Истина о Сребреници

Necu ovdje prenositi izjavu Nasera Orica na N1. Ko je zeli procitati, evo link:
Naser Orić odgovorio Vučiću i Vulinu
Samo me interesuje, da li se iko pitao, zasto sudovi u Hagu i BiH nisu osudili Orica, kada je nekima vec toliko ocigledno da je kriv za zlocine nad srpskim civilima?
Nista se sustinski, po pitanju Srebrenice, ne bi promjenilo i da je Oric osudjen...
Napominjem da je, proteklih godina, sudstvo, kao i tuzilastvo BiH, bilo pod potpunom kontrolom Milana Tegeltije i Gordane Tadic.
Isto tako, u Hagu bi jedva docekali, da su makar malo krivice, mogli prebaciti na bosnjacku stranu...

Ima li neko racionalan odgovor?
 
Poslednja izmena:
Malesija:
Tema je "Istina o Srebrenici", a postovi su cijelo svjedocenje Srbina Miroslava Deronjica, neposrednog svjedoka i ucesnika u dogadjajuma u julu 1993.
Kliknite za proširenje...
Dobro, sada se vidi i namera i ja odustajem dalje, sramota me i je i kad citam samo. Ustvari gadim se duplo, jer em sto nisam volela tu nasu kliku tada na vlasti, em sto citam sada jos i gore stvari a ionako mi ni oni tamo na vlasti nikad nisu bili simpaticni ni bliski, a ova sudjenja nisam pratila.

Ipak, nisam sigurna koliko je bio genocid tj, genocidna namera jer onda bi to trebalo da se ponavlja na citavoj teritotiji BiH i nad citavim muslimanskim stanovnistvom, ali zato mislim i da je i etnicko ciscenje gadost i vrsta genocida po sebi.
 
Malesija:
Tema je "Istina o Srebrenici", a postovi su cijelo svjedocenje Srbina Miroslava Deronjica, neposrednog svjedoka i ucesnika u dogadjajuma u julu 1993.
Kliknite za proširenje...
https://incomfis-srebrenica.org/

https://www.rcirz.org/srbi-ocisceni-iz-podrinja-po-semi-iz-ndh/
У Сребреници је 8. маја 1992. од стране припадника муслиманских јединица територијалне одбране из засједе убијен посланик у тадашњој Скупштини БиХ и првак СДС-а у средњем Подрињу, адвокат Горан Зекић. Убиство Зекића, првог Србина Подриња, било је увод у трагично страдање и етничко чишћење Срба са ових простора.

Наведено је ово у извјештају Независне међународне комисије за истраживање страдања свих народа у сребреничкој регији у периоду 1992-1995. Према мишљењу чланова ове комисије, да би се схватили и разумјели сви ови немили догађаји, треба се вратити у прошлост, у вријеме успостављања НДХ, када су сву власт у сребреничком срезу чинили локални муслимани у којима је новостворена “држава” нашла јак ослонац.

– У Сребреници се тада на удару прво нашла СПЦ. Свештенство је било изложено сталној тортури. Пет свештеника је убијено, а посебно је сурово било убиство свештеника Драгомира Максијевића, којем су усташе извадиле очи, одсјекле уши и згулиле кожу са леђа. Спровођен је терор над свим виђенијим Србима. Према неким процјенама, само у априлу и мају 1942. убијено је између четири и шест хиљада подрињских Срба – истакнуто је у овом документу.

Догађаји који су услиједили педесет година касније били су готово као пресликани. Да све иде у правцу новог етничког чишћења Срба из Подриња, могло се закључити, како је истакнуто у овом документу, већ током љета 1991, када је тадашња Служба државне безбједности БиХ дошла до података да се у муслиманском селу Глогова налази наоружана група од око 100 потпуно униформисаних људи те да је она спремна да крене у напад на српска села.

Како је тада закључено, ова група је била дио већег плана СДА о оспособљавању и припремању за предстојећи рат. Није се дуго чекало, муслиманске снаге су већ на православни празник Ђурђевдан 1992. напале село Бљечева и Гниона, која су до темеља спалили, а након њих на удару су се нашла и села Баљковица и Међ. По уобичајеној шеми из НДХ времена, да се велики напади на Србе организују на значајне вјерске празнике, муслиманске јединице су, како стоји у овом извјештају, и на празник Духови у селу Ратковић убили 18 људи, а онда и на Видовдан 1992. у селу Лознице десет људи.

Два дана касније напад је извршен на српско село Брежани. Оно је овом приликом сравњено са земљом, а српско становништво које није убијено протјерано је са својих огњишта. Са терором се није стало, на ред су дошла села Рожањ и Крњићи. Том приликом убијен је свештеник Слободан Лазаревић. Према свједочењима преживјелих Срба, стари и непокретни сеоски учитељ у пензији Васо Парача тада је жив спаљен.

Ни српска села Загони, Залазје, Магашићи, Јежестица, Залужје, Кочање, Подравање, Рогосија, Факовићи, Шетићи, Малешићи, Бјеловац, Сикирићи и многа друга, нису остала поштеђена терора војника којима је руководио Насер Орић, а који су и 1993. године на Божић извели напад на српска села у општини Братунац. Том приликом прогнан је сав српски живаљ из Подриња, док су села била разрушена, попаљена и опљачкана.

– Накнадним нападом на Скелане заокружена је територија муслиманске енклаве Сребреница, тада етнички најчистијег подручја у ратној БиХ. До овог периода муслиманске јединице су на читавом простору средњег Подриња и сребреничке регије извршиле комплетно етничко чишћење у којем је убијено нешто мање од 2.000 цивила, војника и припадника сеоских стража, а више од 150 различитих насеља је уништено – закључено је у извјештају независне међународне комисије.

Ханџар дивизија

Како је наведено у извјештају Независне међународне комисије, у контексту читаве ове приче треба свакако споменути и 13. СС брдску “Ханџар дивизију”, састављену од муслиманских младића из БиХ, а која је у периоду од марта до октобра 1944. извршила велике злочине над Србима, Јеврејима и Ромима са простора сјеверне и источне Босне. Посебно су се истакли у монструозном убијању мирног цивилног становништва, жена, дјеце, као и старих и немоћних лица.
 
https://incomfis-srebrenica.org/conclusions/
Савјет безбједности УН-а је 16. априла 1993. донио резолуцију 819. у којој стоји да се одмах прекину сви оружани напади на Сребреницу, те да се снаге ВРС повуку са подручја око Сребренице. Истог дана Главни Штаб ВРС поступио је према резолуцији, а два дана касније постигнут је Споразум о демилитаризацији Сребренице и Жепе, који су потписали представници ВРС, АРБиХ и УН-а који су били гарант провођења овог споразума односно и демилитаризације енклава Сребреница и Жепа. Муслиманске снаге у Сребреници ни у једном тренутку нису дозволиле да буду разоружане, него су на демилитаризовану зону гледали као на уточиште за реорганизацију својих војних потенцијала из којег би у будуће могли да врше дејства по дубини Војске Републике Српске, о чему свједочи документ у којем Насер Орић, командант 8. оперативне групе, 25. маја 1994. године тражи од надређених да и његови борци, узму учешће у „ослобађању земље“ тако што би изводили борбена дејства у „позадини агресора“. Од љета 1994. интензивирале су се борбена дејства 8. оперативне групе из заштићене зоне по дубини ВРС, па је тако 12. јула извршен артиљеријски напад на гробље у Братунцу, током помена за убијене Србе на том подручју. Напади су се наставили и током октобра, новембра, децембра, а посебно су интензивни постали током прољећа и љета 1995. године.
Муслиманске снаге у Сребреници ни у једном тренутку нису дозволиле да буду разоружане, него су на демилитаризовану зону гледали као на уточиште за реорганизацију својих војних потенцијала из којег би у будуће могли да врше дејства по дубини Војске Републике Српске, о чему свједочи документ у којем Насер Орић, командант 8. оперативне групе, 25. маја 1994. године тражи од надређених да и његови борци, узму учешће у „ослобађању земље“ тако што би изводили борбена дејства у „позадини агресора“. Од љета 1994. интензивирале су се борбена дејства 8. оперативне групе из заштићене зоне по дубини ВРС, па је тако 12. јула извршен артиљеријски напад на гробље у Братунцу, током помена за убијене Србе на том подручју. Напади су се наставили и током октобра, новембра, децембра, а посебно су интензивни постали током прољећа и љета 1995. године.
 
Послије сламања контраофанзиве снага 28. дивизије, све снаге Дринског корпуса ангажоване у извођењу „Криваје 95“, практично су извршиле постављени задатак у духу заповјести команданта Дринског корпуса. Овим је основни циљ борбених дејстава акције „Криваја 95“ био остварен. У пријеподневним сатима 11. јула, начелник штаба Дринског корпуса, генерал-мајор Радислав Крстић, усмено је издао задатке потчињеним јединицама продужење напада ка граду, са задатком да се уђе у град Сребреницу. До 11.00 часова 11. јула, девет припадника јединица 28. дивизије АРБиХ-а у Сребреници смртно су страдала док их је 30 рањено, што је износило мање од 1% укупног особља дивизије. Имајући у виду изузетно низак број жртава и довољно материјално техничких средстава, као и подршку Холандског батаљона УНПРОФОР-а, 28. дивизија није претрпјела 943 Генерални закључци пораз, и била је у стању да брани Сребреницу. Узевши у обзир огромну предност коју снаге у одбрани имају у односу на снаге које нападају, до пада Сребренице не би дошло тако брзо да су јединице Армије Босне и Херцеговине одлучиле да бране град. Суочивши се са непосредним нападом ВРС, припадници Армије Босне и Херцеговине нису ни покушали да успоставе било какав ефикасан систем одбране. Нису покушали да употријебе своју тешку артиљерију, која им је била доступна у случају напада, без обзира на то што је била под контролом УНПРОФОР-а. У оваквим условима Главни штаб ВРС-а одлучио је да би припадници ВРС требало да уђу у Сребреницу, што су и урадили до 14.00 часова 11. јула. На основу наређења команде 28. дивизије, предвече 11. јула, све активно и резервно војно особље 28. дивизије, сребреничка полиција, и сви борбено способни мушкарци из Цивилне заштите и радне обавезе, окупили су се на договореној локацији у Шушњарима. Међу њима је било и неколицина жена, које су имале примјерен статус бораца војске или цивилне одбране, док је било и оних које су као цивили кренуле са члановима породице, односно припадницима активног или резрезвног састава 28. дивизије. Према извјештају 28. дивизије дана 1. јуна 1995, 28. дивизија бројила је 5.846 активног особља. Полиција Сребренице бројила је 137 полицајаца. Радна обавеза имала је 1.309 чланова особља, а Цивилна одбрана 939. Укупно, број наоружаних мушкараца и жена поријеклом из енклаве Сребренице, укључујући оне на служењу војног рока (регруте), износио је 9.591. Поред тога, било је 2.552 војника из других општина. Међу њима је вјероватно био и одређен број регрута на служењу војног рока који нису још досегли старосну границу за регрутацију од 16 година.
Након пада Сребренице 11. јула 1995. године, око 23.000 цивила окупило се на простору испред базе мировних снага Уједињених нација у Поточарима и одређени број њих у самој бази. Та група цивила, углавном жена, дјеце и стараца евакуисана је на захтјев мировних снага Уједињених нација и представника цивилног становништва Сребренице. Евакуација је извршена 12. и 13. јула 1995. године, а људи су евакуисани у Кладањ, територију под контролом Армије Републике БиХ. Поред цивилног становништва (жене, дјеца и старци) испред и у самој бази Уједињених нација у Поточарима нашао се одређени број војно-способних мушкараца који су затражили заштиту мировних снага. Евидентиран број према извјештају Уједињених нација износио је 239, док је 60 особа одбило дати имена. Велика већина тих лица се воде као нестала – прет- Закључни извјештај Независне међународне комисије за истраживање страдања свих народа у сребреничкој регији у периоду од 1992. до 1995. године 946 поставља се да су их убиле српске снаге. За једну од тих особа смо успјели утврдити да је превезена у логор у Батковићу, и да је касније размијењена. На основу тих показатеља можемо са великом вјероватноћом претпоставити, узимајући у обзир изјаве свједока, да је колона у пробоју ка Тузли бројала око 12.500 људи. На основу анализираних докумената Армије Републике БиХ можемо закључити да је 28. дивизија 2. Корпуса Армије Републике БиХ до демилитаризације у априлу 1993. бројала између 10.900 и 11.500 људи. Процјењује се да је број број активних припадника дивизије након демилитаризације износио између 5.700 и 6.200 бораца. Након демилитаризације људство које је смањено за готово 5.000 распоређено је у резервни састав који се активирао по потреби, што потврђују документи Армије Републике БиХ цитрани у Извјештају.
 
Жан-Рене Руез, шеф истражног тима МКСЈ саопштио је у својству сведока, током унакрсног испитивања од стране тужиоца Меклоски, на суђењу генералу Војске Републике Српске Ратку Младићу да 28. дивизија Армије Републике БиХ током пробоја готово и није имала губитке, већ да су страдали цивили. Он наводи да је 28. дивизија Армије Републике БиХ имала 6.000 наоружаних бораца и да је 6.000 бораца стигло у Тузлу. Ријеч је о очигледно погрешној констатацији и неутврђеном чињеничном стању. Изјаве учесника у пробоју, припадника 28. дивизије Армије Републике БиХ потврђују да је таква тврдња нетачна. Како је већ наведено, дана 11. јула 1995. године у послијеподневним сатима до поноћи припадници 28. дивизије Армије Републике БиХ окупили су се на подручју села Шушњари и Јаглићи. Након постројавања по бригадама и наредбе Команде 28. дивизије Армије Републике БиХ, 12. јула 1995. око 01.00 часова, јединице на челу колоне крећу у пробој ка Тузли преко територије под контролом српских снага. Имајући у виду да је зачеље колоне остало на локацији Шушњара/Јаглића све до поднева 12. јула 1995. године, у раним јутарњим часовима 12. јула 1995. године у сектору Равног Буљима Војска Републике Српске уочила је један дио колоне и отворила ватру. Према изјавама свједока у том артиљеријском нападу страдало је између 500 до 1.000 људи. У касним поподневним часовима 12. јула 1995. године дио колоне 28. дивизије Армије Републике БиХ нападнут је у подручју села Шиљковићи. У том догађају 28. дивизија Армије Републике БиХ трпи велике губитке у људству. На основу претходног договора, село Каменица је одређено као мјесто окупљања 28. дивизије Армије Републике БиХ, односно мјесто на ком је одлучено да се сачека зачеље колоне.
 
У вечерњим часовима 12. јула 1995. године 28. дивизија Армије Републике БиХ се поново постројава по бригадама у у близини села Каменица. Исте вечери Војска Републике Српске започиње јак напад из артиљеријског и пјешадијског наоружања. Према изјавама очевидаца, припадника 28. дивизије Армије Републике БиХ који су давали изјаве својим војним и цивилним службама безбједности, у том нападу страдало је између 2.000 и 3.000 људи. У вечерњим часовима 12. јула 1995. године Команда 28. дивизије Армије Републике БиХ доноси одлуку да припадници активног састава 28. дивизије крену у пробој путне комуникације Нова Касаба – Коњевић Поље. У складу са тим одлучено је да резервни састав 28. дивизије Армије БиХ остане на подручју Каменице, и да сачека активни састав да се врати по њих. У том дијелу ко- 949 Генерални закључци лоне остала је и 282. бригада 28. дивизије Армије Републике БиХ под командом Ибре Дудића. Та одлука довела је до конфронтација и међусобних борби између припадника 28. дивизије Армије Републике БиХ у којим је према изјавама очевидаца био значајан број страдалих.
 
У предвечерје и у вечерњим часовима 12. јула 1995. године Војска Републике Српске започела је интензивну војну акцију у подручју од села Мратинци до Коњевић Поља. Током ноћи 12/13. јула 1995. године водиле су се борбе између припадника 28. дивизије Армије Републике БиХ који су мимо своје воље остављени на подручју Каменице. Свједоци наводе да је те ноћи на том дијелу руте страдало око 1.000 људи из колоне. У раним јутарњим часовима 13. јула 1995. године, од 04.00 до 08.00 часова, припадници 28. дивизије Армије Републике БиХ прешли су преко путне комуникације Нова Касаба – Коњевић Поље. У изјавама очевидаца наводи се да је између 500 и 1.000 људи страдало током прелаза јединца 28. дивизије Армије Републике БиХ преко асфалтног пута.
У вези са реконструкцијом догађаја, кључна питања на која треба дати одговоре јесте колико је припадника Армије Републике БиХ заробљено и на којим локацијама. Наредно круцијално питање односи се на број ратних заробљеника који су убијени у масовним стијрељањима. Та два питања уско су повезана, јер одговор на друго питање зависи од првог. Заробљени учесници колоне су касније стријељани, а око двије стотине њих су размијењени. Да би добили одговоре на та питања морамо поћи од раније утврђених чињеница о приближном броју људи који су кренули у пробој. Демографском анализом и на основу изјава свједока утврдили смо да тај број износи око 12.500 људи. Примарно питање се односи на број страдалих у јулу 1995. године. Као референтни временски оквир узет је у обзир критични период од 11. до 19. јула 1995. године. Утврђивање времена страдања је од кључног значаја. Као валидан извор за ову анализу користили смо списак несталих особа ИЦМП-а у вези са дешавањима у јулу 1995. године, којег МКСЈ користи као званичан списак страдалих Закључни извјештај Независне међународне комисије за истраживање страдања свих народа у сребреничкој регији у периоду од 1992. до 1995. године 952 Бошњака који су живјели на подручју енклаве Сребреница. Према том списку укупан број несталих/страдалих је 7.692. На том списку се налазе имена несталих/страдалих прије, током и након критичног периода од 11. до 19. јула 1995. године. Критични период смо дефинисали као вријеме од 11. јула, до 19. јула 1995. година до када се велика већина преживјелих учесника у колони пробила до територије под контролом Армије Републике БиХ. Линија фронта између Баљковице и Незука отворена је 16. јула 1995. године и највећи број припадника Армије Републике БиХ, који су се пробили у борбама, прешао је на територију под контролом Армије Републике БиХ током 16. и 17. јула 1995. У наредним данима мање групе пробијале су се до Незука, а одређени број припадника Армије Републике БиХ заробљен је током и након пробоја, односно преласка главнице 28. дивизије на муслиманску територију. ИЦМП списак садржи податке о особама које су пријављене као нестале, датум и приближну локацију нестанка. У пракси, овај списак је сачињен на основу изјава родбине или блиских познаника који су задњи пут видјели нестале на одређеној локацији. Вријеме и мјесто пријављеног нестанка не може се узети као утврђено вријеме смрти и околности страдања, већ вријеме када је особа посљедњи пут виђена жива. На основу те методологије можемо рећи да су особе за које се зна да су страдале прије 11. јула 1995. године или које су посљедњи пут виђене живе послије 19. јула 1995. године врло вјероватно страдале ван критичног периода. Таквим приступом анализирали смо податке садржане у ИЦМП списку и добили смо укупно 6.674 имена особа које су нестале или страдале у наведеном критичном периоду. Са великом вјероватноћом, узимајући у обзир минимална одступања, можемо закључити да је током критичног периода након 11. јула Сребренице пријављено као нестало 7.025 људи. Како би утврдили врло приближан број заробљених и стријељаних, сада кад имамо полазни број од приближно око 7.000 несталих/стадалих у критичном периоду, морамо сагледати процјене страдања у борбама, међусобним обрачунима и самоубиствима током пробоја. Процјена броја учесника у колони који су страдали у борбеним дејствима, међусобним обрачунима са другим члановима колоне, као и починивши самоубиства неопходна је како би добили приближан број страдалих у тим околностима.
 
Malesija:
Necu ovdje prenositi izjavu Nasera Orica na N1. Ko je zeli procitati, evo link:
Naser Orić odgovorio Vučiću i Vulinu
Samo me interesuje, da li se iko pitao, zasto sudovi u Hagu i BiH nisu osudili Orica, kada je nekima vec toliko ocigledno da je kriv za zlocine nad srpskim civilima?
Nista se sustinski, po pitanju Srebrenice, ne bi promjenilo i da je Oric osudjen...
Napominjem da je, proteklih godina, sudstvo, kao i tuzilastvo BiH, bilo pod potpunom kontrolom Milana Tegeltije i Gordane Tadic.
Isto tako, u Hagu bi jedva docekali, da su makar malo krivice, mogli prebaciti na bosnjacku stranu...

Ima li neko racionalan odgovor?
Kliknite za proširenje...
Sud u Hagu je u svojoj presudi Naseru Oriću utvrdio da su se zaista desili zločini za koje se Orić tereti ali nije kao dokazana njegova komandna odgovornost.

Znači zločini su utvrđeni i dokazani ali niko nije osuđen zbog njih.

Vi niste našli i kaznili odgovorne.
 
На основу процјене губитака базираних на изјавама преживјелих свједока у пробоју и извјештаја Армије Републике БиХ, можемо рећи да постоји велика вјероватноћа да је на првом дијелу руте од полазне локације у пробој, тј. села Шушњари и Јаглићи до путне комуникације Нова Касаба – Коњевић Поље страдало у борбама, међусобним обрачунима, самоубистивма и минским пољима између 3.000-4.000 људи. Највећи губици су били у подручју Бокчиног Потока, Каменичког Брда и подручја код Нове Касабе. На другом дијелу руте, на основу аналлизураних изјава очевидаца, можемо рећи да је у борбама, укључујући и међусобна убиства, самоубиства и страдања у минским пољима, страдало око 1.000 људи. Процјењујемо да је током пробоја на цијелој рути страдало у борбама и међусобним обрачунима, укључујући самоубиства и страдања у минским пољима, између 4.000 и 5.000 људи. Такође, у процјени броја заробљених и стријељаних морамо узети у обзир војно способне мушкарце који се нису прикључили колони већ су заштиту тражили од припадника мировних снага Уједињених нација у Поточарима. Ријеч је укупно 299 војно способних особа. Те особе су превежене 13. јула 1995. године у пријеподневним часовима у Основну школу Вук Караџић у Братунцу и већина је убијена у склопу масовних стријељања која су у наредним данима услиједила. Како смо већ раније навели, утврдили смо да је најмање једна особа превезена у логор „Батковић“ и да је касније размијењена. Сада када имамо приближан број несталих/страдалих током критичног периода (око 7.000), и са друге стране процјене страдања у борбама и у другим околностима (укупно између 4.000-5.000 људи), можемо да вршимо процјену броја заробљених учесника у пробоју. На основу анализираних података процјењујемо да је минималан број заробљених између 1.500-2.000 а максималан између 2.500-3.000 заробљених припадника активног и резервног састава 28. дивизије. Како би утврдили број особа које су убијене у масовним стријељањима, полазимо од претпоставке да је укупан број заробљених учесника у пробоју једнак максималном броју стријељаних лица. Поред тога, мора се узети у обзир чињеница да одређени број заробљених лица није стријељан, већ да је касније размијењен.
 
За процјену броја заробљених припадника 28. дивизије Армије Републике БиХ у мјесту Нова Касаба такође смо користили аероснимке заробљеника на фудбалском игралишту у Новој Касаби, које је сачинио извиђачки авион У2 америчког ратног ваздухопловства. Такође смо користили и изјаве свједока, учесника у колони, као и изјаве свједока који су 13. јула 1995. године видјели број и локацију аутобуса у којима су превезени ратни зарбољеници из Нове Касабе у Братунац. Према тумачењима аероснимака сачињених 13. јула 1993. године у 14.00 часова, у Сандићима су се налазиле двије групе заробљеника на ливади, једна од 80 и друга од 320 заробљеника. Укупан број заробљеника по овом извору износи око 400. Поједини учесници колоне у пробоју су касније давали процјену/мишљење да се у Сандићима предало око 1.000 учесника колоне у пробоју. Како се наводи у Вибесовој студији, процијењен је број заробљених на основу аероснимака Коњевић Поља, а он је обухватао двије групе људи на фудбалском игралишту, једне од приближно 100 људи и друге од приближно 500, што укпуно износи 600 људи. Поједини учесници колоне у пробоју су касније давали процјену/мишљење да је број ратних заробљеника отприлике износио између 400 и 2.000 лица. За процјену броја заробљених користили смо изворе о броју аутобуса са којима су ратни заробљеници превезени у Братунац. Заробљеници су превезени у вечерњим сатима 13. јула 1995. године. Према изјавама свједока возила су била паркирана са лијеве стране, једно иза другог, у двије улице у непосредној близини Основне школе „Вук Караџић“ у Братунцу. Тај простор смо физички измјерили и његова укупна дужина износи 280 метара. На основу дужине те руте можемо правити процјену максималног броја возила, тачније аутобуса и камиона у којима су довезени заробљеници. Аутобуси и камиони нису сви били исте величине. Процјењујемо да је максималан број возила који је могао физички да стане на том простору 30, имајући у виду да је просјечна дужина стандардних аутобуса од 11 до 14 метара. Дужина зглобног аутобуса је око 18 метара, а дужина мањих камиона не прелази дужину стандардних аутобуса. С обзиром на извршену процјену броја и врсте возила (максимално 30, минимално 15-20 возила), можемо да претпоставимо да је просјечан број особа у возилу између 50-70, а максималан 100. Минималан број особа у аутобусу износио би 35-40. По тој процјени, број ратних заробљеника који су превежни возилима креће се између минималне процјене од 1.500 до 2.000 људи и максималне процјене, али никако не прелази максималну процјену страдалих у масовним стријељањима – која износи 2.500 до 3.000 особа. Током заробљавања, према пресуди МКСЈ (број предмета IT05-88-T), вршена су ситуациона убиства док су се ратни заробљеници предавали. Заробљени припадници 28. дивизије Армије Републике БиХ су, према изјавама очевидаца, по наређењу команде Војске Републике Српске 13. јула 1995. године у послијеподневним и вечерњим часовима смјештени у објекте гдје су могли бити чувани и обезбјеђивани током ноћи, те затим пребачени на друге локације ради размјене. Међутим као што је већ речено, већина ратних заробљеника су у наредним данима постали жртве масовних стријељања.
 
Процјена губитака до којих је дођло током пробоја важан је дио реконструкције догађаја. Процјењује се да је број становника у Сребреници у јулу 1995. године износио 35.500, од којег је 23.000 цивила затражило заштиту холандског батаљона Уједињених нација те је након тога и евакуисано. Процјењује се да је број учесника у колони током пробоја износио 12.500. Према базама података МКЦК и Тужилаштва МКСЈ укупан број несталих/страдалих особа у догађајима у вези са Сребреницом износи 7.692. Процјењзхе се да је број преживјелих становника енклаве око 27.800. У разним околностима, у борбама, у склопу масовних стријељања, међусобним обрачунима између припадника исте војске, починивши самоубиства и на друге начине страдало је око 21,6% становништва енклаве у којој је било смјештено становништво из више других општина Подриња. Највећи број страдалих је мушког пола (7.548 или 98,12%). Када је у питању старосна структура несталих учесника у колони, 89% исте чини је војно способно становништво у доби од 16 до 60. Ријеч је о старосној граници која одговара наредби војних власти из Сребренице да се на мјесто окупљања за пробој јаве мушкарци, односно војни обвезници од 16 до 60 година. Тек мали број у односу на укупан број несталих учесника у колони чине млађи од 16. година (80 особа или 1,04%). У колони у пробоју била је само 701 (9,11%) особа старија од 60. година. Према времену нестанка извршили смо подјелу несталих у три групе: нестали у критичном периоду између 11. и 19. Јула 1995, нестали мимо овог периода у јулу 1995, и нестали код којих није назначен датум нестанка. На основу анализе података показало се да је највећи број учесника у колони пријављен као нестао за вријеме критичног периода између 11. и 19. јула 1995. године, укупно 6.674 (86,76%). Према подацима Тужилаштва МКСЈ, 70,1% од укупног броја несталих/страдалих током пробоја чинили су припадници Армије Републике БиХ. Тужилаштво МКСЈ није узело у обзир припаднике резервног састава у својој процјени. Процијењено је да минималан број заробљених и касније стријељаних износи између 1.500- 2.000 људи, док максималан број износи између 2.500 и 3.000 људи. Што се тиче процјене страдалих у другим околностима (у борбама, међусобним обрачунима између припадника исте војске, починивши самоубиства, страдавши у минским пољима) минималан број износи око 4.000 људи, док максималан износи око 5.000. Током војне операције „Криваја 95“, приликом које је ВРС ушла у Сребреницу, борби и догађајима у вези са пробојем колоне, страдала су 7.692 активна и резервна припадника 28. дивизије Армије Републике БиХ. У овај број урачунати су и војно способни мушкарци који су били у Поточарима 11. јула 1995, као и оне који су се ad hoc придружили овој војној формацији. ВРС је имала губитке од 53 човјека у војној операцији „Криваја 95“, не рачунајући већи број рањених и несталих, као и губитке у војној технолгији и оклопном наоружању
 
Наведене чињенице указују на значајне пропусте у раду Тужилаштва МКСЈ. Да је вршена истрага по правилима струке и да су утврђене околности страдања, наведени пропусти се не би могли десити. Међутим, овај посао је повјерен ИЦМП, која се бави прелиминарном идентификацијом страдалих на основу ДНК анализе, а не утврђивањем узрока смрти. У суштини, ИЦМП је ДНК лабораторија, те њен мандат није укључивао сповођење истраге, што је и довело до непрецизног и нетачног утврђивања чињеничног стања у вези са догађајима из јула 1995. године. Током овог истраживања извршили смо дјелимичну повјеру ажурираног списка Тужилаштва МКСЈ из 2009. године и том приликом смо утврдили да се на њему налази једна особа која се временски никако не може довести у контекст са догађајима који су услиједили након пада Сребренице, пошто је иста страдала 1993. Године. Поред тога, идентификовали смо двије особе чији су идентификациони подаци (име, презиме, име оца, датум рођења) идентични са особама које се воде у евиденцијама Агенције за идентификационе документе, евиденцију и размјену података БиХ. Те особе можемо сматрати потенцијалним преживјелима, што захтијева додатне провјере. Такође, извршили смо дјелимичну провјеру списка страдалих Меморијалног центра Сребреница. Истраживањем смо утвдили укупно 36 имена индивидуа која се налазе на списку Меморијалног центра, а која се уједно појављују у евиденцијама Агенције за идентификационе документе, евиденцију и размјену података БиХ јер су им након окончања рата у Босни и Херцеговини издати лични документи. Упоређивали смо име, презиме, име оца и датум рођења. Подударања код тих 36 особа била су 100%. Поред тога, утврдили смо велико подударање у упоређиваним подацима код додатних 15 особа. Разлике су се углавном односиле на одступања у једном слову имена или презимена. Наведени подаци потврђују да су те особе вјероватно живе, те самим тим и да нису могле бити жртве ратних догађаја из јула 1995. године. Поред тога утврдили смо друге потенцијалне неправилности у списку које би требало даље испитати. Дјелимичном провјером спискова утврдили смо да је 26 лица сахрањено у Меморијалном центру Сребреница, а да су страдали прије 1995. године, од чега је само једно лице страдало у мају 1995. године, остали 1992. и 1993. године. Након пробоја на хиљаде остатака погинулих припадника 28. дивизије Армије Републике БиХ остало је на површини бојишта, дуж отприлике 80 километара руте којом се колона Закључни извјештај Независне међународне комисије за истраживање страдања свих народа у сребреничкој регији у периоду од 1992. до 1995. године 958 кретала. Како би се спријечило ширење заразних болести узрокованих распадањем лешева, по стандардној процедури, Војска Републике Српске је извршила асанацију бојишта. Наредбу за асанацију издао је генерал Ратко Младић, начелник Главног штаба Војске Републике Српске, дана 21. 07. 1995. године. Наредба је донесена одмах након што је већина припадника 28. дивизије Армије Републике БиХ успјела прећи на територију под контролом Армије Републике БиХ. Дрински корпус Војске Републике Српске такође је издао наредбу за асанацију бојишта свим потчињеним јединицама на нивоу корпуса. Подручје пробоја налазило се управо у зони одговорности Дринског копуса. Окружни штаб Цивилне заштите у Зворнику 21. јула 1995. године издао је општинским јединицама Цивилне заштите наредбу за асанацију терена на подручју линије пробоја у зонама изван борбених дејстава. Током истраживања нисмо успјели наћи извјештаје о извршеној асанацији, већ само наредбе. Међутим, изјаве очевидаца, учесника у пробоју потврђују асанацију терена не само након престанка борбених дејстава већ и у току, посебно на путној комуникацији Нова Касаба – Коњевић Поље, гдје је страдао велики број припадника 28. дивизије Армије Републике БиХ. Други очевици догађаја свједоче о погибијама њихових сабораца током пробоја, наводећи њихова имена. Дјелимичном анализом за одређени број ових лица утврдили смо да су накнадно ексхумирана из примарних или секундарних гробница. Истражни тим МКСЈ те изјаве и околности није истраживао, иако је то спадало под његов мандат. Посљедица несповођења истраге о околностима страдања јесте то да МКСЈ лица чији су остаци уклоњени током асанације наводе као жртве масовних стријељања, што не одговара чињеничном стању. У нашој реконструкцији догађаја који су услиједили након уласка ВРС у Сребреницу 11. јула 1995. године, настојали смо да на објективан начин презентујемо чињенице које су до сада биле мање познате или непознате широј јавности. Ово истраживање треба да допринесе бољем разумијевању и откривању истине о трагичним догађајима у вези са Сребреницом.
Eto, da se malo sa činjenicama upoznaju.
 
Malesija:
Necu ovdje prenositi izjavu Nasera Orica na N1. Ko je zeli procitati, evo link:
Naser Orić odgovorio Vučiću i Vulinu
Samo me interesuje, da li se iko pitao, zasto sudovi u Hagu i BiH nisu osudili Orica, kada je nekima vec toliko ocigledno da je kriv za zlocine nad srpskim civilima?
Nista se sustinski, po pitanju Srebrenice, ne bi promjenilo i da je Oric osudjen...
Napominjem da je, proteklih godina, sudstvo, kao i tuzilastvo BiH, bilo pod potpunom kontrolom Milana Tegeltije i Gordane Tadic.
Isto tako, u Hagu bi jedva docekali, da su makar malo krivice, mogli prebaciti na bosnjacku stranu...

Ima li neko racionalan odgovor?
Kliknite za proširenje...
Не али свакако није смјело да се деси да му буде пресуђено као што није смјео да се одради попис становништва у току суђења (200х) јер је Хаг користио једну те исту мантру за оптужбе/пресуде - једноставно је.

Malesija:
Tema je "Istina o Srebrenici", a postovi su cijelo svjedocenje Srbina Miroslava Deronjica, neposrednog svjedoka i ucesnika u dogadjajuma u julu 1993.
Kliknite za proširenje...
Са том причом упитао бих се прије зашто је снимање обављено у Хагу а не у Холивуду ...
 
missortr:
Не али свакако није смјело да се деси да му буде пресуђено као што није смјео да се одради попис становништва у току суђења (200х) јер је Хаг користио једну те исту мантру за оптужбе/пресуде - једноставно је.
Kliknite za proširenje...
Kakve ima veze popis, koji je BTW bio 2013. nakon vecine sudjenja (Oric je oslobodjen 2006.)...
 

Kako ovo objasnjavate?​

NASER ORIĆ SE ŠETA PO SRBIJI I NE BRINE ZA POTERNICU!​

www.kurir.rs/vesti/politika/3222491/naser-oric-se-seta-po-srbiji

54729558_2339508519407310_4455252524844187648_n.jpg


53741173_2336082239749938_9072657214916788224_n.jpg
 

Grajf: U Srebrenici se desili strašni zločini, ali to nije genocid​

''Ako bi termin genocid neprestanio koristili, vremenom bi taj termin postao beznačajan, svaka vojska i svaki konflikt bi postao genocidan'', rekao je Grajf
677z381_gideon-grajf-srebrenica-zlocin-tng-r.p.-nnn.jpg

Гидеон Грајф, израелски историчар и стручњак за историју холокауста (Танјуг - Р.П.)
U Srebrenici se nije dogodio genocid i nema osnova za tvrdnje da je oko 8.000 Bošnjaka ubijeno u toj regiji u julu 1995.godine, zaključci su Nezavisne međunarodne komisije za istraživanje stradanja svih naroda u srebreničkoj regiji od 1992. do 1995. godine, čiji je izveštaj predstavljen danas u Beogradu u prisustvu osmoro članova te komisije.
Komisija, na čijem je čelu izraelski istoričar i stručnjak za istoriju holokausta Gideon Grajf, konstituisana je u martu 2019. godine od strane Vlade Republike Srpske i pune dve godine je radila na izveštaju koji je objavljen na više od 1.000 strana.
Prema procenama Komisije, između 1.500 i 3.000 bošnjačkih vojnika je zarobljeno i ubijeno na više različitih lokacija, a Grajf kaže da Komisija ne smatra da se u Srebrenici dogodio ni pojedinačni zločin genocida niti genocid uopšte, ali da ''prepoznaje činjenice'' da je hiljade ljudi ubijeno na najstrašnije načine i da odgovorni za te zločine moraju biti privedeni pravdi.
''Kao Komisija stojimo iza svakog slova, naš jedini cilj je bila istina, sigurni smo da su naši rezultati istiniti i da predstavljaju realno stanje stvari. Obavili smo detaljan posao i verujemo da će izveštaj biti korišćen u regionu'', rekao je Grajf na konferenciji za medije.
Komisija je, kaže, procenila da se zločini u Srebrenici ne mogu smatrati genocidom u skladu sa članom 6 Rimskog statuta zajedno, jer slično ponašanje, kako je naveo, moralo bi da se ponovi protiv jedne iste grupe.
Grajf smatra da je ključno da se genocid definiše kako treba i da se taj termin ne koristi olako.
''Ako bi termin genocid neprestanio koristili, vremenom bi taj termin postao beznačajan, svaka vojska i svaki konflikt bi postao genocidan'', rekao je Grajf.
Prema njegovim rečima, izveštaj Komisije treba da pomogne svima u suočavanju sa prošlosčhu, da ojača toleranciju među narodima u BiH i pomogne konačnom pomirenju i zajedničkom suživotu svih naroda u BiH.
Naglasio je da Komisija ne želi da umanji patnju i stradanje bilo kojih žrtava i da članovi poštuju i saosećaju sa svim žrtvama svih naroda iz rata u BiH.
''Komisija je želela da stigne do istine. Želeli smo da sprovedemo analizu koja će staviti ljudsku patnju u kontekst pomirenja i dijaloga. Nadamo se da će nakon objavljivanja ovpg izveštaja biti sprovddeni konkretni koraci kako bi se svi suočili sa prošslošću'', naveo je Grajf.
Dodao je da je jedini način pomirenja i dijaloga da svi narodi i svi predstavnici međunarodne zajednice odaju počast stradalima u isto vreme na svim mestima gde su se stradanja dogodila, bez izuzetka.
Grajf je rekao da je komisija, sastavljena od 10 eminetnih svetskih stručnjaka iz različitih oblasti, bila potpuno nezavisna u radu.
''Niko nije pokušao da se meša, da stvara pritiska i da nam diktira šta treba da radimo. Vlada Republike Srpske dala nam je potpuno slobodu i obećala da će prihvatiti kakvi god budu zaključi izveštaja. Preuzela je veliki rizik na sebe, ali to je bila njena odluka i vlada je održavala svoju reč'', rekao je Grajf.
Naveo je da su članovi Komisije imali priliku da izuče percepcije koje ljudi imaju vezane za zlocine počinjene u Srebrenici 1995.godine, a multidisciplinarni sastav komisije omogućio je da članovi imaju različiti pristup i koriste različite metodologije.
''Osim korišćenja dokumentacije koja nam je bila dostupna, dokumenata koji postoje pri Haškom tribunalu koristili smo različita svedočenja, sudske presude...'', naveo je Grajf.
Član Komisije Markus Goldbah, koji godinama zastupa žrtve Holokausta na suđenima nekadašnjim nacistma, ponovio je da u Srebrenici nije bilo genocida i da se taj događaj ne može da poredi sa žrtvama genocida u Ruandi ili Holokausta u Drugom svetskom ratu.
''Ono što smo pronašli u presudama je da je postojala namera da se počini zločin genocida, ali mi mislimo da nije bilo dovoljno velike namere da se više od 7.000 ljudi ubije, iako Međunarodni krivični sud ima drugačije mišljenje'', rekao je Goldbah, prenosi Tanjug.
Valter Manošek, profesor Univerziteta u Beču, rekao je da posle 25 godine u medijima postoje predrasude o događajima u Srebrenici i da je u razgovoru sa brojnim novinarima širom sveta primetio da su govorili samo o 8.000 civila, a da niko od njih čuo za 28. diviziju.
''Oni su verovali da su stradali samo civili, nisu imali drugih informacija i 25 godina se ponavlja priča koja nema veze sa realnošću'', rekao je Manošek.
Članica Komisije Juki Osa, profesorka političkih nauka na Univerzitetu Rikjo u Tokiju, rekla je da Komisija ne negira ono što se desilo u Srebrenici uz ocenu da je to bio zločin.
''Da bi se ovakva vrsta zločina prevenirala u budćnosti i da se spreči ratni sukobi, ne smemo da zaboravimo da se ovo desilo'', rekla je Osa.
U Nezavisnoj međunarodnoj komisiji su i profesor anatomije na Medicinskom fakultetu u Beogradu Marija Đurić, visoki zvaničnik MUP-a Nigerije Adenrele Šinaba i Stiven Mejer, profesor studija nacionalne bezbednosti koji je godinama radio u Centralnoj obaveštajnoj agenciji (CIA).
 
iig:

Grajf: U Srebrenici se desili strašni zločini, ali to nije genocid​

...
''Ono što smo pronašli u presudama je da je postojala namera da se počini zločin genocida, ali mi mislimo da nije bilo dovoljno velike namere da se više od 7.000 ljudi ubije, iako Međunarodni krivični sud ima drugačije mišljenje'', rekao je Goldbah, prenosi Tanjug.
Kliknite za proširenje...
Od deset clanova komisije, jedan pravnik, dao misljenje, kojim treba odbaciti dvije decenije rada desetina sudija i stotina experata... :roll:
Dobro, treba tome dodati i jos koju Seseljevu knjigu...
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Гамбино
Malagurski: Istina o Nepalu!
Odgovora
8
Pregleda
483
Belgradeboy
Belgradeboy
cickos
Seselj, prava istina o Vucicu, Nikolicu i Maji . . .
Odgovora
5
Pregleda
598
903
903
HAD~
Šarovićev porše? Istina ili laž?
2 3 4
Odgovora
76
Pregleda
1.233
Nikola Tajland
N

Back
Top