Kako nije? Postojao je partizanski pokret u Bugarskoj koji je brojao 12,000 naoružanih partizana i bio je veći nego mnogi pokreti otpora u okupiranpj Evropi pa čak i od onog u zapadnoj Srbiji gde su Nemci streljali na desetine hiljada građana u odmazdama, a Dražini kolaboracionisti nesmetano vladali i jos sprovodili mobilizaciju u tzv. Jugoslovensku vojsku.
Žale, Bugari su stare komunjare. Oko 80% populacije oseća nostalgiju za komunizmom, više od bilo koje druge ex komunisticke zemlje.
Članova KPJ je 1941. bilo oko 8,000 i još oko 20,000 Skojevaca.
Ovo ti rekao Milosav Samardžić, lažni istoričar.
Ma da žestoke borbe a njegove trupe se predale za jedan dan, odgovoran je za najveći poraz u srpskoj vojnoj istoriji.
Novokomponovana istorija u akciji, mitologija o bugarskom “otporu” Nemcima:
Za bugarske komuniste je koncentrisanje trupa Crvene armije uz rumunsko-bugarsku granicu značilo da se aktiviraju. CK BRP(k) pozvao je 26. avgusta članstvo da počnu s dizanjem ustanka, a 1. septembra i na štrajk i političke demonstracije, međutim do 6. septembra niko se nije odazvao.
Regent Boris Filov osnovao je
2. septembranovu vladu, na čelu s Konstantinom Muravjevim. On je
4. septembra izložio svoj program spoljne politike koji je bio sličan Bargjanovljevom.
SSSR je
5. septembraobjavio rat Bugarskoj, a Muravjev je odmah zatražio primirje tvrdeći da je vlada odlučila da objavi rat Nemačkoj.
Petog septembra je štab partizanske armije i CK Komunističke partije izradio plan da preuzmu vlast u
Sofiji u noći između
8. i
9. septembra. Šestog i sedmog u bugarskom su glavnom gradu i drugim gradovima održane manifestacije za Otečastveni front. Premda nisu imale masovni karakter, ipak je u sukobu s policijom palo nekoliko ljudi. Od
7. septembra su se partizanske jedinice počele spuštati s planina i u nekoliko su sela uvele vlast Otečastvenog fronta.
Ustanak i oslobođenje
Osmog septembra 1944. su prethodnice maršala
Tolbuhina iz Trećeg ukrajinskog fronta prešle preko rumunsko-bugarske granice. Bugarska vlada je objavila rat
Nemačkoj i naredila da se ne pruža otpor
Crvenoj armiji. Toga dana Bugarska je bila u jedinstvenoj situaciji: bila je u ratnom stanju i s Nemačkom, i sa saveznicima. Noću između
8. i
9. septembraustanici su uzeli vlast u
Sofiji. Partizani i prebegle jedinice bugarske armije opkolili su vladine zgrade. Muravjevljeva vlada je uhapšena, a u 6 sati
Kimon Georgiev, predsednik vlade Otečestvnog fronta, je objavio preokret.
Maršal Tolbuhin je
9. septembra, u skladu s telegramom koji je primio od vrhovne komande, naredio da se napredovanje zaustavi na liniji Ruse-Burgas i da se u 22 sata akcije prekinu, jer je Muravjevljeva vlada objavila rat Nemačkoj. Od
9. septembrakomiteti Otačastvenog fronta uzeli su vlast u ruke u celoj zemlji. U blizini
Sofiji i
Plovdiva,
Stare Zagore i nekih drugih gradova vojska produžila je otpor novoj vlasti. Jedinice
Crvene armije 16. septembra pobedonosno su ušle u Sofiju, a sutradan je premijer Georgijev objavio program nove vlade. Već dan kasnije komanda nove bugarske armije podređena je štabu Trećeg ukrajniskog fronta. Pregovori o miru tekli su krajnje sporo, jer je vlada Georgieva pravila teškoće oko
Makedonije i
Trakije i tek je nakon ultimatuma od
11. oktobra povukla poslednje trupe s tih područja.
U
Moskvi je
28. oktobra 1944 potpisan ugovor o primirju. Trebalo je da Bugarska stavi na raspolaganje saveznicima određen broj trupa za borbu protiv
Nemačke, a da
Jugoslaviji i
Grčkoj plati ratnu štetu u visini koja će se odrediti naknadno.
U
Bugarskoj je imenovana saveznička kontrolna komisija za nadzor odredbi primirja. Njome je rukovodio
sovjetski generalSergej Birjuzov, dotadašnji načelnik štaba Trećeg ukrajinskog fronta.
