Istine i zablude o bombardovanju 1999.

Odlomak iz knjige " 63.TRENUTAK VEČNOSTI "
MAJA GLAVA
u toj akciji je teško ranjen, u to vreme Major Vidoje Kovačević, sada pukovnik u penziji.

Возили смо се по мраку непознатим путем који нас је водио у неизвесност. Свако је био заокупљен својим мислима. Нисмо могли видети добро једни друге због мрака. Ту и тамо се примећивао жар понеке упаљене цигарете који је у мраку испод цираде камиона подрхтавао због неравног пута пуног рупа иако смо још били на асфалту. Кад сиђосмо са асфалта и кренусмо земљаним путем замало да половина нас поискаче и пешице крене јер нам се бубрези испомераше по том макадаму. Срећом по нас, није дуго трајала та мучна и дозлабога друцкава вожња.
Коначно смо стали. Уз гунђање полако искачемо из камиона у мрак. Осврћем се около, видим у близини белу кућу. Нема високе ограде, вероватно је српска, паде ми на памет. На другој страни пута не види се ништа, на крају села смо.

– Тихо, без приче! У колону један по један, размак неколико метара! – шапатом се преноси наређење командира од једног до другог падобранца. Све делује некако злокобно. Кренули смо из села, нигде никога, све је пусто, ни кучета којих по селима обично доста има. Тишина. Чује се само тихо звецкање оружја и кораци нас падобранаца по тврдој косовској земљи. Погледах на сат, чини ми се да видим да је око четири ујутро. Корачам шутке и пазим да из вида не изгубим силуету војника испред себе. Село смо већ одавно оставили иза себе, зашли смо у шуму, и осећам корачајући да идемо неком већ утабаном стазом. Ослушкујем, покушавам да угледам нешто кроз мрак. Како гледам у шуме около чини ми се да је мрак још већи, шума је сакрила и оно мало светлости које је месец давао. Корачам и даље ћутећи. Чини ми се да идемо већ више од сата јер почињем да осећам тежину панцира, жуља ме, и шлем на глави ме жуља, постао ми је некако тежак због муниције коју смо ставили свуда где се могла ставити. Зоља на леђима и бомбе које висе на све стране. Пушку носим у руци са метком у цеви и откочену. Спреман сам за било шта, али шта ће то бити, хоће ли уопште нечега бити. Немам појма куда и зашто идемо, шта нас очекује. Чини ми се да је неко од командира рекао, али ја нисам чуо. Поучен искуством са ранијих задатака видим да све ово неће баш бити једноставно, некако је другачије, нешто нас густо чека, али шта?
Почело је да свиће. Падобранци и даље иду уједначеним кораком. Шуме и пропланци се смењују. Кад будемо на некој малој чистини, убрзамо корак, потрчимо. Опет шума... Колона је мало успорила, трудим се да одржим растојање.
Стиже ме колега који је био иза мене. Тек сада видим да је то мој стари другар Трујке са којим сам доста прошао на ранијим задацима.
– Моцо, знаш ли где идемо?
– Немам појма – одговорио сам кратко, већ прилично задихан.
– Чуо сам да идемо у напад.
– Вероватно. Знам, Трујке, само да ће бити чупаво. Кад је нас оволико пошло, то значи да њих има бар три пута више.
Трујке је само заклимао главом и шутке наставио даље поред мене. Шапатом се пренело наређење да станемо и мало се одморимо. Пођох још мало напред до једне групице која се формирала. Њих неколико је остало са стране да пази на околину. Чучнули су поред дебелих стабала, заклонили се и осматрали. Приђох групици. Неколико мојих падобранаца разговарају са два војника, убрзо сазнах да су граничари. Поред њих леже и два пса, вучјак и ротфајлер. Иако ми сви стојимо, они не устају из својих заклона. Види се да су уморни, смрзнути и неиспавани. Делују равнодушно, незаинтересовано, али примећујем да им погледи нон-стоп лутају ка шумици која је била недалеко од нас, одмах преко малог пропланка, удаљена свега можда 80–100 метара. Редовна војска, схватио сам брзо, граничари на одслужењу војног рока, млади и голобради момци чија се младост претворила у опстанак за голи живот. Утроба тих злокобних планина је била ту надомак њих, и били су свесни да их зачас може прогутати.
– Ко сте ви, људи? Која сте јединица? – питају.
– Падобранци – одговарамо.
– 63. падобранска бригада – додаје неко од присутних.
Очекивао сам изненађење, али је оно изостало. У њиховим очима се примећивала равнодушност.
– Идете горе? – запитао је један од њих.
Заклимао сам потврдно главом, а у ствари, нисам имао појма где идемо. Тада схватих да идемо негде горе, да се пењемо на ту злокобну планину.
– Много је њих већ покушавало да се попне горе.
Погледао сам граничаре. Изненадиле су ме речи које сам чуо.
– Доста смо њих морали да однесемо назад...
Пси су одједном тихо зарежали и упрли погледе у шумицу која је почињала одмах преко мале ливаде. Граничари су дохватили оружје и залегли још више у своје заклоне, а ми се брзо спустисмо на земљу и загледасмо се у правцу у коме су и пси гледали. Није се ништа видело, али ваљало је бити опрезан. Граничари се после неколико минута опустише и један од њих рече:
– Њихови граничари, патрола сигурно.
– Чија патрола – упитах мислећи на Шиптаре.
– Па албанска... Преко пропланка је Албанија, земљаче.
Погледах поново у правцу Албаније и загледах се у шуму која је у својој утроби вероватно крила непријатеља. Неки чудан осећај је прострујао мојим телом. Један од граничара рече:
– Момци, тако натоварени нећете далеко стићи. Не можете изаћи горе, то је убитачан успон.
Ћутао сам и гледао тог граничара. Схватио сам да он зна куда ми идемо, а ја не. Хтео сам да сазнам. Хтео сам да знам шта нас очекује. Већ сам схватио да смо на самој граници и да је непријатељ ту негде близу. Вреба из неког жбуна можда и прати наше кретање.
– Шта нас чека горе? – упитао сам опрезно граничаре.
– Хахаха... насмеја се одједаред граничар.
– Срање, брате, велико срање. Горе их има много. Пролазило је овуда доста војске, али нико није стигао више од пола и богами доста их је настрадало. Ма нон-стоп носимо неке рањене и мртве...
Гледао сам у те голобраде момке. Гледао сам у њихова лица, лица која су показивала зрелост, били су опрезни и рационални. У очима им се није видео страх. Напротив, одлучност се осећала у свакој њиховој изговореној речи. Били су прекаљени борци, иако су тек закорачили у живот.

Padobranci si uzašli na vrh i nekoliko sati vodili tešku borbu.

...od Junika sat i po kamionom, a posle dva sata peske pri usponu od nekih 70 stepeni. Granicari nisu mnogo ni ucestvovali u borbama, a ova prica o mnogo poginulih je (ako je istinita) malo preterana, kao odraz straha, sto je i normalno. Kada si non stop u ratnoj opasnosti t.j. u realnoj opasnosti da budes povredjen ili izgubis zivot, strah se gubi i postajes ravnodusan, tada ne preterujes vec gledas najrealnije sto je moguce na zivot. U takvom stanju se postizu najbolji rezultati na ratistima. Mogu da napisem esej o takvom ponasanju. Prestankom ratnih dejstava i uopste opasnosti od povredjivanja, taj osecaj se gubi, medjutim, svaki naredni put je sve lakse i lakse...
 
Iako nije ovo tema za to, bas me interesuje koji su to nacini...

Mogli su da zatvore granice i traze svima da se izjasne, jel si albanac-u albaniju jel si Srbin, izvoli sedi kuci, prihvatas drzavljanstvo ili ne. Posle ne bi mogli da glume "jadnu nacionalnu manjinu koja se bori protiv tlacenja i zeli nezavisnu republiku" posebno sto ceo svet nije gledao dobronamerno na ovk sve do 97-me, mozda gresim ali to je neki prost odgovor na pitanje.
 
Iako nije ovo tema za to, bas me interesuje koji su to nacini...

Mozda ono sto je predlagao jos sredinom `80 - tih jedan profesor sa Fakulteta politickih nauka , ako se ne varam Simeunovic mu je prezime , a njegov predlog je dugorocno bio mnogo pragmaticniji od onog "ako ne znamo da radimo , znamo ..." i kaze ovako : s` obzirom na socijalnu i privrednu situaciju na KiM nakon II SR , on je predlagao da se tamo otvaraju fabrike u kojima ce biti radna mesta u glavnom "za zene" i to tipa - proizvodnja konditorskih proizvoda , trikotaza , sivenje , proizvodnja obuce itd. i to iz razloga sto veceg zaposljavanja zenske populacije i na taj nacin bi se zene sa Kosova i Metohije zaposljavale i dobijale "svoj dinar i nezavisniji socijalni status u porodici " , samim tim bi se menjao i psiholoski i socijalni status zena i drustva u tom delu drzave ex YU , a manje bi bile "fabrike za radjanje" i na taj nacin bi se dugorocno izbio iz ruke onaj Siptarski sistem "jedna zena - deset deca" i brojcano nadglasavanje u Pokrajini .
Samo radi poredjenja - u nekim Arapskim zemljama u kojima se nesto slicno radilo , nije bilo onih feredza , hidzaba i ostalih andramolja za sakrivanje zenskog lica i tela i vremenom su i one postajale "socijalizovanije" .
Naravno , tadasnja politicka i vojna vrhuska u drzavi nije imala sluha , a po svoj prilici ni zelje da se neke stvari odvijaju na nacin koji je koristan za tadasnju vecinu stanovnistva u Ex YU i narod i drzava su dosli u situaciju:
"Imali smo nismo znali , izgubili smo i saznali" !...
 
Poslednja izmena:
Mogli su da zatvore granice i traze svima da se izjasne, jel si albanac-u albaniju jel si Srbin, izvoli sedi kuci, prihvatas drzavljanstvo ili ne. Posle ne bi mogli da glume "jadnu nacionalnu manjinu koja se bori protiv tlacenja i zeli nezavisnu republiku" posebno sto ceo svet nije gledao dobronamerno na ovk sve do 97-me, mozda gresim ali to je neki prost odgovor na pitanje.

Pa naravno da je toga bilo, ne znam koje si godiste i kako se ne secas toga.

- - - - - - - - - -

Mozda ono sto je predlagao jos sredinom `80 - tih jedan profesor sa Fakulteta politickih nauka , ako se ne varam Simeunovic mu je prezime , a njegov predlog je dugorocno bio mnogo pragmaticniji od onog "ako ne znamo da radimo , znamo ..." i kaze ovako : s` obzirom na socijalnu i privrednu situaciju na KiM nakon II SR , on je predlagao da se tamo otvaraju fabrike u kojima ce biti radna mesta u glavnom "za zene" i to tipa - proizvodnja konditorskih proizvoda , trikotaza , sivenje , proizvodnja obuce itd. i to iz razloga sto veceg zaposljavanja zenske populacije i na taj nacin bi se zene sa Kosova i Metohije zaposljavale i dobijale "svoj dinar i nezavisniji socijalni status u porodici " , samim tim bi se menjao i psiholoski i socijalni status zena i drustva u tom delu drzave ex YU , a manje bi bile "fabrike za radjanje" i na taj nacin bi se dugorocno izbio iz ruke onaj Siptarski sistem "jedna zena - deset deca" i brojcano nadglasavanje u Pokrajini .
Samo radi poredjenja - u nekim Arapskim zemljama u kojima se nesto slicno radilo , nije bilo onih feredza , hidzaba i ostalih andramolja za sakrivanje zenskog lica i tela i vremenom su i one postajale "socijalizovanije" .
Naravno , tadasnja politicka i vojna vrhuska u drzavi nije imala sluha , a po svoj prilici ni zelje da se neke stvari odvijaju na nacin koji je koristan za tadasnju vecinu stanovnistva u Ex YU i narod i drzava su dosli u situaciju:
"Imali smo nismo znali , izgubili smo i saznali" !...

Bilo je i toga, ali posto ovo nije tema za to, predlazem da neko otvori novu temu, tamo bih mogao da objasnim sta se radilo i na koji nacin.

- - - - - - - - - -

Lep primer kako je moglo, jel ima neko realnu ideju kako vratiti?

Imam ja i moji saborci, ali nemamo sa kime...
 
Pa naravno da je toga bilo, ne znam koje si godiste i kako se ne secas toga.

Ne znam za to stvarno, kad je bilo to kojih godina?

- - - - - - - - - -



Bilo je i toga, ali posto ovo nije tema za to, predlazem da neko otvori novu temu, tamo bih mogao da objasnim sta se radilo i na koji nacin.

- - - - - - - - - -



Imam ja i moji saborci, ali nemamo sa kime...

Otvori temu sto se tice i ovog i gornjeg posta.

- - - - - - - - - -

Ne znam za to stvarno, kad je bilo kojih godina?
 
Sad vidim da je tvoja tema, hoces da otvorim ja umesto tebe samo reci o cemu bi, pa ce se javiti valjda neko?

Tema bi trebalo da bude postavljena na forumu politike, ali mislim da je bilo par pokusaja, pa od toga...nista...

- - - - - - - - - -

Петоколонаши престаните да причате приче како смо изгубили рат, изгубили смо битку, тренутно је примирје једног дана кад се настави рат против шиптара победићемо.

Izgubili smo dobar geostrateski polozaj, jedina opcija da sacuvamo i pripremamo teren za nesto ubuduce je da taj narod, koji je ostao na Kosmetu, ostane i dalje tamo, da se podstice radjanje, nekako da se pomogne, ali dosta njih je ogrezlo u kriminalu koji direktno utice na stabilnost Srbije...na zalost...
 
Uspela akcija! Pali borci iz bitke na Košarama dobijaju ulicu u Beogradu!

četvrtak, apr 14 2016



kosare-padobranci-srbija-vojska-600x490.jpg

Srpski vojnici koji su izgubili život u bitci na Košarama na Kosovu, konačno će dobiti ulicu posvećenu njihovoj žrtvi. U Beogradu se trenutno analizira potencijalna lokacija.

Kako saznajemo iz grada Beograda, nadležni organi su uvideli da je popularnost ove bitke sve veća u poslednjih nekoliko meseci, te su zbog toga odlučili da pokrenu inicijativu za pokretanje imenovanja jedne ulice.
Za sada su potencijalne lokacije na Slaviji, Novom Beogradu, u blizini Trga Republike ili kod Ustaničke.Zabranjeno kopiranje!
 

Back
Top