Igra - sastavi priču

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
ofelija:
Koliko sam volela ovu temu:) :) :)

Kupovala sam cimet u radnji sa crvenim fenjerima koje sam mrzela.Ali morala sam napraviti tvoje omiljene kolace.To je sada bila jedina stvar koja te jos moze blago nasmejati, naterati te da pomaknes boricu sa leve strane usana.Davno bese, smejao si se glupim stvarima koje svaki dan vidjamo i zaboravljamo, saplicemo se o njih i ne nosimo ih sa sobom u zime i snove.Nasla sam te u kafani da ti javim da sam ispekla kolace.Mada kafana je bila blizu, sihurno si osetio miris kolaca.Ti osecas sve mirise.Samo nisi hteo da podjes.Opet taj sank, koji je bio hladniji od moga krila a opet toliko blizi tvome bicu.Podigla sam crni sesir koji ti je pao na pod i vratila se kuci.Nisam htela da te isckidam iz tog jednog mesta u kome struji mir.Hladan mir je bolji nego moja topla histerja.

-kapija
-srecan pocetak
-lovac
-ukrstenica
-pleonazam
Kliknite za proširenje...

Večeras neću napisati nijednu priču, jer bi bila potpuno ista kao tvoja.
Nadam se samo, da je to, jednostavno, šaka reči, a da ti nije u srcu, isto tako.
jbm ti taj šank.
Pozdrav
 
Njena žuta haljina, maj mesec, prozirno je i čedno, kap koja uznemiri vodu, laž je za duše potrošača vrednost njenog osmeha. Pre godinu dana, možda manje, isti taj niz igrača u belom plenio je srećom, pod drvetom njenim žutog lišća nije bilo. Želja za novinama budila se brzo, nije znala koliko bolno. Sinoć mi je iz novčanika pokupila dvadeset deviza, samo koliko joj je potrebno, ništa više. Kafa koju sam kuvao, po njenom ukusu, nije je zanimala. Otrčala je do mračne nemani na ćosku, do svog gospodara, ukus mlevenog zrnevlja više i ne pamti. Stan je napustila bosa, tiha poput lutke na rasprodaji. Uživao sam u smradu preslatkog napitka, ritual za dvoje. Imala je desetak minuta da osveži krvotok, da brazde po svom mladom licu ojača, da - znam gde ću je pokupiti. Jakna i lisice, ne one pandurske, zaplenjeni rekviziti njenog poziva, pogled ka radijatoru i jeza - to je sve što nosim sa sobom. Bosa je. Na stepenistu sporednog ulaza sedela je i njihala se u ritmu koji niko ne čuje. Zov očaja blagostanja. Njena gola stopala slučajnog prolaznika mogu uzbuditi, njena duga, smedja kosa može probuditi želju za pesmom, ali - ja nisam pesnik. Podižem je, ne reaguje, kosti su kao slomljene, oči, nekad plave i vedre, nisu tako čiste. Radijator. Sledećih 24 časa biće pakleno.
 
Sta da Vam kazem, dragi moji...sve sijalice su mi popucale u glavi. Resila sam da prekratim muku i sebi i drugima...i....tako....uzmem ja kozni kajsh, zavezem ga jednim krajem za drugu granu chempresa u dvoristu i napravim omchu, protnem glavu...visim ja tako neko vreme kad eto vraca se cale sa posla..ja ga kledam kao u nekom polu snu...prilazi mi sa makazama u ruci...ja se mislim sta oce ovaj chovek, zar ne vidi da mi se spava...Bum! Padoh ko kruska tj. shisharka na tlo. Pokusaj neuspeo. Posto sebe dozivljavam kao doslednu osobu, resila sam da to uradim daleko od moguceg spasenja drugih...
Sto to ne bi bilo jos i romanticno!!!
Kupicu kartu za Havaje i odoh na surf...morska pena...ajkule...idealno da se umre tiho...

-karton
-cigareta
-zeleno
-andjeo
-hodaj
 
Kolena su mi savijena,laktovi na njima,stopala dodiruju parket,sedim.Oduvek sam voleo parket.Hodanje po glatkoj povrsini simetricno postavljenih dascica prija. Pusim po ko zna koju cigaretu danas,jutros,nocas.Buljim u dim,ne trazim smisao,ali trazim neke odgovore.Igram se sa recima neke devojke,ko zna,mozda je prelepi andjeo,a mozda i nije.Ne verujem u andjele,mislim da ni oni ne bi verovali u mene da su na mom mestu.Vreme sluzi da se potrosi,tako i ja trosim ,rasipam se,sluzim nepoznatog gospodara,i kao pravi vernik prinosim mu zrtvu.Svaki dan progutam po jedan greh,po jednu suzu,i jedan osmeh,posle povracam kao anoreksicna devojka u mukama.Kartonska kutija emocija se otvorila,umesto cipela,u nju trpam prevare i lazi,i kao stari veshtac poklanjam ih beskucnicima za srecu.

stani
crveno
demon
pepeljara
korpa
 
Ulicom uvek setaju nepoznati ljudi i pricaju o nepoznatim ljudima.Sede u kafanama puneci pepeljare pikavcima koji ih podsecaju na smrt.Tako je jedanput isao ulicom neki nepoznati covek i nije video crveno svetlo,gledao je u korpu svoje zene.Ja sam mu rekla sasvim tiho "stani", poput podmuklog demona i verujem da sam ga podsetila na smrt.

boje
malaksao
zavist
lepo
ljuljaska

p.s samouka(moja mila)...sve sto ljubimo stvorili smo sami...
 
Volela bih da je leto, i da pada ona teska letnja kisa. I da izadjem napolje sama i da kisnem sama po pustim ulicama samo u majici i farmerkama, i japankama i mokrim kljucevima u ruci... i da pljusti kisa, i da je grad pust i da samo ponekad zabruji motor automobila koji prolazi kroz baru. I da ckiljim, da su mi mokre trepavice, da jedva razaznajem boje na semaforu. Da mi nije vazno koje je boje svetlo na semaforu, jer su ulice puste. Da mi japanke sljapkaju po mokrom asfaltu i da mi je lepo. Da tako ko zna koliko tumaram i budem sama sa sobom i nemirnim mislima, da dodjem do parka i da vidim kako je ljuljaska sama i mokra. I da se osetim smireno iz nekog razloga. Da nema bucne dece u jos bucnijim kvazi automobilima, koja voze ko zna koji krug oko leje sa crvenim ruzama. Ne volim ruze, ali ima neceg jednostavno lepog u mokrim laticama, kao i u mokrim ulicama. Samo hocu da pada kisa i da tumaram, tek tako, i da me niko nista ne pita i da nikog nista ne pitam. I da nikoga ne sretnem. A verovatno i ne bih. Jer je sred leta i svi su negde gde je sunce, a pljusti kisa. I volela bih da je leto. Jer je kraj zime. I volela bih da pljusti kisa jer mi treba nesto da opere nemirne misli, i zimsku ucmalost, i da otera duhove proslosti koji se ponovo, po ko zna koji put lako provlace ispod vrata moje sobe. Nijedan nije malaksao, a treba da bude. Posle toliko vremena. Palo mi je na um kako zapravo uopste ne volim istoriju. Kako me gusi svaka povezanost sa stvarima kada kazaljka sata krene u suprotnom smeru, kada se listovi kalendara vrte od decembra ka januaru. Mucno mi ponekad bude preturanje po secanju, jer niakda nije isto, uvek nesto fali, makar stotinka jednog proslog vremena koje se necu setiti, a u kojoj se desilo jedno treptanje ili jedan uzdah. Ne volim istoriju. Ne volim proslost. Ne volim gatare, gledanje u dlan i proricanje sudbine. Ne volim gledanje u solju. Niko mi nikada nije gledao u solju. Volim kisu, i slatku neizvesnost da cu mozda ipak nekoga sresti. Da taj neko nije negde gde je sunce, jer je sred leta, jer taj neko isto tako voli kisu. Ne volim parove koji se ljube na kisi. To mi je najgori romanicno bljuzgavi klise. Ali razlog izostajanja ljubavi nije cinjenica da to jeste romanticni klise, vec je razlog onaj mali plamen otrovne zavisti koji se radja negde dnu stomaka. I ne zato sto se ja ne ljubim ni sa kim ne kisi, vec zato sto podseca na istoriju koju ne volim. Dok hodam po mokrim ulicama koje volim, i dok mi kisa koja pljusti lepi kosu za lice. Volim taj osecaj.
 
puder se zgrudvao na vrhu tvog nosa delovao si smesno zelela sam da ti odgrizem nos a ti si se smejao .skochila sam a u poslednjem momentu ti si okrenuo glavu iz nekog razloga i umesto nosa odgrizla sam ti uvo . nastavio si da se smejes a ja sam stajala potpuno shokirana sa tvojim uhom u ustima...pljunula sam ga i pochela da vrishtim :''Zar ti ne osecas bol??'' nastavio si da se smejes zaljubila sam se fuj grozno povracalo mi se..u ruci sam guzvala avionsku kartu znajuci da nikud otici necu ...i to zbog tebe nasmejanog choveka sa grudvicom pudera na nosu i bez jednog uha krenula sam da se udaram po glavi i chupam kosu u naletu histerije krv je pochela da shiklja na sve strane a ti si iz malog dzepa na sakou izvukao ogroman peshkir i bacio ga u vis...pao je preko nas i nastao je mrak ..pomahnitalo sam mahala rukama da ga sklonim ali bezuspeshno mrak je ostao...samo si ti bio tu i nishta...kroz smeh si rekao da mogu da u mrak dodam sta god pozelim pitala sam da li mogu nesto da oduzmem..potvrdio si ..i oduzela sam te onda...sad sam sama u mraku i sjajno se zabavljam dodavajuci u njega sta god pozelim..zivot je lep ptice cvrkucu deca se igraju cvece mirishe i to kad ja to hocu....
 
Umorna sam. Ne znam da li je to od silne zelje da ubedim sebe u nesto sto ne ide...verovatno...kaziprst se sam postavlja na TO. Euforija pocetka i muva bez glave - always the same thing, sve dok ne upliva BOL, a onda polako nastupe momenti regresije. Vratim se tamo daleko, do samog pocetka u nadi za cistim osecajem prve pomisljene zelje. Vreo dah u krunicu maslacka i zelja da Eolov motor sto dalje odnese krhke mrvice. I strepnja - da li je to stiglo tamo gde treba. A onda skontas da si rasprsnuo zelju u komade i da citav zivot provedes u sastavljanju i gubljenju istih. Premda, vec si uvucen u krug i ne ostaje ti mnogo izbora, jer si put odredio jos tada, jednim jedinim udahom i izdahom. I sada se pitam "Ko je pojeo mrvice koje nedostaju?"

- Saturn
- kaldrma
- HEJ (uzvik)
- drugo
- sam
 
U noću punoj zvezda
Dugo hodah po kaldrmi sam.

Tad neko povika..
- HEJ!?
...i ja se okrenuh..
misleći da me neko zove jer me dobro zna..

No to ne beše niko drugi do pijani mesec
zagrcnut u čaši vode.. što plakao je
jer se saturn nije vratio prvoj kući..

- Hej.. - rekoh potvrdno.. jer sam znao
da smo svi tu da kružimo oko istog sunca
i da samo nas distance razdvajaju..

Sve dok se jednom ne vratimo kući.
 
Bilo je to pre mnogo, mnogo godina...u jednom selu, u podnozju velikog vulkana. Bas tu je ziveo jedan decko koji je svake srede imao obicaj da se proseta do obliznje reke i posmatra igru talasica i kamenja. I mastao je taj decko o svemu sto nema a zeleo bi da ima i svemu sto ima a zeleo bi da nema...
I tako, jedne srede je sedeo na obali i gledao odraz u vodi koji se prelamao. Posmatrao je tu igru sunca i najednom je video cudan prizor, konja kako svira harfu. I bio je sokiran. Jer konj je , zapravo, stajao naspram harfe a iz nozdrva je strujao vazduh kojim je pokretao zice i tako stvarao najneobicnije zvuke. U zanosu muzike, decak je ustao, prepesacio recicu i prisao konju. Zadnjim atomom snage se popeo na njegova ledja i pozeleo tako jako da i on nauci bas tako da svira. Konj je cuo njegovu zelju i rekao: "Dragi decace, cuo sam tvoje misli, a sada ti slusaj mene pazljivo. U mojoj grivi se nalazi jedan kamen, ljudi ga zovu dijamant, ali to nije obican dijamant to je kohinoor, najveci dragi kamen na svetu. Uzmi ga i stavi medju dlanove. I ne rastavljaj dlanove dok ti ja to ne kazem". Decak je tako i uradio. Nasao je kamen i stavio ga medju dlanove i drzao. I prolazili su sati, a konj je i dalje svirao. Najednom, muzika prestade i decak zbunjeno rastavi ruke jer ga je tisina uplasila. I ono sto je video na dlanovima ja bilo belo kao mleko, dijamant se rastopio, a na kozi je ostao belicasti sloj koji je isijavao toliko jako da su ga zabolele oci. Ispruzio je ruke u pravcu harfe, zatvorio oci i zapoceo igru. Muzika se rodila. Iz njega. Svirao je bez dodira. Upravo onako kako nikada nije a zeleo je...
I ponovo bljesak. Prolazi mi kroz glavu misao da me jos uvek bole oci. Ne smem da ih otvorim. Polako se privikavam i dizem kapke i borim se sa saznanjem. Sanjao sam da sam decko, sanjao sam da sam konj, sanjao sam da sam harfa...Sve sam to bio....O, Boze, kako je samo dobar onaj viski od sinoc...

- zavesa
- stih
- bambus
- paucina
- niz
 
eto ga opet shokirana trchkaram otvarajuci usta u neverici zavesa se mrda kao da je ziva kao da je onaj sto se smeje i podsmeva i nosi ruzmarin onaj koga bih rado pljunula u oko ili oko oka okolo naokolo i sve je ionako jedan veliki krug o kojem se pishu stihovi rechenice pasusi poglavlja i shta sve vec a ja bih ga sasekla izuvrnula zavezala nachinila od njega neshto nalik smokiju samo otvoreno stvari su postale potpuno nejasne zamucene chak smejem se kao nikad do tad mada priblizno onom smehu od juche kada je on rekao 4 sjajne rechi u jednoj rechenici i uspeo je sve da ih zajebe sve ih je upropastio a ja sam bila toliko srecna i zadovoljna mozda chak i impresionirana mada to nikad ne bih priznala iz nepoznatog razloga koji je verovatno jako bitan i chvrst kao kuca od bambusa napravljena vrednim rukama nekog tamo iz sela kraj zute reke kome je zivot bio grozan kako kaze u javnom transportu iako nikad nije imao nishta s chim bi zivot mogao uporediti ali sve je u redu sve ide kako treba i dolikuje i kako je zapisano reche mi jednom tetka ali ona je sanjar i ima brkove tako da vishe nisam sigurna zmurecu sve dok mi na ochima ne ispletu pauchinu moji drugari koje sestra mrzi i mama prezire a tata je ravnodushan sto je u redu i podrzavam kao sto podrzavam i ovo zato sto sam sigurna da niko ne chita tudje priche posebno one bez znakova interpunkcije smisla reda i poredka koji su vazni isto koliko i sve drugo vazno tebi i njemu i onome tamo i onoj tamo i nizu nekih prikaza do kojih mi je stalo koliko i do mira u svetu koji nepostoji

kocka
krug
valjak
trougao
 
Konj_na_belom_princu:
U noću punoj zvezda
Dugo hodah po kaldrmi sam.

Tad neko povika..
- HEJ!?
...i ja se okrenuh..
misleći da me neko zove jer me dobro zna..

No to ne beše niko drugi do pijani mesec
zagrcnut u čaši vode.. što plakao je
jer se saturn nije vratio prvoj kući..

- Hej.. - rekoh potvrdno.. jer sam znao
da smo svi tu da kružimo oko istog sunca
i da samo nas distance razdvajaju..

Sve dok se jednom ne vratimo kući.
Kliknite za proširenje...

''Lepo'' je isuviše površna reč za ovo... Ali nijedna druga mi ne pada na pamet... Hmmmmmm, izgleda da čak i mi pesnikinje ponekad lako ostajemo bez reči... :)
 
Bila je noć kada je Sluga po prvi put ugledao svoju Gospodaricu. Nikada mu do te noći nije palo na pamet koliko je lepo gusto tamno nebo i senke ovog gaja čije je stanovnike negovao. Svi u njihovom malom gradu znali su da je zaprećeno smrću svima koji bi se drznuli i da pomisle da pokušaju da naprave portret Gospodarice- da li zbog njene sujete koja nije verovala u kopije, ili njene navike da sakriva lice raznobojnim lepezama- niko nije znao. Sa neverovatnom lakoćom pretnje su i izvršavane. Ali te noci, baš te obične, julske noći, Sluga uze kredu i parče uglačane kore najstarijeg drveta iz gaja i po sećanju na trenutak što je poput bleska živeo mu u sećanju i stavljao osmeh na njegovo lice stade da stvara sjaj lica Gospodarice, baš onako kako ga je on video.
'' Vajam lik žene koji ne sme biti vajan, po mislima koje mi ne smeju proći kroz um, zbog ukradenog trenutka koji sam zaključao u najdublji kutak sebe kao najveći tvrdica a ipak se njegov sjaj prosipa kroz moj oči.''- mislio je dok stvaraše ono što je bilo nemoguće stvoriti.
U zoru sledećeg dana, završio je. Udahnuo je dušu umirućem drvetu. Dao mu je, ne štedeći, svoju. Zagledan s ljubavlju u svoju rukotvorinu, nije čuo lagani korak svoje Gospodarice. ''Daj mi to što si pokušao da stvoriš''. Predaja? Svakako. On je bio Sluga, a sluge uvek postupaju po nalogu. Ali, predao joj je koru uz razdragani osmeh- jer Sluga je bio Umetnik, i njegov život je sada bio ispunjen.

kaldrma
crveno
drhtaj
jednorog
vino
 
Konj_na_belom_princu:
U noću punoj zvezda
Dugo hodah po kaldrmi sam.

Tad neko povika..
- HEJ!?
...i ja se okrenuh..
misleći da me neko zove jer me dobro zna..

No to ne beše niko drugi do pijani mesec
zagrcnut u čaši vode.. što plakao je
jer se saturn nije vratio prvoj kući..

- Hej.. - rekoh potvrdno.. jer sam znao
da smo svi tu da kružimo oko istog sunca
i da samo nas distance razdvajaju..

Sve dok se jednom ne vratimo kući.
Kliknite za proširenje...

''Lepo'' je isuviše površna reč za ovo... Ali nijedna druga mi ne pada na pamet. Hmmmmmmmmmm, izgleda da i mi pesnikinje ponekad tako lako ostajemo bez reči... :)
 
Bila je noć kada je Sluga po prvi put ugledao svoju Gospodaricu. Nikada mu do te noći nije palo na pamet koliko je lepo gusto tamno nebo i senke ovog gaja čije je stanovnike negovao. Svi u njihovom malom gradu znali su da je zaprećeno smrću svima koji bi se drznuli i da pomisle da pokušaju da naprave portret Gospodarice- da li zbog njene sujete koja nije verovala u kopije, ili njene navike da sakriva lice raznobojnim lepezama- niko nije znao. Sa neverovatnom lakoćom pretnje su i izvršavane. Ali te noci, baš te obične, julske noći, Sluga uze kredu i parče uglačane kore najstarijeg drveta iz gaja i po sećanju na trenutak što je poput bleska živeo mu u sećanju i stavljao osmeh na njegovo lice stade da stvara sjaj lica Gospodarice, baš onako kako ga je on video.
'' Vajam lik žene koji ne sme biti vajan, po mislima koje mi ne smeju proći kroz um, zbog ukradenog trenutka koji sam zaključao u najdublji kutak sebe kao najveći tvrdica a ipak se njegov sjaj prosipa kroz moj oči.''- mislio je dok stvaraše ono što je bilo nemoguće stvoriti.
U zoru sledećeg dana, završio je. Udahnuo je dušu umirućem drvetu. Dao mu je, ne štedeći, svoju. Zagledan s ljubavlju u svoju rukotvorinu, nije čuo lagani korak svoje Gospodarice. ''Daj mi to što si pokušao da stvoriš''. Predaja? Svakako. On je bio Sluga, a sluge uvek postupaju po nalogu. Ali, predao joj je koru uz razdragani osmeh- jer Sluga je bio Umetnik, i njegov život je sada bio ispunjen.

kaldrma
crveno
jednorog
vino
slušati
 
phoEnix16:
Bila je noć kada je Sluga po prvi put ugledao svoju Gospodaricu. Nikada mu do te noći nije palo na pamet koliko je lepo gusto tamno nebo i senke ovog gaja čije je stanovnike negovao. Svi u njihovom malom gradu znali su da je zaprećeno smrću svima koji bi se drznuli i da pomisle da pokušaju da naprave portret Gospodarice- da li zbog njene sujete koja nije verovala u kopije, ili njene navike da sakriva lice raznobojnim lepezama- niko nije znao. Sa neverovatnom lakoćom pretnje su i izvršavane. Ali te noci, baš te obične, julske noći, Sluga uze kredu i parče uglačane kore najstarijeg drveta iz gaja i po sećanju na trenutak što je poput bleska živeo mu u sećanju i stavljao osmeh na njegovo lice stade da stvara sjaj lica Gospodarice, baš onako kako ga je on video.
'' Vajam lik žene koji ne sme biti vajan, po mislima koje mi ne smeju proći kroz um, zbog ukradenog trenutka koji sam zaključao u najdublji kutak sebe kao najveći tvrdica a ipak se njegov sjaj prosipa kroz moj oči.''- mislio je dok stvaraše ono što je bilo nemoguće stvoriti.
U zoru sledećeg dana, završio je. Udahnuo je dušu umirućem drvetu. Dao mu je, ne štedeći, svoju. Zagledan s ljubavlju u svoju rukotvorinu, nije čuo lagani korak svoje Gospodarice. ''Daj mi to što si pokušao da stvoriš''. Predaja? Svakako. On je bio Sluga, a sluge uvek postupaju po nalogu. Ali, predao joj je koru uz razdragani osmeh- jer Sluga je bio Umetnik, i njegov život je sada bio ispunjen.

kaldrma
crveno
jednorog
vino
slušati
Kliknite za proširenje...

Slušam odjek ljudskih koraka po kaldrmi.Šutim.Želim da je dodirnem.Na tren uhvatim njen pogled užaren crvenim svjetlom obližnjih kuća,ali brzo nestane.Daleko je.Ne želim da je probudim,lijepa je dok spava.Žena.Osjećam miris njenog tijela,čudan i težak,ulazi u moju svijest kao vino.Noćne sjene se igraju sa njom ,mijenjajući njenu kosu u rastalasanu grivu jednoroga.Kada se probudi neće znati da sam udisao njen dah, i grijao se njenom toplinom,ali to neće ni biti važno.

pijesak
grožđe
kamen
pjena
brod
 
Sedela je na plazi i gledala zalazak sunca. Uzela je saku peska u ruke i pustila da joj prolazi kroz prste. Mislila je kako zivot moze biti okrutan. Miris mora i morske pene podsetilo ju je na sretnija vremena. Kada je na istom ovom mestu bila sa njim na onom putovanju brodom. Dok su bili na palubi jeli su grozdje i pili sampnjac... A sada je sve to nestalo kao kad kamen udari u staklo i razbija ga na hiljadu sitnih komada :-)
pero
sto
masina
otrov
lepota
smrt
mrak
:-)
 
pero,masina,otrov,lepota,smrt,mrak.....yea...


Visoko sam skocio.Odraz se vezba iz godine u godinu,sve je bolji.Opustio sam se,nekad su mi ramena bila napeta,sad,sve tece kao reka ,nizvodno.Dohvatio sam PERO i sa smeskom olaksanja sleteo na zemlju .Ponovo hodam.Prolazim pored lica koje nesto zele,traze,ocekuju.Previse.Samo hodam.Neki to ne umeju,ne mogu.Dobro.Podsecam.Moje reci obojene su mastilom,kaplju po tvojim ochima,ostavljaju sluzav trag gadjenja.Treba mi zestina.Zrtva.Dovoljno zestoko.Prosipam prve kapi ovog OTROVA u SMRT ovisnosti, i radujem se ,vecno.Ostatak ispijam,i lutam u MRAKU izmedju glasova dobrog i loseg.Bauljam i nespretan sam, zapinjem o mentalne blokade,LEPOTA je ocigledna,ali treba imati oci.Neki ni to nemaju.Ponovo me mrzis.STO godina laganja menjam za jedan dan istine.MASINA iza mojih rebara ima utisnut rok trajanja.Tuga i smeh.Istovremeno.



tuga
radost
mrznja
sline
osmeh
pljuvacka
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Back
Top