Ipak Srbi

[Marin80]

Већину бранитеља Сиска су чинили Срби, то је историјска чињеница. Нешто мање је било Хрвата па затим Нијемаца.

Bilo je Srba naravno ali su se zajedno sa onim nekim Pašom podavili i izgubili bitku.

 

[Pumpaj Dinstanović]

Већину бранитеља Сиска су чинили Срби, то је историјска чињеница. Нешто мање је било Хрвата па затим Нијемаца.

Ne, nisu; tada krajisnici vecinom nisu Srbi. Srpske su samo zumberacke jedinice!

Medjutim, Srbi jesu ucestvovali u velikoj mjeri u osvajanju Siska (i tu ne mislim na muhamedance u bozibasluku, vec na pravoslavne vlahe).

Inace kao sto ti je Mrkalj napisao, osmansku vojsku je predvodio jedan Srbin poturica...

Mnogi koji tako do nebesa isticu srpske zasluge u krajiskoj odbrani Habsburske monarhije, previse olako prelecu preko srpske velike uloge u osvajanju rimokatolickih ugarskih i hrvatskih zemalja...

 

[Pumpaj Dinstanović]

Bilo je Srba naravno ali su se zajedno sa onim nekim Pašom podavili i izgubili bitku.

I taj pasa je bio Srbin, samo se poturcio..

 

[Konstantin Veliki]

I taj pasa je bio Srbin, samo se poturcio..

Pitanje dal se on jos smatrao Srbinom????

Sta me vise interesuje sta je bio Omar Pasa koji je medju ostalom i zauzeo Cetinje.

Izvori se ne slazu dal je srpskog ili hrvatskog porekla. Vikipedie nemacke i italianske kazu da je Hrvat, engleska i ruska da je Srbin a Madjarska kaze cak da je Srbohrvat.

 

[Bren]

Mnogi koji tako do nebesa isticu srpske zasluge u krajiskoj odbrani Habsburske monarhije, previse olako prelecu preko srpske velike uloge u osvajanju rimokatolickih ugarskih i hrvatskih zemalja...

A koja je to "srpska velika uloga" u tom događaju?

 

[Pumpaj Dinstanović]

Pitanje dal se on jos smatrao Srbinom????

Sta me vise interesuje sta je bio Omar Pasa koji je medju ostalom i zauzeo Cetinje.

Izvori se ne slazu dal je srpskog ili hrvatskog porekla. Vikipedie nemacke i italianske kazu da je Hrvat, engleska i ruska da je Srbin a Madjarska kaze cak da je Srbohrvat.

Nema podataka da li je sebe smatrao Srbinom; vjerovatno i nije.

Sto se tice Omer-pase Latasa, tu nema sumnje - on je cak i ostavio pismene tragove prema kojima je od pocetka svog zivota sacuvao svoj identitet, odnosno bio vrlo svjestan svog srpskog porijekla.

 

[Pumpaj Dinstanović]

A koja je to "srpska velika uloga" u tom događaju?

Ne racunajuci naravno na Srbe janicare - u vlasima koji su se borili kao turske pomocne jedinice.

 

[Mrkalj]

Sta me vise interesuje sta je bio Omar Pasa koji je medju ostalom i zauzeo Cetinje.

To i jeste najinteresantnije, zato što je pojava odrođavanja u srpskom narodu srazmerno veličini naroda najmasovnija u Evropi.

Dakle, u odgovoru na pitanja:

a) zašto se odrođavanje dešava (u tolikom obimu)?
b) kako to sprečiti?​

kojima je ova tema inspirisana, ja predlažem sledeće:

Osnovni je razlog što su Srbi "razbucano carstvo" koje se nalazi u interesnoj sferi (makar) četiriju carstava koja primenjuju staru doktrinu podeli pa vladaj (divide et impera). Već se odavde vidi šta je odgovor na pitanje pod b). Da pojednostavim - miroljubiva koegzistencija malih državica u (savremenom) Iliriku je utopija. Evo zašto:

Jedno je nacionalno opredeljenje, a drugo nacionalno poreklo. Problem nastaje kada osoba u jednom momentu promeni nacionalni identitet ("opredeljenje") iz neke nužde (nužde, jer život pojedinca nije nacionalna epopeja, već je mnogo prozaičniji kad je egzistencija - da ne kažem dupe - u pitanju) i onda podsvesno želi svojim precima da promeni poreklo, a to ne može. S jedne strane strepi da će ga neko pitati za pretke, a s druge strane ga preci podsvesno progone u vidu griže savesti i on kao reakciju zauzima agresivan stav prema precima, prema "vjeri prađedovskoj" što se manifestuje neobično intenzivnom mržnjom prema naciji predaka, odnosno, sindromom poturica gori od Turčina. Taj se mehanizam od strane Vatikana (i Nemačke) na Balkanu izdašno koristi budući da stvara fanatične jurišnike, a primenjuje se tako što se u državi Hrvatskoj kontinuirano održava ksenofobična atmosfera isključivosti i stroge intolerancije (čitaj "Thompson u papskoj audijenciji", na HRT-u "velikosrpski agresor", a u udžbenicima "blaženi Alojzije Stepinac" i "pravednički Domovinski rat"). U takvoj atmosferi državnog šovinizma kreću stada srpčadi na pokrštenje jer im ostanak u "vjeri prađedovskoj" ne samo da onemogućava napredovanje u zajednici, već uzrokuje i opravdanu uplašenost pretnjom linča od strane te iste zajednice. I tu se zatvara krug koji poput vrtloga u svakih nekoliko decenija usisava u sebe sve više i više Srba.

Dakle, imamo spiralu zla koja na svakom obrtu ima jedan ratni čvor nakon kojeg postaje šira.

...

 

[Лекизан]

Бојан Кркић
http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%91%D0%BE%D1%98%D0%B0%D0%BD_%D0%9A%D1%80%D0%BA%D0%B8%D1%9B
Његов отац, који се такође зове Бојан, играо је за југословенске тимове Црвену звезду и за Сутјеску током осамдесетих. Након што се преселио у Шпанију, Бојан Кркић старији се оженио Маријом Луизом Перез, а скаут Барселоне је постао 1997http://sr.wikipedia.org/wiki/Бојан_Кркић#note-0.

 

[Лекизан]

Ево и овде,да се не заборави.

Ova je nesumljivo Hrvatica ali je svojataju ovi sto su sumljivo Hrvati.

Ozana (Hozana) Kotorska (Relezi, Crna Gora, 25. novembra 1493. - Kotor, 27. aprila 1565.) slavi se kao blažena u Katoličkoj Crkvi.

​

Rođena je kao Katarina Kosić u selu Relezi (Lješanska nahija) kod Podgorice u siromašnoj pravoslavnoj porodici koji su imali tek malo stado ovaca.
https://sites.google.com/site/lucagradiska/news/nenaslovlenpost-1

​

Za vrijeme tursko-mletačkog rata (1538. – 1540.), turski admiral i gusar Hajrudin Barbarosa, doplovio je sa 70 galija i 30 000 vojnika pred Kotor. Opsada je trajala od 11. do 16. avgusta 1539. U odbrani je uz providura Ivana Bemba sudjelovao i kotorski biskup Luka Bisanti te blažena Ozana, koja je uvjeravala građane u sigurnost pobjede i podsticala ih na molitvu i odbranu grada. Hajrudin Barbarosa odustao je peti dan i povukao se s vojskom.

​

Umrla je 1565. u 72. godini života..............Hrvatski vajar Antun Augustinčić napravio je sarkofag, u kojem se od 1963. nalazi njeno tijelo.........

Озана Которска
http://sr.wikipedia.org/wiki/Озана_Которска

Блажена Озана Которска (25. новембар 1493. године, село Релези, Црна Гора - 27. април 1565. године Котор, Венецијанска република) прва је јужнословенска римокатоличка светица. У српској православној породици Косић је на крштењу добила име Катарина.........
Након положених завјета, мијења своје крштено име у Озана (на успомену блажене Озане, из Мантове, коју узима за узор)........... Због потврђених подвижничких врлина током живота и на чудотворењу послије смрти - папа Пије XI је 21. децембра 1927. године дозволио јавно и црквено поштовање блажене Озане. Тиме је некадашња црногорска пастирица, которска служавка и доминиканска трећореткиња, постала прва католичка јужнословенска светица.

Životopis
Rođena je kao Katarina Kosić u selu Relezi (Lješanska nahija) kod Podgorice u siromašnoj pravoslavnoj obitelji stočara koji su imali tek malo stado ovaca. Nakon viđenja malog Isusa, a potom i Raspetoga, što ga je imala dok je čuvala stado, i nakon smrti svoga oca, 1507. odlazi u Kotor gdje je bila primljena u kuću Aleksandra Buća.
http://hr.wikipedia.org/wiki/Ozana_Kotorska

Ozana Kotorska
http://www.zupa-vela-luka.hr/sveci-opis.asp?svetac=128

Spomendan blažene Ozane Kotorske – prve hrvatske beatificirane blaženice
http://www.ljubuski-online.info/svijet/novosti/10947-spomendan-blazene-ozane-kotorske--prve-hrvatske-beatificirane-blazenice.html

Blažena Ozana (Hozana) Kotorska, prema nekim navodima rođena je kao Katarina Kosić 25. studenog 1493. godine u selu Relezi kod Podgorice......
....................Prva je hrvatska beatificirana blaženica.

Ostade Hrvatima samo prepodobni Zig Hajl Stepinac kao svetac tj. blazeni,a i ne idu Hrvati i sveci u isti kos sto jeste jeste.

 

[Archyb]

Evo i ja da pridodam temi:

Mičel Pejdž (engl. Mitchell Paige, srp. Mihajlo Pejić; Šarleroj, 31. avgust 1918 — La Kinta, 15. novembar 2003) je bio američki pukovnik, dobitnik Medalje časti zbog iskazanog junaštva i sposobnosti u bici za Gvadalkanal.
Rođen je 1918. u gradiću Šarleroj u saveznoj državi Pensilvaniji, u porodici srpskih doseljenika poreklom iz Vojne krajine. Godine 1936. prijavljuje se za službu u marincima da bi početkom Drugog svetskog rata bio prebačen na pacifičko ratište.

U Bici za Gvadalkanal, 25. oktobra 1942, japanske snage, koje su i pored velikih gubitaka i dalje bile brojčano daleko nadmoćnije u odnosu na američke, krenule su u odlučujući napad prema aerodromu Henderson. Glavni napad je bio koncentrisan na uzvišenje koju je branila Pejdžova jedinica. Japanske snage su bile sačinjene od 16. i 29. pešadijskog puka sa više hiljada vojnika i oficira i naišle su na snažan otpor daleko manjeg broja dobro utvrđenih američkih marinaca, među kojima je bio i narednik Pejdž. Borbe su trajale čitavu noć, uz velike gubitke na obe strane. Mičel Pejdž ostao jedini preživeli marinac na branjenom uzvišenju. Kako bi stvorio utisak da američki položaj nije ostao bez odbrane, Pejdž je svu noć brzo i naizmenično pucao iz četiri teška mitraljeza. U jednom trenutku je izašao iz rova noseći teški, vodom hlađeni mitraljez od 20 kilograma i pucao na Japance terajući ih u beg. Ujutro, kada je stiglo pojačanje, vojnici su zatekli narednika Pejdža kako u rovu iscrpljen čeka na poslednji napad Japanaca. Bio je okružen leševima američkih i japanskih vojnika. Amerikanci su odlučili da krenu u protivnapad, pa je tako 17 marinaca, predvođenih narednikom Pejdžom, nateralo Japance na povlačenje, a aerodrom Henderson fild je bio odbranjen.
Mičel Pejdž je za vojne zasluge odlikovan medaljom časti, ali i ordenom pomorske legije Valoza i ordenom „Purpurno srce“. Kasnije je učestvovao u Korejskom ratu, gde je takođe nekoliko puta odlikovan.




Dušan — Duško Popov (rođen 10. jula 1912. u Titelu, Austrougarska, danas Srbija, umro 10. avgusta 1981. u Opio, Primorski Alpi, Francuska) imao je tajno (kodirano) ime Tricikl, ali istovremeno tako se nazivala i špijunska mreža u koju je on bio uključen. Prema Nešenel Inkvajeru, autor Ijan Fleming po ugledu na njega zasnovao je poznati lik tajnog agenta Džejmsa Bonda.


Fleming je radio u Britanskoj pomorskoj obaveštajnoj službi tokom Drugog svetskog rata i bio zadužen da prati ovog harizmatičnog špijuna, koji je bio regrutovan da radi kao dvostruki agent za Britance. Duško Popov je bio mladi, bogati jugoslovenski biznismen, koji je uspeo da nastavi karijeru plejboja čak i u ratno vreme dok je sprovodio svoju smrtno-opasnu misiju za Ujedinjeno Kraljevstvo.
Zavrbovan da radi za naciste na početku rata, Popov, koji ih je mrzeo, istog trenutka je ponudio svoje usluge i Britanskoj obaveštajnoj službi. Oni su ga prihvatili kao dvostrukog agenta (tajno ime Tricikl) i on je otišao da živi u London. Njegove međunarodne poslovne aktivnosti obezbedile su mu paravan za posete neutralnom Portugalu, koji je bio povezan sa Velikom Britanijom slabašnim civilnim vazdušnim saobraćajem skoro sve vreme rata.
Odatle je Popov uputio Nemcima dovoljno informacija odobrenih od strane britanske službe MI5, tako da su Nemci bili zadovoljni njime i bogato ga nagrađivali za njegove usluge. Obaveštenja koja su mu pri tome davali u sklopu njegovih zadataka bila su od velikog značaja za Britance u predupređivanju neprijateljskih planova kao i u sopstvenom planiranju i razmišljanju. Popov je bio izmešten u Sjedinjene Države od strane Abvera radi dobavljanja novih informacija. On tada stupa u kontakt sa FBI-jem i objašnjava im za šta je bio zadužen da ih pita. Jedna od stavki sa njegove liste bila je i informacija o Perl Harburu.
Popov je bio ozloglašeni ženskaroš, i stekao je svoj nadimak Tricikl izgleda zbog svoje sklonosti da vodi ljubav sa dve žene odjednom. Međutim, bliže je istini da je njegovo ranije tajno ime Skot promenjeno u Tricikl kada su zaposlena još dve njegova subagenta ("Balon" i "Želatin"), tako da su oni funkcionisali kao tri točka na triciklu. Imao je aferu sa glumicom Simone Simon.
Nažalost, šefu FBI, Edgaru Huveru, verovatno i iz prethodno navedenih razloga nije se sviđao Popov i zato je ignorisao informacije koje mu je on dostavljao.[1] Popov je odsedao u najboljim hotelima, posećivao najbolje kockarnice, i bio bonvivan. Umro je 10. avgusta 1981. godine u svojoj 69. godini, ostavljajući iza sebe udovicu i tri sina.

 

[Лекизан]

Milo Dor

[TABLE="class: infobox vcard"]
[TR]
[TH="align: left"]Born[/TH]
[TD]Milutin Doroslovac
March 7, 1923
Budapest, Hungary[/TD]
[/TR]
[TR]
[TH="align: left"]Died[/TH]
[TD]December 5, 2005 (aged 82)
Vienna, Austria[/TD]
[/TR]
[TR]
[TH="align: left"]Pen name[/TH]
[TD="class: nickname"]Alex Lutin, Alexander Dormann[/TD]
[/TR]
[TR]
[TH="align: left"]Notable work(s)[/TH]
[TD]The Raikow Saga[/TD]
[/TR]
[/TABLE]

Milo Dor (born March 7, 1923 as Milutin Doroslovac in Budapest; died December 5, 2005 in Vienna) was a writer and translator. He described himself as "an Austrian, Viennese, and European of Serbian heritage."
Milo Dor was born a Serb. His father was a surgeon, his mother lead a beauty salon. Dor grew up in the Banat and later in Belgrade.

http://en.wikipedia.org/wiki/Milo_Dor

Мy forefathers took themselves for Serbs because they had fled from the Turks to Austria, three hundred years ago, together with other people taking themselves for Serbs. So they became Austrians. My mother's father married a Greek woman... They communicated in German. When I dug further, I found out that my forefathers' forefathers were Thracians... The more I think about it, the more I feel as a Thracian.

Milo Dor, Ein Fremder unter lauter Ausländern

Milo Dor, pisac koji ne sedi "skrštenih ruku" već čini da ovaj svet bude logičniji i bolji

Pisac mora da bude advokat pojedinca

Moj "kosmopolitizam" nije pogled na svet, već pre svega stav.
Volim samo skeptične individue koje pokušavaju da misle

http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2000/01/11/srpski/k00011002.shtm

U ponedeljak je u Beču u 82. godini umro pisac Milo Dor

"Veliki evropski pisac", "Grandseigneur srednjoevropske književnosti", "Posrednik između jezičkih barijera"... Tako su o Milu Doru posthumno govorili predsednik i kancelar Austrije, predsednik Socijaldemokratske partije, gradonačelnik Beča... Državni funkcioneri, pisci, javne ličnosti i mediji nadmetali su se u hvalospevima o proslavljenom autoru, humanisti, kosmopoliti, borcu protiv nacionalističkog bezumlja i totalitarizma, beogradskom gimnazijalcu i skojevcu Milutinu Doroslovcu.

http://www.vreme.com/cms/view.php?id=436283

http://www.nin.co.rs/2003-03/20/27972.html

http://books.google.rs/books/about/Na_pogrešnom_koloseku.html?id=3FpNAAAAMAAJ&redir_esc=y

Milo Dor (1923-2005)
​

U ponedeljak 5. decembra svet je napustio pisac i humanista Milutin Doroslovac, poznatiji pod umetničkim imenom Milo Dor. "Po rođenju Srbin, po državljanstvu Austrijanac, a po ličnom uverenju čovek", imao je običaj da kaže kada bi ga upitali za nacionalnu pripadnost.
http://www.republika.co.rs/372-373/19.html


Ne vracam se u zemlju budaliju
http://www.chicagoraja.net/2010/06/...ada-bih-se-vratio-zelio-bih-zivjeti-sarajevu/

ODGOVOR STAROMODNOG HUMANISTE
http://web.arhiv.rs/Develop/Glasonose.nsf/7f8b99cf5c93c5b4c1257298004a125/0e0b1473b1e70325c125722d00541818?OpenDocument

 

[Mrkalj]

Ante Starčević

Godine 1851. konkurisao je bez uspeha za mesto profesora matematike na beogradskom Liceju, pišući molbu na ćirilici i potpisujući se kao „doktor mudroslovija“ (filozofije).

1. Радош Љушић - Лицеј 1838-1863, зборник докумената, Универзитет у Београду и Савремена администрација, 1988
http://books.google.rs/books?ei=190EULfMBeiYiAfOtIXTCA&id=FeBKAAAAYAAJ&dq=%D0%89%D1%83%D1%88%D0%B8%D1%9B+-+%D0%9B%D0%B8%D1%86%D0%B5%D1%98+1838-1863&q=ante#search_anchor

„Ako mi visoko Popečiteljstvo to mesto poveri, nastojati ću rečju i činom, da očekivanju visokog Popečiteljstva odgovorim.
Međutim moju preponiznu prošnju svesrdno preporučujuć, s dubokim iskrenim štovanjem ostajem
Visokog popečiteljstva
ponizni sluga
Antun Starčević
doktor iz mudroslovja.“

2. Viktor Novak, Vuk i Hrvati, 1967, str. 343

3. Veliša Raičević Psunjski: Hrvati u svetlu istorijske istine, Beograd, 1944:
Što se tiče Ante Starčevića, možda on i ne bi razvio onakvu otrovnu ideologiju da su mu Srbi uslišili molbe. On je odmah po završenim studijama podneo molbu zagrebačkoj pravoslovnoj akademiji da ga angažuje za nastavnika. („Hrv. List" od 8. VIII. 1939.). Kad tu nije primljen, obratio se 20. avgusta 1851. godine „Visokokneževskom popečiteljstvu“ u Beogradu sa molbom da ga primi za katedru matematike na beogradskoj visokoj školi. U toj svojoj molbi Starčević ne kaže da je Hrvat, već doslovice veli: „…držim dosta napomenuti samo to, da sam rodom Ličanin“. Na kraju molbe, koja je primljena pod brojem P. 981 od 30. VIII. 1851. godine u Beogradu, Starčević uverava srpsku vladu, da će „rečju i činom“ odgovoriti očekivanju visokog popečiteljstva, pa završava: „Visokog popečiteljstva ponizan sluga Antun Starčević doktor iz mudroslovlja."

Spomenik Starčeviću,
ocu domovine i poniznom slugi Viskog Popečiteljstva
na Starčevićevom trgu u Zagrebu

 

[Mrkalj]

Ante Starčević - Pasmina slavoserbska po Hervatskoj

http://www.scribd.com/doc/54152079/Ante-Starcević-Pasmina-slavoserbska-po-Hervatskoj

... odakle se može videti koliko se ponizni sluga visokog Popečiteljstva, Antun Starčević, godine 1851. zaljubio u ekavicu, da ga je pratila dosledno kroz čitav život.

 

[Mrkalj]

Šandor Petefi

[TABLE="class: infobox_v2 vcard, width: 22"]
[TR]
[TH="class: entete personne, bgcolor: #B0C4DE, colspan: 2"]Šandor Petefi[/TH]
[/TR]
[TR]
[TD="colspan: 2, align: center"]
Šandor Petefi[/TD]
[/TR]
[TR]
[TH]Datum rođenja:[/TH]
[TD]1. januar 1823.[/TD]
[/TR]
[TR]
[TH]Mesto rođenja:[/TH]
[TD]Kiškoroš (Austrijsko carstvo, danas Mađarska)[/TD]
[/TR]
[TR]
[TH]Datum smrti:[/TH]
[TD]31. jul 1849.[/TD]
[/TR]
[TR]
[TH]Mesto smrti:[/TH]
[TD]Šegešvar (Austrijsko carstvo, danas Mađarska)[/TD]
[/TR]
[/TABLE]
Šandor Petefi (mađ. Petőfi Sándor; Kiškereš, Mađarska, 1. januar 1823 — Šegešvar, 31. jul 1849, Mađarska (danas Sigišoara, Rumunija)) je mađarski pesnik i jedan od vođa nacionalnog pokreta 1848.
Biografija

Izvod iz knjige rođenih (Petefi muzej u Kiškerešu)


Otac mu je bio Srbin Stevan Petrović, majka mu je bila Slovakinja Marija Hruzova, a Šandorovo kršteno ime je Aleksandar Petrović.[SUP][1][/SUP]. Smatra se najtalentovanijim i najboljim mađarskim lirskim pesnikom 19. veka. Još kao gimnazijalac je počeo da piše i objavljuje poeziju.
U burnim godinama koje su potresale veći deo Evrope, veoma se isticao kao vatreni mađarski nacionalista, pobornik republike i pristalica revolucije. Godine 1848. došao je na čelo peštanske omladine i ubrzo postao ideolog mađarske revolucije za otcepljenje od Habzburške monarhije i osamostaljenje Mađarske. Međutim, ubrzo su mađarski plemići preuzeli rukovodstvo i ušli u dogovore sa austrijskim dvorom o povlasticama i ustupcima. Revolucionar Šandor se pridružio pobunjeničkoj vojsci koja je krenula u rat protiv habzburških trupa. Na nesreću po pobunjenike Rusija se aktivno uključila u događaje podržavši bečki dvor, a u nameri da se uguši revolucionarni republikanizam. Petefi je najverovatnije poginuo 1849. u bici kod Šegešvara, mada je ispravnije reći da mu se tu izgubio svaki trag.
Njegova poezija je imala veliki uticaj na južnoslovenske pesnike, posebno na Đuru Jakšića i Jovana Jovanovića Zmaja. Najpoznatija dela su mu Petefijeve pesme, Apostol i Vitez Janoš.
Danas most u Budimpešti nosi njegovo ime.
Reference

• ^ Sándor Petõfi. Kirjasto.sci.fi. Pristupljeno na dan 7. 12. 2010.

http://www.matica.hr/Vijenac/vijenac440.nsf/AllWebDocs/Tko_je_napisao_Na_te_mislim

Na kraj sela čađava mehana koju je napisao slavni mađarski pjesnik Sándor Petöfi

A voleli bi Hrvati da je Mađar, da im malo lakne, al je ovu srpsku pesmu napisao Srbin Aleksandar Petrović.

 

[supertruper]

Pitanje dal se on jos smatrao Srbinom????

Sta me vise interesuje sta je bio Omar Pasa koji je medju ostalom i zauzeo Cetinje.

Izvori se ne slazu dal je srpskog ili hrvatskog porekla. Vikipedie nemacke i italianske kazu da je Hrvat, engleska i ruska da je Srbin a Madjarska kaze cak da je Srbohrvat.

Omer paša latas bio je srbin pravim imenom Mićo. Bio je Srbin i ostao Srbin. Iza njega je ostao niz beležaka kojima se to potvrđuje. Pa Crnogorce je mogao da samelje a nije.

 

[vučko]

Готфрид Вилхелм Фрајхер (барон) фон Лајбниц, (нем. Gottfried Wilhelm Freiherr (baron) von Leibniz; Лајпциг, 1. јул 1646 — Хановер, 14. новембар 1716) био је немачки филозоф, математичар, проналазач, правник, историчар, дипломата и политички саветник. Дао је значајан допринос у оптици и механици. Сматра се последњим човеком енциклопедијског знања западне цивилизације.

Стекао је образовање из права и филозофије, радио је као секретар у двема најпознатијим племићким породицама у Немачкој (од којих је једна током његовог службовања постала енглеска краљевска породица). Заузима подједнако значајно место како у историји филозофије тако и у историји математике. Установио је инфинитезимални рачун (калкулус, математичка анализа) независно од Њутна, као и бинарни систем који представља основу модерне рачунарске технологије. У филозофији остаће најпознатији по оптимизму, нпр. његов закључак да је Бог створио најбољи свет од свих могућих светова.

Лајбниц је дао велики допринос у физици (оптици и механици) и технологији, као и, што ће се касније утврдити, биологији, медицини, геологији, теорији вероватноће, психологији, информатици. Писао је на латинском, француском и немачком и то о политици, праву, етици, теологији, историји и филологији. Иако је много писао, мало тога је објављено.

Син лутеранског професора моралне филозофије Фридриха, пореклом Лужичког Србина[тражи се извор од 01. 2013.], Лајбниц ја преко библиотеке свога оца развио интересовање за широк круг предмета.

Са 12 година је научио латински без ичије помоћи. Са само 14 година је уписао универзитет у Лајпцигу, а потом је учио у Јени и Алтдорфу, где је 1666. године стекао докторат из права са само двадесет година. Лајбницов таленат ће се вишеструко испољити како у праву, религији, дипломатији, филозофији, тако и у математици. (http://sr.wikipedia.org/sr/Готфрид_Вилхелм_Лајбниц)

 

[vučko]

Катарина II Алексејевна (рус. Екатери́на II Алексе́евна, позната као Катарина Велика (рус. Екатери́на Вели́кая), рођена као Софија Августа Фредерика фон Анхалт-Цербст (нем. Sophie Friederike Auguste von Anhalt-Zerbst); 21. април 1729 — 6. новембар 1796) је била царица Русије од 28. јуна 1762. до своје смрти 6. новембра 1796. године. Била је пример просвећеног владара свога времена.

Više puta samo čuo da je i Katarina Velika bila lužička srpkinja. Da li neko zna nešto više o tome?

 

[Mrkalj]

Готфрид Вилхелм Фрајхер (барон) фон Лајбниц,
Син лутеранског професора моралне филозофије Фридриха, пореклом Лужичког Србина[тражи се извор од 01. 2013.]

Više puta samo čuo da je i Katarina Velika bila lužička srpkinja. Da li neko zna nešto više o tome?

Ipak, nije tema o Lužičkim Srbima nego o južnoslovesnkim.

 

[vučko]

Mrkalj izvini, nisam znao. Može li nam neko napisati nešto više o Iskander begu?

 

[Mrkalj]

Subota, 03 Prosinac 2011 13:51
Nadan Filipović Mnogi Srbi pojma nemaju da je jedan broj njihove braće bio veoma odan ustašama i vlasti Nezavisne države Hrvatske. Bilo je Srba koji su se „proslavili“ kao ustaški koljači koji su baš sa posebnim zadovoljstvom sadistički mučili i na najzvjerskiji način ubijali svoje sunarodnjake. Naime, nemali broj Srba historiju i historijske činjenice podrazumijevaju kao nekakav „švedski sto“. Takvi sa tog “švedskog stola“ biraju samo ono što im u nekoj političkoj situaciji odgovara, a ono što im ne odgovara jednostavo nikad ne spominju. Moje je lično mišljenje, koje će neki dijeliti, a neki neće, da su mnogi Srbi pravi maheri za skrivanja nekih historijskih činjenica, te za prekrajanje historije po svojoj mjeri i najbesprizornija izmišljanja, laži i falsificiranja. Nije otac i vrhovni guru srpske nacije Dobrica Čosić „onomad lepo rekao i sve lepo objasnio“ pohvalivši svoje stado: „MiSrbilažemodabivaralisamisebe, datešimodruge, milažemozaoprost, milažemodabiseboriliprotivstraha, lažemodaohrabrujemodruge, lažemodabiskrivalisvojinečijidrugijad. Laganje je oblik našeg patriotizma i potvrda naše urođene inteligencije. Mi lažemo na kreativan, maštovit i dosetljiv način.” Posebno treba naglasiti da su Srbi najpodložniji gutanju svih “istina” koje im serviraju njihovi stalni psihotrovači. Od fantastičnih i zaista nestvarnih mitova, stripova a la „Mirko i Slavko“, preko izmišljenih kraljeva i knezova, laži o Kosovskom boju, pjesama o „junaku“ Marku Kraljeviću, „heroju“ Milošu Kobili, kojeg prekrstiše u Miloša Obilića, pa tekstova i proglasa Ilije Garašanina, pa eto i sve do Dobrice Čosića, Milorada Ekmečića, generala Terzića, Vuka Draškovića, svakako uz podosta aditiva Ivana Andrića, alias Ive Andrića, i, svakako, Njegoša, Srbima je kronično baždaren i mitovima i lažima održavan jedan mentalni kod čije su žrtve svi oko njih, a na kraju će, najvjerovatnije, i oni sami biti žrtve tog vlastitog mentalnog koda. Od srpske javnosti se skrivaju činjenice da je podosta Srba bilo aktivno u ustašama i vrhunskoj politici Nezavisne države Hrvatske. Naprimjer, veoma uvaženi član predsjedništva Hrvatskog državnog sabora Nezavisne države Hrvatske bio je dr Savo Besarović, inače bliski prijatelj Dr Ante Pavelića. Članovi Hrvatskog državnog sabora u tom sazivu bili su Srbi dr Svetislav Šumanović, vice-ban Hrvatske i Slavonije od 1903 do 1906 godine, te predsjednik Upravnog odbora Srpske banke iz Zagreba od 1929 do 1941. godine, kao i Uroš Doder. (Jozo Tomasevich, War and revolution in Yugoslavia 1941 – 1945. Stanford University Press, 2001) Kasnije, nakon propasti NDH, doktor Svetislav Šumanović je uspio emigrirati, a doktor Sava Besarović nije ni pokušavao bježati, jer je mislio da za to nema nikakvog razloga. Međutim, partizani su mislili drukčije. Doktor Besarović je osuđen na smrt nakon kratkog procesa održanog 16. jula 1945 godine pred “narodnim sudom”. Prema pozdanim svjedočanstvima i izvorima on je neposredno prije izvršenja smrtne kazne uzviknuo: “Imao sam čast da sam bio ministar u vladi Nezavisne države Hrvatske. Umirem kao Hrvat za svoju domovinu Hrvatsku. Živio doktor Ante Pavelić. Živio hrvatski narod!“ (“Hrvatska”, Buenos Aires, Argentina, 5. ožujka 1952). Ostao je veoma poštovan u ustaškoj emigraciji. Ministar “bez lisnice” u Vladi NDH bio je i magistar farmacije Ljubomir Pantić, apotekar iz Bijeljine. On je u aprilu1945 godine utekao iz Hrvatske zajedno sa ostalim ustaškim glavešinama. Međutim, Ljubomir Pantić je shvatio da bi mogao biti lako uhvaćen i isporučen Jugoslaviji, odnosno izvjesnoj sudbini partizanskog “milosrđa”, pa je nekako uspio stupiti u vezu sa svojim uticajnim rođakom Rodoljubom Čolakovićem - Roćkom, jednim od Titovih najvjernijih pouzdanika. Nakon nepunih pet mjeseci provedenih u emigraciji Pantić se uspio vratiti u Jugoslaviju i predati komunističkim vlastima. Pošto je, kako je spomenuto, imao utjecajnog rođaka Rodoljuba Čolakovića - Roćka proveo je u zatvoru samo tri i po mjeseca, pa je nakon toga bez suđenja pušten da slobodno živi u Beogradu. Čak je dobio i državnu penziju. (Dennis Barton, Croatia 1941 – 1946, The Churchill History Information Centre, London, 2007) Srbin, general Đuro Grujić, osoba od najvećeg Pavelićeva povjerenja, glavar glavnog stožera Hrvatskih oružanih snaga je na procesu pred Vrhovnim vojnim sudom u Beogradu, u septembru 1945 godine izjavio: ”Veliki broj Srba pravoslavaca je bio visoko pozicioniran u Hrvatskoj vojsci, a veliki broj civila, pravoslavaca i Srba svoju su obvezu prema državi odrađivali na druge načine. Dr Savo Besarović, pravoslavac, je bio ministar u vladi Nezavisne države Hrvatske. Desetak Srba – pravoslavaca zauzimali su itekako osjetljive pozicije u toj Vladi i toj hrvatskoj vojsci.” (Arhiva Vrhovnog suda FNRJ, Grujić i ostali, 1945, 2298/45) Ko su bili ostali Srbi na tako važnim pozicijama u Nezavisnoj državi Hrvatskoj? Fedor Dragojlov bio je general-pukovnik u Hrvatskoj vojsci, a u periodu od 1943 do kraja 1944 glavni zapovjednik Hrvatske vojske. Slika 1 - General-pukovnik Fedor Dragojlov

Visoke položaje u vojsci Nezavisne države Hrvatske imali su i slijedeći Srbi: general Jovan Iskrić, general Mihajlo Lukić, general Miroslav Opačić, ustaški krilnik i general Dušan Palčić, general Milan Desović, zrakoplovni general Đuro Dragičević, te zrakoplovni general Milan Uzelac. Slika 2 - General Mihajlo Lukić Desno - Zrakoplovni general Milan Uzelac

Veoma je interesantno da su nakon rata skoro svi pomenuti pravoslavni generali, odnosno Srbi generali u NDH prošli mnogo bolje od svih ostalih hrvatskih visokih dužnosnika te propale države. General Đuro vitez Grujić osuđen je u Beogradu na smnrtnu kaznu i strijeljan je 24.septembra 1945 godine. Jovan Iskrić je umro kao penzioner 1961 godine u Zagrebu. Mihajlo Lukić je osuđen na deset godina zatvora, od čega je odležao pet godina, a dalja sudbina mu je nepoznata. Dušan Palčić je umro kao penzioner 1963 godine u Zagrebu. Milan Desović je bio osuđen na dvadeset godina robije, ali je zbog lošeg zdravlja pušten 1960 godine. Iste godine je umro u Zagrebu. Zvonimir Strimaković je izdržao svih dvadeset godina robijašnice Stara Gradiška. Tvrdoglavo je odbijao revidirati svoje stavove i pokajati se. Umro je 1974 godine u Zagrebu u 83 godini. Čvrst karakter! Svaka mu čast! Milan Uzelac je bio u zatvoru oko dvije godine, pa je navodno pušten sa dugogodišnje robije na intervenciju iz samih komunističkih vrhova. Umro je 1954 godine u Zagrebu. Đuro Dragičević je uspio pobjeći i umro je u Austriji. Fedor Dragojlov je uspio pobjeći i umro je 1961 godine u Buenos Airesu, Argentina. Od onih takozvanih „sitnijih riba “ mislim da svakako treba spomenuti poznatog ustašu-koljača Marka Šarca. On je do Drugog svjetskog rata bio Srbin sa dna kace, a od nastanka Nezavisne države Hrvatske ustaša sa još dubljeg dna kace. Taj notorni koljač je bio ustaški tabornik u Tornju i Pakracu, a kasnije logornik u Pakracu. Bio je čovjek od osobnog povjerenja pukovnika Maksa Luburića, u stvari njegova desna ruka za područje Pakraca, Lipika, odnosno Zapadne Slavonije. (Dane Pavlica, Stratišta oko Papuka i Psunja, Zavičajno udruženje Slavonaca, Beograd, 2007) Marko Šarac je strijeljan kao ratni zločinac 1946. godine zbog niza počinjenih masovnih zločina nad svojom braćom i sestrama Srbima i Srpkinjama u selima oko Pakraca. I dan danas ga se sjećaju poslijeratne generacije Srba i to ne samo onih iz Hrvatske, već čak i neki stariji Srbi koji žive ovdje u Australiji. Ne bi bilo korektno ne spomenuti krvoločnu ustašicu Milku Obradović, Srpkinju koja se valjda „dokazivala“ pred kolegicama ustašicama u logoru Stara Gradiška, vršeći grozne zločine, a posebno s velikim uživanjem nad srpskom djecom i Srpkinjama. Po zlu je bio poznat i jasenovački koljač Mile Vasić, Srbin, koji je u tom logoru smrti sa posebnim zadovoljstvom klao i ubijao maljem baš svoje Srbe. Osim Vasića u Jasenovcu je goleme zločine napravila grupa srpskih Cigana (Roma) koje su ustaše pohvatale po Lici i dopremile u Jasenovac. Oni su se, međutim, nekako najprije izborili za pozicije grobara, a kasnije i egzekutaora, odnosno koljača. Živjeli su relativno slobodni, ponajviše u selu Uštice koje se nalazilo na prostoru između Save i Une. Međutim, niti jedan od tih Cigana-pravoslavaca nije dočekao kraj rata. Ustaše su ih, kao neugodne svjedoke, sve pobile u aprilu 1945. godine. Eto tako je to bilo. Uglavnom, nije bilo baš sve crno-bijelo.

 

[Bren]

Taj Šandor Petefi (Aleksandar Petrović) je bio odličan srbofob. Uklopio bi se odlično u NDH da je poživeo još 100 godina.

 

[dela973]

Baron Emanuel Cvjeticanin, Austro-Ugarski Feldmarschalleutnant.


https://en.wikipedia.org/wiki/Emanuel_Cvjetićanin

http://sr.wikipedia.org/wiki/Емануел_Цвјетићанин

http://www.likaworld.net/forum/index.php?topic=1352.0

 

[supertruper]

Srbija kao na traci proizvodi izdajnike. Evo nekih iz zadnje dve decenije
Slobodan Milošević, Vuk Drašković, Šešelj, Nikolić, Vučić, bolje reći i pitati se ko od naših političara nije izdajnik, a to znači a) nije korumpiran b) nije se obogatio radeći kao političar. Takvih nema, bar ne na najvišim položajima!

 

[dela973]

Petar Biga
General austrijske vojske
učesnik u Buni 1848 – 1849, branilac Srbobrana
(Babin Potok, kod Korenice, 1811 – Novi Sad, 1.01.1879)

Potiče iz oficirske porodice. Ime Petra Bige najviše se vezuje za Sentomašku bitku (bitka za Srbobran), gde je 18. avgusta 1848, posle teške borbe uspeo da odbije napad nadmoćnije mađarske vojske. Neprijateljskoj vojsci od 25000 ljudi, kapetan Biga je suprotstavio 5000 vojnika – sremski graničara, bački šajkaša, sentomačkih gardista i srbijanskih dobrovoljaca, sa svega 14 topova. Uz Đorđa Stratimirovića i Stevana Šupljikca bio je jedan od najpopularnijih oficira u srpskom pokretu 1848 – 1849. Uz znak priznanja za vojničke zasluge izabran je za počasnog građanina Sremskih Karlovaca i Pančeva.

http://www.likaworld.net/forum/index.php?topic=1352.0
http://www.lisje.com/sr-lat/uspensko-groblje/47-biga-petar