст), не досетивши се да је Европа била пуна храмова посвећених словенском богу Радгосту пре него што су Немци крочили на њено тло - и то као завојевачи. Повлађивање "културном Западу" следи и у навођењу да су, од немачке речи " Струмпф ", црногорски преци творили своје речи: Трст, прст, крст, прт, срп, стрп! Забога, оваква тврдња је ван сваке логике, из два разлога:
1. Немци и други Западњаци тешко изговарају речи у којима се "р" појављује као самогласник и
2. западноевропски језици су настали тек после римске окупације, кад су поробљеном становништву наметнути дијалекти вулгарног латинског језика - оног језика којим су се служили државни чиновници, официри и војници нелатина - то пише у свакој енциклопедији под одредницама "Језик".
Тако су западноевропски језици, поред тога што су наметнути силом, млађи од словенских, па није могуће да је немачки језик могао утицати на обликовање најосновнијих речи српског језика - речи које су биле коришћене миленијумима пре Римске Империје.
Своју инфериорност према другим нацијама, поборници несрпског порекла Црногораца показали су и издавањем Пошјетника о Црној Гори и Црногорству, јер су се одрекли ћирилице и штампали га на латиници, с упадљивом употребом речи које нису уобичајене у српском књижевном језику (слично пракси у Хрватској), али и с новим словом, које сам разумео као два гласа (шј), а означавају га латиничним "Ś" - са једном цртицом изнад.

 

[drbob]

Полабље - српска земља
Према ауторима Пошјетника. Полабље не би могло да буде постојбина предака Црногораца - уколико они остају при тврдњи да ти преци нису били Срби (и ако дозволимо да је било неког пресељења становништва из овог подручја у Црну Гору). Ови крајеви су, пре доласка Немаца, били насељени Србима. То нам потврђује проф. Реља Новаковић, али да се не задржавамо само на радовима овог нашег историчара, јер аутори Пошјетника неће да поверују ни њему, без обзира што су га, претходно, изабрали за свога сведока. Они ће више поверења поклонити историчарима са Запада, па ћемо их упознати с текстовима немачких историчара о Полабљу и становништву у њему у средњем веку.
Немачки научници, сходно својој пословичној педантности, изучавали су историју српског народа између Одре и Лабе све до краја XIX столећа. Али, тада су немачке државне вође одлучиле да створе немачко царство на рачун суседних народа и Германе су прогласили припадницима више расе. С обзиром да су знали колико српске крви тече венама људи " више расе", забранили су даље истраживање српске историје, а претходна изучавања више нису публикована. Није било могуће да Немци признају да воде порекло и од Срба, које су сматрали нижим бићима, и да признају да су централне немачке земље делови српске постојбине.
На срећу, неки текстови старих историјских радова о Србима штампани су у бившој Демократској Републици Немачкој и то на немачком и српском (лужичком) језику. У једној од тих књига (Кроз столећа -През летстотки, аутор: Петар Кунца - штампана у Будишину, 1979. године), на страни 35. је подручје између Лабе и Одре означено именом: "Сербја" и објашњени су правци немачких освајања ове српске државе; у времену од 1050. до 1300 године (копија стране у прилогу). У књизи на немачком језику: Zur sorbischen Geschichte исто подручје је обележено као "Српска област" насељена племенима: Обордити, Љутићи, Моричани, Древљани, Гламочани, Лужичани и други (приказ у прилогу).
Наравно, Немци ће, ради остваривања империјалних циљева, ову земљу - како је то наведено и у "Пошјетнику" - да називају, у овом столећу: "Земљом Словена", да би се преосталим малобројним Србима у немачкој (формално) одузело право да баштине земљу предака. Јер, "Словени" су уопштено име за многобројне народе - и оне чији корени не потичу из Полабља, па се Срби трпају с њима у исти кош.