Ван памети је тврдити да су писци у средњем вијеку имали више списа од нас у дигиталном добу, када је човјеку данас потребно само да направи два клика и добије сву могућу документацију.
У средњем вијеку писци су се ограничавали на неки њихов архив, а не на сву свјетску литературу у том моменту.
Лудило.
Zapravo, najčešće ni to. Nisu išli da pročešljaju rukopise redom, već tražili samo ono specifično što im je od značaja.
Znamo po tome što je vrlo evidentno da ni Halkokondil nije koristio baš sve izvore koji su tada postojali u XIV i prvoj polovini XV stoleća, za razdoblje koje je od njega značaja.
Ali o tome se ovde uopšte ni ne radi. Naprotiv, ovde je čak nešto sasvim drugo po sredi. Halkokondil piše istoriju od 1298. do 1463. godine. Njega zapravo ni ne interesuje preterano šta je bilo pre XIV stoleća. On je možda i mogao, da se baš potrudio, pronaći negde informacije barem o XIII stoleću i tako čuti npr. za kralja Dragutina, ali to nije radio, zato što to uopšte ni nije polje njegovog interesovanja. Njega zanima samo oko vek i po, da opiše pojavu i uspon Turaka Osmanlija. Ugrubo govoreći, savremena epoha.
Sve ostalo za Halkokondila je samo izvesna emulacija Herodota, koji mu je bio književni oslonac (ne faktografski, jer ga uglavnom nije koristio u bilo kakve istoriografske svrhe (a zašto i bi, kada Herodot nije donosio informacije svežije od 1298. god. nove ere
), već striktno literarni). On nije pisao te stvari da ostavi čitaocu bilo kakve podatke o vremenima pre 1300. godine — što Halkokondil uopšte ni ne želi, to nije ni cilj njegovog spisa — već se tu radi isključivo o stilskom izrazu tog žanra renesansne književnosti, koja treba da obiluje citatima iz antičkih spisa (transponovanim u moderno doba, slično kao što se nešto ranije radilo i sa citatima iz Sveto gpisma) i tako prikaže stepen učenosti pisca, odnosno pokaže čitaocu da je pisac jedan veliki humanista.
Ključni je problem kod novoromantičara u tome što niko od njih nikada nije čitao Halkokondila. Halkokondila nije čitao ni Jovan I. Deretić, nije ga čitala ni Olga Luković Pjanović,...niko od njih. To se vidi i po ovom odgovoru:
On je znao mnogo toga, napisao je ono što smatra najvažnijim
Osim ako ovo nije neka formulacija kojom se želi reći da je u svakom istoriografskom spisu samo savremeno doba najvažnije, što je opšta činjenica koja važi za apsolutno svaki izvor, pa tako i Halkokondilovu
Istoriju (koja pokriva razdoblje od samo jedan i po vek) niko ko je čitao Halkokondila ovako nešto ne bi napisao.
U tome se nalazi ključ problema, jerbo ljudi ulavnom samo pričaju napamet, a da ne znaju čak ni u užim okvirima (ono, kroz nečiji tuđi prikaz) o tome šta je pisao Halkokondil. Mislim da sam do sada pričao sa najmanje 20 ljudi koji su, najblaže rečeno, bili šokirani kada su čuli da Halkokondilova istorija zapravo počinje oko 1298. godine. Oni su svi mislili da on kreće od najranijih korena antičke istorije, pa da tako opisuje minuciozno sve što se izdešavalo u starom veku i ide redom preko Grčko-persijskih ratova, Peloponeskog rata, Aleksandrovih osvajanja sve do istorijata Rimskog carstva i sve tako do XV veka i pada Carigrada.
I uvek se videlo stanje šoka kada se sazna šta je, zapravo, istina.
