Повеље настале у оквирима средњовјековне босанске државе, садрже помен једног одређеног слоја босанског становништва, познатим под називом
добри Бошњани. До данас у историографији овај термин супроставља различита гледишта и тезе које настоје да дефинишу и објасни помен ових
добрих босанских људи. Овдје ћемо се дотаћи овога питања, у покушају да одредимо мјесто и значење
добрих Бошњана у средњовјековној Босни.
Гледано ван оквира средњовјековна Босне, у осталим крајевима средњовјековног Балкана и цијеле Европе, сусрећемо у повељама и другим изворима помен
boni homines или
добри људи, племенити људи,
добри власи,
добри мужи и сличне термине.
У средњем вијеку људи су били подјељени на класе и човјек је вреднован по томе којој класи припада. Тако су племићи у западној Европи називани „boni homines – добри људи“, а маленима и сиромашнима се одрицао квалитет „boni – добри“. Они су били само „homines populi – пучани“.
[1] На јужнословенском простору за племиће су се користили термини „племенити људи“
[2] или „добри људи“
[3] итд.
Цар Душан у свом законику налаже да се за игумане поставе добри људи
који ће дом божји подизати.
[4] За разлику од раније наведених примјера, у којим се „добри људи“ односе на световњаке, у Душановом Законику се говори о црквеним лицима. Ипак, на висока црквена мјеста постављани су највише припадници властеле који су се добровољно одлучили за то или били одређени од својих родитеља за црквену службу.
На супротној обали Јадрана, у италијанским државама раног и развијеног средњег вијека, „boni homines“ били су угледни људи, који су обављали јавне службе попут судија, писара и многи других. Такође, у овај сталеж су спадали и власници земљишних посједа или људи који су на неки други начин били богати.
[5]
На јужнословенској јадранској обали имамо италијанску варијанту као што је
bony omeni de Clisa, које спомиње клишки трговац Радич у свом писму , које је почетком новембра 1377. године, из Подвисоког упутио Дубровчанима.
[6] Овим примјерима је показан историјски контекст значења појмова
добри људи,
добри мужи и
добри Бошњани.
Први пут се термин
добри Бошњани јавља у повељама бана Стјепана II (1322-1353) и то од 1326. године. Те године у повељи којом кнезу Вукославу Хрватинићу даје жупе Бањицу и Врбању, као свједицу први пут се наводе
добри Бошњани.
[7] Такође, ово је прва сачувана повеља на основу које се може пратити развој владарске интитулације Котроманића, под утицајем канцеларије Немањића.
Од ове прве сачуване повеље, почиње такође дипломатички обичај да се наводе представници свих земаља и појединих жупа којима су Котроманићи управљали, набрајани према важности и према извјесном географскoм редосљеду. После земље Босне, сљеди жупа Загорје која се налази југоисточно у односу на Босну. Даље се ређају територије ка западу – жупа Рама, затим ка сјеверу – жупа Ускопље, као једини представник „земље“ Доњи Краји итд.
[8]
Бан Стјепан II у повељи коју је издао Дубровнику 15. августа 1332. године, спомиње као своје поданике Бошњане и трговце из Дубровника
ако ли говори Бошњанин против Дубровчанина….
[9] У истој повељи бан када говори о односу Дубровника и Хума, каже да
Дубровчани живе у Хумској земљи у њиховом закону у првом. Ово проистиче из тога, што је Хумска земља била, како раније под влашћу Немањића, тако и у вријеме власти Котроманића, једна велика и јака аутономна област са својом домаћом властелом. Тако војвода Радич Санковић у једној својој повељи позива се на традиције
господе српске и босанске и хумском[10] . Према географским регијама се по некад идентификују и њихови становници, Бошњани су из Босне, из Хума су Хумљани, из Приморја Приморјани, из Усоре су Усорани. Приморјане и Хумљање у своме писму Дубровчанима (1359-1361) спомиње жупан Санко Милтеновић.
[11] Хумљане као свједоке наводи и кнез велики хумски Андрија у повељи коју са синовима издаје Дубровнику 1249. године.
[12]
Дубровчани су са хумском властелом још од најранијих времена имали уређене односе, а своје спорове су рјешавали на мјешовитим суду – станку, који се одржавао код Светог Стефана у Затону вањском.
[13] Поред тога Хумљани су уживали и право да им врховни господар, у овом случај краљ из династије Котроманића, суди по њиховом обичају. То је
питаније хумско које указује на посебан статус Хумске земље у оквирима средњовјековне босанске државе.
[14]
Повеља бана Стјепана II из 1351. упућена кнезовима Вуку и Павлу Вукославићу, пружа јаснију слику о „добрим Бошњанима“. Наиме, у тој повељи се као свједоци јављају људи из Босне и Усоре, чиме је јасно истакнута управна и политичка особеност и граница ове две области.
У повељи се о свједоцима каже:
А томе су пристави и сведоци добри Бошњани и Усорани: први пристав и сведок Владислав Дабић са братијом, други сведок и пристав Ратко Шанта са братијом, Мркоје Шћитовљанин пристав и сведок са братијом; од Усоре пристав и сведок Прибислав Хлапотић са братијом, Стипоје Челничић сведок са братијом, Поручен Прибиславић сведок томе са братијом; од Доњих Краја Ратко Лужац сведок и пристав и његова пратња.
[15]
Поред Босне и Усоре, као трећа политичка јединица истакнути су и Доњи Краји, са њиховим свједоком. Истицање других управних јединица поред саме Босне није био риједак случај у босанским повељама, а можемо га видјети и у самој титули бана Стјепана II која је гласила
господин свим земљама босанским и Соли и Усоре и Доњим Крајима и Хумске земље господин.
[16]
Главни суд који је судио у међусобним споровима великаша босанске државе био је станак
све земље Босне и Доњих Краја и Загорја и Хумске земље.[17] Овим набрајањем управних области у титулама Котроманића и у повељама које третирају судске спорове босанске властеле и „вјеру“ краљеву, показано је из колико се историјско-политичких цјелина састојала босанска држава. Свака ова област имала је и своју домаћу властелу, са којом су Котроманићи морали да рачунају као битан политички фактор. Најважнија и најмоћнија властела била је из саме средишње области Босне, и то су
добри Бошњани који се спомињу у повељама.
Насљедник Стјепана II, Стефан Твртко I Котроманић у вријеме док је још био бан, издаје 1367. године повељу кнезу Павлу Вукославићу, којом га враћа у своју службу, након што се Павле био одметнуо од њега. Као свједоци у повељи се опет наводе посебно свједоци
од Босне а посебно свједоци
од Усоре. У случају да у будуће изневјери, Павла не смије нико да гони док га
не огледа Босна и Усора, његова дружина, племенити људи.
[18]
На мјесту гдје је у повељи Стјепана II за свједоке писало
добри Бошњани, у повељи његовог насљедника пише
од Босне, тако да је ван сваке сумње да
добри Бошњани представљају босанску властелу поријеклом из њених средишњих крајева односно
boni homines.
Дубровчани су знали колики је утицај те крупне босанске властеле, па су по некад тражили поред заклетве босанског краља и краљице да се закуну и босански „барони“ –
cum sagramento so et de la reina et dei soi baron“.
[19] У латинским и италијанским споменицима, станак босанске властеле, такође, означаван је као
sboro tra lo re et baroni de Bossina.
[20]
Сви остали владари из куће Котроманића, своју крупну властелу поријеклом из Босне наводили су у повељама као
добре Бошњане или
Бошњане а тако су их знали ословљавати и Дубровчани. У писму кнезу Павлу Раденовићу, након босанско – дубровачког рата (јун 1403-мај 1404), захваљујући му се због заузимања за њих код новоизабраног краља Твртка II и херцега Хрвоја, Дубровчани га хвале као припадника
старе босанске властеле. Такоће га обавјештавају да су и са осталим босанским великашима направили договор:
А са Бошњанима ти направисмо други договор, како ваша љубав зна.
[21]
Краљ Стефан Твртко II Твртковић (1404-1409, 1421-1443) јуна 1405, у повељи Дубровчанима насталој у послератним околностима као документ о помирењу Босне и Дубровника, пише:
А што су војвода Сандаљ, кнез Павле Раденовић, или други Бошњанин краљевства босанског, узели коме год Дубровчанину иметак,… томе плену да је судија кнез Вукац Хранић… .
[22]
Властела у босанској средњовјековној држави, имала је себи подрећене ситније племиће. Они се јављају у повељама које је издавала велика босанска господа, просто као
добри људи, наши добри људи или
слугама, племенитим људима.
Позни средњи вијек у напуљско-угарској пракси познаје термин
familiaris ( фамилијар, слуга) а у босанској
добар човек (углавном у множини као
добри људи), односно
чељадин (мађ. cseled). Ови фамилијари били су ситно племство које је признавало примат неког господара вишег ранга. Они су дјеловали као његови службеници, били су чланови његове свите и непосредно су га служили, вршећи дужности углавном војне и административне природе.
[23]
Војвода Сандаљ Хранић, у повљи из 1419, говори и о својим подчињенима
удељујући својим слугама, племенитим људима, по својој вољи дајем и записујем у баштину и у племенито.
[24] На основу овога видимо да су
добри Бошњани били толико моћни да су
по својој вољи могли да награђују своје људе, и они су били према својим људима у положају у којем је био босански краљ према њима.
