Истина о Сребреници

[cetka]

O tome sam vec pisala ovde i ovde i stvarno ne mogu vise da s eponavljam. Zastupljeni su svi elementi po klasicnoj definiciji iz '48, jedino je namera po mom misljenju sporna, odnosno sporno utvrdjena.


Ne, ne kazem da pitas Hag nego da me se otkacis, jer nisi sposoban za shvatanje tudjeg napisanog, spinujes i spamujes i samo slusas sebe i sta ces ti da napises, a vec si mi odavno dosao na vrh glave s tim.

Ozbiljno ti savetujem da proveris svoj IQ i sposobnosat sahvatanja sta ti bilo ko pise, pa kad ga utvrdis ukoliko je makar minimalno prihvatljiv, vrati se na temu.

Pa nisu svi, recimo ovi koje sam ja naveo da ih obrazložite (fizički deo), kao i da li je moguće da se raspravlja o opštinskom genocidu i genocidu nad jednom osobom (by Kerkyra).

 

[Malesija]

A možda sam shvatio da mora da budu i mentalni i fizički element zastupljeni da bi se neki zločin kvalifikovao kao genocid. Sa vama se mora ići metodom eliminacije (fakta i nečega čega nema, da ne mislite nešto drugo).
Kada budemo ustanovili da pod d i e nema osnova, možemo i dalje da raspravljamo. Pa onda da pređemo na mentalni element..

Sada se vadis...

Nemamo mi, ovdje na forumu, sta prolaziti, to su vec uradile desetine sudija i stotine experata, sada bi ti htio da za svako objasnjenje das svoj stav, pa da vagas, poput ovoga d) i e). Ne ide to tako...

Mogu se dati pojasnjenja, ako te interesuju? Diskutovati necemo...

 

[The Graeat Gatsby]

SVET ĆE SE TRESTI ZBOG ISTINE O SREBRENICI! Forenzički izveštaj svetskih eksperata otkriva prljave laži​

AUTOR: Biljana BOJIĆ, četvrtak, 29. 4. 2021.|

Stručnjaci iz Japana, Australije, Afrike forenzičkim ispitivanjem došli do važnih otkrića * Galijašević: Oko 1.000 žrtava nije tu stradalo u julu 1995. nego na drugom mestu u Srebrenicu, dovoženi su i zakopavani

Forenzički izveštaj svetskih eksperata otkriva istinu o Srebrenici
Nezavisna međunarodna komisija, posle tri godine rada, završila je izveštaj o stradanju pripadnika svih naroda u Srebrenici jula 1995, tokom rata u Bosni i Hercegovini, a dokazi sedmočlane grupe eksperata uzdrmaće svet. Stručnjaci iz Japana, Australije, Afrike došli su do iznenađujućih otkrića zasnovanih na forenzičkom proučavanju žrtava i dešavanja u Srebrenici.

Istraživali su ne samo broj ubijenih već i način, mesto i vreme smrti. Iako se izveštaj još drži u tajnosti, dok se zvanično ne preda Vladi Republike Srpske, ispostavlja se da nisu sve žrtve ubijene kao ratni zarobljenici.
- Sumnja se da su neki poginuli na potpuno drugim mestima i pre egzodusa u Srebrenici, gde su onda žrtve prebacivane. Pretpostavlja se da ima hiljadu takvih slučajeva. Trešće se svet zbog istine o Srebrenici kada bude zvanično objavljena analiza - priča sagovornik Srpskog telegrafa.
Na inicijativu Vlade Republike Srpske 2018. formirane su dve dve komisije - jedna za Sarajevo i druga za Srebrenicu. I dalje se ne smiruje bura u javnosti izazvana izveštajem o stradanju Srba u Sarajevu (1991-1995), koji je objavljen polovinom aprila, a uskoro će uslediti još žešći šok o novim saznanjima vezanim za Srebrenicu.

VELIKI POTRES
Profesor dr Darko Tanasković, bivši ambasador Srbije u Turskoj, Vatikanu, Unesku, kaže da bi Vladi RS izveštaj uskoro trebalo da preda komisija koja se bavila utvrđivanjem stradanja, kako naglašava, pripadnika svih naroda u Srebrenici i okolini.
- To je nešto što će svakako izazvati veliki potres. Akcenat u radu bio je da se veoma ozbiljno, svestrano, produbljeno i na osnovu novih materijala i najsavremenijih metoda prouči upravo forenzička strana pitanja Srebrenice. Biće veoma iznenađujućih otkrića u odnosu na rad stručnjaka na osnovu čijih uvida i analiza su donošene i odluke suda u Hagu - kaže Tanasković.

Podseća da je kritikovan sam čin formiranja komisija jer je to tumačeno kao pokušaj revizije "nečega što se tretira kao Jevanđelje".
- A zar može nešto što je bilo pre 20-30 godina da bude definitivno proučeno i poznato svima?! Izveštaj o Sarajevu je napadan, tek će to biti slučaj sa analizom o Srebrenici jer je to pitanje osetljivije. Srebrenički izveštaj biće problematičniji za BiH. Pokazaće da neke stvari u Hagu nisu rađene profesionalno - priča za Srpski telegraf Tanasković.
Ukazuje da je sedmočlana komisija imala delikatan zadatak zbog tretmana slučaja Srebrenice u međunarodnoj zajednici:
- Ti stručnjaci iz Japana, nekih afričkih zemalja, Australije su i sa pravne tačke gledišta tumačili genocid i tretman ovih pojava u međunarodnom pravu. Tako da je izveštaj svestrano i temeljno urađen. Naravno, neće nikad biti prihvaćeno od onih koji su se unapred opredelili da je to genocid i time se služe kao jednom političkom i moralnom polugom. Ali sigurno je da su Srbi prvi put iznedrili tako nešto i odmakli se od poricanja bez dovoljno argumenata, gneva i ljutnje.

Revizija haških odluka i zataškavanje "Oluje"​ Advokat Toma Fila objašnjava da odluke Haškog tribunala ne mogu biti revidirane, kakvi god bili efekti srebreničkog izveštaja. - Ali mogu imati manju međunarodnu snagu i značaj. Svi mi znamo definiciju genocida. U Drugom svetskom ratu ubijali su i žene i decu Jevreje u nameri da istrebe taj narod. To znaju i sudije u Hagu. Ali su donele drugačiju odluku, možda zato što se tri nedelje posle Srebrenice desila "Oluja". Tu je izvršen genocid. Haške sudije su, smatram, donele spornu odluku da bi zataškale "Oluju" u kojoj su, inače, učestvovali američki vojnici.

TRIJUMF PROPAGANDE
I stručnjak za bezbednost Dževad Galijašević tvrdi da je pred komisijom bio težak zadatak jer, "ako je u bosanskom ratu Srebrenica predstavljala trijumf zločina, ona je istovremeno bila i trijumf propagande".
- Kvalifikacija žrtava je mučan proces, ali neophodan. Mislim da tu nije samo reč o broju ubijenih Srebreničana, već da je za komisiju bio važan način pogibije i vreme smrti. Nisu svi ubijeni kao ratni zarobljenici, neki su poginuli na potpuno drugim mestima i(li) mnogo pre egzodusa. Prema mojim informacijama, oko 1.000 žrtava nije tu stradalo u julu 1995. nego na nekom drugom mestu ili u drugo vreme. Pa su onda u Srebrenicu dovoženi i zakopavani. Ima žrtava iz Bratunca, Konjević Polja i drugih mesta u Podrinju i okolini Srebrenice - navodi za Srpski telegraf Galijašević.

Zaključuje da je bitna i politička pozadina događaja i da bi trebalo istražiti ulogu Alije Izetbegovića u dogovoru sa Bilom Klintonom i Žakom Širakom, kao i delovanje Unprofora, kojim su upravljali francuski generali Bernar Žanvije i Filip Morion.

Mladićeva uloga u Srebrenici​ Ratko Mladić - 11. jula 1995. jedinice Vojske RS pod komandom generala Ratka Mladića su u operaciji Krivaja zauzele Srebrenicu - događaj prate kontroverze, od broja stradalih, koji se kreće u rasponu od 2.000 do 7.000-8.000, do načina identifikovanja žrtava - Haški tribunal je, ipak, u presudi po tužbi BiH protiv SRJ, ovaj zločin nazvao genocidom i najvećim masakrom izvršenim u Evropi nakon Drugog svetskog rata - sud je utvrdio da država Srbija nije počinila ovaj genocid niti bila saučesnik u njegovom izvršenju, ali takođe nije ni učinila sve što je bilo u njenoj moći da ga spreči - ova ocena događaja u Srebrenici, međutim, nije prihvaćena u političkom vrhu Republike Srpske - oformljene su zato komisije za Srebrenicu i za Sarajevo - za genocid u Srebrenici optuženi su Mladić, bivši predsednik RS Radovan Karadžić, general Zdravko Tolimir - svi ostali optuženi za zločine u Srebrenici, bivši oficiri VRS - Ljubomir Borovčanin, Ljubiša Beara, Drago Nikolić, Vinko Pandurević, Vujadin Popović, Milan Gvero, Radivoje Miletić i Milorad Trbić, osuđeni su na kazne od pet godina do doživotnog zatvora

море, брате терај се...
Уместо да иштијеш...
Ти прохтујеш... А... Не ваља ти то.
Упознај се са собом...

 

[cetka]

Sada se vadis...

Nemamo mi, ovdje na forumu, sta prolaziti, to su vec uradile desetine sudija i stotine experata, sada bi ti htio da za svako objasnjenje das svoj stav, pa da vagas, poput ovoga d) i e). Ne ide to tako...

Mogu se dati pojasnjenja, ako te interesuju? Diskutovati necemo...

Sudije koje su dale objašnjenja i kvalifikacije su na platnom spisku do skora planetarnog suverena ( da te podsetim da je do skora postojao monopolaran svet).
Zašto je USA zauzela taj pravac u politici na Balkanu je pitanje ali ima puno sveedočenja koja daju za ravo sumnji u objektivnost sudija suda koji je USA glavni finansijer a koji i sama ne priznaje.
Ti mi daj pojašnjenja - baš me zanimaju, kao što me zanima zašto negirate progon srpskog življa ali i žrtve srpskog korpusa.

 

[negans]

Ne, neću da te se "otkačim", za sve što napišeš ovde ima da obrazložiš, je li ti jasno?

Kad napišeš da se može ubiti i jedan čovjek u genocidu ima da obrazložiš uslove pod kojime se to dešava!

Obrazložiš joj na prost, plastičan način. Ujutru joj odvališ jednu šamarčinu, a uveče 7000 dangi....i pitaš je za utiske. "Dušo", da li ti je isto?

 

[Malesija]

Pa nisu svi, recimo ovi koje sam ja naveo da ih obrazložite (fizički deo), kao i da li je moguće da se raspravlja o opštinskom genocidu i genocidu nad jednom osobom (by Kerkyra).

Sud je taj koji je odlucio samo Srebrenicu, a ne i ostatak RS-a, gdje se isto vagao genocid.
Uporno insistiras na ukupnom unistenju grupe, a ne shvatas da je i Nacistima sudjeno samo za teritoriju koju su kontrolisali, iako su, recimo, Jevreji u Svici, ili Americi - prezivjeli.
U RS-u na kraju rata nisi imao gotovo ni jedne dzamije i zanemarivo malo Bosnjaka.
Ko se vrati i poslusa tadasnju retoriku (ne ovu koju vam sada serviraju), sve ce mu biti jasno.

 

[negans]

Komandant Glavnog štaba Armije Bosne i Hercegovine general Rasim Delić je juna 1995. godine napisao naredbu 28. pešadijskoj diviziji, kojom naređuje da otpočne sa izvođenjem ofanzivnih dejstava prema vojsci i stanovništvu u Republici Srpskoj radi podrške u deblokadi Sarajeva. U skladu sa ovom naredbom, načelnik štaba 2. korpusa je naredio Komandi 28. Divizije da izvrši “sve pripreme za izvođenje ofanzivnih borbenih dejstava u cilju oslobađanja teritorije R BiH, razvlačenja i nanošenja gibitaka A/S, čime sadejstvovati snagama A R BiH koje izvode borbena dejstva u severozapadnom rejonu Sarajeva

Snage 28. divizije su neprekidno iz “zaštićene zone” upadale na teritoriju koju je kontrolisala Vojska Republike Srpske. Tako u telegramu br . 4443. od 25.06.1995. godine, pomoćnik komandanta za bezbednost 28. divizije izveštava Odsek bezbednosti 2. korpusa u Tuzli400: “Diverzantski vodovi 282. i 283. lake brigade koji su uključeni na izvršenje diverzije 22.06.1995. godine vratili su se 23.06.1995. godine u noćnim satima. Isti su napravili diverziju na komunikaciji Zeleni Jadar - Kraglivode pri čemu su uništili kombi, ubili 4 četnika... Diverzantska grupa 281. lake brigade je 23.06.1995. godine izvršila diverziju u rejonu Bijelih stijena i pri tom su ubijena 2 četnika... Jedna veća diverzantska grupa još uvjek se nalazi između Vlasenice i Han Pijeska sa ciljem izvršenja diverzije...”

Po naređenju su napadali iz "demilitarizovane zone Srebrenica". Svesno, krvnički, podmuklo, tačno onako kako ih "časni" Kuran uči.

 

[cetka]

Sud je taj koji je odlucio samo Srebrenicu, a ne i ostatak RS-a, gdje se isto vagao genocid.
Uporno insistiras na ukupnom unistenju grupe, a ne shvatas da je i Nacistima sudjeno samo za teritoriju koju su kontrolisali, iako su, recimo, Jevreji u Svici, ili Americi - prezivjeli.
U RS-u na kraju rata nisi imao gotovo ni jedne dzamije i zanemarivo malo Bosnjaka.
Ko se vrati i poslusa tadasnju retoriku (ne ovu koju vam sada serviraju), sve ce mu biti jasno.

Ti i pripadnici tvoje vere iz BiH su baštinici nacizma sa ustašama i nemoj nikada ni slučajno da Srbe stavljaš u istu rečenicu. Takvi kao ti su vršili dekaitaciju i silovanje žena i maloletnica.
Inače, Nacisti u WWII su pored Jevreja koje su proganjali po celoj evropi, slali u konc logore i ubijali su i slovene tako tretirali. Srbi su jedini narod u Jugoslaviji koji su bili za slobodan odstrel a Nemci su jedinu u Srbiji imali upravu (na ostalim delovima Juge su bili kolaboracionisti na vlasti). A vi ste kao verska skupina imali u Evropi najviše SS pripadnika (procentualno).

 

[negans]

U borbenom izveštaju 285. istočnobosanske lake brigade 28. juna 1995. godine izveštava se 28. divizija da je brigada ubacila devet diverzantskih grupa radi izvođenja diverzija u pozadini Vojske Republike Srpske, a komandant se “hvali” da je u tim akcijama ubijeno 40 “četnika”. Bilo je to u vreme kada je trebalo striktno poštovati režim zaštićene zone.
_____________________________________________________________________________________________________________________________

U operativnom izveštaju, 30.06.1995. godine, Komanda 28. divizije izveštava Komandu 2. korpusa: da su «borci 28. divizije KoV... odlučili da daju što veći doprinos A R BiH u borbi sa agresorom te su u tu svrhu pojačali svoju delatnost u dubinu PZT od strane agresora. Prilikom izvođenja PZT IDG 28. divizije KoV susrele su se sa agresorskim IDG i tih prilika otvarale vatru u ovom izviđačkom periodu postignuti su sljedeći rezultati: likvidrano je 13 četnika... U cilju sprječavanja neprijateljskih snaga da sa područja oko Srebrenice i Žepe ne upućuju dodatne snage na Sarajevsko ratište izvedene su dvije diverzije u blizini Srebrenice i to: 23.06.1995. godine u mjestu Osmače i 23.06.1995. godine u mjestu Bijelo Stijenje kod Koprivna i te prilike postignuti su sljedeći rezultati: likvidirano je 7 četnika... U cilju odvraćanja neprijateljskih snaga od Sarajevskog ratišta i njihovo razvačenje prema Srebrenici i Žepi dana 26.06.1995. godine izvedeno je više uspješnih diverzija u dubinu PZT pod agresorovom kontrolom od 20-40 kilometara na području opština Han Pijesak i Vlasenica na slijedećim lokalitetima: Naselje Višnjica i utvrđenje Bajte, Rejon Crne Rijeke (spomenik kod raskrsnice), Rejon Crne Rijeke (Bojčino Brdo), Objekat Vran Kamen... Likvidirano je po našim procjenama više od 40 četnika, mada raspolažemo sa neprovjerenim podacima da je agresor pretrpeo gubitke od 71 vojnika... Zarobljen je jedan neprijateljski vojnik...


Kako su balije kurčevite iz "zaštićene zone".

 

[Malesija]

Sudije koje su dale objašnjenja i kvalifikacije su na platnom spisku do skora planetarnog suverena ( da te podsetim da je do skora postojao monopolaran svet).
Zašto je USA zauzela taj pravac u politici na Balkanu je pitanje ali ima puno sveedočenja koja daju za ravo sumnji u objektivnost sudija suda koji je USA glavni finansijer a koji i sama ne priznaje.
Ti mi daj pojašnjenja - baš me zanimaju, kao što me zanima zašto negirate progon srpskog življa ali i žrtve srpskog korpusa.

Sudije su platu primale od UN-a, nikako od USA.
Zrtve srpskog korpusa, utvrdjene profesionalno sluzbenim kanalima, a ne namisljanjem politicara, niko ne negira.
Progon? Da li pod progonom smatras i ono: "odlazimo jer necemo da zivimo sa Turcima (Bosnjacima), ili Ustasama (Hrvatima)"?
Da li pod progonom smatras naredbu Krajisnjika o iseljavanju pred reintegraciju Sarajeva?
Da li po progonom smatras i strah Srba iz Mostara od odmazde, nakon sto su im "sunarodnici" 13.06.1992. streljali 114 mostarskih civila na Uborku i Sutini.

 

[negans]

Zarobljenici pripadnici 28. divizije, poručnik Nukić Mehmed i vojnik Behtić Enver, na inforamtivmo razgovoru kažu da se “humanitarna pomoć koju su dopremali pripadnici UN većim delom se zadržavala za musliamsnku vojsku, jednim manjim procentom ista je deljena civilnom stanovništvu, a jednim večim procentom je zadržavana u ilegalnim kanalima, te je ista potom slobodnom prodajom prodavana na pijaci i to isključivo za devizni novac”. Tako Nukić navodi da su “Orić i njegovi ‘ljudi’ od prodaje humanitarne pomoći civilnom stanovništvu zaradili velike količine deviznog novca i plemenitih metala”.457 Sličnu izjavu dao je i Sead Salihović, koji tvrdi “da Orić u Srebrenici važi za glavnog ‘mafijozu’, da svu huamnitarnu pomoć koja dođe do Srebrenice on uzima i to da 40% ostavlja za muslimansku vojsku, 20-30% za narod u Srebrenci, a da preostali deo humaniatrne pomoći završava na pijacama, gde se prodaja namirnica vrši isključivo za deviznu valutu, da prodaju vrše Orićevi ljudi, a da prihod od prodaje hum. pomoći isljučivo dobija Orić”. On tvrdi da se na pijaci prodaje po 30 DEM, cigarete i do 5 DEM, kafa i do 50 DEM.

Nukić i Behtić su potvrdili da su se 14. jula odvojili od glavnine snaga Armije BiH nakon čega su pronašli čamac i prešli Drinu da bi ih na putu Ljubovija - Mali Zvornik presrela i uhapsila policijska patrola koja ih je kasnije predala oficirima KOS-a.

Ova dva balijandera su bili pametni, odvojili se od zločinčke kolone i preživeli.

 

[Malesija]

Ti i pripadnici tvoje vere iz BiH su baštinici nacizma sa ustašama i nemoj nikada ni slučajno da Srbe stavljaš u istu rečenicu. Takvi kao ti su vršili dekaitaciju i silovanje žena i maloletnica.

Prvo nisam ja Srbe stavio u istu recenicu sa Nacistima, jer nije ni bilo te recenice, (evo je: "Uporno insistiras na ukupnom unistenju grupe, a ne shvatas da je i Nacistima sudjeno samo za teritoriju koju su kontrolisali, iako su, recimo, Jevreji u Svici, ili Americi - prezivjeli.") a ako se mislilo na nekoga, onda prije svega na pravosnazno osudjenu zlocinacku kliku, koja je pocinila Genocid.

Sa ovim sto si mene i generalno muslimane, proglasio bastinikom nacizma, si zavrsio kao bilo kakav ozbiljan sagovornik...

 

[dragon x]

Sud je taj koji je odlucio samo Srebrenicu, a ne i ostatak RS-a, gdje se isto vagao genocid.
Uporno insistiras na ukupnom unistenju grupe, a ne shvatas da je i Nacistima sudjeno samo za teritoriju koju su kontrolisali, iako su, recimo, Jevreji u Svici, ili Americi - prezivjeli.
U RS-u na kraju rata nisi imao gotovo ni jedne dzamije i zanemarivo malo Bosnjaka.
Ko se vrati i poslusa tadasnju retoriku (ne ovu koju vam sada serviraju), sve ce mu biti jasno.

Presuđeno je da u ostatku Republike Srpske nije bilo genocida.

A da bi provodio genocid poput Nijemaca, kap što si sam napisao, moraš ga planirati na cijeloj teritoriji a Srbi to nisu.

Nemaš mozga ni da shvatiš kakve proturječnosti sam pišeš.

 

[dragon x]

Prvo nisam ja Srbe stavio u istu recenicu sa Nacistima, nego pravosnazno osudjenu zlocinacku kliku, koja je pocinila Genocid.

Sa ovim sto si mene proglasio bastinikom nacizma, si zavrsio kao bilo kakav ozbiljan sagovornik...

Ti nemaš šta kome prigovoriti za ozbiljnost, ti ne odgovaraš na pitanja koja ti se postave i zato se poklopi.

 

[negans]

Prema izjavi Seada Salihovića, vojnika 28. divizije koji je prebegao u Srbiju i predao se u Koviljači, “u Srebrenici je poznato da izvestan broj mađih muslimanki ‘pretežno ‘izbeglica’ stupa u seksualne odnose sa pripadnicma UN, a uz deviznu naknadu... da su ‘lekari bez granica’ humanitarna organizacija koja je posećivala Srebrenicu i u čijem sastavu je bila izvesna lekarka iz Japana. Ova Japanka je uspela da prenese veću količinu deviza čak od 100-150.000 DEM. Ovaj devizni novac uz uzimanje provizije ista je predala izvesnom Ramizu, kojeg zovu ‘bankar’. Inače, Ramiz je iz Srebnice, a njegova supruga živi i radi u Zapadnoj Evropi i posrednik je u slanju novca za Srebrenicu od rodbine muslimana. Supruga Ramizova uzima obavezni procenat koji se kreće do 30%”.

I onda Srbi silovali preko 50.000 muslimanki, a same se prodavale.

 

[cetka]

Sudije su platu primale od UN-a, nikako od USA.
Zrtve srpskog korpusa, utvrdjene profesionalno sluzbenim kanalima, a ne namisljanjem politicara, niko ne negira.
Progon? Da li pod progonom smatras i ono: "odlazimo jer necemo da zivimo sa Turcima (Bosnjacima), ili Ustasama (Hrvatima)"?
Da li pod progonom smatras naredbu Krajisnjika o iseljavanju pred reintegraciju Sarajeva?
Da li po progonom smatras i strah Srba iz Mostara od odmazde, nakon sto su im "sunarodnici" 13.06.1992. streljali 114 mostarskih civila na Uborku i Sutini.

Smatram da je progon, progon. Iz svoje kuće niko dobrovoljno ne odlazi (nadam seda znaš šta je kuća za porodicu).

 

[Malesija]

Srebrenički genocid kroz haško svjedočenje Miroslava Deronjića: “Karadžić mi je rekao – Miroslave, sve to treba pobiti”

“Šta vi, Miroslave, mislite uraditi sa tim stanovništvom dolje?”, upitao je Radovan Karadžić Miroslava Deronjića 9. jula 1995. godine na Palama.

Sastanku je prisustvovao i Jovica Stanišić, načelnik Službe državne bezbjednosti Srbije i tema je bila Srebrenica. Deronjić je bio jedan od Karadžićevih najodanijih ljudi u Bratuncu gdje je 1992. godine imenovan za šefa Kriznog štaba.

“Gospodine predsjedniče”, odgovorio je Deronjić, “ja ni u snu ne mogu pretpostaviti razvoj događaja pirilikom ulaska u Srebrenicu”.

No, Karadžić je znao šta želi i dao je jasnu uputu.

“Miroslave, to sve treba pobiti”, rekao je Karadžić, a zatim je dodao: “Sve što stignete”.

Miroslava Deronjić će 2002. godine uhapsiti pripadnici SFOR-a i prebaciti u Haag pod optužbama za ratne zločine u Bratuncu počinjene 1992. godine. Priznao je krivicu i osuđen je na deset godina zatvora. Osim toga, obavezao se na svjedočenje o događajima u Podrinju i njegov kompletan iskaz možete pročitati na ovom linku. Bio je jedan od svjedoka i u predmetu protiv Slobodana Miloševića. U nastavku objavljujemo dijelove njegovog svjedočenja koji se odnose na događaje oko Srebrenice u julu 1995. godine.

“Otišao sam na Pale u noći 9. jula. Ljubiša Borovčanin je sutradan sa svojom jedinicom došao u Bratunac. Na temelju toga možemo saznati tačan datum posjete. Na Pale sam došao u večernjim satima i parkirao auto ispred zgrade Predsjedništva. Uputio sam se prema zgradi Predsjedništva i njen je ulaz sa suprotne strane, šta znači da sam trebao da skrenem lijevo i zaobiđem zgradu da bi došao do ulaza. Na uglu zgrade Predsjedništva, u suprotnom pravcu, primjetio sam da idu predsjednik Karadžić, gospodin Momčilo Krajišnik i gospodin Jovica Stanišić. Jovicu Stanišića sam tada prvi put vidio uživo. Viđao sam ga, naravno, na televiziji i odmah ga prepoznao. Kretali su se vrlo polako i usput diskutovali nešto između sebe. Činilo mi se kao da su ispraćali Stanišića, da su upravo napustili zgradu Predsjedništva i polako se od nje udaljavali. Znao sam od ranije kakvu je funkciju imao Stanišić, stoga sam pretpostavio da se diskusija vodila oko onoga šta se dešava u Srebrenici. Uputio sam se prema njima i oni su me prepoznali kad sam se dovoljno približio. Pozdravio sam ih, a onda me Karadžić predstavio Jovici Stanišiću.Predstavljen sam Stanišiću na način koji mi je samo potvrdio da je tema Srebrenica zasigurno bila tema njihovog razgovora. Kad me je Karadžić predstavljao Stanišiću, rekao je: “Ovo je jedan naš momak odozdo, sa terena.” Karadžić se izvinuo Krajišniku i Stanišiću i odveo me u stranu, u levo, nekih pet do šest koraka od njih. Ja sam ga tada pitao što je tačno cilj akcije u Srebrenici. Karadžić je rekao da postoje dva prethodno dogovorena plana ili dvije varijante za akciju u Srebrenici. Plan A ili varijanta A podrazumijeva oslobađanje komunikacije na južnoj strani i jedno potpuno svođenje zone, zaštićene zone u Srebrenici na granice kakve su dogovorene aktom proglašenja te zone u Ujedinjenim Nacijama. Plan ili varijanta B podrazumijeva ulazak u Srebrenicu i njeno vojničko zauzimanje. Dao mi je do znanja da je ta varijanta B ili plan B uslovna, te da će se ići u njenu realizaciju ukoliko to bude izvedivo u vojnom smislu. Drugo pitanje je zapravo bio moj prijedlog. Ako namjeravaju ući u Srebrenicu, onda bi bilo neophodno na to područje dovesti jednu ozbiljnu vojnu jedinicu. Otvoreno sam rekao Karadžiću da imam povjerenja u ljudske i vojničke sposobnosti Ljubiše Borovčanina. Karadžić se u principu složio s mojim mišljenjem, ali mi je nabrzinu objasnio da je ta jedinica angažovana na sarajevskom ratištu u području Kalinovika. Bio sam uporan i dobio sam utisak da će prihvatiti moj zahtjev. Karadžić mi je postavio pitanje o stanovništvu u srebreničkoj enklavi. Često sam mu govorio da, po mojim procjenama, stanovništvo, koje je došlo na te prostore nakon raznih ofanziva, broji na teritoriji Srebrenice oko 40 000. Meni je taj broj stanovnika u Srebrenici uvijek bio zanimljiv zbog toga što je to područje koje pokriva Bratunačka brigada i to je bilo dosta veliko ratište, a i brojevi su disproporcionalni. Rekao sam mu da je to i mišljenje Siniše Glogovca, s kojim sam razgovarao i na tu temu prilikom našeg boravka na Pribićevcu. On je pažljivo slušao te moje predpostavke i stekao sam utisak da je to primio ozbiljno, ali mi se nekako čini da je uvijek taj broj smatrao pretjeranim. Karadžić me upitao: “Šta vi, Miroslave, mislite uraditi sa tim stanovništvom dole?”. Možda ga nisam baš tačno citirao, ali se jasno sjećam da je koristio riječ “vi”, u množini. Kad je rekao “vi”, shvatio sam kao “mi, tu dolje”. Znači, nije me persirao, nego je mislio na nas, koji smo bili tamo dolje. Stoga mi se činilo da ne misli samo na mene, nego i na civilne strukture u Bratuncu. Ja sam mu odgovorio otprilike ovako: “Gospodine predsjedniče, ja ni u snu ne mogu pretpostaviti razvoj događaja pirilikom ulaska u Srebrenicu.”. Rekao sam mu da je uzaludno da predpostavljam, pošto su mi mnogi pokazatelji nepoznati, nismo znali da li će se vojska predati, kako će se ponašati stanovništvo. Dakle, bio je gubitak vremena razmišljati ili pokušati pretpostaviti kako će se događaji razvijati.Karadžić je rekao sljedeće: “Miroslave, to sve treba pobiti.”. A zatim je dodao: “Sve što stignete.”, i pritom je koristio “vi” u množini. Zatim je dodao sljedeću rečenicu – “princip Zapadna Slavonija”. To je doslovce rečenica koju je upotrijebio. Sto posto sam siguran da je upotrijebio tačno te riječi. To je bio jedan osvrt na nedavne napade Hrvata u Zapadnoj Slavoniji, o čemu smo prethodno bili razgovarali. Shvatio sam da se to odnosi na rašireno mišljenje da su Hrvati tokom napada ubili sve šta im se našlo na putu, uključujući civile, te da su napali kolonu koja je bježala. Što se tiče civila, Karadžić je rekao da će morati još vidjeti kako će se razvijati događaji.

 

[negans]

Командант холандског батаљона пуковник Томас Кареманс похвалио је, 25.07.1995. године, припаднике ВРС за веома добро испланирану и изведену акцију ослобађања Сребренице. Пуковник Кареманс је на конференцији за штампу у Загребу, пред одлазак у Холандију, нагласио да је «та акција била усмерена искључиво против муслимнских јединица, а никако против припадника 13. пешадијског батаљона из Холандије, који је био стациониран у Сребреници». «Срби се вешто надмудрили муслиманске војнике», закључио је Кареманс. Низ похвала на рачун српске војске које је изрекао пуковник Кареманс шокантно је деловало на загребачке новинаре, јер су они очекивали само оптужбе. На питање загребачких новинара да објасни своја гледишта о наводном етничком чишћењу у Сребреници, пуковник Кареманс је одговорио да су «муслимани попалили 200 српских села око Сребренице и побили становништво које је у њима живело»

 

[Malesija]

Preuzimanje Srebrenice 11. jula 1995.

Sljedeći dan sam otišao u Pribićevac. Siniša Glogovac i ja smo s vojnicima proveli noć s 10.-og na 11.-ti na području koje se zove Divljakinje. Jedanaestog ujutro, otišli smo s Divljakinja i ponovo otišli na Pribićevac na visoravan gdje je bilo smješteno istureno komandno mjesto. Sjećam se da je bio izuzetno sunčan dan, bilo je vedro, veoma lijepo vrijeme i u jednom trenutku je prostrujila informacija da je stigao Mladić. U jednom trenutku sam vidio auto, mislim da je bio džip zvan PUCH ili tako nešto. Vidjeli smo ga na toj visoravni udaljen jedno desetak, petnaestak metara od nas. Mladić je izašao iz tog PUCH-a i naređivao šoferu da okrene vozilo na tom prostoru. Bio je vrlo uzrujan, ljut i galamio je. Glogovac i ja smo stajali na nekih desetak, petnaestak metara sa strane. Ja sam, naravno, poznavao Mladića i on je poznavao mene, ali me u tom trenutku uopšte nije prepoznao, čak mislim da nije konstatovao da sam stajao tamo. U jednom trenutku sam u vozilu takođe ugledao generala Živanovića. Njega sam poznavao dobro, ali nisam želio da mu prilazim iz razloga što je tad već bio smijenjen, a znao sam da sam ja dosta tome doprinjeo. Bili su u velikoj žurbi, te je bila velika galama i zbrka. Za nekih desetak minuta vidio sam i razlog. Mladić je ušao u vozilo, ono se okrenulo i krenuli su u pravcu jednog mjestu, koje se zove Kvarc, gdje se nalazi neki odašiljač, TV i radio relej. Desetak minuta nakon toga, počeo je prelet aviona nad tim područjem i bombardovanje pozicija. Shvatio sam da je njihova uzrujanost i uznemirenost bila upravo prouzrokovana time. Ubrzo nakon toga, pale su bombe i u blizini nas. Mislim da su bila dva leta, dva aviona. Cijela operacija je trajala 30 minuta do sat vremena jer je drugi avion gađao suprotni kraj tako da smo kasnije čuli da je pogodio neki naš tenk, ali nisam baš znao neke detalja oko toga. Mladić se vratio na taj plato, a ja nisam primjetio da li je Živanović u tom trenutku bio tamo negdje ili ne, jer smo Siniša Glogovac i ja bili malo udaljeni od komande. Međutim, primjetio sam da Mladić izdaje veoma žustre naredbe. Tamo je bio Vidoje Blagojević, komandant Bratunačke brigade, koji nam je rekao da je naređeno da se uđe u Srebrenicu. Glogovac i ja smo promatrali i vidjeli da se ne vode nikakve borbe, pa smo se počeli spuštati prema Srebrenici, i u tom trenutku mi je bilo rečeno da Karadžić traži da hitno razgovaram s njim. Dovezli su me ponovo do Bratunca, i saznao sam od vozača da je na radiju objavljena vijest da sam ja postavljen na funkciju civilnog komesara Srebrenice. Nazvao sam Karadžića čim sam došao u Bratunac. Kada sam dobio vezu s Karadžićem, njegovo je prvo pitanje bilo: “Deronjiću, da li je tačna moja informacija da smo ušli u Srebrenicu?”. Ja sam odgovorio: “Predsjedniče, ja se upravo vraćam sa terena. Vidio sam dio operacije, znači sam ulazak u Srebrenicu. Ne znam sve detalje oko toga, ali moja pretpostavka je da se ušlo u grad.”. Mogao sam s Pribićevca prostim okom vidjeti jedan veći dio grada Srebrenice. To je bilo jedanaestog jula. Karadžić se takođe raspitivao o muslimanskim borcima, muslimanskoj vojsci, a onda je pitao da li je tačna njegova informacija da u Potočarima ima mnogo civila. Rekao sam mu da moje informacije nisu potpune, ali sam potvrdio da se u Potočarima oko kampa UNPROFOR-a nalazi velika grupa civila. Karadžić mi je tada objasnio koji je zadatak mene kao novog civilnog komesara. Trebao sam stupiti u kontakt s Mladićem, koji je bio odgovoran, i da se s njim dogovorim o sastanku s Muslimanima i UNPROFOR-om, na kojem bi im ponudili tri varijante. Prva varijanta je bila da ostanu u Srebrenici, što je bilo van svake pameti. Druga varijanta je bila da odu u pravcu Kladnja, koje je bilo pod kontrolom muslimanske vojske. Treća varijanta je bila da odu u treće zemlje, šta isto nije bila prava varijanta. Karadžić me pitao da li znam da li ima muškaraca civila u toj grupi. Karadžić me upozorio da je moguće da će se među civilima pokušati skloniti neki ratni zločinci, te je insistirao na tome da se ti ljudi zadrže. Čak mi je rekao da bi Srbi trebali na tome insistirati jer na to, prema ratnim konvencijama, imamo pravo. Rekao sam mu da Mladić treba da kontaktira mene oko tih stvari, te da ću ja prenijeti te varijante. Karadžić mi je rekao da je moj sljedeći zadatak da, čim se steknu uslovi, uđem u Srebrenicu. I da bi trebao da uspostavim policiju, obezbjedim objekate, ali i ljude, te da uspostavim kontrolu u gradu. Takođe mi je rekao da imam još nekih zaduženja, ali da ću za te saznati kad dobijem sve napismeno. Ja sam insistirao, rekao sam mu: “Gospodine predsjedniče, molim vas, pošaljite mi to faksom.”, jer sam se jednostavno bez toga osjećao glupo jer nisam znao tko sam ni šta sam. I on mi je rekao da će mi to poslati ili u toku noći ili rano ujutro, da ću to imati kod sebe. To je bila suština našeg razgovora jedanaestog uveče, s tim što mi je rekao da mu se javljam, da ga obavještavam o svemu. Naglasio je da budem oprezan, pošto se sve snima i sluša, te da ih, ukoliko se radi o osjetljivim informacijama, isključivo šaljem preko vojne linije, da ne koristim obične linije. Nakon tog razgovora nisam se zadržavao u Komandi već sam se vratio u kancelariju SDS-a. Kasnije te večeri sam radio u kancelariji SDS-a gdje su svi već bili upoznati s preuzimanjem Srebrenice i mojim imenovanjem. Vladalo je jedno slavljeničko raspoloženje u Bratuncu. Skupio sam informacije o tome šta se dešavalo na terenu i to od ljudi kao što su Borovčanin, Vasić i Josipović. Tokom noći sam saznao da se u Potočarima oko UN kampa nalazi ogroman broj civila, da u gradu Srebrenici nije bilo otpora, da nije bilo borbi. Pretpostavka je bila da se veliki broj vojno sposobnih muškaraca povukao iz Srebrenice u pravcu Konjević Polja.

 

[Malesija]

Sastanci u hotelu “Fontana” 12. Jula

Rano ujutro, moguće između 7:00 i 7:30, dobio sam obavještenje da me traži Mladić. Otišao sam u hotel “Fontana”, gdje sam zatekao Mladića, Ljubisava Simića, predsjednika opštine, te Dragomira Vasića, načelnika Centra bezbjednosti u Zvorniku. Razgovaralo se o sastanku, koji je bio zakazan za 10:00 ujutro i na kojem su trebali da učestvuju Muslimani i UNPROFOR. Mladić i ja smo se posvađali i ja sam prilično brzo nakon toga i otišao. Na tom zvaničnom sastanku u hotelu “Fontana”, lično sam poznavao dva od tri predstavnika Muslimana, Ćamilu Purković i Nesiba Mandžića. Bio sam iznenađen kad sam vidio da ima kamera na sastanku. Za vrijeme sastanka sam u jednom trenutku uvidio da je Mladić s ovom grupom već razgovarao, da je Mladić imao određene kontakte s njima i pre toga. Mladić uopšte nije pokrivao te tri varijante koje je predložio Karadžić. Muslimanski predstavnici su jasno dali do znanja da žele otići na siguran način. Raspravljalo se o pitanjima obezbeđenja konvoja, kao i o humanitarnoj situaciji. U jednom sam trenutku odlučio reći šta me je Karadžić zadužio da kažem. Ustao sam i rekao: “Zovem se Miroslav Deronjić. Imenovan sam za civilnog komesara. Imam zaduženje od predsjednika Karadžića da prenesem sljedeće stavove.”. Pomenuo sam te tri varijante i ukratko rekao da predsjednik nudi izbor između te tri varijante. Takođe sam napomenuo da je dao naredbu da se zadrže ona lica za koje srpski obavještajni organi, vojni i civilni, imaju podatke da su vršili zločine. Imao sam namjeru da kažem još nekoliko rečenica, ali me je Mladić veoma arogantno i oštro prekinuo. Kasnije sam saznao od jednog konobara u hotelu “Fontana” da je Mladić imao sastanak s UNPROFOROM noć prije, 11. jula 1995. Konobar nije pomenuo da su Muslimani bili prisutni, ali je pomenuo Mladića i UNPROFOR. Ja sam bio prisutan samo na sastanku tog jutra. Nazvao sam Karadžića odmah nakon sastanka iz kancelarije SDS-a jer je to bio javni sastanak i nije bilo ništa povjerljivo. Direktno sam razgovarao s Karadžićem i prenio mu svoje utiske s tog sastanka. Rekao sam mu da su predstavnici Muslimana izrazili izričitu želju, i to su ponovili nekoliko puta, da žele da napuste Srebrenicu i to što je moguće prije. (Kaseta T000-2067, Strana B, str. 2 engleskog transkripta)

Organizacija srpske okupacije Srebrenice

Ostatak dana sam bio zauzet pripremanjem mitinga za Srbe, bivše stanovnike Srebrenice, te organiziranjem autobusa za evakuaciju. Molba je upućena svim preduzećima da pošalju autobuse ili vozila, koja imaju na raspolaganju blizu Bratunca. Ta poruka je emitirana preko Srpskog Radija, pa je tog dana, a zatim i tu veče, kao i tokom sljedećeg dana, dosta vozila pristizalo s tog područja u Bratunac. Nazvao sam u Zvornik, a onda i u Ljuboviju, susjednu opštinu u Srbiji preko Drine, i zatražio da nam pošalju bilo kakva vozila koja imaju u rezervi. Poslali su nam neka transportna vozila i veliku količinu hljeba. Tokom tog dana, kancelarija SDS-a je, zbog ljudi koji su tuda prolazili, bila dosta prometna. Tu su, između ostalih, bili Dragomir Vasić, Ljubiša Borovčanin, Josipović, načelnik policije u Bratuncu, predsjednik Simić, predsjednik Davidović iz Izvršnog odbora, i drugi ljudi. Svi ti ljudi su prenijeli informacije o događajima u enklavi.

Razdvajanje muškaraca od žena i djece u Potočarima

Vasić mi je rekao da ispred UNPROFOR-a odvajaju muškarce od žena. Zamolio sam Vasića da prenese Mladiću da je potpuno suludo da to rade na licu mjesta gdje je UNPROFOR, da to jednostavno nije mjesto za to. Takođe sam saznao da su neki od tih muškaraca bili držani u Vojnom zatvoru, a da su drugi bili zatvarani u zatvor koji se nalazi kod komande brigade. Nisam imao tačne podatke o tome koliko ih je.

Evakuacije i smaknuća 13. jula 1995.

Karadžić me nazvao 13. jula i interesovalo ga je šta se dešava po pitanju transporta civila. Rekao sam mu da je otprilike više od polovine tih ljudi prevezeno i da očekujem da će se u toku dana završiti transport. Karadžića su takođe interesovali detalji oko ponašanja vojske jer je bio informisan da je u toku 12-og popodne u Konjević Polju vođena borba između muslimanskih i srpskih snaga. Ja sam mu objasnio da se tamo između 12-15 000 ljudi probija i ide prema Tuzli, te da se čuje pucnjava, pa čak i artiljerijska pucnjava. Takođe sam znao, ali nisam rekao preko telefona, da su od tog jutra pristizale informacije o tome da u Konjević polju već ima zarobljavanja i likvidacija ljudi, Muslimana. Te informacije su Borovčanin, Vasić i Josipović prenosili s terena. Kada kažem “likvidacija”, mislim na ubistva, znači, mislim da je neko ubijen. Ne mora da znači da je osoba streljana, nego znači da su ubijeni, pogubljeni. U popodnevnim satima sam dobio informaciju da je u Kravici došlo do velikog masakra Muslimana u prostorijama Zemljoradničke zadruge. Borovčanin mi je kasnije objasnio detalje oko masakra. Konvoji civila iz Potočara, izuzev nekih manjih grupa, koje su sve bile prebačene u pravcu Kladnja, su završeni trinaestog uveče. U to vrijeme je u Bratunac iz Konjević Polja pristizalo mnogo autobusa i kamiona sa zarobljenim Muslimanima. Autobusi su bili parkirani u samom centru grada, pa su svi znali za njih. Ljudi su odvođeni na stadion, u hangar i u školu “Vuk Karadžić”. Mnogo mladih ili starijih ljudi je tokom noći bilo mobilisano. Dane su im bile puške i rečeno im je da čuvaju i obezbeđuju autobuse. Uveče je Ljubo Simić izvjestio da su se desila ubistva, pucnjava i tako dalje. Borovčanin mi je rekao da je Mladić izdao naredbu da 14-og vojska krene na Žepu. Ta informacija je bila veoma značajna i uznemirujuća s obzirom da većina muslimanske vojske nije bila poražena i nalazila se veoma blizu Bratunca. Druga dimenzija te činjenice, koja je mene posebno uznemirila, je da su zatvorenici dovoženi u Bratunac sa svih područja. Ja sam stekao utisak da ih dovoze čak i iz Milića. To je susjedna opština, koja takođe graniči sa Srebrenicom. Okrivio sam Rajka Dukića, koji je glavni čovek u Milićima. Rezultat je bio mnogo hiljada Muslimana zarobljenih u Bratuncu. Sjetio sam se šta mi je Karadžić rekao devetog na Palama i pomislio sam da će da ih pobiju u Bratuncu. Postojala je takođe i moja bojazan od nekog većeg ekscesa u smislu da ti Muslimani, pošto su vrlo slabo obezbeđeni, pobegnu, ali i da u tom bekstvu ubiju Srbe u Bratuncu. Bojao sam se da ako vojska ode, da će lokalni službenici biti ostavljeni da se bave sa zatvorenicima. Otišao sam da bih mogao preko sigurnije vojne linije da razgovaram s Karadžićem. Htio sam ga obavijestiti da je nekoliko ljudi pobijeno u školi “Vuk Karadžić” i da je to potpuno suludo zbog prisustva velikog broja novinara, međunarodnih snaga i nekih službi, koje tu rade svoj posao. Nakon što sam objasnio situaciju, Karadžić mi je direktno rekao: “Miroslave, čuješ li me? Poslaću”, ili doći će, sad ne znam svaku riječ, “čovjek koji ima instrukcije oko toga šta raditi.”. Ja sam zapamtio jednu rečenicu, koju mi je rekao, zato što kao da je rečena u šiframa, a to je: “Miroslave, roba mora biti do zore u magacinu, ne tu, već dole negde”. Ne sećam se da li mi je to prenio on ili posrednik.

 

[Malesija]

Član DB Srbije u Bratuncu 13. jula 1995.

Lično sam poznavao Vasilija Miovića, pripadnika “Crvenih beretki”, koji je 1993. godine bio u Bratuncu, jednom prilikom na ulici u Bratuncu negdje između 12-og i 14. jula 1995. Znam da njegova jedinica nije bila prisutna u Bratuncu u toku operacija oko Srebrenice jer u njegovoj jedinici ima muškaraca iz Bratunca i znam da su oni bili angažovani negdje drugdje. Međutim, bio je u jednom od onih džipova Crvenih beretki i nosio je uniformu. Tražio je Mladića.

Ljubiša Beara dolazi kasno u noć s naredbama da se ubiju zarobljenici

Vratio sam se u kancelariju gdje se radilo do kasno u noć. Važno je da pomenem da je u cijelom gradu bilo veoma živo, a u mojoj kancelariji posebno hektično. Moja kancelarija je bio prostor, koji se sastojao od dvije prostorije, koje su međusobno bile povezane jednim vratima. U prvoj prostoriji je bila sekretarica, a do toga je bila moja kancelarija. Čuo sam neku buku u toj prvoj kancelariji. Ljubisav Simić je bio prisutan u mojoj kancelariji, a možda i gospodin Vasić, kada je u moju kancelariju ušao jedan oficir, pozdravio nas i predstavio se kao pukovnik Ljubiša Beara. Bila je i skupina vojnika sa njim. Beara je izgledao prilično veseo i bio je pripit, ne pijan. Pretpostavio sam da je to taj čovjek za kojeg je Karadžić rekao da će doći. U stvari, niko drugi me nije nakon toga kontaktirao što se tiče sudbine tih zarobljenika. Nakon tog uvodnog razgovora, čestitanja, pića, kafe, ulaska sekretarice, i tako dalje, Beara je započeo razgovor o zarobljenim Muslimanima. Tako, prije nego sam ja dobio šansu da mu kažem da sam razgovarao s Karadžićem i šta mi je on tada rekao, on je počeo da govori i rekao je, ne citiram ga od riječi do riječi, ali nešto u smislu, da je došao zbog zatvorenika, da ih sve treba pobiti, da li razumijete, i tako to. Kad je počeo govoriti, mogao sam zaključiti da će početi da nekontrolisano priča, pa sam odlučio da zamolim Ljubu Simića da ode s tog sastanka jer sam se iznenadio kako taj čovjek otvoreno priča o tim stvarima, a nisam htio da Simić bude prisutan jer on zaista nije bio informiran o svim tim stvarima, nije bio upućen u ta zbivanja, a smatram ga veoma poštenim i čestitim čovjekom, stoga sam ga ispratio. S obzirom da je Beara objasnio svrhu svoje posjete, ja sam mu rekao da mi je Karadžić dao instrukcije i da se ništa ne smije uraditi u Bratuncu, nego da se zatvorenici odvedu prema Bijeljini, prema Batkoviću, te da ja neću dozvoliti da se ubistva izvršavaju u Bratuncu. On je rekao da je dobio naredbe šta uraditi sa zatvorenicima. Rekao je: “Gospodine Deronjiću, ja imam naređenje s vrha, naredbe od vrha da ubijem zarobljenike.” A onda je nastavio govoriti da treba da se ubiju u Bratuncu, na šta sam ja odgovorio da su moje instrukcije da se ništa ne sme raditi tamo, nego da se moraju izvesti iz Bratunca. Dakle, to je bila srž razgovora kojeg sam ja imao s gospodinom Bearom. Tu je razgovor završio. Nevoljko je pristao na ono što sam rekao. Takav sam barem utisak dobio, iako je tokom noći, primili smo informaciju da su neki od autobusa sa zarobljenicima odvezeni na područje Konjević Polja i Zvornika. Tu je naš razgovor i završio. Završio je kada sam shvatio da sam ga ubjedio da se zarobljenici odvedu niz Drinu u Zvornik ili negdje drugdje. Nije me bilo briga gdje. I nakon tog sastanka, gospodin Beara je otišao, a ja sam otišao kući. Dok je Beara bio u mojoj kancelariji, sastanak je bio prekidan jer su ljudi ulazili i izlazili iz kancelarije. Ja sam najmanje dvaput izašao iz kancelarije. Jedan put sam izašao zato što su došli neki ljudi po Bearu jer ga je tražio Milan Lukić. Znao sam po čemu je Lukić bio poznat, pa sam predpostavio da je došao kako bi pomogao oko ubistava. U trenutku kada je sastanak završio, u ranim jutarnjim satima 14. jula 1995., mislio sam da sam ubjedio Bearu da zarobljenike odvezu niz Drinu u Zvornik ili negdje drugdje.

Sukob s Bearom 14. jula 1995. ujutro

Probudio sam se ujutro, 14. jula 1995., kada mi je prenešena vijest da Beara odlazi u jedno preduzeće u Bratuncu, odnosno u bratunačku ciglanu. S obzirom da su likvidacije u Bratuncu bile pomenute te noći, zaključio sam da on želi te ljude pobiti u Bratuncu pošto se ciglana nalazi izvan grada, pa mi se to činilo kao dobro mjesto. Ušao sam u svoj auto i odvezao se do tog preduzeća. Sustigao sam Bearu. Prepoznao sam njegov džip. Sreli smo se na jednom mostu, na jednom mostiću, koji se nalazi na pola puta između grada i ciglane, tačno na izlazu iz Bratunca prema Ljuboviji. Tako sam ga tamo sustigao i zaustavio i rekao mu da apsolutno nema nikakvih likvidacija u bratunačkoj ciglani niti bilo gdje drugdje. Sjećam se da je bio prilično napet i uzrujan, i mislim da mi je rekao da pregledava neke magacine kako bi vidio da li se ljudi mogu tamo da zatvore, ali se ne sjećam detalja oko toga. U jednom je trenutku rekao “u redu”, ušao je u svoje vozilo i otišao. Ja sam se vratio u svoju kancelariju, ili u kancelariju ili u zgradu opštine, shvativši da je slučaj završen i da će svi ti zarobljenici biti odvezeni u pravcu Zvornika.

Sastanak s Karadžićem 14. jula 1995.

Ujutro, 14. jula 1995., krenuo sam pod policijskom zaštitom prema Palama da bi se sastao s Karadžićem. Vozilom sam prošao Bratunac, Konjević Polje, Miliće i Vlasenicu. Usput sam zapazio sljedeće:

Kravica – male grupice Muslimana su stajale s policajcima duž čitavog puta do Konjević Polja. Obratio sam pažnju na zemljoradničku zadrugu jer sam znao da se tamo dogodio masakr. Zgrada se može vidjeti s ceste. Vidio sam da je sva bila izrešetana i da joj je fasada bila oštećena, neki dijelovi fasade su otpali, te da je bilo takođe i nekih većih rupa na fasadi uzrokovane nekom jačom vrstom municije. Zgrada je bila prazna. Nisam mogao vidjeti da li je uopšte bilo ljudi u njoj, živih ili mrtvih.

Konjević Polje – nekoliko grupa Muslimana se nalazilo duž puta pod stražom.

Kasaba (ulaz prema Milićima) – jedna velika grupa Muslimana na stadionu. Vidio sam puno srpskih policijskih punktova, a i dosta malih grupica Muslimana duž tog puta, koje obezbeđuje policija.

Uočio sam da je velik broj tih Muslimana nosio civilnu odjeću, ne uniforme.

Kad sam došao na Pale, sastao sam se nasamo s Karadžićem i porazgovarao o aktualnim događajima. Prvo smo, naravno, htjeli da porazgovaramo o situaciji sa zarobljenicima, transortu civila, i tako dalje. Dakle, to su bile teme na koje smo se htjele najprije osvrnuti. Prenio sam mu svoje mišljenje oko transporta civila. Dao sam mu svoju procjenu da je prevezeno 20 000 Muslimana. Rekao sam mu kako su otprilike izgledali ti konvoji. Rekao sam mu da ih je obezbjeđivala policija, vojna policija, te jedno ili dva UNPROFOR-ova vozila. Rekao sam mu da su u prvim konvojima razdvajali ljude, da su muškarci zatvarani u zatvor u Bratuncu. Upitao me u svezi razdvajanja, koliko je ljudi odvojeno, i tako dalje. Rekao sam mu da vojni i policijski obavještajci, te da te, te ljude zatvaraju u policiji i u vojnom zatvoru. Sjećam se da sam mu rekao da je među uhapšenima bio Ibran Mustafić. Sjećam se da sam mu to rekao, jer je on jedna interesantna ličnost zato što je bio jedan od vodećih političara u Srebrenici. U svezi konvoja, prenio sam mu svoj utisak da je sve korektno i pravilno sprovedeno, da nije bilo incidenata, odnosno da ja za njih nisam znao, te da su ti ljudi odvedeni u Kladanj. Zatim smo prešli na temu zarobljenika i Bearinog dolaska. Rekao sam mu da je Beara došao 13-og navečer, i ono šta mi je rekao je bilo naređenje odozgo. Ukratko sam opisao atmosferu u kancelariji kada mi je on to prenio. Prenio sam mu doslovce i naredbu koju mi je prenio Beara. Zapamtio sam jedan predsjednikov komentar. Rekao je nešto u smislu: “Ti vojnici su svi budale”, a ja sam naknadno zaključio da se to odnosi na Bearino indiskretno ponašanje. Malo je komentarisao. Više je slušao ono što sam mu ja govorio. Ponovio sam mu moje procjene o broju ljudi u Bratuncu. Rekao sam mu za moja saznanja o ubistvima u školi. Rekao sam mu i za druge likvidacije na putu Konjević Polje – Kasaba, a ono na što smo se najviše fokusirali je bila likvidacija u Kravičkoj zadruzi. Prenio sam mu, znači, ono što sam znao i što sam saznao od Ljubiše Borovčanina. Sjećam se da mi je rekao da je naša odmazda, odmazda naših ljudi potaknuta onime šta su oni uradili. Sjećam se da me pitao šta je s leševima. Ja sam mu odgovorio: “Ne znam, gospodine predsjedniče. Nisam se za to interesovao. Ne znam šta se učinilo po tom pitanju.” Rekao sam mu da sam prošao pored zemljoradničke zadruge, ali da nisam vidio tamo nikakve leševe. I još sam mu rekao da sam na putu za Konjević Polje vidio veliki broj Muslimana. Sjećam se da smo raspravljali o broju, koliko ih je bilo tamo. Sjećam se da me pitao koliko sam ih vidio, koliko ih je prebačeno, i tako to, pa sam mu rekao svoju procjenu. Nakon privatnog sastanka s Karadžićem, našli smo se sa srpskim narodom iz Srebrenice da održimo sastanak oko civilnih pitanja. Jasno se sjećam da, kada smo razgovarali sa Srebreničanima, nismo razgovarali o temama koje sam upravo pomenuo, već je tema razgovora bila formiranje Ratnog Predsjedništva u Srebrenici. Sjećam se da je tih dana ukinuta odluka o mome postavljanju za civilnog komesara i uvedeno je Ratno Predsjedništvo u Srebrenici, a ja sam postavljen za predsjednika Ratnog Predsjedništva. Kada sam došao u Bratunac, vidio sam da je mnogo autobusa sa zarobljenicima odvezeno. Interesovao sam se gdje su odvezeni, i dobio sam informaciju da su odvezeni u Zvornik. Nisam se dalje raspitivao. A četrnaestog se nije događalo ništa bitno.

 

[Malesija]

Ulazak građana u Srebrenicu 15-og i 16. jula 1995.

Taj prvi dan, dogovorili smo se da blokiramo Srebrenicu tako da se u nju može ulaziti samo pod kontrolom. Pošto je njen položaj takav da ona zaista i ima samo jedan ulaz u grad, to je bilo izvodljivo i s jednim policijskim punktom. Mi smo znali da su već četrnaestog, možda čak i trinaestog, počele pljačke po Srebrenici, tako da je naš prvi zadatak bio da se organizujemo i to spriječimo. 15. jula 1995. se ušlo u Srebrenicu. Otišao sam da posjetim kamp UNPROFOR-a, te sam takođe razgovarao s nekim iz Međunarodnog crvenog krsta. Neka je gospođa tražila da me vidi. To je bilo 15-og ili 16-og. Uglavnom smo razgovarali na temu evakuacije ljudi, ali i osoblja koje je radilo u kampu UNPROFOR-a. Takođe se interesovala i za ranjenike, koje smo bili prebacili u Dom Zdravlja. Mislim da je Momir Nikolić bio zadužen za njihovo prebacivanje i imao je neki spisak. Dakle, ja sam pokušao da njih dvoje spojim. Mislim da sam se s tom gospođom u tih nekoliko dana sreo još nekoliko puta. Siguran sam da sam se s njom sastao sljedeći dan, takođe oko tih pitanja. Razgovarao sam i s Karadžićem oko tih pitanjima. To su bili otvoreni razgovori telefonom, koje sam vodio iz svoje kancelarije. Nismo razgovarali o ničemu tajnom. Samo sam mu prenosio informacije. Razgovarali smo i o zahtjevima Crvenog krsta, njegovim prijedlozima, dakle, nije bilo nikakvih tajni u tim razgovorima. Polako se petnaestog i šesnaestog otvarala tema o evakuaciji snaga UNPROFOR-a iz baze u Potočarima. Tako da sam imao razloga da odem sam u taj kamp, gdje sam pobliže upoznao komandu UNPROFOR-a, gospodina Karremans-a, gospodina Franken-a i druge. Bilo je raznih tema o kojima se razgovaralo. Oni su protestvovali zbog oduzimanja vozila, oružja i ličnog naoružanja od UNPROFOR-ovih vojnika od strane srpskih snaga. Nekoliko oklopnih vozila je oduzeto, pa se razgovor svodio na to što bi se moglo uraditi po tom pitanju. Ja sam rekao da je rat konfuzna situacija, da vlada konfuzija, pa sam ih zamolio da naprave spisak svega onoga što su srpske snage ili pojedinci oteli, znači, naoružanje i vozila. Rekao sam im da ću ja to proslijediti vlastima, te da ćemo vidjeti da li se neke stvari mogu vratiti. Takav spisak je uistinu napravljen i ja sam ga proslijedio Vladi.

Potpisan sporazum o evakuaciji

Ja sam šesnaestog jula došao na ideju da zajedno sa komandom UNPRFOR-a napravim jedan dokument o načinu na koji smo evakuisali civile iz Potočara. Čuo sam se, naravno, s Karadžićem kad sam došao na tu ideju i pitao ga šta on misli o tome. On je smatrao da je to nemoguće, da neću uspjeti da napravim takav dokument, ali sam mu ja objasnio šta želim. Dakle, tog šesnaestog se razgovor završio tako što je on rekao da bi to bilo fantastično, to bi bilo odlično, ali je takođe rekao: ”Miroslave, mislim da oni to neće potpisati.”. Tih dana su svjetski mediji izvještavali o genocidu izvršenog u Srebrenici, da je pobijeno mnogo Muslimana, a govorilo se o raznim ciframa, a to je bila šokantna vijest. Tako da sam ja shvatio, nakon razgovora oko tog dokumenta, da bi Karadžić bio prezadovoljan da ja uspijem da napravim takav dokument, jer bi tada mogli da Međunarodnoj zajednici kažemo: “Pa evo vidite, mi smo tu evakuaciju ipak korektno uradili.”. Ja sam insistirao da pokušam, a on mi je dozvolio da to uradim. Čak me ohrabrivao da pokušam to da uradim jer je smatrao da bi to bilo odlično. Znam da sam prvo napravio jedan prijedlog, skicu, a pritom mi je pomogao jedan pravnik ili sudija iz Bratunca. Nazvao sam Karadžića i pročitao mu to preko telefona. On se složio i rekao da je odlično, ali je opet izrazio sumnju da to neće biti potpisano. Dakle, 17-og sam posjetio kamp u Potočarima, i mislim da me je odvezao Momir Nikolić. Do tada sam već poznavao gospodina Franken-a i Karremans-a. Oni su znali za moju funkciju, tako da su me primili i razgovarali smo o ovome o čemu sam ja sad govorio. Karremans se nije dugo zadržavao zato što je bio prehlađen, pa je morao otići. Izvinuo se, te mi je rekao da razgovaram dalje sa Frenklinom, te da se on u suštini slaže s tom idejom i da bi ju trebali razraditi. Objasnio sam šta želim i zamolio ih da to daju na prevod. Oni su to i uradili, tekst je preveden, a mi smo još malo razgovarali oko toga. Naravno, u svu tu priču trebalo je uključiti i gospodina Mandžića koji se nalazio u kampu. Samo da ukratko kažem da smo se dogovorili oko dokumenta, Karremans se složio s dokumentom, ali je zapravo Frenklin taj koji ga je potpisao, to je njegov zamjenik. I gospodin Mandžić je pristao da ga potpiše. I tako je, znači, završena ta cijela priča o tom dokumentu. Karadžić je bio oduševljen i rekao je, prva stvar koju je rekao je da je to nevjerovatno, da je odlično što sam uspio da se to potpiše, i mislim da je takođe rekao nešto u smislu: “Miroslave, vas bi trebalo odlikovati za to što ste učinili.”. Faksirao sam dokument, te smo proveli dosta vremena razgovarajući o tom dokumentu. Gospodin Zametica se naknadno uključio u razgovor i bio je isto jako oduševljen, te je rekao: “Miroslave, to je krasno da ste uspjeli da to uradite. Sad ćemo moći da pokažemo svetu da nismo pobili…da…ovo je dokaz da smo cijelu evakuaciju proveli na pravedan i korektan način.”, mada to nije u potpunosti odgovaralo istini. Dokument je istu noć ili isto popodne proslijeđen Ujedinjenim Nacijama, i to je ono što sam ja čuo da je urađeno s dokumentom, stoga nemam razloga da u to ne vjerujem. Želio bih reći da smo Karadžić, Zametica, ja i neki drugi ljudi znali da je bilo i ubijanja i likvidacija, što naravno nije obuhvaćeno ovim dokumentom. U dokumentu takođe stoji sljedeće: “Civilno stanovništvo može da ostane u enklavi ili da se evakuiše, zavisno od želje svakog pojedinca.”. Ova izjava nije odgovarala istini i realnosti događaja iz jula 1995. godine. Nepovoljni uslovi, pod kojima se odvijala evakuacija stanovništva iz Potočara, a i situacija u samim Potočarima i u široj zoni, su bili takvi da nisu dozvoljavali mogućnost ostanka Muslimana na tom terenu. Civili nisu imali izbora i za to postoji više razloga. Prvi razlog je da je u tom trenutku vladalo jedno ogromno nepovjerenje između Srba i Muslimana, koje je uzrokovano višegodišnjim sukobom na tom području i koji je rezultirao u tragičnim posljedicama za obje strane. To se, prije svega, odnosilo na mogućnosti osveta za eventualne pogibije Srba, koje sam u manjim obimima uočio u ranijim periodima. I to je jedan od razloga zašto je bilo nemoguće da oni ostanu. Drugi razlog je što je ostanak tih ljudi u Srebrenici u tom trenutku podrazumijevao postojanje određene strukture, koja bi vodila računa o njima, ali tada takva struktura nije postojala. Želio bih da napomenem da smo elemente te strukture počeli formirati tek nakon ulaska Srba u Srebrenicu. Znači, u tom trenutku nisu postojali elementi nikakve strukture niti vlade ni vlasti, koji bi mogli preuzeti brigu o tom stanovništvu u Srebrenici. Treći razlog je da je vladala jedna atmosfera straha, koja je izazvana događajima u Potočarima. Bilo je jasno i utvrđeno da je prilikom samog tog okupljanja stanovništva, znači dvanaestog, a možda i jedanaestog, bilo zastrašivanja i pojedinačnih ubistava što je uplašilo Muslimane. Vojska, koja je usmjerila svoje aktivnosti u pravcu zauzimanja ostalih enklava u Bosni i Hercegovini, ni u kom slučaju nije mogla biti garant njihovog opstanka niti je tim ljudima mogla ponuditi bilo kakvu vrstu zaštite. I na kraju, glavni razlog ili osnovni razlog je da nije postojala nikakva ozbiljna namjera da ti ljudi zaista ostanu, već je ta cijela stvar bila više urađena u propagandne svrhe. A stvarna namjera je bila da oni napuste to područje, te da se taj teren očisti od Muslimana.

Zvornik i Srebrenica – posljedice

Sastao sam se ili razgovarao s Karadžićem par puta u sljedećih par tjedana o pitanjima civila u Srebrenici. Do 20. jula 1995. godine su informacije o događajima u Bratuncu već procurile, kao i informacije da je bilo likvidacija Muslimana u Zvorniku. Nisam znao o kojim se brojkama radi. Pokrenuo sam pitanje kod Karadžića o ljudima koji su bili odvedeni i ubijeni u Zvorniku. Nisam imao tačne informacije tko ih je odveo ni gdje se to sve zapravo odvijalo. Ono što sam sigurno znao je da su Muslimani ubijeni u Bratuncu, te su sahranjeni u jednoj kolektivnoj grobnici u Glogovoj, koja se nalazi na lijevoj strani puta prema Kravici, dok su drugi sahranjeni na drugoj lokaciji, koja se zove Halilovići. Znači, to su bile dvije grobnice za koje sam ja u tom trenutku znao, i to sam prenio Karadžiću. Bilo je očigledno da su Muslimani, koji su bili odvedeni u Zvornik, pobijeni. Pošto se sjećam da me je jedan moj prijatelj iz Bratunca zamolio da se raspitam za jednu osobu koju je on znao, a za koju je čuo da je odvedena u Zvornik i ubijena. Nazvao sam u Zvornik jednog od političara, Jovana Mitrovića, da jednostavno pokušam da saznam šta se dogodilo s tim čovjekom. Nisu mi rekli otvoreno da su ti ljudi pobijeni, nego su mi samo rekli da je prekasno, nešto u smislu “nemoj to da nas pitaš, nemoj to da me pitaš, to je gotovo…”. I uglavnom, imao sam mnogo razloga da prenesem Karadžiću što se dogodilo. Ja sam vidio da je i on znao za to, odnosno ta činjenica, da su ti ljudi u Zvorniku pobijeni, mu nije bila nepoznata. Kad je Karadžić u augustu došao u Srebrenicu rekao mi je da ne pričam mnogo o tome naglas, da se to snima, da je to opasna tema, te da ne bi trebao mnogo da o tome pričam. Krajem septembra ili oktobra bio sam informisan, čuo sam od Momira Nikolića da je grobnica u Glogovi iskopana, te da su tijela prebačena negdje drugdje, ali ne znam gdje. On je rekao da mu je vojska naredila da to učini, te da je većina tijela iz Glogove premještena na područje Zelenog Jadra i Čizmiča. To je što ja znam.”

 

[dragon x]

Prijavite ovog talibana za spam i muslimansku propagandu, zatrpava temu govedo.

 

[Malesija]

Tema je "Istina o Srebrenici", a postovi su cijelo svjedocenje Srbina Miroslava Deronjica, neposrednog svjedoka i ucesnika u dogadjajuma u julu 1993.

 

[Boris Grušenko]

Ulazak građana u Srebrenicu 15-og i 16. jula 1995.

Taj prvi dan, dogovorili smo se da blokiramo Srebrenicu tako da se u nju može ulaziti samo pod kontrolom. Pošto je njen položaj takav da ona zaista i ima samo jedan ulaz u grad, to je bilo izvodljivo i s jednim policijskim punktom. Mi smo znali da su već četrnaestog, možda čak i trinaestog, počele pljačke po Srebrenici, tako da je naš prvi zadatak bio da se organizujemo i to spriječimo. 15. jula 1995. se ušlo u Srebrenicu. Otišao sam da posjetim kamp UNPROFOR-a, te sam takođe razgovarao s nekim iz Međunarodnog crvenog krsta. Neka je gospođa tražila da me vidi. To je bilo 15-og ili 16-og. Uglavnom smo razgovarali na temu evakuacije ljudi, ali i osoblja koje je radilo u kampu UNPROFOR-a. Takođe se interesovala i za ranjenike, koje smo bili prebacili u Dom Zdravlja. Mislim da je Momir Nikolić bio zadužen za njihovo prebacivanje i imao je neki spisak. Dakle, ja sam pokušao da njih dvoje spojim. Mislim da sam se s tom gospođom u tih nekoliko dana sreo još nekoliko puta. Siguran sam da sam se s njom sastao sljedeći dan, takođe oko tih pitanja. Razgovarao sam i s Karadžićem oko tih pitanjima. To su bili otvoreni razgovori telefonom, koje sam vodio iz svoje kancelarije. Nismo razgovarali o ničemu tajnom. Samo sam mu prenosio informacije. Razgovarali smo i o zahtjevima Crvenog krsta, njegovim prijedlozima, dakle, nije bilo nikakvih tajni u tim razgovorima. Polako se petnaestog i šesnaestog otvarala tema o evakuaciji snaga UNPROFOR-a iz baze u Potočarima. Tako da sam imao razloga da odem sam u taj kamp, gdje sam pobliže upoznao komandu UNPROFOR-a, gospodina Karremans-a, gospodina Franken-a i druge. Bilo je raznih tema o kojima se razgovaralo. Oni su protestvovali zbog oduzimanja vozila, oružja i ličnog naoružanja od UNPROFOR-ovih vojnika od strane srpskih snaga. Nekoliko oklopnih vozila je oduzeto, pa se razgovor svodio na to što bi se moglo uraditi po tom pitanju. Ja sam rekao da je rat konfuzna situacija, da vlada konfuzija, pa sam ih zamolio da naprave spisak svega onoga što su srpske snage ili pojedinci oteli, znači, naoružanje i vozila. Rekao sam im da ću ja to proslijediti vlastima, te da ćemo vidjeti da li se neke stvari mogu vratiti. Takav spisak je uistinu napravljen i ja sam ga proslijedio Vladi.

Potpisan sporazum o evakuaciji

Ja sam šesnaestog jula došao na ideju da zajedno sa komandom UNPRFOR-a napravim jedan dokument o načinu na koji smo evakuisali civile iz Potočara. Čuo sam se, naravno, s Karadžićem kad sam došao na tu ideju i pitao ga šta on misli o tome. On je smatrao da je to nemoguće, da neću uspjeti da napravim takav dokument, ali sam mu ja objasnio šta želim. Dakle, tog šesnaestog se razgovor završio tako što je on rekao da bi to bilo fantastično, to bi bilo odlično, ali je takođe rekao: ”Miroslave, mislim da oni to neće potpisati.”. Tih dana su svjetski mediji izvještavali o genocidu izvršenog u Srebrenici, da je pobijeno mnogo Muslimana, a govorilo se o raznim ciframa, a to je bila šokantna vijest. Tako da sam ja shvatio, nakon razgovora oko tog dokumenta, da bi Karadžić bio prezadovoljan da ja uspijem da napravim takav dokument, jer bi tada mogli da Međunarodnoj zajednici kažemo: “Pa evo vidite, mi smo tu evakuaciju ipak korektno uradili.”. Ja sam insistirao da pokušam, a on mi je dozvolio da to uradim. Čak me ohrabrivao da pokušam to da uradim jer je smatrao da bi to bilo odlično. Znam da sam prvo napravio jedan prijedlog, skicu, a pritom mi je pomogao jedan pravnik ili sudija iz Bratunca. Nazvao sam Karadžića i pročitao mu to preko telefona. On se složio i rekao da je odlično, ali je opet izrazio sumnju da to neće biti potpisano. Dakle, 17-og sam posjetio kamp u Potočarima, i mislim da me je odvezao Momir Nikolić. Do tada sam već poznavao gospodina Franken-a i Karremans-a. Oni su znali za moju funkciju, tako da su me primili i razgovarali smo o ovome o čemu sam ja sad govorio. Karremans se nije dugo zadržavao zato što je bio prehlađen, pa je morao otići. Izvinuo se, te mi je rekao da razgovaram dalje sa Frenklinom, te da se on u suštini slaže s tom idejom i da bi ju trebali razraditi. Objasnio sam šta želim i zamolio ih da to daju na prevod. Oni su to i uradili, tekst je preveden, a mi smo još malo razgovarali oko toga. Naravno, u svu tu priču trebalo je uključiti i gospodina Mandžića koji se nalazio u kampu. Samo da ukratko kažem da smo se dogovorili oko dokumenta, Karremans se složio s dokumentom, ali je zapravo Frenklin taj koji ga je potpisao, to je njegov zamjenik. I gospodin Mandžić je pristao da ga potpiše. I tako je, znači, završena ta cijela priča o tom dokumentu. Karadžić je bio oduševljen i rekao je, prva stvar koju je rekao je da je to nevjerovatno, da je odlično što sam uspio da se to potpiše, i mislim da je takođe rekao nešto u smislu: “Miroslave, vas bi trebalo odlikovati za to što ste učinili.”. Faksirao sam dokument, te smo proveli dosta vremena razgovarajući o tom dokumentu. Gospodin Zametica se naknadno uključio u razgovor i bio je isto jako oduševljen, te je rekao: “Miroslave, to je krasno da ste uspjeli da to uradite. Sad ćemo moći da pokažemo svetu da nismo pobili…da…ovo je dokaz da smo cijelu evakuaciju proveli na pravedan i korektan način.”, mada to nije u potpunosti odgovaralo istini. Dokument je istu noć ili isto popodne proslijeđen Ujedinjenim Nacijama, i to je ono što sam ja čuo da je urađeno s dokumentom, stoga nemam razloga da u to ne vjerujem. Želio bih reći da smo Karadžić, Zametica, ja i neki drugi ljudi znali da je bilo i ubijanja i likvidacija, što naravno nije obuhvaćeno ovim dokumentom. U dokumentu takođe stoji sljedeće: “Civilno stanovništvo može da ostane u enklavi ili da se evakuiše, zavisno od želje svakog pojedinca.”. Ova izjava nije odgovarala istini i realnosti događaja iz jula 1995. godine. Nepovoljni uslovi, pod kojima se odvijala evakuacija stanovništva iz Potočara, a i situacija u samim Potočarima i u široj zoni, su bili takvi da nisu dozvoljavali mogućnost ostanka Muslimana na tom terenu. Civili nisu imali izbora i za to postoji više razloga. Prvi razlog je da je u tom trenutku vladalo jedno ogromno nepovjerenje između Srba i Muslimana, koje je uzrokovano višegodišnjim sukobom na tom području i koji je rezultirao u tragičnim posljedicama za obje strane. To se, prije svega, odnosilo na mogućnosti osveta za eventualne pogibije Srba, koje sam u manjim obimima uočio u ranijim periodima. I to je jedan od razloga zašto je bilo nemoguće da oni ostanu. Drugi razlog je što je ostanak tih ljudi u Srebrenici u tom trenutku podrazumijevao postojanje određene strukture, koja bi vodila računa o njima, ali tada takva struktura nije postojala. Želio bih da napomenem da smo elemente te strukture počeli formirati tek nakon ulaska Srba u Srebrenicu. Znači, u tom trenutku nisu postojali elementi nikakve strukture niti vlade ni vlasti, koji bi mogli preuzeti brigu o tom stanovništvu u Srebrenici. Treći razlog je da je vladala jedna atmosfera straha, koja je izazvana događajima u Potočarima. Bilo je jasno i utvrđeno da je prilikom samog tog okupljanja stanovništva, znači dvanaestog, a možda i jedanaestog, bilo zastrašivanja i pojedinačnih ubistava što je uplašilo Muslimane. Vojska, koja je usmjerila svoje aktivnosti u pravcu zauzimanja ostalih enklava u Bosni i Hercegovini, ni u kom slučaju nije mogla biti garant njihovog opstanka niti je tim ljudima mogla ponuditi bilo kakvu vrstu zaštite. I na kraju, glavni razlog ili osnovni razlog je da nije postojala nikakva ozbiljna namjera da ti ljudi zaista ostanu, već je ta cijela stvar bila više urađena u propagandne svrhe. A stvarna namjera je bila da oni napuste to područje, te da se taj teren očisti od Muslimana.

Zvornik i Srebrenica – posljedice

Sastao sam se ili razgovarao s Karadžićem par puta u sljedećih par tjedana o pitanjima civila u Srebrenici. Do 20. jula 1995. godine su informacije o događajima u Bratuncu već procurile, kao i informacije da je bilo likvidacija Muslimana u Zvorniku. Nisam znao o kojim se brojkama radi. Pokrenuo sam pitanje kod Karadžića o ljudima koji su bili odvedeni i ubijeni u Zvorniku. Nisam imao tačne informacije tko ih je odveo ni gdje se to sve zapravo odvijalo. Ono što sam sigurno znao je da su Muslimani ubijeni u Bratuncu, te su sahranjeni u jednoj kolektivnoj grobnici u Glogovoj, koja se nalazi na lijevoj strani puta prema Kravici, dok su drugi sahranjeni na drugoj lokaciji, koja se zove Halilovići. Znači, to su bile dvije grobnice za koje sam ja u tom trenutku znao, i to sam prenio Karadžiću. Bilo je očigledno da su Muslimani, koji su bili odvedeni u Zvornik, pobijeni. Pošto se sjećam da me je jedan moj prijatelj iz Bratunca zamolio da se raspitam za jednu osobu koju je on znao, a za koju je čuo da je odvedena u Zvornik i ubijena. Nazvao sam u Zvornik jednog od političara, Jovana Mitrovića, da jednostavno pokušam da saznam šta se dogodilo s tim čovjekom. Nisu mi rekli otvoreno da su ti ljudi pobijeni, nego su mi samo rekli da je prekasno, nešto u smislu “nemoj to da nas pitaš, nemoj to da me pitaš, to je gotovo…”. I uglavnom, imao sam mnogo razloga da prenesem Karadžiću što se dogodilo. Ja sam vidio da je i on znao za to, odnosno ta činjenica, da su ti ljudi u Zvorniku pobijeni, mu nije bila nepoznata. Kad je Karadžić u augustu došao u Srebrenicu rekao mi je da ne pričam mnogo o tome naglas, da se to snima, da je to opasna tema, te da ne bi trebao mnogo da o tome pričam. Krajem septembra ili oktobra bio sam informisan, čuo sam od Momira Nikolića da je grobnica u Glogovi iskopana, te da su tijela prebačena negdje drugdje, ali ne znam gdje. On je rekao da mu je vojska naredila da to učini, te da je većina tijela iz Glogove premještena na područje Zelenog Jadra i Čizmiča. To je što ja znam.”

Link?

https://www.icty.org/x/cases/slobodan_milosevic/proswitness/bcs/mil-wit-deronjic.htm ?