Istorijske skrivalice

[drbob]

Зле намере
Ако благонаклоно поступимо према писцима Пошјетника, јер су, због недостатка информација, закључили да је Полабље припадало неким другим народима, а не Србима, заблудама се не би могле назвати њихове друге тврдње - за које су имали довољно историјских података. Тако, наводе да су њихови преци са стаништима у Црној Гори (Дукљани, па Зећани) били несрби, као и старији преци у Немачкој. Јадикују да су Зећани били вазали Србина Стевана Немање, а не објашњавају како овај владар може бити Србин, ако је и сам Зећанин - рођен у Рибници - данас Подгорица, а Зећани (по Пошјетнику} нису Срби. Зетско-српским односима додају и то да су од 1360. године, Зећани морали да се боре " како противу Срба, тако исто и свијех осталијех непријатеља". Очигледно, Немања за њих није припадао прецима Црногораца, као што то право не дозвољавају ни кнезу Лазару Хребељановићу, рођеном у Грбљу. Они деле српске владаре и племиће на Србе и несрбе, рачунајући да су Деспоти Стефан Лазаревић и Ђурађ Бранковић, Никола Алтомановић и Твртко Котроманић Срби и да су се зато тукли, за поседе, са зетским (црногорским) династијама: Балшићима и Црнојевићима. Не објаш-љавају ко је Србин, а ко несрбин у борбама између кнеза Лазара и Николе Алтомановића, јер су се и они међусобно, тукли за поседе.
За писце "Пошјетника" нема српских владара пре Стевана Немање, па и поред тога што византијски цар Порфирогенит VII износи податке о Србији у десетом столећу. За њих су сви тадашњи владари несрби. Овде поборници црногорске нације морају да се "погурају" са хрватским повјесничарима, јер и они многе од српских владара (па и Немањиће) убрајају у хрватске.
Интересантно је како проф. др Војислав П. Никчевић објашњава зашто је Краљ Никола Петровић опевавао српство и зашто се представљао Србином. Не говори ништа о пореклу породице Петровић која је у Црну Гору стигла из српске Босне (околина Травника), али каже да краљ Никола није био Србин и да је његово српство било производ сопствене освајачке политике "у односу на Србе и Србију". Ова максима се толико одомаћила код поборника црногорске нације, да је они користе као непорецив одговор на изливе оноликог српског патриотизма у делима Његоша и краља Николе. Нема шта, проф. Никчевић сврстава Његоша и краља Николу, раме уз раме, с Турцима, с тим што они још подмуклије од Турака присвајају српске земље и на њима српско становништво асимилују у Црногорце - подразумева се, оне који ни случајно не могу бити Срби.
У Пошјетнику преовлађује закључак да су се Црногорци (несрби) борили за своју државу, после турског освајања Балкана, а да тако нешто не може да се припише и Србима. Његови аутори, види се, пишу овако из зле намере, јер да није тако, не би могли да пређу преко столетних битака Срба у свим покрајинама за своје ослобођење и стварање својих држава. Срби су у Војводини покушали да оснују своју државу још 1521. године и тад су били изабрали за вођу цара Јована Ненада Црног. У рат против Срба кренули су и Турци и Мађари. Јер, Војводина је била подручје на којем тадашње велике силе нису могле трпети онолико српске државности колико су трпеле у периферним гудурама Црне Горе.

 

[drbob]

Страх од Срба
У исто време, војска Барање (у оквиру Мађарске) била је састављена само од Срба (а Барања је захватала много веће подручје него данас) и она се супротставила Турцима под вођством Стевана Штиљановића. Срби Далмације, уз помоћ пребега из Црне Горе, Херцеговине, Босне и Лике, борили су се против Турака у млетачкој војсци у Кандијском рату, од 1645. до 1669, имајући своју војну и локалну цивилну организацију у Далмацији. Од 1683. године (кад је била турска опсада Беча), Срби су, против 100 000 турских војника, извојевали бројне победе, мада је Млетачка Република помагала Турцима да угуше ову српску буну. На њеном челу био је Илија Јанковић, а његов старији брат Стојан Јанковић је покушао (по наговору Венеције) да смири устанике. Но, они су сами ослободили данашњу Далмацију, сем утврђења у Книну, Сињу и Имотском. Наравно, каснијом одлуком великих сила Срби су развлашћени а Далмација предата Венецији.
Срби Барање су ратовали против мађарске власти од 1703. до 1711,а Мађарима су Аустријанци ишли на руку, све док Мађари нису очистили Барању од Срба, где су они, до 1711. године, били једини становници -око 80% православни и 20% католици. Тамо су имали своје цркве и 4 манастира, са административним центром у Стоном Београду на Блатном језеру. Почетком осамнаестог столећа Срби Далмације су подигли буну против млетачких власти, под вођством Петра Јагодића Куриџе, а Срби су сличне буне дизали против Аустрије у Славонији, Кордуну и Банији.
Српска организација у Војној Крајини у Аустрији имала је државне атрибуте и то од 1630. године до краја прошлог столећа. Коначно, пре устанка у Србији, Херцеговини и Босни, највећа епопеја српског оружја била је крајем седамнаестог столећа кад су Срби изнели највећи терет хришћанско-турског рата, ослободивши српске земље од Прилепа до Мађарске и од Јадрана до Вараждина. Међутим, Аустрија и друге европске земље нису могле поднети формирање српске (словенске) државе на толикој територији, па су њену већину препустили Турцима, а делове припојили себи. Да би се ово остварило, Аустрија је претходно утамничила српског вођу грофа Ђорђа Бранковића, а српске организације расформирала.
Види се да су Стојан и Илија Јанковић, Илија Смиљанић Змај Огњени Вуче, Лука Вукаловић, Стојан Ковачевић, Голуб Бабић и други били исто тако добри јунаци као и Марко Миљанов, Пеко Павловић и Никац од Ровина, али су ови први ратовали тамо где, по геополитичким плановима великих европских сила, није било дозвољено заметање ни најмање српске државе.
"Српско наслеђе" -јун 1998.

 

[drbob]

КАКО ЦРНОГОРСКИ АКАДЕМИК МИЈАТ ШУКОВИЋ, У ЈЕДНОМ ТЕКСТУ, ОБЈАВЉЕНОМ У "ГЛАСУ ЈАВНОСТИ", УВЕРАВА ЦРНОГОРЦЕ ДА НИСУ СРБИ, ОДНОСНО СРБЕ ДА ЦРНОГОРЦИ НИСУ ДЕО ЊИХОВОГ НАЦИОНАЛНОГ КОРПУСА

ШТА СЕ ВИДИ КРОЗ "ИЗМАГЛИЦУ СРЕДЊОВЕКОВЉА"

Шуковић каже да је црногорску нацију створило "мењање много тога у последњих 150 година" и том времену даје предност над средњим веком и његовом измаглицом. Али, при том заборавља на државни инжињеринг великих сила, којим је у последњих 150 година систематски разарано српско ткиво
У тексту академика Мијата Шуковића у "Гласу јавности" од 15. децембра 1998. године, уочљив је напор аутора да нас увери да је дијалог, о томе да ли су Црногорци Срби или не, бесмислен, јер они који тврде, каже он, да су Црногорци Срби, служе се "политичким усмерењима, интонацијама и измишљотинама". Управо, академик Шуковић, у сваком реду свог чланка, намеће искључивост, попут свог закључка даје свако антицрногорство, у суштини, антисрпство (мисли да се враћа Србима као бумеранг).
Мисија Николе Радоњића
Шуковић, тиме, прети, јер то значи да ће наљућени припадници црногорске (несрпске) нације бити антисрпски расположени. Овом поруком академик Мијат Шуковић не износи ништа ново, јер Срби знају на што су спремне групе српских преобраћеника. Две раније отпадничке групе (исламизирана и покатоличена) и данас су у служби српских непријатеља, а њихов врхунски "цивилизацијски" домет је извршење најбруталнијег геноцида над својим, дојучерашњим, саплеменицима. Тешко је замислити да ће се, у блиској будућности, према Србима друкчије понашати они Срби из Црне Горе који се буду одрекли припадности српском (свом) роду. Академик Шуковић подвлачи своју искључивост и тиме што за потврду несрпског црногорства налази само у тренутном стању свести својих присталица:
"Чињенице", пише он, "из садашње реалности, такве какве јесу, објективно, без обзира што ко мислио о њима, и односи између тих чињеница, кључне су за утврђивање истине о црногорској нацији". Даље, позива се и на друге чињенице - "у универзалном систему вредности", али их не набраја. Међутим, он добро примећује да је црногорску нацију створило мењање много тога у црногорском друштву за последњих 150 година. Новијем времену даје предност у односу на претходно - које означава као " измаглицу средњовековља, замагљивање и скривање суштинских разлика и противречности садашњости и прошлости и романтичарски сентимент, нису поуздан основ за закључивање, са својствима научности, о црногорској нацији у садашњем времену".
Супротно тврђењу академика Мијата Шуковића, логика говори да не би балкански догађаји последњих 150 година смели бити основ за доказивање несрпске припадности Црногораца. Управо, у овом времену је, државним инжињерингом великих сила, разарано ткиво српске нације. Кад Француска и Енглеска нису могле придобити Његоша за антируску и антисрпску политику, послале су у Црну Гору и у Брда Николу Радоњића Васојевића, дајући му задатак да створи кнежевину "Холимију", а њено становништво да преобрати из православља у католичанство (у овом веку је у игри само цепање Српске православне цркве). У програму Николе Васојевића, на којем је радио Панславенски покрет под контролом Француске, већ су (тада) унесене измишљотине, којима се и данас служе заговорници несрпске припадности Црногораца.
1) да су Црногорци готског порекла и дошли с територије данашње Немачке у 9. столећу,
2) да су сви владари у Србији, пре Немање, били несрби и
3) да су Црногорцима непријатељи Срби и Руси.

 

[drbob]

Програмирано расрбљавање
Поред оваквог садржаја антисрпског програма, стигло се и до етапе расрбљавања Црногораца током Другог светског рата у Независној Држави Хрватској. Хрватска војска није убијала оног Црногорца који је изјавио да није Србин. Најватренији поборници црногорске нације били су Павелићеви савезници из Црне Горе: Секула Дрљевић и Штедимлија Марковић. Следећа, увезена, мера за расрбљавање Црногораца учињена је од стране Коминтерне и комунистичке власти у Југославији 1945. године, када је та власт, користећи лако прихватљиви ауторитет државе, постепено убеђивала младе српске нараштаје у Црној Гори да нису Срби.
Све ово, а и друто, Шуковић занемарује и тврди да два момента потврђују да Црногорци нису Срби. наводи:
1) више од пола милиона Црногораца се изјаснило да нису Срби (не наводи да је то било лако онима који су се српства одрекли још у време исламизације) и
2) црногорску националност "поштују сви културни, научни и политички чиниоци широм света".
Ове две чињенице, бар што се тиче ововековних прилика на Балкану, не могу бити никакав прилог у корист тврдње да Црногорци нису Срби. Јер, у вези са националним изјашњавањем приликом пописа становништва у бившој Југославији, најуочљивијеје деловање на расрбљавању. Поред пола милиона Срба - који су се, по Шуковићу, изјаснили као Црногорци - било је више од тог броја оних Срба који су се изјаснили као Југословени. Данас се, већина од њих, каје због тога. Тај попис је навео и многе да се изјасне да су "Муслимани", иако такве нације нема ни овде, ни у свету. (Расрбљавање, овим путем, успело је у Македонији, па тамошњи потомци Срба, с усхићењем, угошћују трупе НАТО, којима су, на Балкану, једини непријатељи Срби).
То што се Шуковић позива на светско признавање црногорске посебности у односу на српску, само је још један путоказ за закључак да Црногорску нацију стварају и светски моћници - зарад својих циљева. На исти начин, сведоци смо тога, они признају и посебности Срба муслимана у Рашкој, Срба у Војводини, латинизованих Срба у Тимочкој крајини, па и посебност Срба у Шумадији. Светске силе ће те посебности (несрпске) помагати и у свом науму успети, ако у одабраним срединама буду имале довољно присталица - с мишљењем какво је код академика Мијата Шуковића.
Пише: Слободан Јарчевић

 

[drbob]

ПРОШЛОВЕКОВНО РАСРБЉАВАЊЕ ЦРНОГОРАЦА

Почетком 19. века, Француска, Енглеска, Света Столица и Турска имале су план да српске земље приморају да остану под турским ропством, или да им се да самоуправа, под условом да признају папу за свог верског поглавара. Коришћен је Пансловенски покрет (основан у Паризу) да би Срби лакше прихватили подвалу. Посебно су се трудили да за идеју придобију црногорског владику Његоша. Њему су Турци нудили проширење Црне Горе - уз признавање турске власти, а северна Црна Гора, Рашка и део Херцеговине требале су да чине посебну "државу", на челу са кнезом Николом Васојевићем, који је приљежно радио на покатоличавању Срба у овим крајевима. Имајући у виду ове намере великих сила, Његош пише Илији Гарашанину из Трста, 11. новембра 1850. године (као да описује данашњу игру Запада око Црне Горе):
"Ваше Високородије,
Сви они неповољни гласови који се разносе о намеренију једне партије, које ће намереније вредити општељубљеном књазу и Правитељству српском, исто и напретку целог Српства - сви су ови гласови дјетињско плетење и празни пуф у ветар. Будите спокојни, поштени и драги Србине, и немојте никада помислити, а толи веровати, да ће владика црногорски бити сочлен којекаквих ветрењалах, а толи сочлен партије која противу мене и целога Српства светиње дејствује. Са стране црногорске будите сасвим мирни. Ми к Вама друго не гајимо до чисте братске искрености. Ми се ни у чем непуштамо без Вашег саогласија, а с Вашим согласијем свагда смо готови... Та и новци не могу све учинити, дајбуди дје се опште несреће и срамоте тиче. Највиши је аманет и светиња наша после имена Душанова име Карађорђиево. Ко је овоме имену противник, тај није Србин, но губави изрод српски...
Владика црногорски П П. Његош"
Писано за "Енигму" и "Новости"

 

[drbob]

ДУБРОВАЧКА КЊИЖЕВНОСТ ЈЕ СРПСКА
О ЛЕПА, О ДРАГА, О СЛАТКА СЛОБОДО

Српска вила надахњивала је дубровачке чеснике, рекао је Медо Пуцић
Сви дубровачки писци осећали су се Србима, а највећи међу њима Иво Гундулић је у Осману од 11.000 стихова већину посветио Србима у Србији, Македонији, Херцеговини и Босни.
Данас, већина Срба зазире и од саме претпоставке да би припадници славне дубровачке властеле могли бити Срби и од тога да је Дубровачка Република била једна од српских средњовековних држава. Због тога је лако хрватској држави да својата целокупну баштину и Дубровника и Дубровачке Републике. Тиме је, из српске књижевне круне, украден највреднији драгуљ. Да би био враћен, српске просветне и културне установе морале би да отворе међународну расправу о томе. Доказа за крађу српских интелектуалних добара Дубровника има на претек.
Да не говоримо о српству у средњем веку, јер оно, тада, није било начето хрватском индоктринацијом. Осврнућемо се само на српство Дубровника у 19. и у првим деценијама 20. века. Било је и те како неговано. Тад су, под српским именом, цветале привредне, друштвене, просветне и културне организације у Дубровнику и околини.
1874. се у Дубровнику оснивају: Певачко друштво "Слога", Дубровачко радничко друштво, Дубровачки глазбени збор, а 1887. и Задруга Српкиња Дубровкиња. Затим, следе: Српска дубровачка академска омладина - 1900, "Српска зора" - 1901, Гимнастичко - соколско друштво "Душан Силни " -1907. и Матица српска -1909. Ћирилична издања књига и новина, издавана су у штампаријама Претнера и Мате Грацића.
Један од најугледнијих новчаних завода у Далмацији, била је Српска штедионица у Дубровнику, а важан допринос привредном развоју Дубровника долазио је из Савеза српских земљорадничких задруга. Најпознатије српске новине у Дубровнику биле су Дубровник. Овај српски лист пратио је, редовно, активности свих српских друштава и установа. Посебно је, сваке године, приказивао светосавске прославе.
Градић Цавтат, недалеко од Дубровника, није заостајао у неговању српских културних и просветних установа. Цавтаћани су основали српско музичко друштво "Захумље". Срби Цавтата су 1904. покренули борбу против хрватских праваша, предлажући да се овој странци супротставе, заједно, Срби и Хрвати. Цавтат је српској, касније, и југословенској култури дао: Валтазара Богишића, Луку Зореа, Људевита Вуличевића, Влаха Буковца, Франу Супила и друге. Без обзира на то што је већина Дубровчана била католичке вероисповести, нико од њих није доводио у сумњу своју припадност српском народу. Најславнији Дубровчани су остављали писмене трагове о својој народности, посебно у књижевним делима. Тако је члан једне од најугледнијих дубровачких породица Лука П. Примојевић, 1514. молећи Сенат да му дозволи отварање штампарије, обавештавао да ће у њој штампати српском азбуком, онаквом какву употребљавају српски калуђери и онаквом каквом се штампају књиге у штампарији Црнојевића.

Хрватска, "врло далека земља"
Мавро Орбин пише о Војводству Светог Саве у Босни, а за Хрватску каже да је "врло далека земља", посвећујући јој само десетак редова. Иво (Џиво) Гундулић, поред неколико стихова посвећених Хрватској, у Осману све остале, а има их 11.000, повећује Србима у Србији, Македонији, Херцеговини и Босни.
Дубровачки посланик у Паризу Антун Сорго-Соркочевић (1775 -1841) штампао је у Паризу брошуру: Постанак и пропаст Републике Дубровачке. у којој је предложио да се уједине, у једну државу, Дубровник, Бока Которска, Црна Гора и Србија. Брошура је била забрањена у Аустрији.
Песник Дубровника Медо Пуцић рекао је да је "Српска вила надахњивала дубровачке пјеснике", а сам је написао песму Српској земљи старој - 1848. У то време је и Георгије Николајевић јавно рекао да Дубровчани говоре "српским, херцеговачким наречјем".

 

[drbob]

Песник слободе и лепоте
Великом песнику Дубровника Џиву Гундулићу, споменик је подигнут 1892, на предлог Српске дубровачке омладине од 1880. Опћинско вијеће града је предлог усвојило и одлучило да организује одбор за прославу 300. годишњице песниковог рођења. У Одбор су ушли Срби католици и изразите присталице Југославије: Медо Пуцић, Перо Будмани, Иво Казанчић, Мато Водопић и Луко Зоре. Одбор је, 15. августа 1892, упутио писмо следеће садржине Јовану Ристићу, намеснику краља Александра Обреновића: "Нама Србима понос испуњава груди, кад год поменемо наш стари и толиком славом овенчани Дубровник. Некада беше овај наш град први међу нашим градовима: и просветом и трговином и политиком и богатством, али највише својим песништвом. И много већи народи нису, у оно време, имали града који би се мерио с Дубровником. Он не само себи, свом народу, него свету - даде неколико величина научничких. Али све то није пронело толико славу његову, као што га уздигнуше синови његови, познати у нашој књижевности по имену: дубровачки песници.
Читаво коло песника даде нам тај наш прослављени град; њихова имена светле светлошћу јарком, која се не тули и која се неће угасити, док је у животу и једнога Србина. Прва звезда на овом светлом небу јесте Гундулић, који угледа света пре триста година, и чију тристогодишњицу свечано прослависмо и ми у Београду, при крају 1887.
Рођен од Србина властелина, однегован у слободи и богатству, Гундулић се посвети науци. Из младачке душе његове почеше се одлегати песма у стиховима, најсавршенијим оног времена. Његов песнички рад беше обилат, али се издвајаху најзнатнија и најславнија два дела: Дубравка и Осман. У првом слави слободу свог милог Дубровника; у Осману пева победу песму крста над полумесецом и прориче бољу будућност свом српском народу."
Како је то увек бивало, на ову српску прославу стигао је аустријски цензор, који је, из свечаних говора, избацивао све оно што је говорило о српству Дубровчана и српским династијама. Аустријском цензору помагали су чланови хрватске Партије права, претходници идеологије усташа из Другог светског рата. Они су ометали прославу.

 

[drbob]

Паљење српских застава
Обрачун са српством у Дубровнику, уз прогоне Срба Дубровчана, почео је после атентата припадника покрета "Младе Босне" на престолонаследника Аустроугарске Франца Фердинанда, у Сарајеву 1914. године. Десила се "Кристална ноћ" у Дубровнику, пре оне у Немачкој и после загребачког јуриша на Србе и њихову имовину 1902. године, Срби у Дубровнику били су у животној опасности. Хрватски јуришници, на челу са Никшом Свилокосим, уништавали су све што је било српско у Дубровнику: школе, новине, друштва, станове, привредне објекте и друго. Палили су српске заставе и ломили српске симболе. У просторијама "Душана Силног", поломили су целокупни намештај.
Два дана касније, 16. јула 1914, ухапшен је песник Иво Војновић, писац драме Смрт мајке Југовића. Отеран је у Шибеник и тамо затворен са Србином Онисимом Поповићем. Поповић је у Шибенику обешен. За несрећу, две деценије касније, 1941, хрватски војници ће рашчеречити Онисимовог сина Мију. Иво Војновић је умро у Београду 1929. године и испраћен је у Дубровник, као цењени српски кнез.
Један од последњих дубровачких госпара Луко Бонић Боно умро је 14. фебруара 1940. у Дубровнику. Сахрањен је на Лападу, поред браће Пуцића. Српска грађанска музика Дубровника одсвирала је: Хеј, трубачу с бојне Дрине. Венац Српског културног клуба из Београда, носио је Србин Дубровчанин Рафо Марић.
И тако, сем српског народа, нема ниједног другог који би се одрицао културног блага својих предака. Но, ни Срби то више неће чинити; њихове будуће генерације. Било би сулудо да се одричу таквог културног блага, каквог су Дубровчани подарили своме роду.
"Српско наслеђе" - фебруар 1998.

 

[drbob]

НЕУГАСЛА АКТУЕЛНОСТ

Његош и Французи – Париз пред горостасом са Ловћена
Докторска дисертација Крунослава Спасића Његош и Французи, одбрањена на Сорбони, објављена на српском 1988. године, обимно је, значајно и актуелно интердисциплинарно дело. Оно се заснива на истраживачком раду мноштва докумената које је аутор нашао о Његошу, Црној Гори и српском народу у француским архивама. У књизи се приказује, између осталог, и како су Французи у 19. веку били заинтересовани за Црну Гору и за друге наше крајеве, а с друге стране и како су горостаса са Ловћена убрајали међу највеће светске песнике.
Кључне речи: Његош, Црна Гора, француска књижевност, српска књижевност.
Докторска дисертација др Крунослава Спасића: Његош и Французи, У издању "Кристала", Зајечар, 1988, изузетно је дело српске културе и без обзира што је штампано пре 10 година, оно је и данас новост.
Деценија је кратко време да би се овај изузетан рад, одбрањен на Сорбони, могао "укротити". А и преголем је да би био смештен у одељак само једне дисциплине. Ово је једно од најобимнијих истраживања књижевног рада Петра Петровића Његоша, а у њему је аутор досегао и друге области: нашу историју, државност, геополитику Турске и европских сила на Балкану у XIX столећу и, посебно, утицај Његоша и прилика у Црној Гори на стваралаштво и друштвено деловање најумнијих Француза.
Његош и Французи су интердисциплинарно дело. Мноштво података у њему било би довољно да се напише још неколико књига - вредних нових доктората. Др Крунослав Спасић је нашао хиљаде докумената о Његошу, Црној Гори и српском народу у француским архивама, уочивши да су сви, из овог или оног разлога, тако значајни за нашу културу и историју, да се није усуђивао да их не унесе у свој рад. Посебно зато што је у многима нашао податке о томе колико су Французи били опседнути појавом црногорског горостаса. Захваљујући томе, објашњава др Спасић, француска штампа и француска књижевна дела (до наших дана) крцата су подацима о Његошу.
Све је у Француској истраживано о овом српском кнезу-епископу. И најситнији детаљи његовог детињства. стасања и образовања. Белфон ће записати о њему.
"Кнез-епископ је био велики песник, филолог, географ и историчар. Памћење му је као код Пика де ла Мирандола: знао је напамет класичне писце свих земаља. Говорио је француски, руски. италијански, турски, албански, старогрчки, савремени грчки, латински, мало немачки. Читао је листове писане на овим језицима и расуђивао је о политици великих европских држава - са исто толико умешности колико и оштроумности. Историја и географија узимале су већи део његових проучавања." (265. стр. Спасићеве књиге. Сви наводи су из ње).
Како видимо, нема у овом запису омаловажавајућих тонова према културним последицама малих народа. Овај Француз Његоша уздиже до узора. Слично поступа и Франсоа Жозеф Етен Мари (Морис Трубер). Био је толико одушевљен Његошем да му је посветио заносне епске стихове. Пјера Моржеа је толико опчинио Ловћен, па му је дао ново име: Мојсијево свето брдо. И многи други Французи су писали о Његошу, Црној Гори и српском народу. Одушевљавали су се и српским епским песмама обичајима и предањима. Др Крунослав Спасић нам открива да је у Паризу Адам Мицкијевич окупљао књижевни свет, окупиран српском поезијом. На његовим предавањима били су најславнији Французи:
Жорж Санд, Мишле, Сент Бев, Алфред де Вињи и многи други (285). Мицкијевич није био једини који је преносио своја сазнања о српској култури. Балканом су се кретали и други умни људи Француске и Западне Европе, тако да су велики европски центри били упознати са српском поезијом и српским живим песницима. Забележено је да је француски песник Шарл Ноди био пун ватреног дивљења за обичаје и поезију Јужних Словена. Његово убеђење делили су Ла Мартин, В. Скот, Бајрон, Мицкијевич, Пушкин, Кардучи, Хердер, Гете и браћа Грим. Сви они су се слагали са закључком да

 

[drbob]

српској народној поезији нема равне у свету. Српску поезију су упоређивали само с Хомеровим делом, а у Европи нису нашли живог песника достојног да се, својим песничким дометом, упоређује с Његошем. Наш нобеловац Иво Андрић ће написати да је Његош горостас и да је раван Шекспиру и Гетеу, али ето, у претходном столећу европски књижевници и критичари такву почаст нису давали ни Шекспиру ни Гетеу - Његош је, за њих, био у висинама на којима се могао да сусретне још једино Хомер.
Оваквом мишљењу европске интелектуалне елите о Његошу, др Спасић придружује и мишљење нашег мудрог епископа Николаја Вели-мировића:
"Његош се родио као песник, онако као што је бор никао. И као што поникли бор не постаје под спољашњим утицајима, ни липа, ни јела, но остаје бор. тако је дух Његошев песнички од рођења - па развијао се он под околностима Црне Горе или Бретење, био он под монашким ризом или војводском доламом..." (290).
Исидора Секулић пише да је Његошева оригиналност инспирације, садржаја, маште и форме јача него код енглеског песника Бајрона. (294)
Др Крунослав Спасић је, читајући годинама француска документа, књижевна дела и критике, запазио да су стихови француског песника Алфреда де Вињија недвосмислено подсећали, садржајем и идејама, на Његошеве. Списић ће, на више од 200 страна, да анализира песнички опус де Вињија и у њему ће се лако препознати све оно што срећено код Његоша у Гроском вијенцу. Због тога, није било места Спасићевој бојажљивости при наговештају могућности да је Алфред де Вињи, на неки начин, стварао своја дела под утицајем Горског вијенца (с којим су се странци упознавали док је био у рукопису), историје Црне Горе и биографије Петра Петровића Његоша. Наш докторант са Сорбоне се само пита да ли има и једна реч у стиховима де Вињијевог Калуђера траписте да се не односи на црногорског кнеза-епископа:
"Тамо, тај вођ чије име надалеко сеје ужас...
је ли то суров ратник, ил ' побожни апостол?
Под рухом једог, он има црте другог: *
Он је свештеник, а ипак јако разјарен,
Он је и војник, ал' пун испосничког.
Чело му је тужно и бледо а око неустрашиво;
Он иде кроз гомилу, али се с њом не меша." (301)

Као што у овим стиховима препознајемо Његоша државника и духовног вођу, тако ћемо у де Вињијевим стиховима препознати и певања о тешкој судбини српског народа у Црној Гори, притешњеног похлепним великим силама, са свих страна:

"Куда побећи? - на праг мојих врата
Несрећа је села једног дана;
И од тога дана носим је
Кроз своје замрачене дане."

Нема другог народа у Европи, сем српског, којем је де Вињи могао посветити ове стихове. Париз је био пун људи који су усмено и писмено, свакодневно, обавештавали о збивањима у Црној Гори, па је француски песник само на основу сазнања о тој стешњеној, али слободној, српској земљи могао тако да пева, не прочитавши, претходно, сличне закључке у Горском вијенцу.

"А ја шта ћу, али са киме ћу?
До врата сам изника тартара.
Црни дане. а црна судбино!"

 

[drbob]

Др Спасић наводи да су париске архиве пуне сведочанстава о томе да су Французи у деветнаестом веку били занесени Црном Гором, о којој су њихове најумније главе својски прикупљале најразличитије податке. Уздизали су Французи борбу српског народа против Турака до митских висина, а кнеза - владику Његоша сматрали песничким великаном, изниклим у средини чија је усмена поезија надмашила све оно што су, на том пољу, створиле велике европске нације.
Уз овакве закључке, није било срамота за француске књижевнике да се угледају на узоре у српском народу. Зато је Алфред де Вињи био заробљеник црногорских врлети и усамљеног народа у њима, па ће у песмама опевати Црну Гору, али ће својим јунацима давати нека друга имена и смештати их у неке далеке средине. Но, види се да Алфред де Вињи опева народ Црне Горе.

"Као тигар он чупа, кида своје ланце;
Устаје, расте, шири се као храст,
и хиљадама мишица слободно прекрива
Очинске бразде тла које га је родило."

Француски песник схвата, као и Његош, злу судбину словенског народа ("... пошто је писано да племе словенско мора носити и јарам и име ропско... "), па је разумљиво да је био упознат и са историјом српског народа на Балкану и са његовим погледом на живот. Зато ће Алфред де Вињи имати закључке као и Његош о слободи, части, јунаштву и великим силама. Њихови ставови у филозофији и одређења према религији и Богу (којем замерају што дозвољава тиранију) се подударају. Видеће се да је њихова филозофија окренута тајнама живота и човековој природи. И Вињи и Његош истрајавају у убеђењу да човеково битисање нема оправдавајућу сврху, ако оно није привремена творевина, потребна за успон до смисленијих и виших нивоа духа. Овакви закључци су им се наметали, јер су примећивали да је људски род неизлечиво боловао од употребе силе, што је у Црној Гори било тако уочљиво. Вињије изучавао прилике у Црној Гори и он ће у својој Боци у мору запевати:
"Сам у Океану, увек сам! Изгубљен,
Као невидљива тачка у узбурканој пустињи." (299)
Његош ће, такође, у Горском вијенцу истицати окрутно окружење и немоћ своју и свог народа, али ће понекад блеснути пуном надом у погледу црногорске будућности:

"Кад сви краји запламте свјетлошћу...
Тад ће мири и простори страшни
Слаткогласном грмјет армонијом,
Вјечне среће и вјечне љубави."

И де Вињи ће поверовати у боље сутра и то овако:

"Ширимо знање плодоносним пљусковима."

И о части, песници певају на сличан начин;
Његош:
"Ко се себе не стиди лагати, Тај за свијет не обрће главе,"

Алфред де Вињи:
"частан човек се исто толико плаши да кришом уради нешто подло и ниско - као да то уради и на очи других". (376)

Др Спасић примећује да је Алфред де Вињи запазио да је истрајност Црногораца и главара да остану независни од Турске у ослонцу да они чувају последње светиљке некад моћног српског царства. Зато нису дозвољавали да се султану призна ни симболична врховна власт над Црном Гором. Овакво

 

[drbob]

опредељење Црногораца сматрало се делом личне части, па су се срамоте и губљења части плашили више него смрти. Такво сазнање је толико одушевило овог француског песника да је у Судбинама приписивао части узвишену вредност, до које треба држати као до живота. Вињи је част, какву је упознао код Црногораца, назвао "религијом части". Посебно га је занело понашање Црногорки, које су, без потребе да то посебно истичу, делиле добро и зло са својим мужевима, браћом, децом и рођацима. (376-377)
После изучавања Његошевог и де Вињијевог песништва, мада су европски великани рекли да не постоји уметник који се може поредити с Његошем, др Крунослав Спасић ту част даје овом француском песнику и закључује да де Вињи не заостаје иза Његоша у песништву, али га црногорски горостас надмашује својим филозовским дометима и драматичном снагом свога дела. (496)
Да је др Крунослав Спасић завршио свој докторски рад упоређивањем дела ове двојице песника, учинио би довољно да прибави највишу титулу на Сорбони и да задужи српску и француску културу, али он је урадио много преко тога. Његово дело је више од једне књижевне студије. Оноје и хроника државничке и дипломатске делатности ПетраПетровића Његоша и сведочанство о геополитици Турске, Русије, Аустрије и западноевропских држава на Балкану (100-103). Много је разлога да ова студија о Његошу не буде запостављена. Један од њих је и у томе што на судбину српског народа данас утиче све оно што је било присутно и у времену Петра Другог Петровића. Др Спасић је закорачио и у просторе тајне дипломатије тог времена, откривајући политику великих сила према Црној Гори, Србији и Балкану у целини. Тада, као и данас, није било самилости моћника према малим народима. Тако, Аустрија забрањује српском патријарху Рајачићу да рукоположи црногорског владику у Бечу, па Његош путује у Москву, руском патријарху. Његош није засметао Аустрији само за живота. У време Првог светског рата, аустријски војници срушили су Његошеву калелу, раскопали гроб и покушали му кости пренети у Беч (258-259). У Другом светском рату су Италијани наставили скрнављење капеле, гађајући је артиљеријом. И они су му раскопавали гроб, бојећи се тог култног места и верујући да мртав Његош, на неки начин, може да подигне Црногорце на устанак. Подстакнути овим догађајима из два светска рата, француска прва пера: Сузан Норман и Жак Лекер ће 1954. године писати да се на врху Ловћена и око Његошеве капеле "сусрећу све олује" и да се одатле "виде сви хоризонти земље коју је Његош волео и коју је опевао."
Спасић пребира по француским документима и налази да су игре великих сила око Црне Горе и Његоша биле сталне и да ниједна од њих није желела њено ослобађање од Турака, него је свака од њих гледала да оствари своје интересе у њој и на осталом подручју Балкана. Тако су Аустрија и Русија, иако су зазирале једна од друге, заједнички чиниле све да онемогуће државно приближавање Француске и Црне Горе (132, 158). Видевши толику заинтересованост Европљана за Црну Гору, султан је нудио Његошу савез, обећавши му власт над територијама средњовековне Зете (Скадар, Бар и ушће Црног Дрима) и проширење у Херцеговини, само да призна султанову власт и да се задовољи положајем кнеза, какав је био дарован Милошу Обреновићу у Србији. Његош је одговорио високо морално:
"Докле год ме моји ратници буду подржавали, неће ми требати султанов берат да бих владао, јер ја сам независан кнез; а ако ме моји људи напусте, султанов берат неће ме, никако, одржати. "
Оно што је изузетно вредно у Спасићевом делу су прикупљени подаци о Његошевом односу према делу српског народа исламске вероисповести. Они говоре о Његошу реформатору и поборнику идеје о расној и религиозној равноправности. Он се уздао да ће истоветна крв православаца, муслимана и католика омогућити заједнички рад на стварању велике српске државе, уз уклањање окупације околних народа и Турске. У том смислу је писао писмо и Осман-паши Скопљаку, потомку српске племићке породице из околине Бугојна (239).
Мада др Спасић не посвећује већу пажњу оваквом опредељењу Петра Петровића Његоша о својим саплеменицима друге религије, намеће се закључак да су неправедни они који Његоша оптужују да је у Горском вијенцу "истрагом потурица" заговарао етничко чишћење, расну и религиозну нетрпељивост итд. Пре ће бити да је велики песник био велики хуманиста и да се према муслиманима односно онако како је то учинио и његов наследник Никола Петровић Његош, кад је од муслимана тражио да остану у

 

[drbob]

Црној Гори и буду равноправни са православним рођацима и као песник Алекса Шантић, кад им је својом песмом Остајте овдје поручио гдје им је Отаџбина. Његошеви стихови у Горском вијенцу не односе се на саплеменике друге вероисповести, или на било који народ друге расе и друге религије, него на завојеваче против којих се бори сваки народ и свака држава на свету. Ти завојевачи, које је описао Његош у Горском вијенцу, гори су тип завојевача од дивљих хорди Монгола, који би пројурили кроз једну земљу, опустошили је и опљачкали, па онда нестали. Потурице су стално остајале на заузетој територији и сваком је згодом предавали страном господару. Они су били стални ешалони завојевача у борби против српске државе. Таквима се не би обратио ни краљ Никола да остану, нит би им то Алекса Шантић поручивао,песмом.
Кад се, после читања, склопи 760 страна докторског рада Крунослава Спасића, читаоцу постаје јасно да му је у рукама дело непроцењиве вредности. Сазнаоје да је Његош, као песник, државник и духовни вођа свога народа значајнији него што се код нас претпостављало, а да је наш народ, у сваком смислу, нешто друго у европској цивилизацији од оног што савремени Европљани желе да му признају.
Србистика, Приштина 1/1998.

 

[drbob]

...О ХРВАТИМА И ХРВАТСКИМ ДРЖАВАМА

ВАЖНОСТ ЈЕДНЕ ЗАПЕТЕ ЗА ОДРЕЂИВАЊЕ ПОРЕКЛА ХРВАТА:
ДА ЛИ ЈЕ ФРАЊО РАЧКИ ФАЛСИФИКОВАО "ФРАНАЧКУ ХРОНИКУ" И
ЧИЈИ ЈЕ БИО "ХРВАТСКИ" КНЕЗ БОРНА

АВАРИ? ХУНИ? ХУ-УР-ВАТХИ?

Хрватски интелектуалци су, објашњавајући корене своје нације, подстакли знатижељу свих оних који не могу да реше енигму успона хрватске државе на проливању крви себи блиских Срба, од којих су позајмили чак и књижевни језик. Не мали број истраживача покушавао је несловенским хрватским генима да објасни хрватски бес и праву помаму против Срба. И хрватски историчари, без обзира позивају ли се на готско или иранско порекло, врло радо тврде да Хрвати нису народ словенских корена. Да ли је у питању само политички разлог, или је на сцени подсвесна потреба, честа у феномену названом "нарцизам малих разлика"?
Хрватски интелектуалци су, објашњавајући средњовековне корене своје нације, подстакли знатижељу свих оних који не могу да реше енигму успона хрватске државе на великом проливању крви себи блиских Срба, од којих су позајмили, чак, и књижевни језик. Немали број истраживача је дотицао питање порекла Хрвата на Балкану, покушавајући да на евентуалном несловенском хрватском гену нађе објашњење за хрватски бес према Србима. Бес изрођен у праву помаму.
Није се тешко уверити у истину да зло према Србима има своје извориште у недрима хрватске нације, иако не смемо да занемаримо ни улогу великих европских сила у овој помами, коју најбоље изражава мисао Бењамина Калаја: "Хрватско снажење, с обзиром на час, чим се чини на штету Срба, не може бити опасно по Аустроугарску јер границе хрватског ширења биће корисне и за нас. Не само да ћемо разделити Јужне Словене, него ћемо и за даље дељење (на Балкану) добити одрешене руке".
Ако претпоставимо да праузрок злу може бити, поред преверавања, и национално преобраћање, онда су у праву они који трагају за најстаријом националном и расном одликом хрватског народа. Да су Хрвати били нешто друго, а не Словени, покушавали су да докажу и многи знаменити Хрвати. Временом су се тако ватрено опредељивали за неко тумачење, да су га наметали као основу партијског или државног програма.
Тако ће у 19. столећу и током постојања Независне Државе Хрватске (1941-1945) истицати да потичу од Гота - наводних предака германских народа. Ту су, на пример, и претпоставке Доминика Мандића о хрватском пореклу из Ирана, разна тумачења о славизирању Хрвата током пута преко Азије

 

[drbob]

и источне Европе до Балкана, о давној хрватској држави у пределима данашње Немачке, Чешке, Пољске итд.
Интересантно је да Хрвати често, и кад им није намера доказивање свог готског или иранског порекла, обавезно поричу хрватску припадност словенској групи народа. Да ли је у питању само политички циљ или робовање некој подсвесној потреби, тешко је докучити. Важно је да је то (свесно или несвесно) опредељење устоличено и да је нашло место у енциклопедијским одредницама о хрватској нацији. У њима се говори да су се на Балканско полуострво "доселили Хрвати и Словени". Срби се, обавезно, изостављају. У продужетку, ако се спомињу само Словени, уместо њих, нађу се, зачас, Хрвати. Ова "истина" о два различита народа (хрватском и словенском) запљуснула је из енциклопедија хрватске просветне и културне књиге. Тако ће Славко Голдштај у свом делу:
Хрватски рани средњи вијек, навести:
"Да би се детаљније описали и објаснили процеси који се одвијају по досељавању Словена и Хрвата, недостају многи подаци. Најважније би било питати и потом сазнати: како су се понашали новопридошли Словени и Хрвати".

 

[drbob]

Несвесно или намерно порицање словенства
Савремени хрватски историчар Драгутин Павличевић искључиће не само Србе него и Словене, да би простране територије у Средњем веку подарио само Хрватима:
"Хрвати су населили, такође, јужне предјеле између Цетине и Неретве, који су се звали Паганија, а настањивали су их Неретљани. Од Неретве до Дубровника стерала се област Захумља: од Дубровника до Котора, с Конавлима, Травунија, а даље према југу Дукља, те у залеђу, око истоимене ријеке, Босна. Житељи свих крајева, ускоро су, као и остали Хрвати, преузели кршћанство и окренули се Западу." Одвајање Хрвата од Словена (не само од Срба), упорно је истицао и отац хрватске државе Анте Старчевић:
"Тко не види да је Слав и Серб све исто, оба та имена замењују сужња... Народ је херватски сматра ту керв за туђу, славосербску: народ херватски неће терпети, да та сужњска пасмина оскверњује свету земљу Херватах".
Колико хрватски прваци одричу сродност Срба и Хрвата, видимо и по наслову повјесног дела др Доминика Мандића, објављеног у Загребу, 1990. Матица хрватска: Хрвати и Срби -два стара различита народа.
И хрватски " полусветац ", кардинал, др Алојзије Степинац дели Мандићево мишљење. И он ће тврдити (Дневник IV) да Срби и Хрвати нису сродни:
"... опет избија најаву чињеница да су Срби и Хрвати два свијета, која се никад неће ујединити, док је један од њих у животу". Сви ови ставови су утиснути у текст Анте Павелића:
"У широким слојевима хрватског народа никада није постојала нека обћа словенска свиест, коју бисмо могли озбиљно супротставити хрватској народној свиести. Ови слојеви не осећају се никада као припадници Славенства, те су отклонили, по своме осјећају, као нешто туђе и опасно, славенску и југословенску промиџбу, коју су, у задњем столећу, вршили Праг, Москва и Београд. Ова необорива чињеница пружа нам даљни доказ, да Хрвати уобће и нијесу славенскога, него готскога подријетла, тврдња која је већ озбиљно расправљана".

 

[drbob]

И стари извори упућују на несловенско порекло Хрвата
Можда би оваква опредељења Хрвата требало проверити. Да они, бар у време средњовековно, кад су дошли у додир са Србима, нису били Словени. Ако пажљиво прочитамо стара документа о првом помену Срба и Хрвата, она ће нам лако открити да у наведене (свесне или несвесне) закључке хрватских првака о несловенском пореклу Хрвата треба веровати.
Почнимо с анализом једног од средњовековних докумената с поменом Срба. То је Франачка хроника, или Ајхардов летопис из почетка 9. столећа. Овде се спомињу територије од јадранске обале до Драве, али ни једном речју народ с хрватским именом. Такође, не пише ништа ни о некој хрватској земљи. Спомињу се само Далмација и Славонија, а од народа Срби, Гудушчани, Тимочани, друга словенска племена и Авари. Кад је реч о Далмацији, документ наводи само то да су у њој Срби.
Ослонимо се на осврт проф. Реље Новаковића о овом драгоценом историјском сведочанству:
"У опису догађаја пред сам почетак Људевитовог устанка, Ајнхард наводи како су 818. године стигли у Херистал, где је тада боравио франачки цар Лудвик, посланици међу којима се спомиње и Борна, личност коју историографија готово вез двоумљења сматра кнезом Приморске Хрватске и не питајући се да ли је уопште било могуће да се међу изасланицима у Херисталу нађе тада и кнез Приморске Хрватске... Поставља се питање, зашто је учени Ајхард, који је збивања описао са толико детаља, назвао Борну само кнезом Гудускана, а не кнезом Хрвата? Он спомиње изасланике Абордита, Гудускана, Тимочана и Људевита, као старешину Доње Паноније, а о Хрватима и Хрватској, на том месту, по нашем мишљењу необично важном, нема ни речи".
Професор Реља Новаковић разложно наводи да кнез Борна није могао имати везе са Хрватском поготово не са оном која би се наслањала на Јадранско море:
"Да је Борнино подручје било у саставу Хрватске, не би се могло десити да га Ајнхард не назове кнезом Хрвата јер би таква Хрватска (на југу чак до Цетине и Ливна) била за оно време веома велика и моћна земља, а Лудвику у Херисталу, свакако би ласкало да се међу осталим кнезовима нађе и један кнез Хрвата..."
Према професору Новаковићу, међу изасланицима код франачког цара, у Херисталу 818. године не спомињу се ни српски представници, али Ајнхард наводи да је Људевит, уједном тренутку, побегао Србима и отео део њихових територија у Далмацији (тад се Далмацијом сматрала територија од јадранске обале до реке Саве). Речени Борна од 818. до 821, напредује од "војводе Гудускана", преко "војводе Далмације", до "кнеза Далмације и Либурније". Међутим, ни овом приликом се не спомињу хрватске земље и Хрвати, па проф. Реља Новаковић износи само тезе о земљама којима је могао да влада Борна и могућем односу Срба према тим земљама:

 

[drbob]

Фалсификати Фрање Рачког
"Рекло би се да за одговор ваља узети само две претпоставке. Једна је да су се Ајнхардови Срби налазили на истом подручју којим је управљао Борна, али само као мања значајна групација, а друга је, вероватнија, да су, као етничка скупина, живели недалеко од Борнине територије, ван подручја франачке интересне сфере, вероватно, под византијском влашћу, или чак, можда, и самостални, те нису ни били позвани да пошаљу своје делегате на франачки двор".'
Много одређеније закључке о Борни износи Светислав М. Првановић, наводећи да је Фрањо Рачки фалсификовао "Ајнхардов летопис" и да је тиме унео потпуну пометњу у историјску науку:
"Најстарију вест о Борни, налазимо код Ајнхарда, најчувенијег летолисца на франачком двору. Бележећи како су два словенска посланства, тодине 818, ступила пред цара жалећи се на Бугаре, он износи у наставку да су то били "посланици Браничеваца и Борне, кнеза Гудушчана и Тимочана, који су недавно из заједнице с Бугарима отпали и у наше крајеве прешли". Првановић наставља:
"Овај Ајнхардов податак, у облику како је цитиран, потпуно је јасан. Једно посланство је дошло у име Браничеваца, а друго у име Борне - заједничког кнеза Гудушчана и Тимочана, који су недавно (и једни и други), због сукоба с Бугарима, прешли у крајеве под франачком влашћу... Пошто је Рачки установио, као неоспорно, из каснијих записа о Гудушњанима, оних после 818. године, да су то били у ствари Гачани, мало племе у Гацкој, северно од Лике, које одатле с Тимочанима, због географске удаљености, није могло имати ни ближег додира, ни заједничког кнеза, Рачки је кориговао латински текст и променио му смисао, стављајући запету иза речи Гудушчани. Он је Борну и Гудушчане
одвојио не само од Тимочана, као њихових суседа, него и од даљег латинског контекста, који је, тиме, као мисаона целина, потпуно искидан. Тако је испало да су пред цара ступила не два, него три посланства: прво - посланици Абодрита, такозваних Бодрићана или Браничеваца, настањених источно од ушћа Велике Мораве; друго - посланици Борне, кнеза Гудушчана, тј. хрватских Гачана и треће - посланици Тимочана, који су се (једини, дакле) склонили испред Бугара и прешли у франачке крајеве".
1 Др Реља Новаковић: "Одакле су дошли Срби на Балканско полуострво" - "Народна књига", Београд,1977.

 

[drbob]

Пометња хрватских учењака
Да Гудушчани нису с територије данашње Хрватске, него из источне Србије, Светислав Првановић се позива на Павла Шафарика и Владимира Карића из 19. столећа, који их налазе око Тимока и Дунава.
Да су се хрватски учењаци зауставили на томе да су Гудушчани из северне Лике, а не из североисточне Србије, могло би се рећи да су заведени закључком Фрање Рачког, па им се не би могло ништа замерити - уколико је тачно Првановићево тврђење да је Рачки фалсификовао Франачку хронику. Видели смо да и опрезни проф. Реља Новаковић не налази никаквог помена о Хрватима и хрватској земљи у овом франачком документу, а и сам се пита да ли је запета иза речи " Гудушчана" у реду, или не. Мада се не опредељује око ове запете, Новаковић наводи рад Светислава Првановића о кнезу Борни. Значи, каснији хрватски учењаци не остају само на позицијама Фрање Рачког, него праве још већу пометњу око Франачке хронике.
Видеће се, упињу се да Борну прикажу као хрватског владара, а његову земљу хрватским државним поседом - наслоњеним на обалу јадранског мора. Због тога, Борнину државу називају Приморском Далмацијом, или Приморском Хрватском. Ако се и занемари то што, без изворне подлоге, употребљавају хрватске територијалне и националне ознаке, не може им се прећутати што Борнину државу смештају у приморје. Борна је био поданик Франачког Царства, ту нема спора, али ово царство није имало никакве поседе (ни вазалне) на балканској обали Јадранског мора, јер је по Ахенском миру (812) граница интересних сфера између Франачког Царства и Источног Римског Царства (Византије) повучена линијом: од Истре, преко врхова Велебита, поред Срба, Ливна, Имотског до Пељешца.
Значи, франачки поседи под управом вазала Борне могли би се сместити само на северу од ове линије, па нема могућности за њихово простирање до морске обале. Но, ова једноставна логика (или садржај историјског документа) о неспомињању Хрвата, ни на Приморју, ни у Посавини - Славонији, није сметала хрватским учењацима да у Енциклопедији Југославије, Југословенског лексикографског завода у Загребу, књига 3, 1962, страна 577, унесу одредницу "Људевит Посавски", дословно:
"Људевит Посавски, кнез Посавске Хрватске (817-823). У вријеме кад га извори почињу спомињати, читава је Хрватска под франачким суверенитетом ".
Нема ни помена о суверенитету (или интересној сфери) Источног Римског Царства, а Славонија се, ето, у 9. столећу назива Посавском Хрватском, а знамо да је она до у 19. столеће била, у царској круни Аустрије, посебна краљевина, одвојена од краљевина Далмације и Хрватске.

 

[drbob]

Глупости у енциклопедији
Хрватским енциклопедистима није стало до историјских докумената. Ако та документа и не спомињу Хрватску и Хрвате, као што је случај са Франачком хроником. они истрајавају у похрваћењу сваког реда у њима, па ова енциклопедијска одредница садржи и ово:
"Иако франачки извештаји, несумњиво, претјерују приказујући опсег Људевитовог устанка, ипак је то био покрет ширих размјера, у којем су се, поред Хрвата између Гвозда и Драве, нашли и доњославонски Словенци и Тимочани, словенско племе које се отцијепило од Бугара и прешло Људевиту".
Праву пометњу чини писац ове одреднице, јер Далмацију, где управља Борна, представља час франачком, час бизантијском (Бизантија -уствари, Источно Римско Царство):
"У борби против Франака, Људевита је, већ у почетку борбе, упад у земљу далматинског кнеза Борне стајао (према франачком извештају) 3.000 људи и више од 300 коња. Управо то што се уз Људевита нису нашли и далматински Хрвати, знатно је отежало његов положај. Узроке томе што је Борна упорно заступао франачке интересе, ваља тражити и у ситуацији на Јадрану после Ахенског мира (812): откад је бизантска тема Далмација, као страно тјело, затворила Хрватима прилаз мору, ослањање на Франке постала је, за њих, политичка нужда".
Јасно, Борна је франачки вазал, па ако је Далмација била бизантска тема, њоме Борна није могао управљати, те онда ни прва реченица ове енциклопедијске одреднице (горе цитирана) не може бити тачна, јер наводи да је "читава Хрватска под франачким суверенитетом".
А како су се хрватски енциклопедисти, у овој одредници, понели с чињеницом да Франачка хроника спомиње Србе у Далмацији, види се по томе што реченицу о Људевитовом бекству из Сиска "к Србима, племену за које кажу да држи велики дио Далмације", објашњавају неком српском оазом и то на следећи начин:
"Ријеч је вјеројатно о данашаем Србу, који је у средњем вијеку био средиште посебне жупаније".
Види се да ово "објашњење" не прецизира да ли је то једна од бројних српских жупанија, али се сугерише да је то српска жупанија на хрвтској земљи. То што је хрватски енциклопедиста признао и овај минимум Србима - да је постојала (и само једна) српска жупанија у Лици у 9. столећу, тиме се стављају ван снаге друге нециклопедијске одреднице, томови књига, новина и уџбеника у Хрватској, у којима се пориче присуство Срба на "хрватској земљи" пре турских освајања Балкана у 15. столећу. Мора да је писац ове одреднице (бар подсвесно) био начисто с тим да је српска жупанија у Лици, порушила важне стубове хрватске историографије, па је своју енциклопедијску обавезу око Људевита посавског, брзо привео крају. Јер, око тог Људевитовог бекства "к Србима у Далмацији", где је убио једног српског кнеза, следи и његово убиство од стране Владисављевог ујака Људемисла-Владислав је наследио Борну. А ако је Људемисл био Србин, онда му је и сестрић Владислав био то исто, или је, у најмању руку, био син Српкиње - Људемисловљеве сестре.
Овај логичан закључак о српској припадности породице франачких вазала, као да да је за право Светиславу Првановићу да је Борна довео и Тимочане и Гудушчане из Србије на територију под управом франачког цара - северно од линије: Истра-Велебит-Срб-Ливно-Имотски-Пеље-шац.

 

[drbob]

Куда су нестали Авари из Хрватске
Франачки владар Карло Велики је упао у Панонију 791. године и тада је основао и аварску марку. Касније, 805. године, у време покрштавања становника Паноније, покрштени Словени су приморали и аварског кагана Сабариана да прихвати хришћанство 805. године, одбаци своје име и узме хришћанско - Теодор. Тадашње присуство Авара у делу Паноније упућује на могућност да се отклоне недоумице око чињенице да Франачка хроника не спомиње ни Хрвате, ни хрватске области, на Сабору у Херисталу 818. године.
Одговор на тај "пропуст", је можда, у наставку Франачке хронике -у делу о Сабору у Франкфурту, одржаном четири године касније - 822. године. Ајнхард наводи да су тада на Сабору били представници ових народа: Абодрита, Сораба, Вилаца, Бохема, Мораваца, Преденецената и Авара. Види се, летописац Ајнхард поново бележи Србе (Сорабе) - раније као становнике Далмације, а Хрвате, по други пут, не спомиње. Но, он набраја међу представницима народа и представнике Авара.
Мада проф. Новаковић не објашњава шта је разлог непомињању Хрвата ни на једном од два сабора код франачког цара, чини се да би разлог могао да буде у томе што су на Сабор у Франкфурту позвани Авари. Овај документ садржи податке о догађајима из времена у којем је живео његов творац - Ајнхард, па је много поузданији од, рецимо, текстова цара Порфирогенита, који је описивао догађаје двесто-тристо година пре свога рођења. Сад се поставља питање, како Ајнхард не спомиње Хрвате у деветом, а то чини цар Порифирогенит у 10. столећу.
Можемо претпоставити да су се у 9. столећу Хрвати тек формирали као народ и да су им несловенска племена била значајна бројчана маса за тако нешто. Међу њима и Авари, које Ајнхард спомиње. Можда су Авари били позвани на франкфурски сабор (822) као представници те мешавине народа, која ће касније преузети заједничко име - Хрвати. Историчари наводе да је први помен Хрвата из 852. године, а после тог времена више се не спомињу Авари на подручјима средњовековних јужнословенских држава. Није тешко претпоставити да је хрватско име, негде током 9. столећа, могло да замени аварско, хунско и понеко друго несловенско и словенско име.

 

[drbob]

Откуд Авари у земљама Јужних Словена
Уобичајени су текстови у нашим уџбеницима о аварско-словенском ратном походу против Источног Римског Царства (Византија). Према њима, Авари и Словени су прелазили Саву и Дунав и пустошили римске покрајине на Балкану, опседајући веће градове, укључујући Солун и Цариград. Но, француски историчар, професор на Сорбони Франсис Конт проналази документа Грка, у којима нема ни помена о аварско-словенском ратном савезу. Тамо пише да је војни савез склопљен између Источног Римског Царства и Авара против Словена у Тракији, у 6. столећу после Христа. У питању је запис грчког историчара Менандара:
"Четврте године владавине цара Тиберија (581), око 100.000 Словена опустошило је Тракију и многе друге области... Тиберије није имао довољно снаге да се супротстави Словенима и Аварима. Упутио је посланство аварском кнезу Бајану, који, у том тренутку, није био непријатељски расположен према Византинцима. У таквим околностима, Тиберије га је гурнуо у Сукоб са Словенима. Шездесет хиљада наоружаних и оклопљених аварских коњаника прелазе Илирију, Скитију (у то време област између Доњег Дунава и Црног мора), најзад и сам Дунав -чамцима, саграђеним тако да је могућ превоз у оба смера. Чим су се Авари искрцали на другу обалу, одмах су почели да пале словенска села, да их уништавају до темеља и да пустоше поља: све живо је бежало у честаре и густе шуме ".
Френсис Конт налази Словене и пре 6. столећа на Балкану:
"Током првих столећа нове ере, Римљани сведоче о додирима (непосредним или посредним) са Словенима на источним границама Царства; од Северног до Црног мора, од Германије до Тракије, дуж целог Дунава".
У Историји Гота, историчар Јорданес (7. столеће) записује:
"Склавини живе на простору од града Новијетуна (јужно од данашње Љубљане) и језера Мурсјанскиј..."

 

[drbob]

Подаци професора Новаковића
Френсис Конт ће навести и документ цариградског патријарха Николе Трећег (1084-1111), у којем ће се видети да су Словени господарили целим Пелопонезом - од времена кад је цар Тиберије потписао војни савез с Аварима против Словена. Патријарх пише цару Алексију првом комнину: " Целих двеста осамнаест година, ни један Роман није ногом ступио на Пелопонез... ", а Френсис Конт цитира и сачувану грчку "Монемвасијску хронику", у којој се наводи, такође, да су Словени владали Пелопонезом 218 година, од 587. до 805. године, а његовим деловима све до 950. године.
Присуство Словена (Срба) на Балкану и данашњој Румунији још је старије. Податке о томе објавио је проф. Реља Новаковић. Он цитира грчке историчаре у вези са међусобним ратом римских царева (савладара) Константина Великог и Ликинија (325. године после Христа). Ту је записано да је Ликиније био Србин и да је добио војну помоћ од Срба из предела Карпата, тада Српских планина.
Проф. Новаковић нас упознаје и са христинизацијом на Балкану и податком да је бискуп Никета ширио хришћанство "међу дивљим Србима" у Ремезијани (Белој Паланци), крајем 4. и почетком 5. столећа.
Словенско присуство на Балканском полуоствру спомиње се у 5. столећу пре Христа и то у документу којег не би смео нико да оспорава, јер је реч о делу оца историје Херодота. Он ће написати да су Илири Словени и право је чудо да тој чињеници званична историографија не придаје никакву вредност. Ако знамо да су Венети (Венеди, Венди, Винди) Словени и да Немци и данас Вендима зову Пољаке, Чехе, Украјинце, Моравце, Словаке и Лужичке Србе, нема разлога да се на таквој тврдњи нешто замера Херодоту. Он је овако записао, објашњавајући обичаје код Армена:
"А обичаје су имале овакве. Према мом мишљењу, најпаметнији им је овај обичај; а исти такав постоји, како сам чуо, и код илирског племена Венета..."
Нема шта, много података о Словенима на Балкану и у средњој Европи, а по Херодоту се види да су и Илири Словени. Тиме су Словени староседеоци Балканског полуострва. А данашњи Срби знају да су Словени, па нико нема право да их оптужује да су, било кад и било где, стигли на туђу територију.

 

[drbob]

Хрвати стигли на српску земљу
Авари, Хуни, Угри, Бугари и Хрвати су стигли однекуд на словенске земље. Хрвати се још нису определили да ли своју нацију виде у крилу словенске групе народа или ван ње. Њихови историчари и други прваци најрадије желе да се ограде од словенства. Поред оних које смо цитирали и многих које је немогуће набројати, споменућемо још неке, по чијим мишљењима би се могло закључити да је прво језгро хрватске нације било несловенско - можда аварско.
Познати хрватски историчар Нико Жупанић је написао Првобитни Хрвати, наводећи:
"Првобитни Хрвати, мислим, нису били Словени, већ туђе племе из Азијске Сарматије, које је у олуји Сеобе Народа удес бацио у транскарпатску словенску домовину, па је себи подвргло неки део пука, а тај се почео називати Хрватима".
И Нада Клаић, историчар, налази да су Авари чинили велики део прве заједнице Хрвата:
"Хрвати су нашли Аваре у посједу те покрајине (Далмације). Пошто су неко вријеме међусобно ратовали, побиједили су Хрвати, неке су од Авара поклали, остале присилили да се покоре. Отада су у тој покрајини завладали Хрвати. И сада још има у Хрватској потомака Авара и види им се да су Авари".
У прилог овом препознавању Авара међу Хрватима, можемо додати да се многи Хрвати зову Бајан; према имену аварског кагана, којег је цар ИсточногРимског ЦарстваТиберије (581) позвао да ратује против Словена у Тракији.
Пред други светски рат, др Младен Лорковић (министар иностраних послова Независне Државе Хрватске) је у књизи: Народ и земља Хрвата одбацио словенско порекло Хрвата:
" Читава стара хрватска повијест схватљива је само уз претпоставку да су владајући Хрвати били несловенска наслага, која је прекрила и организовала словенске масе".
Хрватском историјом много се бавио и међуратни Хрватски лист, па је у његовом броју од 14. априла 1939. године расправљано и о настанку имена Хрват:
"Дошавши Ху-ур-ватхи, заједно са Хунима, у Европу, завладали су над старословенским староседеоцима, с којима су се слили у један организам, којем су дали своје име и ако су били мањина".

 

[drbob]

Ширење (наметање) хрватског имена
С обзиром да смо сведоци наметања хрватског имена Србима и припадницима других народа на Балкану и у средњој Европи, упадљиво интензивно последња два столећа, онда није никаква бесмислица претпоставити да је та делатнопст могла започети и у 9. столећу, кад се губи помен Авара у историјским изворима, а појављује се народ с именом Хрвати. Управо, тако како се то тврди у Хрватском листу 1939. године.
Ову појаву, праћену нетолерантношћу према другим народима, а дириговану од стране великих европских сила и Ватикана, уочио је словенски историчар, католички свештеник Матија Катанчић (1750-1825):
"Увјерићеш се најзад да се хрватско име у Далмацији, Босни и Србији нарочито пропагирало, али се илирски народи у овом предјелу никада нијесу тим именом називали". Он ће писати о српском језику овако: "Босанско-далматинско и српско наречје одликује се чистотом и елеганцијом", а тврдиће и да су Далматинци, Босанци и Славонци исте етничке структуре као и Срби и да се ови етнички, умногоме, разликују од правих Хрвата, а да је хрватско име у овим крајевима једино аустроугарским притиском наметнуто, мада се ови народи никада нису тако осећали.
И католички свештеник Иван Фране Јукић ће забележити да у Босни и Херцеговини, у 19. столећу, католици не знају шта значи реч Хрват, а камоли да се они осећају припадницима хрватске нације. Но, постепени инжињеринг великих сила и Ватикана створиће од Срба католика најфанатичније Хрвате у 20. столећу. Овој појави се посветио историчар Јеремија Митровић и он ће најпрецизније одредити шта је хрватство:
"Ватикан је у целости придобијене Хрвате за католичанство и поједине поводљиве Србе проглашавао једном нацијом - хрватском и тако стварао на западном Балкану један чврст католичко-хрватски систем, који је, вековима, све упорније упућиван против Срба".
Дубровчанин Лујо Војновић ће написати чланак у листу Време, 30. јануара 1938. протестујући против похрваћивања Руђера Бошковића, Ивана Гундулића и целог Дубровника и њетове српске прошлости:
"А да отворено речемо досадила је нашему свету злоупотреба имена Хрват, хрватски: та злоупотреба не долази из једне народне потребе, она извире из логора извесних елемената, који су невјероватно вјештом пропагандом искористили бесконачну безазленост хрватских маса, са хипнотичком моћи одвратили народ од његових животних потреба и уцртали му у жиле отровно лудило, гоњење ".
То хрватско лудило је ишло дотле (да не спомињемо геноцид у Другом светском рату над Србима, прогоне Срба 1991-95...) да су Хрвати поверовали Аустријанцима (1915), да ће добити на управу све покорене српске земље, па су почели прекрајати српску историју. Између осталог, они су одштампали по две књиге о Милошу Обилићу и Краљевићу Марку, представљајући их као "хрватске народне јунаке".
Примера ради, једна је насловљена овако: "Јуначке приповијести о народном јунаку Милошу Обилићу - за хрватску младеж", а штампана је у Крижевцима 1915. године, у књижари Густава Нојберга.
"Српско наслеђе" -децембар 1998.