Istine i zablude o bombardovanju 1999.

Odlomak iz knjige " 63.TRENUTAK VEČNOSTI "
MAJA GLAVA
u toj akciji je teško ranjen, u to vreme Major Vidoje Kovačević, sada pukovnik u penziji.
Возили смо се по мраку непознатим путем који нас је водио у неизвесност. Свако је био заокупљен својим мислима. Нисмо могли видети добро једни друге због мрака. Ту и тамо се примећивао жар понеке упаљене цигарете који је у мраку испод цираде камиона подрхтавао због неравног пута пуног рупа иако смо још били на асфалту. Кад сиђосмо са асфалта и кренусмо земљаним путем замало да половина нас поискаче и пешице крене јер нам се бубрези испомераше по том макадаму. Срећом по нас, није дуго трајала та мучна и дозлабога друцкава вожња.
Коначно смо стали. Уз гунђање полако искачемо из камиона у мрак. Осврћем се около, видим у близини белу кућу. Нема високе ограде, вероватно је српска, паде ми на памет. На другој страни пута не види се ништа, на крају села смо.
– Тихо, без приче! У колону један по један, размак неколико метара! – шапатом се преноси наређење командира од једног до другог падобранца. Све делује некако злокобно. Кренули смо из села, нигде никога, све је пусто, ни кучета којих по селима обично доста има. Тишина. Чује се само тихо звецкање оружја и кораци нас падобранаца по тврдој косовској земљи. Погледах на сат, чини ми се да видим да је око четири ујутро. Корачам шутке и пазим да из вида не изгубим силуету војника испред себе. Село смо већ одавно оставили иза себе, зашли смо у шуму, и осећам корачајући да идемо неком већ утабаном стазом. Ослушкујем, покушавам да угледам нешто кроз мрак. Како гледам у шуме около чини ми се да је мрак још већи, шума је сакрила и оно мало светлости које је месец давао. Корачам и даље ћутећи. Чини ми се да идемо већ више од сата јер почињем да осећам тежину панцира, жуља ме, и шлем на глави ме жуља, постао ми је некако тежак због муниције коју смо ставили свуда где се могла ставити. Зоља на леђима и бомбе које висе на све стране. Пушку носим у руци са метком у цеви и откочену. Спреман сам за било шта, али шта ће то бити, хоће ли уопште нечега бити. Немам појма куда и зашто идемо, шта нас очекује. Чини ми се да је неко од командира рекао, али ја нисам чуо. Поучен искуством са ранијих задатака видим да све ово неће баш бити једноставно, некако је другачије, нешто нас густо чека, али шта?
Почело је да свиће. Падобранци и даље иду уједначеним кораком. Шуме и пропланци се смењују. Кад будемо на некој малој чистини, убрзамо корак, потрчимо. Опет шума... Колона је мало успорила, трудим се да одржим растојање.
Стиже ме колега који је био иза мене. Тек сада видим да је то мој стари другар Трујке са којим сам доста прошао на ранијим задацима.
– Моцо, знаш ли где идемо?
– Немам појма – одговорио сам кратко, већ прилично задихан.
– Чуо сам да идемо у напад.
– Вероватно. Знам, Трујке, само да ће бити чупаво. Кад је нас оволико пошло, то значи да њих има бар три пута више.
Трујке је само заклимао главом и шутке наставио даље поред мене. Шапатом се пренело наређење да станемо и мало се одморимо. Пођох још мало напред до једне групице која се формирала. Њих неколико је остало са стране да пази на околину. Чучнули су поред дебелих стабала, заклонили се и осматрали. Приђох групици. Неколико мојих падобранаца разговарају са два војника, убрзо сазнах да су граничари. Поред њих леже и два пса, вучјак и ротфајлер. Иако ми сви стојимо, они не устају из својих заклона. Види се да су уморни, смрзнути и неиспавани. Делују равнодушно, незаинтересовано, али примећујем да им погледи нон-стоп лутају ка шумици која је била недалеко од нас, одмах преко малог пропланка, удаљена свега можда 80–100 метара. Редовна војска, схватио сам брзо, граничари на одслужењу војног рока, млади и голобради момци чија се младост претворила у опстанак за голи живот. Утроба тих злокобних планина је била ту надомак њих, и били су свесни да их зачас може прогутати.
– Ко сте ви, људи? Која сте јединица? – питају.
– Падобранци – одговарамо.
– 63. падобранска бригада – додаје неко од присутних.
Очекивао сам изненађење, али је оно изостало. У њиховим очима се примећивала равнодушност.
– Идете горе? – запитао је један од њих.
Заклимао сам потврдно главом, а у ствари, нисам имао појма где идемо. Тада схватих да идемо негде горе, да се пењемо на ту злокобну планину.
– Много је њих већ покушавало да се попне горе.
Погледао сам граничаре. Изненадиле су ме речи које сам чуо.
– Доста смо њих морали да однесемо назад...
Пси су одједном тихо зарежали и упрли погледе у шумицу која је почињала одмах преко мале ливаде. Граничари су дохватили оружје и залегли још више у своје заклоне, а ми се брзо спустисмо на земљу и загледасмо се у правцу у коме су и пси гледали. Није се ништа видело, али ваљало је бити опрезан. Граничари се после неколико минута опустише и један од њих рече:
– Њихови граничари, патрола сигурно.
– Чија патрола – упитах мислећи на Шиптаре.
– Па албанска... Преко пропланка је Албанија, земљаче.
Погледах поново у правцу Албаније и загледах се у шуму која је у својој утроби вероватно крила непријатеља. Неки чудан осећај је прострујао мојим телом. Један од граничара рече:
– Момци, тако натоварени нећете далеко стићи. Не можете изаћи горе, то је убитачан успон.
Ћутао сам и гледао тог граничара. Схватио сам да он зна куда ми идемо, а ја не. Хтео сам да сазнам. Хтео сам да знам шта нас очекује. Већ сам схватио да смо на самој граници и да је непријатељ ту негде близу. Вреба из неког жбуна можда и прати наше кретање.
– Шта нас чека горе? – упитао сам опрезно граничаре.
– Хахаха... насмеја се одједаред граничар.
– Срање, брате, велико срање. Горе их има много. Пролазило је овуда доста војске, али нико није стигао више од пола и богами доста их је настрадало. Ма нон-стоп носимо неке рањене и мртве...
Гледао сам у те голобраде момке. Гледао сам у њихова лица, лица која су показивала зрелост, били су опрезни и рационални. У очима им се није видео страх. Напротив, одлучност се осећала у свакој њиховој изговореној речи. Били су прекаљени борци, иако су тек закорачили у живот.
Padobranci si uzašli na vrh i nekoliko sati vodili tešku borbu.
 
Sta bi bilo kad bi bilo je ta prica o "tepih bombama" sa velikom izvesnoscu da ju je smislio mozda upravo neko od "potpisnika sa nase strane onog sramnog Kumanovskog dogovora" samo u cilju opravdanja sopstvene , recimo - nemoci da se izbegne ta situacija pre zlocinackog bombardovanja Srbije od strane zlocinaca iz NATO pakta i to bez saglasnosti Ujedinjenih Nacija , a i da se nosi sa posledicama koje su nastale u toku samog bombardovanja na nacin koji bi nasoj strani doneo povoljnije razresenje tog konflikta , a posebno nakon prestanka ratnih dejstava .
Tu ne vidim da je u pitanju , hajde da budem malo "blag" , dakle , tu ne vidim da je u pitanju samo losa odluka jedne osobe u "Lancu komandovanja" , vec je u vidu propust ili bolje reci niz propusta i ,mnogo , mnogo pre "dogadjanja sa pocetka `90 - tih".
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Mecenaa
Istine blokadera
11 12 13
Odgovora
300
Pregleda
4.171
Сале
Сале
Lagerta
Istine Aleksandra Vučića
2 3 4
Odgovora
96
Pregleda
1.716
HEFESTOS 1
HEFESTOS 1
zbiljaš
Duga senka 1999: Ratna godina kad je Vučić dobio stan i kad je razoren Generalštab, i dalje traje
Odgovora
0
Pregleda
153
zbiljaš
zbiljaš

Back
Top