Istorijske skrivalice

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
СРПСКИ ПРАВОСЛАВЦИ НАЗВАНИ БОГУМИЛИМА
Др Васо Глушац, у својој књизи Истина о богумилима (Београд, Књижевне новине, 1992), анализирајући све познате историјске документе и њихова тумачења о тзв. богумилима, закључио је да у Бугарској никад није било богумилске секте и да се, сходно томе, није могла преселити у средњевековну Босну и тамо устоличити себе, као званичну државну религију. Богумил је, у 10. веку, био свештеник Бугарске православне цркве и присталица престолонаследника, који је изгубио битку за очев престо.
Др Васо Глушац. на страни 248,једноставно објашњава како је политичком противнику - губитнику, било лако прилепити етикету и о верској јереси: "Поменуо сам да је бугарски цар Симеон имао два сина: старијег Михаила и млађег Петра. Михаило је био законски наследник престола, али је цар Симеон одредио за наследника млађег Петра, јер је овај био ожењен грчком принцезом, па је Михаила присилио да се закалуђери. Овакав царев поступак створио је опозицију, која је бранила законита права престолонаследника Михаила. Опозицију је водио неки поп по имену Богумил, а цара и државну власт бранио је презвитер Козма, жестоко нападајући, у својој " Беседи", опозицију и попа Богумила. Како се у средњем веку, а и касније, свака борба сводила и на веру, противник се обеђивао даје безбожник и јеретик и да не верује у праву хришћанску веру. Тако је и Козма обедио свог противника попа Богумила и његове присталице да су јеретици, подмећући им догматично веровање малоазијских манихеја".
Касније ће овај догађај, у политичку терминологију суседних држава, угурати термин "богумил", који је садржавао појам верске јереси, а приписивао се сваком политичком противнику владара. Тако је и Немања своје политичке противнике, присталице старијег брата, оптужио за богумилство и протерао из Србије.
Наши историчари, углавном, за овај прогон кажу да је одлучујуће утицао на ширење богумилске јереси у Босни и стварање "Босанске цркве", као јеретичке (богумилске).
Чудно је да српским историчарима није постала сумњива таква тврдња. Јер, немогуће је замислити да у неку државу уђе неколико присталица, или поборника, неке нове религије и да њихово учење прихвати и владар, и племство, и народ, и православно свештенство, а да сви заједно одбаце своју дотадашњу веру.
Можда су због ове нејасноће наши историчари несигурни кад објашњавају "Босанску цркву". Не изражавају се прецизно о њој, тако да читалац не може да закључи: ни како је, ни када је настала, ни када је нестала богумилска вероисповест у босанској држави. Треба погледати лекције о "Цркви босанској" у уџбеницима Републике Србије, па се уверити колико недоречености и нејасноћа оне садрже. Ево једног дела из уџбеника историје за шести разред основних школа:
"Прошлост средњевековне Босне тесно је повезана са јеретичком црквом босанском. Бан Кулин је био оптужен да пружа уточиште јеретицима из приморских крајева. Ови јеретици су називани патеренима. У Босну су се склањали и богумили, које је Стефан Немања протерао из Србије. Учење богумила и патерена одступало је од званичног учења католичке и православне цркве. Зато су називани јеретицима. Патерени су сузбијани у Западној Европи, а богумили на Истоку".
Видимо да у нашем уџбенику нема ништа сем навођења да је босански бан Кулин пружао уточиште патеренима и богумилима, који долазе из приморских градова и Србије.
За богумиле се каже да нису градила цркве, да нису користили крст, да нису поштовали оце Старог завета, патријархе и пророке пре Христа, да су веровали у два бога, да поричу човечанску природу Христа и да је Он имао зрачно тело, да је Блажена Марија била анђео, да се Христ није узнео на небо, да Римску цркву сматрају црквом идола, да имају између себе онога који је Христов наследник, да поричу крштење водом, да тврде да су људске душе демони итд.
Религију у средњевековној Босни, Ватикан је прогласио јеретичком, да би имао оправдања за наметање католичке вере и да би могао повести крсташки рат против Босне. Хришћани нису могли бити робови, па је зато становништво Босне проглашено богумилским (нехришћанима), да би се здрави младићи и девојке, после заробљавања, могли продавати по трговима за робове у Северној Африци и на Блиском истоку.
 
Ватикан
Зато су ватикански писани извори пуни података о босанској јереси. Ако бисмо тим изворима веровали (као што то верују историчари), онда бисмо морали да верујемо и новијим историјским изворима - онима из Другог светског рата, кад су власти Независне Државе Хрватске, православне Србе у Босни и Херцеговини и српским крајинама називале шизматицима. Званични ватикански великодостојници су прихватили овакав назив, одобравали су и спроводили превођење (силом) православних Срба у католичку религију. Значи, у двадесетом веку је Ватикан према православним Србима поступао онако како је то чинио и у средњем веку.
Измишљотине о српској босанској средњевековној држави и њеној независној Православној цркви, приказивао је, као коначне истине, хрватски историчар Рачки. Нажалост, његова "наука" је прихваћена, некритички, и од српских историчара.
Босански краљ Твртко Први, око 1370. године, насељавао је Далмацију православним Србима из Босне, због чега је негодовао папа.
Никад, при каснијим насељавањима Далмације из Босне, није забележено да су тамо стигли неки богумили. Увек су то били Срби и увек православне вере.
Видимо како др Васо Глушац, на страни 139. своје књиге, објашњава српски и православни карактер средњевековне босанске државе:
"Кад бисмо хтели веровати латинским изворима, онда бисмо морали прогласити фалсификатима све домаће споменике, од Кулинове повеље и каменог натписа на његовој цркви, па све до тестамента госта Радина. Али, ми то нити смемо, нити можемо. Папини инквизитори су "боснаској цркви" подметали догматичка веровања правих јеретика. А баш ти латински списи били су Рачком алфа и омега, били су му извори првог реда, а све је домаће изворе презрео и занемарио.
На основу латинских извора, написао је расправу "Богумили и патерени" и на тај начин створио једну фантастичну причу о старој средњевековној "босанској цркви". Његову причу, популарисао је нарочито Вјекослав Клајић у Повиести Босне, а примили су је, за голу истину, остали наши историчари, те све до данас влада у нашој историјској науци".
Уз остале, многобројне, доказе, др Васо Глушац упућује на изворе који сведоче о православљу у средњевековној Босни: "Старосрпски натпис на каменој плочи са Кулинове цркве, који је пронађен код Високог, сведочи да је у то време хришћанска вера у Босни била потпуно учвршћена. Иначе, не би бан Кулин, са својом женом Војиславом, подизао цркве, нити би имао коме подизати, кад не би народ те цркве поштовао и у њима се молио Богу. На једној црквеној плочи има врло лепо израђених шест крстова. На трећем крсту, налазе се написане речи: "Радохња крстјанин". Дакле, Радохња крстјанин учествује у подизању банове цркве и на плочи исписује своје име.
Је ли могуће да је то био богумил, или патерен, кад тако поштује крст и учествује у подизању цркве? "
Даље, аутор ове књиге наводи више повеља босанских краљева, које, обавезно, почињу знаком православног крста, а у текст се уноси речник Православне цркве:
"У име Оца, Сина и Светога духа, амин".
"Јавност",8.јун1996.
 
ХРВАТСКИ ФАЛСИФИКАТИ СТРАНИХ ИСТОРИЈСКИХ ИЗВОРА
Познато је да је Анте Старчевић (отац хрватске државе) у 19. веку, као основу за стварање Хрватске, прогласио државотворно право хрватског народа - створено у "заједничкој" мађарско-хрватској држави, од 12. века. На основу такве "мађарско-хрватске" државе, све територије запоседнуте од стране Мађарске (српске и италијанске) и територије под вазалством Мађарске (средњовековна српска Босна) проглашене хрватским државним поседом.
У духу овакве поставке, хрватски историчари двадесетог века су све историјске изворе прекрајали и прилагођавали. У једном таквом послу, хрватској браћи помагали су словеначки историчари.
Писац историјских дела г. Хуго Рот, у својој књизи Сербли на своме тлу, Београд, 1993, "Фонд истине о Србима", на 33. страни, приказује како су "Цанкарјева заложба" у Љубљани и "Графички завод" у Загребу, штампали (1986) Тајмсов атлас светске историје, фалсификујући, у њему, карту Источне Европе из периода 1278. до 1389. То је управо период за који хрватски историчари тврде да је Мађарска била "мађарско-хрватска држава".
Господин Хуго Рот наводи: "Указујемо на три, врло значајна, одступања словеначко-хрватског издања у односу на британски оригинал и немачки превод. Британско и немачко издање насловљавају Мађарску оног доба, као "Угарско Краљевство", а у словеначко-хрватском издању ; то је " Угарско-хрватско краљевство".
Друго одступање односи се на наслов (у питању су јадранска обала и острва, примедба С.Ј) на енглеском и немачком, где пише: "Република Венеција" и "Територија Венеције"; потпуно је изостављено у словеначко-хрватској верзији.
Треће одступање је у легенди мапе. Наслов мапе, у енглеском и немачком издању, гласи: "Источна Европа 1278-1389 ", а у словеначко-хрватском издању је овај наслов изостављен".
Ето, тако историчари Хрватске и Словеније желе да побегну из Источне Европе. На овој истој карти су одбили да напишу и ознаку на територији средњовековне Босне, где је писало да је под вазалством Мађарске. Било им је то неприхватљиво, јер није писало да је Босна била под вазалством измишљене "Угарско-хрватске".
"Јавност", 11.02.1995.
 
ДУХОВНА ЈУРИСДИКЦИЈА РАШКОГ АРХИЕПИСКОПА НАД ЗАХУМЉЕМ

Шта рећи о данашњој муслиманској и хрватској пропаганди, којом се "доказује" да Срби у Босни и Херцеговини нису староседелачко становништво? Не треба ништа рећи. Њихови "докази" говоре о њима самима и њиховим државним творевинама.
Ево шта каже Ратко Пасарић - Дубровчанин, наводећи бројне историјске изворе о становницима Босне и Херцеговине у 13. веку, у својој књизи: Српско-православно житељство западних крајева Дубровачке Републике до 14. стољећа, Загреб, 1983: "У Захумљу и његовом приморском дијелу, романизам је био одвећ туђ за српски народ, а то се подручје и налазило изван римске јурисдикције. Православни српски народ у Захумљу и захумском приморју, зависио је од духовне јурисдикције рашког (српског) архиепископа. У првој четвртини 13. стољећа долази до оснутка посебне епископије за хумску кнежевину, са епископалним сједиштем у Стону.
Доцније се стонски владика преселио у манастир на Лиму (у унутрашњост тадашњег Захумља)".
"Јавносш", 4. 2. 1995.

МАКАРСКО ПРИМОРЈЕ - СРПСКО

Поред мноштва сачуваних докумената о староседелачким Србима у Далмацији и осталим земљама, западно од Дрине и Дунава, у нашим књигама и енциклопедијама преовладава тврдња да су то досељеници из Србије и Црне Горе. Заморно је објашњавати зашто је то тако. Довољно ће бити ако укажемо на историјске изворе и надати се да ће нове генерације историчара и педагога бити опрезније према националној баштини.
О најстаријим житељима Макарског приморја, пише Лујо Бакотић, у књизи: Срби Далмације од пада Млетачке Републике до уједињења, Београд, "Аполон ко." - 1991. фототипско издање из 1939. године. Објашњавајући политичке односе између Срба и Хрвата у Аустроугарској, Лујо Бакотић пише:
"У чисто народном погледу, ми смо водили рачуна о чињеници да су Срби били Срби и још пре него што су примили хришћанство. Истицали смо, између осталог, да је Макарско приморје било српско и живело као српска Неретванска област у склопу немањићке државе. Неретванска област, која је, као скоро самостална држава, ратовала против Млетачке Републике, била је позната под именом Паганије, а њено становништво италијански историчар и свештеник Фарлати назива "свирепим и немилостивим српским племеном". Талијана Фарлатија болело је то што су Неретљани, више пута, потукли Млечиће на мору.
Кад су Неретљани примили хришћанство, примили су га од Истока и постали су православни, а после оснивања Српске самосталне цркве, били су припадници те цркве.
Покатоличила их је тек касније, Млетачка Република.
 
И сам фрањевац отац Ане Лулић из Макарске, у свом делу о Макарском приморју, пише да су, око године 872, "сви они Срби, који су настањени у Макарском приморју и у његовим варошима, па и на обалама Неретве, примили хришћанство и да су их крстили калуђери послани из Цариграда".
Он, даље, спомиње да се још и данас виде рушевине калуђерских манастира у Макру, у Заострогу и Стану-Пољицама, и да се у Дрвенику налази гроб са натписом игумана калућерског манастира, а у Тучепима да се налази стара црква Светог Ђорђа, грађена у византијском стилу".
"Јавност". 5.8.1995.

СРПСКИ СТОН И ПЕЉЕШАЦ
Хрватски повјесничари жонглирали су постојећом документацијом средњег века, да би доказали да су Срби придошлице на земљама западно од Дрине и у Далмацији. Нека документа су склањали, а нека прилагођавали унапред смишљеним закључцима.
Тако су улагали труд да докажу да је у Стону на Пељешцу до у 14. век била католичка бискупија. Српски историчари, све до у најновија доба, нису поклањали пажњу овој ујдурми, мада је она била у служби опаких намера хрватских државника.
У својој књизи: Српско - православно житељство западних крајева Дубровачке Републике до у 14. столеће, (Загреб, 1983), Ратко Пасарић Дубровчанин, уверљиво, доказује да је у Стону, до у 14. век, постојала православна епископија, са епископима: Аларије, Методије, Теодосије, Никола, Сава, Јевстромије, Јован, Данило и Стеван. Чињенице о овоме садржи средњевековна исправа, коју нико још није ни покушао оспорити. У питању је Споменица фрањевачких свештеника реда "Мале браће" из 1394. године. У њој фрањевци записују: "Прије него што је ова земља дошла под власт дубровачке господе, била је подложна, за близу 300 година, шизматима и патеренима, а нити је ту било и спомена о обреду католичке вјере, него су ту боравили калуђери и свештеници српски".
Аутор коментарише делове Споменице на следећи начин: "Даље се ту говори о градњи великог зида и тврђава од Великог до Малог Стона, као и о томе да је стонско подручје било уступљено Дубровнику од стране српског краља и бана босанског, уз услов да Република мора задржати српске калуђере и свештенике. Проучавање наведене Споменице, упућује нас на то да од године 1044. није било у Стону и на Полуострву нити једног католика, него је сав народ исповедао православну веру - веру својих предака у српском Захумљу и другим областима српске земље. Према томе, падају у воду све тврдње, разних писаца, о давном католичанству стонске области и латинској епископији".
У овом документу католичких свештеника, православно становништво се, подругљиво, назива " шизматицима " и " патеренима ", али све то није могло да негира да су верници припадали српском народу. Иначе, овим називима, католици су додавали још и друге: "бабуни" и "богумили". Сад се може ценити да ли су наши историчари били у праву, или не, кад су овај последњи ("богумили") прихватили као стваран и унели га у уџбенике!
"Јавност". 25.3.1995.

ЗАПАДНИ ФАЛСИФИКАТИ О ИЗВОРИМА ДРЖАВНОГ ПРАВА

СРПСКО ДРЖАВНО ПРАВО СТАРИЈЕ ОД ЕНГЛЕСКОГ
Енглеска "Велика повеља" се велича, иако је написана на једној страници, а занемарује се "Номоканон" Светог Саве, који је имао стотине страница
Не би се од државника Западне Европе и Америке смело очекивати да обмањују, јер је свет постао глобално село, у којем се све лако и брзо сазна. Али, очигледно, њих није страх од јавног мњења, ни онда кад чине недела. Кога је, од њих, данас страх (или стид) зато што су разбили Претходну Југославију, изазвали међуетнички и међуверски рат, уз организовање геноцида над Србима?!
Без страха и без стида, они ће та недела признати - кроз изјаве, чланке и књиге лордова Карингтона и Овена, генерала Мекензија и Чарлса Бојда, преминулог француског председника Митерана, стручњака за тероризам америчког Конгреса Јозефа Боданског и многих других.
 
Ни њихова задата реч, не представља ништа значајније. Обећали су Србима у Републици Српској Крајини да ће их штитити од хрватске војске и да, истовремено, неће утицати на политички договор између српске и хрватске етничке заједнице. Чим су Срби поверовали у ову заштиту и обећану непристрасност, одмах су западни лидери организовали изгласавање у Савету безбедности десетине резолуција против Срба, припремајући своју војну логистику и своје авионе за помоћ хрватској војсци. У тренутку хрватске агресије на Републику Српску Крајину, авиони Натоа разорили су најзначајније српске војне објекте и оправдано се верује да су, са хрватским авионима, бомбардовали српске избегличке цивилне колоне.
Повеља
Западноевропљани и Американци били су још дрскији према истини у бившој Босни и Херцеговини. Припремили су муслиманске војнике за убијање муслиманског становништва, гранатама и снајперима у Сарајеву, а, онда, за сва та недела оптужили српску војску и против ње (и српских цивила) покренули натовску борбену авијацију и артиљерију "снага за брза дејства", с енглеским и француским војницима.
После тога су Србима обећали, у Дејтону - 1995, равноправан третман Републике Српске према федерацији муслимана и Хрвата. Кад су Срби прихватили овакву понуду, и потписали одређене уговоре у Дејтону и Паризу, Западњаци чине све да избришу Републику Српску са географске карте и да је утопе у муслиманско-хрватску федерацију, чије ће границе бити чврсто изграђене према Србији и Црној Гори.
Вероломство до вероломства од Запада, а међу нама има још оних који нас уверавају да све узоре тражимо баш на Западу. А тај Запад је одувек био исти и никад није завредио да буде узиман за узоре, да не спомињемо најстрашније ратове и прогоне невиних од стране војски Западне Европе. Довољно је, овог пута, да знамо да су највеће војне окретали према Словенима и православним земљама. Допринос православних народа европској цивилизацији је вековима порицан и заташкаван.
Прво разарање православне цивилизације, Западноевропљани су обавили 1204. године, кад су, изговарајући се да ће ратовати против муслимана, опсели Цариград. Победили су Грке и успоставили латинско царство, које ће трајати до 1259. године. Запад ће, од тада, благонаклоно посматрати турска освајања Византије, Бугарске и српских држава. Поред тога, негираће свако цивилизацијско достигнуће Грка у Византији, као и Бугара, Руса, Срба, Јермена, Румуна.
Није тешко доказати да је грчки гениј прихваћен у Риму, из којег је цивилизација пренета у све делове Западне Европе, али то Западно-европљани не могу да прихвате.
Они савремену цивилизацију виде само као своје сопствено дело па и почетке државне организације приписују свом поднебљу. Тако. у свакој европској енциклопедији пише да су Енглези творци модерне демократије и државног права. Под одредницом Магна карта (Велика повеља). дословно се наводи у Опћој енциклопедији Југословенског лексикографског завода, Загреб, 1979, на страни 243, књиге 5:
Велика повеља, што ју је енглески краљ Џон без Земље, приморан оружјем енглеског племства (15.6.1215) прихватио, ударивши на њу свој печат. Велика повеља има форму двостраног уговора, склопљеног између краља и енглеских племића, а имао је сврху да ограничи апсолутистичку краљеву власт. Велика повеља била је уперена против краља Џона, који је 1213. примио Енглеску из руку папе Иноћентија Трећег, као феуд, уз обавезу плаћања годишњег данка, чиме је, у ствари, Енглеска изгубила суверенитет.
Велика повеља може се сматрати првим писаним уставним законом Енглеске (и уопће првим уставним актом у свету), поготово што су акције племића подржали слојеви народа. Такођер се сматра документом који јамчи грађанска права и владавину закона".

Крмчија
Тако, Енглези један свој документ, писан на једној страници, назваше првим уставним актом у свету! А, у то исто време, Срби су имали збирку закона на око 200 страница. У тој збирци, није било
 
обрађен живот и односи у држави; од личних слобода, односа у браку, приватне својине, устројства државе и цркве, и другог. регулисано само право краља према феудалцима, као у енглеској Великој повељи, него је нормативно
Реч је о Законоправилу Светог Саве, познатом и под именом Крмчија - према руском називу. Ево делимичног приказа овог старог српског устава и закона из књиге: О Законоправилу или Номоканону Светог Саве, аутора М. Петровића, Београд, 1990. године:
"Благодарећи обиљу номоканонских списа и значају конституција помоћу којих се уређивао свеукупни живот средњевековне Србије, од 1219. године, када је Свети Сава и увео у употребу Законоправило. оно не само да није укинуто ступањем на снагу, 130 година касније, Душановог законика (1349), већ је надживело све српске законе, послуживши, као извор, за многе од њих. Према запажањима неуморног истраживача Сергија Викоторовича Троицког, Номоканон Светога Саве је и даље остао главни, основни правни зборник, док су нови зборници добили само супсидарни и суплеторни значај...
О значају Законоправила, на својеврстан начин, говори и то што је оно рано прерасло границе Србије и било у употреби, још у 13. веку, у Русији, Бугарској и Румунији - делимично и нешто касније".
Какав је овај српски законик био, довољно је да погледамо само једну област обраде. На пример, поглавље Градског закона у четрдесет грана, које садрже прописе о: склапању веридбе, веридбеном залогу, веридбеним даровима, условима за склапање брака, ваљаности брака, веридбеном дару, забрањеним браковима, регулисању мираза, потраживању мираза и његових терета, даровима између мужа и жене, разводу брака и његовим узроцима, поклонима, поништавању поклона, продаји и куповини, наследству, дугу, залогу, изнајмљивању, оставини, склапању ортаклука, изградњи кућа и још много тога, што покрива готово све што и савремени прописи из области грађанског права, у било којој земљи.
М. Петровић закључује о значају Законоправила:
"Завет је, дакле, дат Србима да на књигама Законоправила - том чудесном огледалу - обликују карактер, заснивају породични, црквени и државни живот. На тај начин, у ствари, опредељују своје место у историји народа и држава. Ми данас, признајемо, не знамо и избегавамо да знамо за ове књиге. То потврђује и чињеница да се у домаћој двотомној Правној енциклопедији, од укупно 1978 страница, штампаној у Београду 1985. године, ни под којом одредницом, не може наћи једна реч о Законоправилу Светог Саве, док зборник Римокатоличке цркве није заобиђен.
Треба ли и за то да тражимо кривце ван себе самих?!
Није ли наш такав однос према Законоправилу, одраз свесног одрођавања и помањкања културе?! Питамо се колико би нас остало неисламизованих да није било Законоправила, у што је Свети Сава, видовито, много пре појаве Османлија на Балкану, унео спис о измаиљаћанској вери, која, како стоји у залгављу - "... и до данас обмањује људе". Може ли се равнодушно пренебрећи створена празнина у историји развоја домаћег грађанског права, зато што је занемарена глава 55 Законоправила, која садржи цео Градски закон у чешрдесеш грана!
Да су наши умни и задужени људи придавали дужну пажњу сопственим изворима, не би могли ни енциклопедисти, макар били и енглески, именовати један лист папира, потписан под претњом мачева, на којем је написан споразум између краља и феудалаца, "првим уставним актом у свету".
А ми не бисмо били тако лаке жртве западноевропског и америчког вероломства у рату од 1991, од чега је понешто наведено на почетку чланка.
"Јавност",22.јун1996.
 
ДИНАСТИЈА ЦРНОЈЕВИЋА У ЗЕТИ

ГРОФОВИ ОД ЖАБЉАКА У ВЕНЕЦИЈИ

После одласка Ћурђа Црнојевића у Малу Азију, Елизабета је са децом остала у Венецији. Живела је од помоћи Сињорије и помоћи свогдевера Скендербега Црнојевића. Мушки потомци носили су племићку титулу - Војвода и гроф од Жабљака. Није забележено да су потомци славних и јуначких Црнојевића бринули о ослобађању својих саплеменика. Племићки живош у Венецији отуђио их је од рода и умртвио
Константин Јиречек је у својој Историји Срба посветио доста простора свим српским средњовековним динасијама. О Црнојевићима, последњим владарима Зете, забележио је драгоцене податке, истичући да су им на двору били сачувани остаци старосрпског двроског уређења, које је показивало одблеске сјаја претходне царевине. У дворским канцеларијама господара Зете Ивана Црнојевића (1482) још су се писале повеље манастирима, властели и кнежевима, а војводама и дворским достојанственицима давала старешинства у војсци и државној администрацији. Очигледно, државна каса је и у то време била богата, јер је могла да плаћа високе стручне чиновнике, ангажоване из Дубровника, Млетака или Византије. Турци су већ давно заузели Цариград, Смедерево и Кључ, а те године су докрајчивали и српску државу Херцега Стјепана и његових потомака.
Црнојевићи су потомци силног српског властелина Ђураша Илијића, који је од 1326. до 1362. живео у Зети и био у служби Стефана Уроша Трећег Немањића, цара Душана и цара Уроша. По овом родоначелнику, потомци су се звали Ђурашевићи, а касније Црнојевићи. Црнојевићи су поседовали имања у планинским областима изнад Котора и Будве и од Његуша и Ловћена до Скадарског језера. На језерским острвима подизали су задужбине и у њима су били сахрањивани. У време Ђурашевића, породици су припадала и велика имања на реци Бојани.
Радич Црнојевић је био противник претходне зетске династије Балшића, али је Ђурађ Црнојевић (1413) био истакнути војвода код Балше III, док је његов брат Алекса (Љеш) заслужио војводску титулу код Стефана Лазаревића, у саставу чије државе је била и Зета. Кад је Србија у време деспотовине Бранковића први пут пала под турску власт, Стефан Црнојевић је, као обласни господар Зете, покушао све да спасе српску државност и независност у њој. Он је 1441, да би се одбранио од Турака, пришао Стефану Вукчићу, а 1448. Млетачкој Републици. Кад се Ђурађ Бранковић вратио у Смедерево и поново успоставио српску Државу, прилази му Стефан Црнојевић 1448. године. Међутим, тај међусрпски савез није био довољан за одбрану од силне турске државе, па је Стефан Црнојевић полагао највеће наде у савез са Млечићима.
Стефан је умро 1465. Наследио га је син Иван Црнојевић, који ће живот провести у непрекидним борбама против Турака, у којима ће, зачуђујуће, односити небројене победе. Владаће Зетом до своје смрти (1490), успевши да је одржи независном. Наследили су га синови Ђурађ и Стефан, али су се задржали на престолу само до 1496, кад су их Турци свргли. Зета је претворена у Скадарски санџакат, којим је управљао Скендербег Црнојевић, најмлађи од браће Црнојевића, потурчењак. Као турски намесник, владао је из Скадра од 1514. до 1528.
Ђурађ Црнојевић се није мирио са падом Зете под Турке, па су га Турци, протерали у Млетке. Био је ожењен млетачком властелинком. Гајио је наду да ће му Млетачка Република помоћи у борби против Турака.

Млечани интригама слабе зетску државу
Ђурађ се у избеглиштву уверио да је Млетачка Република имала исте циљеве као и Турска - освојити што више српских земаља. Млечани су своје војне експедиције усмеравали према Зети, док је она била у саставу Србије Стефана Лазаревића и сестрића му Ђурђа Бранковића. Млечани су користили сваки турски напад на Србију да би окупирали зетске поседе на морској обали. У ту сврху, дужд је чинио све да Зету ослаби изнутра. Покушавао је да изазове династичке борбе међу Црнојевићима. Против Стефана Црнојевића је подстицао браћу и издашно их помагао новцем, робом и оружјем. Забележено је да су Млечићи успели против Стефана дигнути и једно племе са обала Скадарскогјезера.
По старом латинском правилу, кад нису могли да свргну Стефана са власти, Млечани су се помирили са њим. Њему и синовима су подарили млетачко држављанство, а 1452. године Стефана су
 
прогласили млетачким капетаном и војводом Горње Зете. За потребе сваке будуће политичке игре, у служби су оставили и Стефанову браћу. Да би, због тога, умирили Стефана, издали су му повељу за права над поседима, царином и соланом. Поклонили су му и раскошну кућу у Котору. Стефан Црнојевић је, заузврат, био обавезан да се потчини млетачкој власти и да за Млетке, ако затреба, ратује два месеца годишње.
Стешњен империјалним тежњама и Турака и Млечана, Стефан Црнојевић се одржавао и налазио снаге да пркоси и једнима и другима. Задржао је знаке државне независности, па је то Млечанима и симболично показивао, шаљући, једном годишње, млетачком управитељу у Котор два сокола - увежбана за лов.

Међусрпски расколи
Династија Бранковића је из Смедерева покушавала да сачува преостале српске земље. Савезника није било јер су и Турци и Млечани били потенцијални непријатељи. Што се тиче зетских области, тамо се сад испреплетала власт старијих Бранковића и млађих Црнојевића. Бранковићи су 1450. још управљали Луштицом на јужном крају Которског залива и држали су чврсти град Медун. Млечани су желели овај град и затражили су од Стефана Црнојевића, као вазала, да га отме од Бранковића. Војвода Ђурђа Бранковића, Милош Биолужевић, одлучно је бранио град. Млечићи и војска Стефана Црнојевића нису успели да га освоје, али се и једна и друга страна исцрпела, уз обострано бројне губитке. Ово међусрпско крвопролиће, као и пре и после овог догађаја, искористили су Турци. Пред налетом турске војске зидине Медуна нису издржале. Турци су ушли у њега 1455. године. Српске земље у Зети, и оне којима су управљали Бранковићи и оне под Црнојевићима, постојале су све мање. Тако ће овај последњи уломак некадашњег моћног српског царства, под династијом Црнојевића, беспомоћно издисати. Удари из Турске и Млетака били су смртоносни. Зетска господа је била заваравана из Венеције наводним покровитељством Сињорије над Зетом и мноштвом привилегија зетским великашима. Привилегије су омогућавале лагодан живот изабраном слоју племства, али нису могле учинити ништа против турских ратних планова у односу на источну обалу Јадрана. Било је узалудно и обећање Сињорије да ће грб Црнојевића (црвено поље са златним двоглавим белим орлом) прогласити кнежевским грбом Зете и племићким грбом Млетачке Републике.

Турци надиру у Зету
Турци су нестрпљиви јер им измиче мала планинска област, коју већ сви зову Црном Гором - и због четинарских шума, и због црних врхова планинских, и због црне судбине оних војника које султан шаље у ове негостољубиве планине.
Турска војска опседа Скадар 1474. године. Црногорци показују примерно јунаштво у одбрани Скадра и Зете. Брижљиво припремљена, турска опсада је убедљиво разбијена. Иван Црнојевићје повео у бој 8.000 војника. Употребио је артиљерију и применио тактику обрушавања камења на Турке. 12.000 турских коњаника је потучено. Турци се нису могли помирити са овим поразом. Шаљу нову војску на Скадар, 1478. године. Млечићи и Иван Црнојевић поново припремају одбрану града и успевају. Турски обручи су разбијени и одбачени далеко од скадарских зидина.
Иван Црнојевић је све време своје владавине провео у свакодневним биткама против Турака. Турци су нападали Зету са мањим и већим војним одредима, са познатијим и мање познатим турским војним заповедницима. Турци нису умели да доскоче Ивану Црнојевићу, који се, у многим борбама, ослањао на безрезервну помоћ албанског јунака Скендер-бега. Њих двојица су победили Турке у више од шездесет окршаја.
То је време по којем ће остати запамћена Црна Гора. Тад су искована она правила по којима ће се Црногорци владати: јунаштво, част и чојство. Није чудо да су ове одлике постале узвишени циљеви сваког појединца, кад су у време Црнојевића јавно жигосани сви они који су бежали са бојишта. Облачени су у женске хаљине, а жене су их гониле и тукле преслицама и вретенима.
 
Млетачка завист и пад Жабљака
Хроничари у Венецији су забележила да је код државних и војних старешина у Млетачкој Републици, без обзира на смртну опасност од Турака за сваку хришћанску земљу, бујала неразумна љубомора на самоуверене и храбре Црногорце. Млечани су, зато, радије поклањали пажњу одбрани неких својих поседа на медитерану и у Албанији него у Зети. Тако је пропуштена прилика да се у Зети успостави непрелазни бедем турском освајању.
Да су ови записи веродостојни, потврђују ратни догађаји из 1484. године. Тада турска војска спрема напад на утврђену зетску престоницу Жабљак. Иван Црнојевић је одлучан да је брани, али процењује да за тако нешто нема довољан број војника. Обраћа се Сињорији за помоћ, али га ова оставља без одговора. Жабљак пада у турске руке, а Иван Црнојевић се суочава са још мањом државном територијом. Склања се у планински теснац на Цетињу. Не дозвољава да држава изгуби ишта од својих установа, па тамо води двадесет пет искушеника и четрдесет монаха и удара темеље престоничком манастиру.

Млечани помажу турско освајање Зете
Према италијанском историчару Ђузепеу Маркотију (Црна Гора и њене жене, Милано 1896), Млетачка Република се није трудила да помогне Ивановог наследника после 1490. године, Ђурђа Црнојевића. Мада је био ожењен млетачком племкињом Елизабетом Ерико (од српских владара је још краљ Владислав Немањић био ожењен млетачком властелинком из породице Морозини - која је давала и дуждеве), Сињорија није желела да га види као владара независне Зете. Маркоти наводи у књизи писмо Вијећа десеторице грофу Котора (1492) да је Ђурађ у немилости у Венецији, зато што је имао намеру да загосподари луком у Котору. Намесник Котора (1494) обавештава Десеторицу да Ђурађ Црнојевић покушава да прошири своју власт и на луку у Будви.
Види се, Млечани су били против опстанка српске државе у Зети и не хају што ће она, ослабљена, бити лак плен Турцима. Они лишавају Ђурђа сваке власти у Зети и захтевају да он, са породицом, настави живот у Венецији. То се остварује 1496. године. Хроничар бележи да је допутовао у Венецију владар изузетне лепоте и висине и да је на себи и одећи имао леп златни накит. Био је одевен по грчки.
Турци заузимају Цетиње и дозвољавају још неке облике српске државне власти. Формалну власт преузима Ђурђев брат Стефан II Црнојевић, а забележени су и његови наследници, турски вазали, Иван Други и Ђурађ V. Но, ни такву српску власт Турци нису дуго трпели. Она потпуно престаје са 1516. годином, када Црнојевићи силазе са зетског трона.
Ђурађ Црнојевић је живео у Венецији, као племић, али је ковао планове како да се врати у Зету и ослободи је турске власти. Због тога га Сињорија прогони у Равену, али га и тамо оптужују и власти га хапсе. Затварају га у тамницу Торићелу. На заузимање француског краља Луја XII, бива ослобођен и пребачен у једно француско прихватилиште. После тога је лутао Италијом, али помоћи није добио ни од кога. Тајно, прерушен у фратра, искрцава се између Будве и Котора, 1499. године. Формални владар Зете, његов брат Стефан Црнојевић и стварни владар над Зетом, његов други брат, потурчени Скендербег (Станиша), одбацују га. Вратио се у Венецију, тражио од ње помоћ, али је, опет, одбијен. Очајан, предаје се Турцима у Подгорици, али је одбио да пређе на ислам. Султан му дарује имање у Малој Азији и тамо остаје до краја живота.

Судбина потомака Ђурђа Црнојевића
После одласка Ђурђа Црнојевића у Малу Азију, Елизабета је са децом остала у Венецији. Живела је од помоћи Сињорије и помоћи свог девера Скендербега Црнојевића. Потомство ове династије није било сиромашно у Венецији, јер је ступало у брачне везе са богатим и угледним племићким породицама: Контарини, Алберти, Валаресо, Кабо и Долфин. Мушки потомци носили су племићку титулу: Војвода и гроф од Жабљака. Црнојевићи су се, полако, романизовали. Титуле су им омогућавале углед, положаје и лагодан живот, тако да су све мање били везани за Црну Гору и њен народ. Да би дали што већи значај свом племенитом пореклу, у титулу су убацивали да су пореклом од римских и византијских царева, да су капетани Свете апостолске столице, дружбе римских просвештеника итд. Оваквим титулама китио се и Пјеро Черновикјо 1578. године. Ово искривљено
 
презиме, носиће сви Ђурђеви наследници скоро две стотине година. Један од последњих Црнојевића, Ђовани ди Виторе Черновикјо заузимао је (1676) место међу вођама Четрдесеторице и био је сенатор. Остао је најпознатији по ватреном заузимању да сви изабраници за место саветника у Вијећу, кад то више не буду били, не могу носити дуждевску тогу и да са тогом морају да се раздуже у року од 8 дана по престанку државне службе. Предлагао је казну од 500 дуката за оне који то не буду поштовали. Овакав предлог, Сенат није прихватио.
Није забележено да су потомци славних и јуначких Црнојевића бринули о ослобођењу својих саплеменика. Племићки живот у Венецији, отуђио их је од рода и умртвио. Зато споменути Ђовани Черновикјо брине о државним обележјима, а не брине о борби српског народа под Турцима, који су се, тада, подигли и крваво ратовали од Цетиња до Задра. Био је то сукоб Турске и Венеције, познат као Кандијски рат, у којем су Срби поднели највеће жртве.
Последњи Црнојевић (Иван Черновикјо) умро је 1680, не оставивши мушког потомка. Његова рођака Фаустина била је удата (1636) у породицу Долфин, па се претпоставља да је сва имовина Црнојевића у Венецији припала њој и њеним наследницима.
Слободан Јарчевић
 
СРБИ, САМИ, ОСЛОБОДИЛИ ДАЛМАЦИЈУ ОД ТУРСКЕ ОКУПАЦИЈЕ

У седамнаестом веку, Турци су владали већим делом Далмације, а само, понегде, уски појас обале и неколико градова на источној обали Јадранског мора, припадали су Млетачкој Републици. Српско становништво било је већинско, и на турској и на млетачкој територији у Далмацији. Много је историјских извора с подацима да су се и тамошњи католици сматрали Србима. Појам хрватства у Далмацији тек је тада наговештаван и ширен преко католичке цркве и хрватског племства, што су подстицале власти Млетачке Републике, Аустрије и Мађарске.
Далмација је у Кандијском рату (1645 -1669) била поприште борби између Турске и Венеције. Срби су се определили за млетачку страну, и многи су прелазили из турских области на млетачке, где су оснивали чувене, антитурске, ускочке чете. Кандијски рат, иако дуготрајан, није донео слободу од Турака у Далмацији. Шта више, Млетачка Република се дугорочно, определила за пријатељство с Турском јер јој је трговина на Медитерану обезбеђивала огромне приходе и развој трговачке морнарице. Срби то нису могли да прихвате. Желели су да ослободе српске земље. Наставили су сами рат против Турака, иако је Млетачка Република била жестоко против.
На чело српских ослободилаца изабран је Илија Јанковић, у нашој литератури непознат, а у историји ретко спомињан. Да је такву историјску личност имала, рецимо, Енглеска, постала би легенда за сва времена. Неправда према најбољим синовима није реткост код Срба, па је она, окрутно, погодила и Илију Јанковића, који је, испод турског јарма, ослободио већи део Далмације, укључујући и далматинске крајеве, данас окупиране, Републике Српске Крајине.
Да истина о Илији Јанковићу није била сакривана (није могло бити ништа друго), одавно би његова дела инспирисала најбоља српска пера, па бисмо о далматинској епопеји седамнаестог века имали планетарна уметничка дела, попут Андрићеве На Дрини ћуприје.

Ратник а не ускок
Да бисмо имали увид у време и дело Илије Јанковића, послужићемо се истраживачким написом Мирослава Виторовића, објављеним у Catena Mundi, приређивача Предрага Драгића Кијука, Матица исељеника и Ибарске новосtи, 1992, Београд:
"Ускочка породица Јанковић из Жегара, у севернодалматинском залеђу Буковице, под притиском турског зулума, као и толике друге, пребегла је на млетачку територију у Далмацији и населила се у засеоку Будину, покрај Поседарја, повише Задра. Ова породица је дала више истакнутих јунака и устаничких вођа у војевању против Турака. Чувени ускочки старешина Јанко Митровић и његова три сина: Стојан, Завиша и Илија, у самом су врху ускочке ослободилачке епопеје. То се, пре свега, односи на Стојана, који је 1670, у затишју између два рата, добио од млетачке сињорије титулу и орден витеза
 
Светог Марка, а затим и дворац Јусуф-аге Тунића у Исламу Грчком, с велепоседом од преко сто хектара њива, винограда и ливада.
Али, ако су Јанко Митровић и синови му Стојан и Завиша имали млетачка звања ускочких сердара, други Стојанов брат Илија био је породична 'црна овца', заблудели син, проклетник и пустолина. Он је, заиста, особена фигура легендарног ускочког покрета у Равним Котарима. Уједињавао је у себи све оне познате црте наших јуначких горштака; нештедимице храбрих, али и недисциплинованих и сурових. Тим особинама, Илија Јанковић је лично дао печат. Пркосан и несавитљив, прзница и пустахија, Илија је целог свог живота (до краја испуњеног борбом против турских угњетача), задавао млетачким властима у Далмацији, па и самој влади Прејасне Републике Венеције, сталне и големе главобоље. У млетачким документима, име Илије Јанковића је обавезно пропраћено љутитим и погрдним ознакама: 'бандит', 'крволочан и свиреп', 'камен смутње', 'главни изазивач нереда', 'деспотски', 'неукротиви' и слично. Из истих докумената, сазнајемо и то да је у нашем народу уживао већи углед и ауторитет, него иједан ускочки вођ и да је 'расипнички' делио народу све што има, или што би уграбио од Турака.
Илија Јанковић се прочуо у време затишја између Кандијског и Морејског рата.Према једној наредби генералног млетачког провидура за Далмацију Валијера, од 30. марта 1680, Млеци - који су по сваку цену настојали да одрже добре односе са Турском - због одметништва су Илију Јанковића, у одсуству, осудили на смрт. Не хајући за ову пресуду, неукротиви Илија Јанковић наставио је, са својом дружином, пустошење и пљачкање по турској територији, тако да је нови млетачки провидур Лоренцо Дона био принуђен да, 13. септембра 1683, писмено нареди народним старешинама, судијама и становништву да Илију Јанковића ухвате живог или мртвог, за велику новчану награду. Провидур је, још, послао у интернацију у Венецију Илијану браћу: сердаре Стојана и Завишу, очекујући да ће тиме укротити обест 'бандита" Илије, а његовој дружини је дао рок од три дана да га напусти, под претњом да ће им све куће попалити.
Млетачке мере биле су узалудне, а наступила су и нова догађања. Удружене снаге Аустрије и Пољске нанеле су, септембра 1683, код Беча, страховит пораз Турцима, који су се повлачили према Београду. У настојању да одржи мир, Венеција се није придружила аустријско-пољском савезу против Турака. Међутим, у северној Далмацији, с обе стране млетачко-турске границе, пламтео је општи народни устанак. Његов стварни организатор и вођ, био је Илија Јанковић.
Сада је млетачка сињорија била принуђена да Стојана и Завишу, брже-боље, врати из Венеције и пошаље устаницима, како би их наговорили да одустану од даљих акција (увек, мировњаци у невреме, примедба СЈ). Али, побуњени народ више нико није могао да обузда. 'Народ је отказао сваку послушност, не поштује никакве наредбе, па чак отворено прети млетачкој коњици' - извештава кнез Поседарски, кога је провидур послао, с коњицом, међу ускоке да их умири. Устанак српског живља се све више разбуктавао. Устаници Илије Јанковића су, већ првих дана, ослободили Врану, Островицу, Перушић и Бенковац, одакле су Турци побегли у утврђени Обровац, Скрадин и Дрниш. Устаничка војска је подељена у три одреда, којима командују Илија Јанковић, харамбаша Тинтор и Јован Баљак, а на челу устаника са турске територије, налазе се: Никола Шарић, Илија Цврљак и Грго Стрижиреп.
Илији Јанковићу се придружио и бокељски јунак Бајо Николић Пивљанин, познат из српских епских песама. Устаници, крајем октобра, ослобађају Скрадин. Затим је Илија концентрисао устанике око Новиграда, Вињерца и Стариграда и ослободио утврђени Обровац. Проши-ривши устанак на шибенски и трогирски крај, Илија је ослободио Дрниш, у којем је све турске куће подвргао огњу, а онда одржао велики народни збор. По налогу млетачких власти, Стојан се састао са братом Илијом и 'запретио му државним гњевом, ако не одустане од оваквих пљачкања' (Илија је, претходно, отео стоку Србима из Ервеника, јер нису хтели ратовати против Турака). На то му је Илија одговорио, мирно 'да према хришћанима, турским поданицима, устаници не примењују никакву силу, а пљачкају само оне Морлаке који устанку пружају отпор и настоје да сакрију турску робу у Книну и Грачацу.
Пораз Турака под Бечом и општи устанак народа Далмације, нагнали су Венецију да, иако невољно, марта 1684, ступи у аустријско-пољски савез - Свету лигу и да објави рат Турској. Венеција је опростила Илији и другим вођама устанка казне, јер са оно мало војске, којом је Венеција располагала у Далмацији, није могла ратовати против Турака. У заједничком војевању Млечана и
 
српских ускока, које су водила браћа Јанковићи, поред осталог, ослобођени су Макарска и Задворје, као и јака турска тврђава у Сињу".

Против ослободиоца Илије
Аутор наставља опис судбине Илије Јанковића, пошто је протерао Турке из Далмације. "Тако је ослобођена Далмација. То су учинили Срби, а ослобођене територије су припале млетачкој држави. Илији је додељена мизерна пензија од 15 дуката месечно. Млетачки провидури настављају са оптужбама против Илије и затварају му брата Завишу, да би Илију натерали на покорност млетачкој власти.
Млечани су одахнули, кад је Илија умро 1694. године. У Венецији је овај неукротиви народни вођа и ослободилац означен као 'вођа раздора'. Поводом његове смрти, власт је изразила 'особито задовољство'".
Срби нису, како се види, једном од највећих јунака одали дужно поштовање и одредили му место у српској историји. Његово дело је, нема сумње, и део европске историје.
И уопште, Срби нису одредили праведно место у историји ни ускоцима. Учимо о њима једино то да су "ускакали" у турске земље и пљачкали. Да су ослобађали, сами, простране српске области, то ми још не можемо да превалимо преко језика.
"Јавност". 12.09. 1996.


ПРВИ ВЛАДАР У ХРВАТСКОЈ КНЕЖЕВИНИ БИО ЈЕ СРБИЈАНАЦ

Хрватски историчар Фрањо Рачки сматра се неоспорним ауторитетом. Његови научни закључци се не стављају под сумњу. Преузимају се као верификоване научне истине. Ипак, Светислав М. Првановић, својим радом: Ко је био хрватски кнез Борна?, доказује, без изгледа да му то неко оспори, да је Фрањо Рачки фалсификовао старе историјске изворе о првом владару Хрватске Далмације у 9. веку, кнезу Борни.
Овај рад Светислава М. Првановића одобрен је за штампу на Деветој седници Одјела за филозофију и друштвене науке Југословенске академије знаности и умјетности у Загребу, 27. 9. 1956. године, под бројем: КНЈ-311, страна 301-310/Н-1500010/8.
Светислав Првановић овако одбацује закључке Фрање Рачког да је кнез Борна пореклом из области северно од данашње Лике: "Најстарију вест о Борни, налазимо код Ајнхарда, најчувенијег летописца на франачком двору. Бележећи како су два словенска посланства, године 818, ступила пред цара, жалећи се на Бугаре, он износи у наставку да су то били "посланици Браничеваца и Борне, кнеза Гудушчана и Тимочана, који су недавно из заједнице с Бугарима отпали и у наше крајеве прешли". (Како би неко из Хрватске могао отпасти из заједнице са Бугарима, кад је Бугарска била далеко и кад Хрвати нису, у повјести, били у заједници са Балканцима, примедба С.Ј). Првановић наставља са разјашњењима: "Овај Ајнхардов податак, у облику како је цитиран, потпуно је јасан. Једно посланство је дошло у име Браничеваца, а друго у име Борне, заједничког кнеза Гудушчана и Тимочана, који су недавно (и једни и други), због сукоба с Бугарима, прешли у крајеве под франачком влашћу. У трагању за Борниним пореклом, овај запис мора бити узет као полазна тачка, траг за којим треба само ићи даље. Случај је, међутим, хтео да у то посумња Фрањо Рачки, који је повукао на погрешан пут и касније хисториографе.
Пошто је Рачки "установио", као неоспорно, из каснијих записа о Гудушчанима, оних после 818. године, да су то били у ствари Гачани, мало племе у Гацкој, северно од Лике, које одатле с Тимочанима, због географске удаљености, није могло имати ни ближег додира, ни заједничкога кнеза, Рачки је коригирао латински текст и променио му смисао, стављајући запету иза речи Гудушчани. Он је Борну и Гудушчане одвојио не само од Тимочана, као њихових суседа, него и од даљег латинског контекста, који је, тиме, као мисаона целина, потпуно искидан. Тако је испало да су пред цара ступила не два, него три посланства: прво - посланици Абодрита, такозваних Бодрића или Браничеваца,
 
настањених источно од ушћа Велике Мораве; друго - посланици Борне, кнеза Гудушчана, тј. хрватских Гачана и треће - посланици Тимочана, који су се (једини, дакле) склонили испред Бугара и прешли у франачке крајеве.
Чињеницу да је летописац сва три племена поменуо заједно, а Борну, чак, означио као заједничког кнеза Гудушчана и Тимочана, Рачки је оценио као грешку.
Каснији наши хисторичари, хрватски и српски, заведени ауторитетом уваженог научника, нису улазили дубље у ту ствар. На тај начин, Борнино порекло је протумачено погрешно, а цело једно племе из Подунавља, из данашње Источне Србије, избрисано је из хисторије - као да није ни постојало."
Десет година после Рачког, Владимир Карић пише (1887) о Гудушчанима:
- Говорећи о рударству у Србији, ми смо у долини средњег Пека нашли Кучево (римски Guduscum) у Кучевској карлици.
Словак Павле Шафарик пише:
- Верујем да Гудушчани или Годушчани немачких летописаца јесу Кучани, Кучевљани... становници краја Кучева и планине Кучаје".
У свом раду, С. Првановић објашњава да је, праћењем титула кнеза Борне, уочио да је тачно да је он прешао из Србије у Хрватску. Да је био сво време у Хрватској, владарска титула му се не би мењала. Франачки цар је Борну користио, као избеглицу, за потпуну верност и зато му, у вазалној Хрватској, додељује највишу титулу. С. Првановић закључује: "Тако, Борна постаје господар ситуације у Приморској Хрватској. Године 818, он је код Ајнхарда записан само као "кнез Гудушчана и Тимочана", а идуће године био је већ 'кнез Далмације"'.
Борна, 821. године, постаје кнез целе Далматинско Хрватске Државе. Из градације ових титула, у вези са свим што је досад изложено, може се извући само један закључак: да је Борна, као награду од Франака, за своје држање, добијао - постепено - све већу власт, на све већој територији, док није, најзад, заузео и кнежевски положај".
"Јавност", 19.08. 1995.
 
...О СРБИМА ИЗМЕЂУ ЕВРОПЕ И ТУРСКЕ


КАТОЛИЧЕЊЕ СРБА У ИСТРИ И СЛОВЕНИЈИ
ДРИНА ЈЕ ЛАЖНА ГРАНИЦА ИСТОКА И ЗАПАДА

Заслугом хрватске пропаганде, извикана је наводна граница између две цивилизације, коју чини река Дрина и нејасно замишљене линије - јужно од њеног извора и северно од утока у реку Саву. Ако се ова подела везује за административну организацију Римског царства, у 4. веку, она нема никаквог оправдања, јер су оба дела Царства имала исте државне институције, исту религију, исто законодавство. Владари у Цариграду су били римски и носили су титулу римских царева, као и они који су управљали из Рима. Римски цареви су били и они који су столовали у Сремској Митровици.
Становници Источног римског царства сматрали су себе Римљанима и документа свих суседа их тако бележе, а Византинцима су их прозвали западни историчари, у време кад је Источно римско царство било нестало са историјске позорнице. Значи, име Византија је изум каснијих западноевропских научника.
 
Граница
Тврдња о две цивилизације са границом на Дрини, образложена религијском припадношћу становништва Балкана после католичког раскола од Хришћанске цркве (1054), такође, нема упориште у чињеницама. Те године и вековима после, граница између две хришћанске религије била је много западније од Дрине.јер је подручје Херцеговине, Босне и Далмације било са православним становништвом и у оквиру српских држава: Зете, Рашке, Босне, Србије и Херцеговине. Ту су живели католици само у мањим оазама.
Срби православне вере (да не говоримо о Србима католичке вере) настањивали су подручја западнија од набројаних српских етничких територија. Били су на ширим подручјима најзападнијег дела Балканског полуострва и то пре покретања балканског становништва пред турским освајачем. То значи да су Срби у пределима према Италији чинили староседелачко становништво. Податке о томе можемо наћи у хрватским документима. Користићемо само један од њих и то извештај католичког епископа из Загреба Бенедикта Винковића, којим обавештава Ватикан (1639) о превођењу православних у католичку веру. Овај документ има посебну вредност, јер католички епископ ту дословно пише да, католичењем, Срби престају да буду Срби и постају Хрвати.
Ево дела извештаја епископа (бискупа) Винковића:
" Узвишена и многопоштована Господо, моји предусртљиви Заштитници, желим Вам од Бога здравље и срећу, довека.
Блажене успомене Фердинанд Други, Цар Римљана, као Краљ Угарске и Славоније, установио је, без знања многопоштованог Фрање Ердељског - тадашњег бискупа загребачког, не тражећи савета од надбискупа Колаче, ни од његовог митрополита, истовремено духовног примата за Угарску, нову епископију у Краљевству Славонији, становништво грчке вере, схизматике, који се држе грчких заблуда, то је дотичну епископију поверио извесном Србину, василијанском монаху, по имену Максим Петровић...
Он се, заједно са свештенством и народом којем је на челу, све до данас држи грчке схизме, те и сам, као његови свештеници и паства, задржава тешке заблуде против истините вере... Најпре би требало да Срби, одбацивши заблуде и очистивши се од истих, остану у свом обреду. А кад би се оканили заблуда и схизме и кад би упознали Божију службу, помало би могли да се ослобађају и грчког обреда.
 
Капелан
Тако је учињено у Истри, Пивки и Красу, као у Сењској дијацези, у Лици и Драги Винодолској, где су Срби, код којих су раније важиле сличне заблуде и обичаји, напустивши грчки обред и одбацивши заблуде, заслугом добрих католичких отаца, до сада су задржали римске обреде, које су примили и себе више не називају Србима, него Хрватима.
У Загребу, 3. 2.1639, у Господу покорни капелан Ваших Узвишених Господстава, Бенедикт Винковић, изабрани епископ загребачки".
Како видимо, покатоличење и похрваћење Срба у Истри, Словенији, око Ријеке и у Лици обављено је у 16. веку, јер Винковић (1639) пише о томе као примеру за поступак према Србима у Славонији и осталим деловима Војне Крајине. У питању је процес спровођен од 11. века. Био је успешан тај процес, јер је, до данас, очистио од православних Срба подручје од Пуле па, готово, до Дрине. Наравно, католичење није било једини метод за нестајање Срба. Ватикан и Западна Европа, углавном путем хрватских квислиншких органа, користили су и друге методе. Етничко чишћење српских земаља кулминирало је најстравичнијим покољима Срба у Другом светском рату. Нека нам о томе посведочи велечасни католички свештеник Дионизије Јурчев, лични капелан Анте Павелића, председника хрватске државе у Другом светском рату. Он се овако обратио силом покатоличеним Србима у Загребу:
"У овој земљи не може више да живи нитко осим Хрвата, јер ово је земља хрватска, а тко се неће покрстити, ми знамо куда ћемо с њим. Ја сам у неким крајевима давао очистити од пилета све до старца, а ако то буде потребно, учинит ћу и овдје, јер данас није грехота убити ни мало дијете од седам година, које смета нашем усташком покрету... Немојте мислити што сам ја у свећеничкој одори, али да знадете да ја, када је потребно, узмем стројницу у своје руке и таманим, све до колијевке! "
"Јавност", 25. 01. 1997.
 
УНИЈА ВЕЧИТИ СРПСКИ ДУШМАНИН

БОРБЕ СРБА ПРОТИВ АУСТРИЈЕ, ВЕНЕЦИЈЕ И МАЂАРСКЕ

Док хрватски историчари оптужују Србе Крајишнике да су их Аустријанци, Млечани и Мађари користили за борбу против Хрвата, истина је сасвим друкчија: сва српска историја прожета је борбом против туђина.
Хиљадугодишње хрватско сужањство под влашћу Аустријанаца, Млечана и Мађара, хрватски повјесничари правдају и тиме што су ове државе, против Хрвата, користиле Србе Крајишнике. Зато, наводно, Хрвати нису могли да организују ослободилачки покрет и да подигну оружану побуну.
Али, истина је друкчија. Срби нису били полуга за покоравање хрватског народа у Војној граници, него живи штит за одбрану европских држава од турског освајања. Бранили су, истовремено, своја национална и верска обележја, угрожена католичењем, исто толико колико и исламизирањем.
Венеција, Аустрија и Мађарска су непрекидно покушавале да асимилују и покатоличе српски народ, без обзира што је он овим државама био тако потребан за борбу против опасне турске војске. При асимилацији Срба, окупаторима балканских земаља највише су помагали хрватски свештеници, хрватско племство и хрватски чиновници.
Да би се одбранили и сачували свој идентитет, Срби су, често, организовали отпор и дизали су оружане устанке против млетачке, аустријске и мађарске власти. Чинили су то што хрватски пук и хрватске вође никад нису. Како су се Хрвати понашали у време српског отпора европским окупаторима, можемо видети у књизи Славка Гавриловића: Из историје Срба у Хрватској, Славонији и Угарској, Београд, "Филип Вишњић",1993: " Из пера загребачких бискупа Бенедикта Винковића и Петра Петрића, у 17. веку, потекли су многи списи, па и велики елаборати, против Срба и православља. Били су то савети како треба спроводити унијаћење и покатоличавање "сизматичких Влаха", при чему су се бискупи служили очигледним неистинама и наглашеном мржњом. Тако је бискуп Винковић у елаборату из 1640. године, упућеном папском легату у Бечу, предлагао да Римска курија збаци православног марчанског владику Максима Петровића, да му цар ускрати годишњу дотацију па да се постави владика "римске вјере", а генералима и капетанима у Војној граници да се нареди "нека настоје око тога да сједињење (унију) унапреде, а поповима и калуђерима, што из Турске долазе и пук варају, да овамо прелазити забране".
Наравно, овакве предлоге је власт у Венецији, Бечу и Будиму радо прихватала, па су ове државе, кад год је било прилике, против Срба користиле силу, ускраћујући им привилегије и забрањујући исповедање православне вере. Срби су били прогањани, затварани и убијани.
Славко Гавриловић описује једну од српских буна против аустријске власти и хрватских квислинга: "Загребачки бискупи чинили су све да изазову расцеп између марчанских епископа и народа, па је тако искоришћена и неуспела "завера" Зринског и Франкопана против цара Леополда Првог и да, због наведених веза с њима, као непоуздан, буде оптужен и марчански српски епископ Гаврило Мијакић, који је 1670. збачен с положаја и одведен у вечито сужањство, а на његово место у Марчу, од тада, довођени су епископи верни унији и загребачким бискупима, будући да су долазили из загребачког језуитског семеништа. Настојање тих епископа да међу Србима прошире католичку унију, изазвало је отпор калуђера и Крајишника, паје 1672. године дошло до побуне, која је угушена, употребом војне силе. Четрнаест калуђера осуђено је на вечно сужањство на малтешким галијама, а њихову судбину поделио је и игуман манастира Гомирје у Плашкој епископији. Међутим, отпор народа и калуђера према унији, није ни тада престао, па су унијатске владике, у страху, више боравиле у Загребу него у Марчи. Морале су да се притаје и скривају своју зависност од загребачког бискупа и папе".
Да нису Срби, као Хрвати и Словенци, мирно подносили страну власт, показује и борба Срба против Мађара у Барањи, Славонији и Бачкој од 1703. до 1711. године. Иако је овај осмогодишњи рат назван Ракоцијевом буном Мађара против Аустрије, Аустријанци нису ратовали против Мађара енергично, па су Срби сами остали на бојном пољу против мађарске државе. Таква ситуација довела је до великих српских губитака и прогона Срба између Дунава и Балатона, где су, до тада, били већинско становништво. Аустрија, колико је год желела да умири Мађаре, толико јој је погодовао и српски пораз, јер је Турска већ била побеђена, па јој Срби, у то време, нису били потребни као војници. Аустријски цар је "после Ракоцијевог устанка, на марчанску столицу довео епископа Рафаила Марковића, који је, преко 15 година, прогонио православно свештенство, калуђере и народ, кршећи све моралне норме; вршећи општу саблазан, пљачкајући вернике, глобећи их и деморалишући их".
Срби су, поново, 1715. подигли оружани устанак против Аустрије. Вође устанка су послале представку аустријском цару: " Остаћемо код онога што нам у тој ствари одреди наш митрополит и постојано ћемо држати стари обред (веру), у којем су наши стари умрли".
 
Банија
Цар је попустио, али је српски народ дигао нову буну 1726-27. године, јер је аустријска војна власт настављала кажњавање народних вођа и протерала је најпознатијег протопопа Николу Поповића. Ова српска буна је успела. Довела је до преговора са аустријским царем и 1734. је постављен православни епископ у Вараждинском генералату - Симеон Филиповић. Народ је 1739. запалио свој православни манастир Марчу, сматрајући да су га унијатски попови опоганили, уз чињеницу да је Двор у Бечу наредио да се он, за сва времена, одузме Српској православној цркви.
Срби у Банији су, такође, подигли буну против аустријске власти и то 1749. Професор Јован Радојчић, у књизи: Срби Српске Крајине, Далмације, Славоније и Хрватске, Београд, 1994, "Комерц систем", Матица исељеника и "Фонд истине о Србима", то овако описује: "Хрватски бан Бачани, по налогу Царевине, уводи 1749. у Банији војничку управу. Поделио је Банију у две регименте: Глинску и Костајничку (Костајничка је касније названа Петрињском). Збацио је српске кнезове са власти и поставио, уместо њих, официре туђинце. Нови официри су Крајишницима отимали најбољу земљу, а плате су добијали само официри римске вере, а православни Срби морали су служити без икакве плате...
Изазван овим, српски народ се окупио 1751. код манастира Комоговини, под вођством Теше Кијука, и прихватио се оружја. Банови официри су силом стјерани у Глину и Костајницу".
Срби у Црној Гори и Далмацији су се дизали на устанак и против Венеције. У поменутој књизи Јована Радојчића нешто је написано о једном таквом устанку: "У 17. веку, Срби Буковице већ 70 година гину за славу млетачког дужда, плаћају данак кроз ратове, животима својих синова, да би од 1690, иако ратом заслужени поседници, плаћали и десетком на земљу. Морали су, повремено, издржавати и млетачке коњанике. Венеција није, као Турци, истребљивала народ, али је, у извлачењу економске користи, убијала дух, сапињала срце и спутавала душу српског народа. Истовремено, она се брине за добре односе с Турцима, који су непријатељи и суседи свих Срба. Намети и тешки услови живота стварали су незадовољство код народа и бунт против млетачке власти. Дара је превршила меру, 1703. године, када су Турци затекли неке Србе са стоком у својим пашњацима. Да не би дошло до свађе са Турцима, Млечићи подмирују затражену надокнаду за штету, али на рачун тога, повећавају, ионако неиздрживе, обавезе буковичким Србима, како би тај рачун, ради добрих односа са Турцима, наплатили од Срба. Старешине из Буковице сазивају, у марту 1704, пред Петровом црквом у Биовичину Селу, велики збор, тражећи смањење обавеза. На чело побуњеног народа, стао је поп Петар Јагодић - Куриџа. Уз њега, побуњенике води Илија Нанић, сердар из Жегара и Матија Забетић, главар Биограда на Мору.
Са збора се упућује писмо са позивом за прикључење буни народа у околини Книна, Дрниша, Шибеника и Скрадина. Буна се шири и на Равне котаре. Буни се не придружују фрањевци, због тога што је води православни поп и штоје уперена против католичке државе... Млечани нуде награду оном ко ухвати или убије тројицу вођа буне. Врхунац цинизма млетачке власти изражен је поруком тројици вођа - да ће бити ослобођен сваке кривице онај од њих који донесе одсечену главу другог.
На тај цинизам власти, Петар Јагодић - Куриџа одговара. Уместо глава својих другова, а за њихову слободу, жели да се преда, с тим да га јавно обесе испред Задра, на задарској капији. Године 1705. долази до промене провидура у Задру. Куриџа се обраћа новом провидуру и тражи да прими и саслуша изгнанике. Удовољивши Куриџиној молби, провидур је ослободио прогнанике, јер је Куриџа успио да оправда побуњенике. Међутим, убрзо се мења и овај провидур. Врховни суд у Венецији, 9. 6. 1706, изриче пресуду Куриџи на 40 години тамнице у мраку. Док је још био у Книнској тврђави, на издржавању казне, стигла му је порука да се може откупити за своту која је била исплаћена Турцима, за споменуту штету на пашњаку (300 цекина).
Куриџа то није прихватио.
Пуштен је из затвора, тачно, после 40 година".
"Јавносш".24. 8.1996.
 
ХРВАТСКИ ВЕКОВНИ ГЕНОЦИД НАД СРБИМА

У књизи Хрвати, у светлу историјске истине, штампаној 1944. године, аутор (који се потписао као Псуњски), наводећи историјске податке из хрватске штампе о српско-хрватским односима, доказује да је програм истребљења Срба, од стране хрватских вазалних органа, почео још у Средњем веку.
Псуњски, између осталог, пише:
Оставимо ли по страни појединачна настојања многобројних хрватских великаша, који су, сваки за себе, предузимали да се на подручју бивше Аустроугарске српско име и вера ставе ван закона, па бацимо ли поглед само на закључке хрватског Сабора, донесене у форми захтева хрватског народа, угледаћемо тамне језуитске вериге, којима је прва карика искована у моменту Томислављевог отцепљења, док им се крај, ни после овога што смо преживели, не може сагледати. Шта је хрватски Сабор, пре 1597. године, код бечког и угарског двора предузимао и да ли је, као такав, ма и периодично постојао, не могу ништа рећи.јер до тога времена нема података. Вероватно је да и дотадашње доба обилује таквим захтевима, по којима су Срби требало да остану без икаквих права. Такве одлуке, скоро редовно, падају у доба крунисања угарско-хрватских краљева. Срби су представљали одбрамбени бедем према турској, али чим је опасност од Турске минула, загребачки бискуп и хрватско "племство" поднели су Фердинанду Другом захтев да се Србима одузму сва права, да им се забрани исповедање православне вере и да им се, чак, одузму непокретна имања (Хрватски лист, од 8.11.1939).
Због овога, сакупљен је српски Сабор баш у Ровишту, где су Срби, под ведрим небом, положили гласно заклетву: "Радије ћемо изгинути, него што бисмо се потчинили власти хрватских племића и свештеника".
Срби су са Сабора упутили протест Фердинанду Другом против оваквог хрватског захтева и одлуке о исповедању католичке вере, на што је Цар издао наредбу: "Нико не сме дирати Србе и њихова права, а Срби немају кога другог слушати осим Цара ".
Тако су ови први хрватски писмени захтеви, за које знамо, пропали.
Смрћу Рудолфа Другог (1612), Хрвати су се надали да ће бити укинуте привилегије Србима, па су се пожурили да обнове своје молбе код Матије Другог (1608-1619). Међутим Матија Други је обнародовао Закон о потпуној самосталности Срба на југу Аустроугарске, којим могу да управљају српски народни кнежеви, под надзором аустријског генерала. Овај Закон је толико озлоједио Хрвате, да је хрватски бан Томо Ердеди поднео оставку (Хрватски лист, од 9. 6. 1939). Наследио га је Никола Франкопан 1616. године. Наставио је политику према Србима свог претходника и хрватског Сабора.
Кад није такву намеру провео преко Царског двора, почео је, на своју руку, с насиљем над Србима. Но, Фердинанд Други је, због насиља, сменио Николу Франкопана и за бана поставио Ђуру Зринског. После смрти Зринског (1626), Хрвати су опсели Двор, молбама да се Томо Ердеди поново именује баном, што је, годину дана касније, учињено. Ердеди је почео с претходном праксом. Неколико пута је хрватски Сабор подносио "жељу хрватског народа" да му се Срби потчине, али без успеха. Тад се Ердеди латио лукавства. Сковао је план да Србе изравна у правима са Хрватима, како би Фердинанда Другог уверио у "искрене намере" према Србима. То би, по хрватској замисли, имало за последицу да Фердинанд Други потчини Србе хрватском бану, из чега би се исконструисало стечено хрватско право, по којем би се, доцније, Држање према Србима, могло по вољи мењати и њихова национално-верска слобода сужавати.
 
У то време, пада плански притисак поунијаћења Срба, па је проти Максиму Петровићу понуђена бискупска част. Хрватски повјесничари се чуде штоје управитељ православне пастве Максим Петровић, уместо да оде у Рим на посвету бискупског чина, отишао (1630) у Пећ, где је у Патријаршији рукоположен за владику.
Хрвати успевају да од 1654. до 1670. укину српску аутономију. Може се, по неким подацима, закључити да је то тежак период за Србе. Можда зато, 1670. године, долази до захтева Царског ратног већа у Грацу, којим се од Двора тражи да се управа над српским крајевима Славоније и Војне крајине одузме од Хрвата и врати Србима, као што је то било 1637. године. Царско ратно веће образлаже одлуку: "Јер су Хрвати лакоумни, немирни и непостојани" (Хрватски лист, од 18. 6.1939).
Хрватска властела, десет година касније, покушала је искористити мађарску (Ракоцијеву) буну против Аустрије (1703), запретивши да ће се придружити Мађарима, ако се славонски и крајишки Срби не потчине Хрватској. Леополд Први је попустио и прихватио хрватску уцену, али ју је одбацио, после месец дана. Опозвао је Указ о припајању српских покрајина Хрватској.
Чим је Леополдов наследник Јосип Први ступио на престо, почела је стара хрватска, језуитска, игра. Хрвати су, на основу учешћа у борби против Мађара својих 800 војника под баном Палфијем, тражили за награду припајање српских територија. Јосиф Први је то одбио, знајући да су Срби, само у осечкој тврђави, сакупили 30.000 војника. Хрвати су покушали покоравање Срба и код Јосиповог наследника Карла Трећег, али без успеха. У време Марије Терезије, непосредно по њеном преузимању власти, Хрвати су посвршавали важне послове. Дошло је до укидања грађанских права Србима, што је удаљило Србе католике од Срба православаца. Тиме је постигнута давнашња жеља кајкавских Хрвата -да им се, насилничким методама, декретују римокатолички Срби, који ће се, од тада, уклапати у "исконске припаднике хрватског народа".
Срби православци у Славонији, Хрватској и Далмацији нису могли бити више ни сеоски пандури, ако не прихвате католичку веру. Тако, видимо да су покатоличени Срби грофови Михаљевићи и Јанковићи, по последњој жељи, сахрањивани у Ораховачкој православној цркви. Због католичења, 20.000 Срба из Славоније и Војводине одселило се у Русију.
Хрвати су, у време Леополда Другог, покушали даље подјармљивање Срба, али је Цар дозволио српски Сабор у Темишвару 1790, којем је послао и поруку:
" Што се мене тиче, држим да је српски народ, и пре рата са Турцима, живео у Срему, Славонији и Бачкој, а приликом рата, једнодушно у поновном освајању истих предела, учествовао, те и сад тамо живи, па да, стога, на те земље и највише права има".
Овај царски документ сведочи о две историјске чињенице:
1. о одбијању хрватских захтева за потчињавање Срба и
2. о признању аустријског владара да су Срби, на подручјима Славоније, Срема и Бачке, живели и пре турских освајања тих области, па, зато, на њих полажу искључива права.
Истина је ту, али је нема у нашим и европским школским књигама.
"Јавност", 7. 10. 1995.
 
СКЕНДЕРБЕГ БИО СРБИН

(Одричући се вере, Срби одбацивали и нацију, а то није учинио ниједан други исламизовани народ)
Претапање Срба у друге нације дешава се од најдавнијих времена и у многим крајевима Европе. Размере ове појаве су такве да заслужују посебно истраживање.
Није разумно овакву, погубну, појаву занемарити, а све последице те појаве брзо заборављати. Посебно, не зато што су традиционални освајачи Балкана, одливене Српске саплемнике, користили за геноцид над преосталим Србима. Тако су Турци против Срба, у ратовима, користили потурчене (или исламизоване) Србе из Рашке, Црне Горе, Херцеговине, Босне и са Косова и Метохије, а Немци и Хрвати, поред муслимана и покатоличене Србе из Далмације, Херцеговине, Босне, Славоније и осталих српских крајина.
Сви наши непријатељи користили су против Срба и поарбанашене Србе, којих међу данашњим Шиптарима на Косову и Метохији, у Македонији, Црној Гори и Албанији има велики број.
Претапање Срба у Шиптаре, почело је већ у средњем веку, док су Шиптари, као Срби, били хришћани. О томе пише др Владан Ђорђевић у историјском осврту: Арнаути. објављеном у " Катена Мунди" (Матица Срба и исељеника Србије и "Ибарске новости" из Краљева, приређивач Предраг Драгић Кијук, 1992):
"Словенска имена, вели аустријски конзул Хан, тако су силно распрострањена да се налазе и у најнеприступачнијим гудурама Арбаније. Словени су некад били најмногобројнији становници ове земље. Арбанија је била преплављена Србима и Бугарима. Малисори и данас знају да су на малисорским висовима становали Срби. Северна арнаутска племена сећају се свог словенског порекла. Хоти, Кастрати и Клименти знају да су рођена браћа црногорским племенима Кучима, Братоножићима и Пиперима.
Једини аранутски јунак Скендербег био је српског порекла. Мирдити имају предање да су бугарског порекла, а у Тирани данас (1912), живи 2.000 Срба.
Аустријски коизул Хан наводи да, према доказаним границама простирања језика, излази да Словени нису само освојили алпијски део Албаније, него да они још и данас (1912) живе у северном порубу земље. Некад су Словени насељавали и целу јужну страну аспијског чвора. Оно
неколико арнаутских насеобина на северној страни алпијског чвора, обележава само народно предање у доцнијој арнаутској колонији.
Арбанаси су имали два распрострањенија језика и то она којима говоре Геге и језик јужних Арнаута, који се зове Тоске. То су толико различити језици да се Гете и Тоске, међусобно, не разумеју.
Аустријски конзул Хан, с немачком савесношћу и примерном издржљивошћу, дуго је радио да пронађе сваку ситницу, корисну за карактеристику Арнаута, њему толико драгих, али није нашао ни једну арнаутску јуначку народну песму. Све што је нашао беху неколико мале љубавне песме и неколико народне пословице."
Др Владан Ђорђевић, приказује Албанију српском земљом, наводи да су њом владали, пре Немањића: кнез Владимир, затим, Тихомир, Глава, Голем, Слава, Ивица, Михаило Воислављевић (1077). Михаилоје установио независност Српске православне цркве у Приморју, с владичанством у Бару, више од сто година, пре него што ће Свети Сава прогласити аутокефалност Српске православне цркве.
Недалеко од Скадра на Бојани, сахрањен је српски владар из 11. века Михаило и син му Бодин, чија држава је била од Цетине и Саве до Дрима и Приштине, с престоницом у Скадру.
У тако препознатљивој српској земљи, Срби су асимиловани и то од ретко насељеног народа који није имао ни јединствени језик, ни писмо, ни народну поезију. Италијански књижевник из 16. века Теодор Спандуци описаоје живот Скендербега, чиме нам је оставио податке о раном претапању Срба у Шиптаре.
"Скендербег, човек лично храбар, био је српског порекла и био је толико заслужан, да су га ценили не само Арнаути, него и други народи. Био је син Ивана Кастриота, који је владао у Маћи и Уменестији. Мајка му је била Војислава, кћи господара Полога, једног дела Маћедоније и Бугарске".
У својим истраживањима, др Јован Цвијић потврђује асимиловање Срба од стране Шиптара у Албанији:
"Чим су Турци завладали, већина је Арбанаса примила ислам и постала одана турској управи. Као такви, добили су потпуну слободу и постали господари. Њихова земља изван главних комуникација и, у турско време, запуштена, није пружала довољно средстава за живот. Окренули су се на исток и почели насељавати плодне долине.
Под утицајем превласти Арбанаса, Срби у Албанији су исламизирани и поарбашени, изузев једног дела у области Голог брда, на левој обали Црног Дрима и оних који су пребегли у унутрашњост Балкана".
Шта да закључимо о српском, лаком, одрођавању? Можда да се подсетимо да ли се то одрођавање дешава, и у којој мери, код других народа.
Кад су Турци прешли на ислам, узимајући га од Арапа, остали су Турци; кад су Шиптари прешли на ислам, остали су Шиптари; кад су Иранци прешли на ислам, остали су Иранци; кад су Курди исламизовани, остали су Курди, као и Чечени и многи други народи. Међу Арапима има много православних и католика, али су Арапи, као што су то и Арапи муслимани.
Само Срби, кад пређоше на ислам, не желеше више да се зову Србима!
"Српско наслеђе" -јун 1998.
 
ПРОГОНИ ЗВАНИ СЕОБЕ

Егзодуси српског народа названи су "сеобама" и тиме су у свести српских потомака умањене преживљене страхоте.
Најпознатија српска сеоба ("сеоба") је она под српским патријархом Арсенијем Чарнојевићем, с краја 17. века, кад је око 40.000 Срба (или 40.000 породица) с Косова, Метохије, и Македоније прешло Саву и Дунав, населивши се између Дунава и Тисе, као и, у мањем броју, у Срему и Барањи.
Биоје то егзодус српског становништва, праћен ратним страдањима, која су подразумевала убијања цивила, набијања на колац, турчење и одвођење у ропство. Због тога је "Сеоба Срба" благ израз за дотични историјски догађај, јер не подсећа потомке на геноцид. Позната слика Паје Јовановића представља тај догађај идилично и на њој се и не назире доживљено зло, побијени рођаци и изгубљена земља. На слици не распознајемо, а то не објашњавају ни наши уџбеници, да нас је, тада, хришћанска Европа подигла на противтурски устанак, а онда оставила незаштићене, самовољи бесне турске војске.
Ако је историја учитељица живота, онда има значаја препознавати појмове.
"Сеоба" значи добровољно сељење једног народа, а "прогон" је оно што је покретало Србе са огњишта. Код нас су занемарене и одреднице историјских, културних, духовних и других збивања из прошлости (ако није намера). Не треба напомињати да немарним односом према својој прошлости, слабимо темеље националне грађевине. Тај немар је код нас већ нанео велику штету. Видимо га код неких Срба, јер их не брину ни српски порази, ни губљење српских територија, ни библијска страдања дела српског народа.
 
Енциклопедије
Погледајмо само с каквом неодговорношћу се уносе текстови у наше енциклопедије. Посебно кад су у питању историја и баштина српског народа, што, темељно, експлоатишу наши непријатељи.
На страни 506. Енциклопедије Југославије, издање "Југословенског лексикографског завода", Загреб, 1986, објашњава се етнички састав источне Херцеговине у средњем веку: "Веома је сложено питање западних српских граница у периоду до пада под турску власт. На овој страни је очигледно, дошло до сужавања подручја на којем је било раширено српско име. Пре свега, српско племенско језгро лежало је западније него доцнија Рашка и немањићка држава. Средином 10. века, обухватало је Соли и првобитну Босну, у долини истоимене реке. У 13. веку, бан Нинослав Матеј, у повељама, своје поданике, као Србе, супроставља Дубровчанима, које назива Власима".
Ови наводи су у реду. Од 10. до 13. века, види се, нема спора да су становници Херцеговине и Босне (овде је реч о њима) означени као Срби. Међутим, ова енциклопедија, већ кад говори о следећем (четрнаестом) веку, доводи у питање етнички састав ових области! О томе, веровали или не, читамо на истој страни:
"Ситуација постаје сложенија после ширења Босне на Хум (1326) и на данашњу источну Херцеговину (1373. и 1377). Ове области су још под Стеваном Дечанским, односно под Душаном и Урошем, биле у саставу српске државе, те се свест о везама с немањићком државом није могла за кратко време угасити. Покушај продужавања немањићке државне традиције Твртковим крунисањем за краљ (1377), није, у том погледу, имало трајног утицаја, али узимање титуле "херцега од Светог Саве" од стране Стефана Вукчића Косаче (1448), указује на присуство српске традиције. И сувише оскудна изворна грађа, не допушта сигурније закључке".
Просто невероватно! Говори се да су у Херцеговини и Босни живели Срби од 10. до 13. века, а њихово српство се доводи у питање тек кад делови Херцеговине и Босне улазе у састав српске државе Немањића? Енциклопедиста пише да Твртко покушава посрбљавање тог становништва?
Док су за наше енциклопедисте ствари нејасне и док је за њих, о том периоду, "сувише оскудна изворна грађа" (претпостављам даје писац овог текста био из Београда), за хрватске писце енциклопедијских текстова, историчаре и публицисте нема таквих дилема. Хрватски научници имају све "доказе" да су становници средњовековне Херцеговине и Босне били Хрвати. Тако, хрватски енциклопедисти уносе у исто издање Енциклопедије Југославије, у књизи 5, на страни 167:
"Словени су у БиХ развијали своју материјалну и духовну културу, донијету из старе постојбине. Преостало илирско-романско становништво, повукло се у планине, гдје се бавило сточарством и тек се у дужем периоду измјешало са Словенима, тако да је, најпослије, изгубило и свој језик". Очигледно, намерно се избегава српска припадност народа у Босни и Херцеговини и Далмацији и пише се само о Словенима. Хрватски енциклопедисти су имали податке од грчког цара Порфирогенита,
који је записао да су Срби ималу државу у 10. веку и то на територији Далмације, Херцеговине и Босне. Он ту државу назива Србијом.
Оваква подвала у нашим енциклопедијама, чињена је у времену заједничке државе Јужних Словена, а да то није падало у очи српским интелектуалцима. Тако су хрватски државотворци, неометани, припремали терен за своју државу и за своје, коначне, повјесне закључке. Тих повијесних закључака пуна су најновија хрватска издања. Да узмемо само нешто из текстова о досељавању Словена на Балканско полуострво, у 6. и 7. веку, из књиге Иве Голдштајна: Хрватски рани средњи вијек, завод за хрватску повијест Филозофског факултета, Загреб, 1995. године. (Овог пута занемарићемо уверљиве тврдње многих научника да су Срби староседеоци Балкана и Подунавља).
Дакле, Иво Голдштајн, кад мора да описује Србе, чини то у заградама, као да су Срби на Балкану били незнатна група, а не најбројнија. Он их, најчешће, уопште не спомиње. Углавном, од досељених народа, признаје само Словене и Хрвате. Неупућени читалац, у Голдштајновој књизи, не би нашао ништа што би га навело на закључак да су Срби, тада, били на Балкану, нити би читалац могао да претпостави како су, касније, настали Срби.
Ево, како изгледа Голдштајново научно објашњење.једно од многих:
"Да би се детаљније описали и објаснили процеси који се одвијају по досељавању Словена и Хрвата, недостају многи подаци. Најважније би било питати и потом сазнати: како су се понашали новопридошли Словени и Хрвати..."
Овакав Голдштајнов приступ, изгледа, само је прелазно штиво између споменутих, лукаво протурених текстова у енциклопедијама и оног што ће тврдити други научњаци, попут Драгутина Павличевића, за којег нема дилеме о становницима Далмације, Херцеговине, Црне Горе, Босне. Они су, сви редом Хрвати. Павличевић то "објашњава" у својој књизи: Повјест Хрватске, Загреб, Наклада Павличевић., 1994:
"Хрвати су населили, такођер јужне предјеле између Цетине и Неретве, који су се звали Паганија, а настањивали су их Неретљани. Од Неретве до Дубровника стерала се област Захумља: од Дубровника до Котора, с Конавлима, Травунија, а даље према југу Дукља, те у залеђу, око истоимене ријеке, Босна.
Житељи свих тих крајева, ускоро су, као и остали Хрвати, преузели кршћанство и окренули се Западу".
Пошто су сви, према Павличевићу, Хрвати, не би требало бити изузетака, али их Павличевић (несвесно) налази. Описујући владарску породицу Босне, Котроманиће, он наводи да је Твртко Први постао "краљ хрватске народне крви, јер му је мајка хрватског рода". Зашто Твртко Први није Хрват по оцу, ако су сви Босанци Хрвати, то Павличевић не објашњава.
"Јавност". 6. аирил 1996.
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Slične teme

Nikita Kulganov
Misija majora Atertona - istorijske cinjenice
Odgovora
1
Pregleda
125
Scott Isle
Scott Isle
Nikita Kulganov
Bitka kod Isa (Nove istorijske cinjenice)
Odgovora
6
Pregleda
349
Nikita Kulganov
Nikita Kulganov

Back
Top