Igra - sastavi priču

[LJILJA MMM]

Sneg
Vino
Zito
Kamikaza
Cutanje

Evo ga......sneg pada uporno ali nekako nejako. Silaze ove bele pahulje bez žestine, tromo lelujajući do tla. Onako sitne i prosto anemične deluju slabo. Podsećaju me na nekoga koga dobro znam. Ume i nju da uhvati slabost....doduše neuporedivo više sreće i ljubavi, pozitive ima u njoj nego tuge. Ali tuge kad je posete hvataju u svoje čeljusti žestoko kao i srećice što su joj žestoke. Mora tako zbog ravnoteže. A bol donose ljudi i samo oni. I samo ljudsko ili neljudsko je može raniti. Reči......one rane zadaju....a ima ih svakakvih osmišljenih za tu namenu.
Onda uzme da piše...batali sav posao, skuva kafu i boluje obavijena dimom cigareta. Ispisuje svoje razočarenje na belom ekranu. Razliva se tuga kao prosuto vino na belom stolnjaku. Rečima leči rane od reči. Ceo postupak podseća na samosprovod....ona sahranjuje svoju tugu. Ona je jedina prisutna i ona je u sanduku....zapravo deo nje. Reči kao skuvano žito sa orasima služi sama sebi ....kašičicu po kašičicu. Reči napisane kao sopstveno ćutanje......reči koje ispisuje kao kamikaza isterujući razočarenje i tugu iz sebe. I kako taj osećaj melanholije povredjenog beži pred naletom ispisanih istinitih reči .....one uvek moraju biti istinite jer sebe ne sme da laže, drugima svoju istinu može ili ne da kaže, ali sebi uvek mora reći sve .....tako se snaga vraća. Čaša vina je prosuta, u njoj nema bola...stoji prazna kakva i treba da bude.
Vidi molim te.......sneg poče jako da pada.....bele krupne pahulje tako snažno jurcaju vazduhom....e, ovo volim.

majstor
zeleniš
tacna
pronaći
konj

 

[lavicazar]

Ta zena, ona je majstor za jahanje, lepa je, i dobra, nas dve smo divne prijateljice. Inace je vegeterijanac, ne voli meso, ali zato voli zelenis ima lep set solja, uvek dodjem kod nje na kafu, jednoga dana od tog istog seta slucajno sam polomila tacnu, kafa je bila vrela, pocrvenela sam, nije se naljutila, kao svaka prava domacica nasmesila se i rekla :''nije to nista, valja kad se nesto polomi,, Isle smo zajedno u sumu, setale se, usle smo malo dublje nego sto inace idemo, cule smo kaona kako rze, prisle smo i - pronasle ga, divan je, crne grive i zlatne boje dlake ubrzo se sprjateljila sa njim, pastuvom, vrsnim, najboljim trkacem, vec ga je smatrala njenim, nisam bila ljubomorna ona i ja smo ostale prijateljice, ali njih dvoje su divan spoj on divlji i ona nezna, ona i njen konj.

Kratka pricica

Vazduh
Sneg
Vodopad
Rec
Ljubiti

 

[Dijenek]

Vazduh
Sneg
Vodopad
Rec
Ljubiti

"Ти си, као, неки песник?" упитала ме је Наташа.
"Да. Јесам. Зашто?" одговорио сам збуњено.
"Ма, питам онако, без разлога. Мора ли за тебе свако питање да има разлог?"
Погледао сам је у очи. Боже, биле су тако плаве и тако дубоке и тако насмејане.
Цело пре подне смо седели на тераси код заједничког пријатеља и причали.
Нико не би рекао да смо се тек синоћ упознали.
"Не знам. Ја увек питам с неком намером, с циљем да сазнам нешто што ми је у том тренутку битно." одговорио сам несвесно се и сам осмехујући.
"Има ли неко питање које ти мени желиш да поставиш?" несвесно је закачила један несташни прамен иза ува, а ја сам у мислима видео себе како то радим.
"А?" одговорио сам збуњено не разумевши питање. Како ми је лако одвукла пажњу. Како реч постане небитна и ономе коме је увек пребитна кад су му сва друга чула окупирана.
"Питај ти мене слободно шта желиш. По питањима ћу знати шта стварно мислиш о мени." одговорила је.
"За то ти не требају моја питања. Питај ме и ја ћу ти сам казати."
"Добро, шта мислиш о мени?"
"Мислим да си фасцинантна, као први снег, као водопад који се обрушава с висине од две стотине метара, као ваздух који мирише на кишу..." почео сам.
"Добро је. Стани. Стварно си песник. Говориш ли то свакој, питам се." узела ме је за руку покушавајући да ме ућутка.
"Не. Некима другима сам говорио сличне ствари кад су остављале сличан утисак али ово су само твоје речи." одговорио сам.
"Звучиш искрено кад то тако кажеш. Може ли ти се веровати?" сад ме је гледала с појачаним занимањем. Просто је залепила очи за моје...
"Ја сам увек искрен. Не снисходим. Не плашим се да признам како неког видим и одлично знам како жене реагују на мене." одговорио сам искрено.
"Самоуверен си. То је лепо. Мало је мушкараца који се мене не плаше. И који ме не идеализују."
Стегао сам јој руку, благо. И спустио је на моје раме.
Моја је клизнула не њен струк.
"Није то самоувереност. То је самосвесност. Ја те се не бојим. Јеси једна од најлепших жена пред којима сам стајао и које сам видео али немам ја намеру да те дижем на неки пиједестал. Шта ћеш ми тамо. Мени требаш поред мене. Оно што од мене можеш да добијеш јесте равноправност. Ако ти није довољно... Па, просто нема више..." говорио сам јој привлачећи је нежно себи. Није се опирала. Клизила је у мојим рукама, несвесно подигавши и другу руку од мојих рамена.
"Хоћеш ли ме пољубити?" шапнула ми је већ нагињући главу ка десном рамену.
"Нећу." одговорио сам.
"Нећеш?" изненађено је упитала.
"Нећу. Ми ћемо се љубити, нећу само ја тебе да пољубим."
"Како увек кажеш праве речи?"
"Тако што..." покушао сам да објасним али усне су нам се дотакле и говор је замро.
Све се свело на покрет и додир.

Данас
Возити
Кочије
Прескачући
Суза на длану

 

[LJILJA MMM]

Данас
Возити
Кочије
Прескачући
Суза на длану

Da li bajke postoje? Postoje.....to bi ona rekla sve do danas. Zaista se i osećala kao da živi u bajci. Doduše svega par dana je trajala bajka ali je postojala. Možda je i najvažnije da postoji. U svakom slučaju ima čega da se seća. To je shvatila dok je ko zna koja po redu suza na dlanu završavala svoj život . I bila je zahvalna na tom saznanju jer je osoba svesna svega....života, vremena, osećanja. Razume ona samu sebe, razume i zanos i ljubav i strast koju je osetila.....poznaje sebe i suze što kaplju ....i ovaj bol....i tugu.....sve stari znanci. Znala je ona i kada su kočije dolazile po nju da one imaju svoje odredište......krajnju stanicu do koje će je voziti Odatle, vodi samo jedan put....u bol.....i ona je ipak ušla u kočiju znajući sve to. A bile su divne te kočije.....sve od osećanja sazdane...a ona dva vranca što ih vuku.....ljubav i strast....kao noć crni, gizdavi, vrca snaga iz njih. Na cnim telima ocrtavaju se svi mišići.....igraju svoj zavodljivi ples pri svakom pokretu. Ona.....u tim kočijama ....i svesna i nesvesna....i tu i nije tu.....preskačući sva svoja samoupozorenja živela je svoju kratku bajku.
I sada živi svoje suze.....čeka da iscure.....niste znali da suze plaču u odredjenoj količini? Ma da......e, ona zna......i zato čeka. Skuplja ih u dlanovima gde one umiru odživeći svoj kratki život. I kada sve poumiru, ona će samo podići glavu, obrisati dlanove, nabaciti osmeh i krenuti dalje.....sesti u svog starog punta i poću put dana.

zmija
udar
sunce
mozak
šljunak

 

[re[ ]De]

zmija
udar
sunce
mozak
šljunak

Zmija ima drugaciji jezik od ostalih stvorenja. Zmijski jezik je zakon prirode. Jednog dana udario je grom u jedan kamen i prelomio ga na pola [misao je elektricni impuls ] i ljudi su ugledali sunce. Poceli su da postaju nesto vece. Nazalost malo je izabranih a jos manje pozvanih. Potrebno je mozak iskoristiti u pravom smeru i pravcu, steci mudrost i usmeriti svoje cljiljeve. Gospodar zivota i gospodar smrti vode svoju bitku u V. Oni u zmijskom jeziku A sto je nacrtan na novcanici $ [ zmija se pelje uz sipku ] su najmanji. Jadni i bedni, koristeci otrov zmijski kao "spas" za 15 min produzetak igre, koprcaju se u svojim jos bednijim zivotima sa prizemnim smislom. Nivo ispod njih, zivotinje, srecom ili nesrecom, ne razmisljaju nesto previse, pa pored fizockog bola ne osecaju ono sto svakog coveka koji bi da odskoci gore goni. Goni i onog koji nece gore, zudi A ali ne moze da dobije ono sto zeli, jer ne mogu svi da budu pobednici. Skoro sam procitao na plakatu da u skoli na gradjanskom vaspitanju uce decu kako svu mogu da budu pobednici. Greska i to tolika da zaboli um.

Sljunak tece niz pescani sat, dok se bitka polako privodi konacnom kraju. Jesmo li mi poslednji narastaj? Kamenje u sljnku malo teze prodje, te tako u tim trenucima dolazi do eksta bitnih dogadjaja u svetu. Zrnce peska to si ti, pazi da te kamenje ne prignjeci. Padas iz V, rodio si se. Ili rodila. Poneko zrnce postane posebno, pa u toku svog bitisanja zasija na mesecini ili suncanom odsjaju, toliko da zauzme svoje vecno mesto na jednoj od strana V. "Kutin sine, sada si konacno slobodan!" ili "Dobrodosao u carstvo nebesko!"



lepota
neznost
ljubav
mrznja
ravnodusnost







no
time
for
space!

 

[Dijenek]

ocekivanje
cutanje
izneverio
zasto
nesklad

Каквог смисла има све ово што ми се дешава, запитао се корачајући кроз снег који му је допирао до пола струка. Некако му се чинило да несклад влада свуда око њега. Корачао је кроз дубоки снег, а сунце му је пекло сваки непокривени део коже. Није памтио кад је видео тако слободно небо. Ни једног облака није било ни на видику. Само белило око њега и та бела кугла на небеском плаветнилу. И тај несклад у њему самом. Био је свестан својих година, а имао је утисак да му је тело старо вековима. Као да је самог себе изневерио негде на том свом путу, у тој својој потрази.
И, често би се питао, за чим он то уопште трага?
Шта је то у прошлости што га толико вуче да сазна.
Да сазна све о себи.
Зашто га је прогонило то очекивање да се тамо крије нешто битно и вредно сваке муке.
И зашто га је баш сваки пут дочекивало ћутање тамо где је очекивао да ће наићи на коначне одговоре.
Опет се осећао изгубљено. А ни то бескрајно белило које га је исцрпљивало на сваки могући начин није помагало да се осети боље. Напротив.
У сваком случају, није имао куда, морао је да настави даље, па куд пукло да пукло.
Ма колико му ништа не било јасно и ма колико све изгледало збркано и недоречено.
Да је међу људима, сад би му рекли да је будућност пред њим.
А њему никад није било јасно како људи мисле да може да буде будућности тамо где не постоји прошлост.
Осмехнуо се кад му је то пало на памет.
Забацио тај ранац на леђима и наставио да шипчи кроз снег.
Морао је напред, ка прошлости, јер му ништа друго није преостало.
Морао је напред јер је таква природа оних који траже смисао у више од данас.
И више му ништа није било ни тешко ни далеко.
Знао је да ће му смисао свега што му се дешава бити јасан у последњем догађају.
Наставио је да шипчи. С осмехом наде.
Више ништа није било тешко.
Није се осврнуо да види одакле је дошао. Повратак није био опција.
А у даљини се већ видело и село у које је кренуо.
Знао је да ће стићи у њега пре мрака.
А онда же видети шта даље.


Поноћ
десет година
Једна реч
хиљаду осмеха
Нада

 

[Saskily]

Поноћ
десет година
Једна реч
хиљаду осмеха
Нада

Тог јутра Ања се пробудила са осећајем да је најсрећнија жена на планети. Морaла је ту срећу да подели са неким, са свима. Узела је телефон у руке и застала. Не још. Помислила је и насмејала се. Обично би сваку лепу вест, одмах поделила са својом најбољом пријатељицом, али данас је имала потребу само да ћути и да се присећа синоћног догађаја.
Журно је навукла тренерку и трчећим кораком се спустила са трећег спрата, прескачући по две степенице одједном. У трку је везала своју дугу, плаву косу и истрчала на свеж јутарњи ваздух. Никога сем ње и девојчице која је шетала свога пса није било тог јутра на кеју.
Заборавила је где се налази, није примећивала реку, како крај ње бешумно тече, није примећивала високо дрвеће које је спуштало своје гране тако ниско. На тренутак је затворила очи и само је осетила. Осетила је благи поветарац како јој милује лице и сунце како греје њену кожу.
Пре само неколико сати налазила се у свом кревету. Али сан није долазио на очи. Једина светлост у соби био је сат, који је треперио и приказивао три сата иза поноћи. Но, тада се огласио њен телефон, пре него што је легла да спава, ставила га је на металну кутију у којој држи накит, тако да је почео да струже по металу, мелодија њене омиљене песме орила се из звучника, а светлост јој је продирала у очи. Срце је од те изненадне буке почело убрзано да јој лупа.
"Ања, ћао. Како си? Ево ја само да ти се јавим, да сам се управо вратио из Немачке... Сада је срце је почело ненормално да лупа и прескаче... Желео бих да те видим ових дана. Када год ти будеш имала времена. Осетила је како су јој се упалили образи и желела је да вришти на сав глас једну реч, једно име.... Љубим те пуно. Ненад."
Хиљаду осмеха јој се од синоћ разлило по лицу. Њен Ненад се ипак вратио. Али да ли за стално, да ли планира поново да се врати у Немачку? Због ових окрутних мисли нагло се окренула и наставила да трчи према стану. Те мисли мориле су је последњих десет недеља од кад је он отпутовао, али њој се чинило да има десет година од тада.
У осталом видећу га вечерас. Овај тренутак много пута је замишљала, маштала о њему, о његовом повратку, ову прилику није смела да пропусти, знала је то. Колико је само ноћи провела у сузама, колико је пута прекорела себе, верујући да је изгубила човека свог живота, човека којег воли. Знала је да ће се он вратити, али је мислила да ће тада да буде сувише касно. Зато му је синоћ јавила да се радује што се вратио и да би волела да се види са њим што пре.
Нада јој се тада вратила. Знала је да се вратио само због ње или можда по њу. Пре тачно десет недеља и два дана одбила га је, није желела да пође са њим, није била спремна да напусти своју земљу, свој град, своју породицу. Али сада је сигурна у једно са њим би ишла и на крај света.



плиш
спреј
листање
крај
не мораш

 

[Dijenek]

плиш
спреј
листање
крај
не мораш

Београд,
30. 12. 2011.

Е, мој сине,

пишем ти ово писмо, а нисам сигуран да ли ћу бити жив или мртав кад га добијеш.
И не замери ми што ти га пишем руком. Знам ја да си ти, као и сви млади, навикао на тај нет и чуда али мени реч не значи много ако није на папиру написана. Није то то. Нисам сигуран ни да ти до краја могу објаснити шта мени значи папир, али добро. Не могу ја у речи да преведем колико ми значи листање страница и њихов додир на јагодицама прстију. Њихов мирис. Нећемо овај пут о томе.
Има и важнијих ствари.
Дакле, не знам да ли ћу бити жив или мртав кад ово будеш читао. Иду празници и сигуран сам да ће му требати дани с овом нашом поштом да стигне до тебе.

Дуго смо ћутали, сине. Надам се да си ми бар у срцу опростио ако већ не можеш да прихватиш да нисам ја крив за то што се десило твојој мајци.
Нисам, сине.
Твоја мајка је била слаба жена, плашљива и често себична. Али, ипак је била смисао мог живота. И ја сам се цео живот трудио да је заштитим и сачувам од свега ружног и лошег. Можда и превише. Можда ју је то на крају и гурнуло преко ивице. Не знам. Не мораш ми веровати. Али, значило би ми твоја вера. Опет, како буде, биће.

Не знам зашто али има потребу да ти препричам то вече. Никад нисам заборавио ни једну ситницу. Верујеш ли ми, ни најмању. Још увек памтим сваки детаљ.
Сваки.
Памтим њен спреј за косу бачен поред кревета, косу расуту по јастуку као да ју је неко намештао, њу у тамноцрвеној кућној хаљини, склупчану у лопту, као да спава. Памтим флашицу за лек пажљиво спуштену на комоду.
Памтим и плишане завесе које се лагано њишу на благом поветарцу. И како сам их склонио да затворим прозор. И једино за тај плиш имам неки осећај. Све остало сам посматрао са дистанцом, као да нисам ту. Само сам тај плиш осећао својим у тој ситуацији. И замрзео сам га. Мрзим га сваком својом пором. Удисајем и издисајем. Чудно је то. Ништа ме друго није погађало ни тад ни у данима који су следили, а ја сам само за плиш имао осећање. Зато данас мрзим да видим и плишану играчку.

Све ја то памтим, сине, али се питам треба ли теби и реч о томе рећи. Знаш, можда сам их истрошио, све оне које су биле за тебе, још давних дана. Можда сам био лош отац.
Не знам. Знам само да ништа не бих променио у животу. Ништа.
Осим, можда, смрти твоје мајке.
А, ко зна, можда би то само погоршало неке друге ствари.
Знаш, сине, ја мислим да не треба желети мењати догађаје и своје одлуке у прошлости јер да није њих, нико од нас не би данас био то што јесте. И, опет, да ли бисмо били бољи да смо другачији. И да ли би другачији опет били ми. Не знам, тешка су то питања. Ја сам задовољан собом какав јесам.
Задовољан сам и тобом. И поносан на тебе. Добар си човек и имаш жену коју волиш, а мени је то једино одувек било битно.

Волео бих да те видим пре смрти али чак и ако не дођеш, нећу бити разочаран.
Јер, шта год да изабереш, да дођеш или да не дођеш, човек си какав сам ја желео да будеш.
И једино што заиста желим јесте да ти будеш задовољан собом.

На крају, ово писмо испаде некако збркано и недоречено. А толико сам тога хтео да ти кажем. Но, ако се не разумемо и без речи, нећемо ни са много њих...
Тако да је све ово довољно. А опет знам да би и хиљаде страна биле недовољне. Компликоване мисли. Зар сам ја икад био једноставан, питам се.

Још само једно имам заиста да ти кажем.
Никад није касно док није прекасно.

Буди ми добро, сине. И воли своју жену.
Буди бољи човек од мене.

Волим те, Милане.

Марко Ц. Милеуснић,
професор Универзитета у пензији


Данашњи
трен
Моћ
Лом
Превазићи

 

[LJILJA MMM]

Данашњи
трен
Моћ
Лом
Превазићи

Na današnji dan, pre mnoooogo godina, sakupiše se reči da se dogovore koja je najjača, najmoćnija, najupotrebljivanija..... Svakakvih predloga je tu bilo.....te ljubav je najjača.....te novac je najmoćniji, pa sreća.....tuga.....suza.......osmeh.....misao......izlaziše reči na maleni podijum, u svrhu te debate postavljen, i obrazlagaše same sebe sve strpljivo čekajući u dugačkom redu.
Na kraju izadje laž, koja je namerno poslednja stala u red, i poče svoju besedu
„Ja sam najjača, najmoćnija, najviše upotrebljavana jer pomeriti mogu planine i mora....ako hoću....jer mogu lom napraviti od svega što moje reči prethodnice načiniše, mogu stvoriti nemoguće jer imam moć da ubedim i razum pobedim samo ako sam pametna i znam šta hoću.....mogu za tren da uništim što ljubav napravi...a mogu vala i ljubav da stvorim, kao i sreću, mir.....mogu i da posredujem kad se ostale reči posvadjaju pa čak i da pomognem prevazići problem.....mogu časkom suze da nateram ili osmeh izmamim.....mogu da zabolim i da razveselim....mogu da se kamufliram tako da me niko prepoznati ne može.....mogu sve što poželim jer me najviše koriste i to svi ljudi ama baš svakoga dana.....i sve vi ostale drugarice moje znate da je tako i da će uvek biti tako.

konopac
usmeren
osmeh
trava
strah

 

[gost 39034]

konopac
usmeren
osmeh
trava
strah

Nocas sam se probudila sa ustima punim krvi. U prvi mah nisam shvatila sta se dogadja, ni sta me je probudilo, a onda me je saznanje steglo oko vrata poput konopca. Znate li kako izgleda kada vas scepa strah od smrti? Znate li sta vam prodje kroz glavu u trenutku kada shvatate da umirete? Pomislite na osmeh svog deteta i pitate se kada ce ponovo moci da se smeje nakon vas, omirisete travu u koju vas je gurnuo neko pre dvadeset i kusur godina ljubeci vas po prvi put, zamislite da bi bilo lepo kada bi ipak imalo dovoljno vremena da vas mama nauci da spremate "one "kolace....Strah usmeren na najranjiviji deo vas. Mogu vam reci da je prilicno zahebano.

cvet
misao
kosa
koska
milovanje

 

[kojote]

cvet
misao
kosa
koska
milovanje

Tomas Man na jednom mestu tvrdi kako "nema nikakve dublje misli ni dubljeg znanja bez iskustva bolesti". Iz ovoga proizilazi da ne treba postojati bojazan kako će naše misli i znanje biti isuviše plitki, Veco, milovanje moje! Veliki trud je uložen kako bi iskustvo bolesti postalo svakome dostupno, pa otuda i jeftino.
Tokom ljudske istorije bolest je imala razvoj munjevit poput rasta kose. Usavršavala se brže od civilizacije; toliko je odmakla da ju je nemoguće sustići. Ono što je nekad bilo bolest, danas je obična boljka, nedostojna ozbiljne brige. Međutim, samo za boljke postoje lekovi. Boljke i služe da zametnu tragove i stvar učine neozbiljnom. A ja sam, kao i svi vi, za ozbiljne teme. Pošto za prave bolesti leka nema, mnogi će pomisliti da se, u stvari, razboleo - lek.

U početku se predviđalo da će bogomolje budućnosti postati apoteke. Ali, one su poluprazne, kao i crkve. U njima nikad nema leka koji nam je potreban.
Po Lazareviću, "bolest je duboka kontradikcija". Rekao bih - neuhvatljiva, iako vanrajska pojava. Etimolozi su konačno uspeli da rasčlane reč zdravlje i otkriju izvesne simptome bolesti. Ako je verovati Ničeu (a on je bio ozbiljno bolestan), Heleni su živeli sa "neurozom zdravlja". Za razliku od njih, mi smo otišli u drugu krajnost - opsednuti smo "neurozom bolesti".
Bolest je globalna, a otuda i visokoprofitabilna industrija. Pola čovečanstva gladuje i boluje, a ona druga polovina (kao) ovu prvu hrani i leči. Jedna polovina poboleva, druga umire u strahu od bolesti.

Bolest je pod lupom romanopisaca i sineasta. O njoj se pobožno govori, kako u porodilištima tako i u mrtvačnicama. Bolest je predmet propovedi po crkvama. Bolest smrdi (kao kuvana koska) i miriše (kao cvet za moju dragu); ona je slatka i slana; bolest boli i u njoj se uživa.
Danas postoje još samo neizlečive bolesti. Povećanjem broja neizlečivih bolesti povećava se i broj delotvornih lekova. Što više bolesti i lekova, to više lekara i nadrilekara. Oni nude pomoć, a zapravo, produžavaju agoniju. Mediji svakodnevno donose senzacionalne vesti o pronalasku lekova za pojedine bolesti, ali i o identifikaciji neke nove i zastašujuće pošasti. Predano se fabrikuju i lekovi i bolesti. Nalaze se u istom odnosu kao nekoč Ahil i kornjača.

Benito Beto je naslutio o čemu je reč, tvrdeći da "ne bi bilo bolesti, kada ne bi bilo lekara". Pomaže mu i naša poznata strucnjakinja, trenutno na zimovanju u Austiji, Italiji i Svajcarskoj, Marina.c, uzvikujuci: "Mi uopšte nismo lekari, mi smo bolest!"
Unutrašnjim uhom osluškujemo kako nam tela krcka smrtonosni glodar. Svaki zastoj, disonanca, promena ritma, probadanje, žiganje, podseća na izvesnost skončanja.
Bolest je uvek izvan mene - zato se i razboljevam. U meni su samo njene posledice.
Nalazim se u čekaonici, iščekujući koga će iza zatvorenih vrata prozvati kao sledećeg. S tom razlikom što se ne uprežem da uđem preko reda; čak, svoje pravo ustupam drugima. Unezverenim pogledom prebrojavam preostale poznanike...

Uredno smo informisani o uzrocima svačije smrti. Više se ne umire od smrti, nego od bolesti. Po svemu sudeći i smrt nam se razbolela, i ne oseća se baš najbolje. Ali, i tome će se naći leka. Prestaće i smrt da bude neizlečiva.
Lekari su uz nadljudske napore utvrdili njene posledice. Smrt nam je za dlaku umakla. Srećom, na dobrom smo tragu.

ples
zvono
grebanje
golicanje
vlaga

 

[LJILJA MMM]

ples
zvono
grebanje
golicanje
vlaga

"Hajde pile....na spavkanje.
"A priča?...bakoooooo.....mazni glasić se čuje ispod jorgana
"Naravno, priča je obavezna pile" nameštajući se da legne kraj malenog tela odgovara baka.

Jednom daaaaavno......ali baš davno, u šumici koju su svi zvali Malena šuma, na kraju grada Olega, u zemlji Oblaka, živela je grupa patuljaka. Samo da znaš kako su bili lepi i slatki, onako malecki. Imali su u Malenoj šumi svoje selo koje je bilo tako lepo uredjeno i imalo sve što ima i grad.....školu, radionice, ulice, trg, pijacu, igralište i prelepe kućice sa dvorištima, ogradicama, cvećem...čak i kuce i mace i sve ostale životinje su bile majušne....jel' možeš da zamisliš?a? malenicu macu....zamisli kolišna je kad je za Patuljka. Ma kažem ti sve su imali. Ipak, Patuljci su voleli naziv selo jer se tako pre mnogo godina zvala prva njihova naseobina od svega par sklepanih kućica. I bili su jako miroljubivi, nasmejani, veseli.....a što su pevali......naročito Patuljčice. One su se prosto radjale sa takvim prelepim glasovima da kada zapeva njihov ženski hor prosto se cela Malena šuma zaustavi....ni list da šušne....a stanovnici grada Olega čuju tu pesmu kao da dolazi sa neba.....zvali su taj ženski hor "glas andjela".
E, tu, u Selu su živeli Pjer i Lela.....i voleli su se. Mladost je mnogo lepa pile bakino.......mladost i ljubav. Oni su imali običaj da kasno posle podne, kada završe svoje obaveze u radnjama gde su radili, odšetaju do reke u Malenoj šumi. Tu bi bili sami...a to znaš pile, vole svi zaljubljeni mladi parovi. Osećala se vlaga tu pored reke, rastinje je bilo bujno, zeleno i mirisno. Oni bi plesali tu kraj vode, skakutali sa kamena na kamen, smešili se i razgovarali a pred sam mrak bi se vraćali kućama. Iako je to njihova Malena šuma, nije dobro da ih noć zatekne van kuća a vreme za polazak im je zvono koje je iz Sela zvonilo tačno u isto vreme svakoga dana. I tako, jednog dana su izvodili svoj ples sa kamena na kamen ...Leli je falio samo jedan korak pa da bude na obali kada je Pjer uhvati oko struka da je golica.......Lela izgubi ravnotežu i pade u vodu. Brzo i Pjer skoči za njom jer je znao da Lela ne zna da pliva i uspeše oboje da izadju na obalu....doduše oboje izgrebani i prljavi ali ipak na obali.
Posle toga su oboje bili prehladjeni.....znaš kao i ti kada si se skoro razboleo jer si onako brzo pojeo sladoled.....Naravno da su ozdravili i nastavili da se vole.
Znaš, sad, kad odeš u Malenu šumu, na kraju grada Olega u zemlji Oblaka, srešćeš Meri, Zoju i Žana kako veselo skakuću sa kamena na kamen ali znaju da plivaju.......naučili su ih mama i tata.....kao i tebe što će pile bakino.....
Ispod jorgana se čuje ujednačeno disanje i samo par crnih čuperaka viri.....usnuli patuljak.....

seme
papuča
heftalica
odlaženje
jakna

 

[otrovno zelena]

seme
papuča
heftalica
odlaženje
jakna


papucom pravo u glavu. preko cele sobe. vrlo precizno. jos sa vrata, nisam ni jaknu skinula. oduvek mi je odlazenje bolje islo. mogla je i onu njenu heftalicu da dohvati, onu od 20kg, pa da poginem. da mi mozak prospe po podu, ko seme po njivi. a nista nisam zgresila.


umetnost
telefon
pas
tastatura
osmeh

 

[Danik]

seme

umetnost
telefon
pas
tastatura
osmeh

Prosla je, cini mi se, citava vecnost od onog dana kad sam prvi put zaista videla tvoje oci,tvoj osmeh tvoje lice. Sretali smo se tu i tamo, usput, neobavezno i neprimetno, jos uvek se pitam kako sam do tada mogla samo prolaziti pored tebe nehajno i nemarno..jos uvek se pitam zasto i tad tvoje prisustvo nije proslo kao i svako pre toga. Dosao si kao i uvek po stoti put u nasu kancelariju, videla sam te, pozdravila i nastavila razgovor. Ne znam zasto sam podigla glavu od radnog stola ne obrativsi paznju na dokumeta spustena ispred mene, pogleda prikovanog za lepu musku ruku koja ih je upravo spustila. Vise ne znam sta sam pre toga sa koleginicama pricala ni koji te je moj komentar tako slatko nasmejao ali u trenutku kad sam te ponovo pogledala osmeh ti je obasjao lice, sjajne iskre zaplesale ti u ocima, znam samo da sam se u momentu izgubila u njima. Plavetnilo me je ponelo, nisam bila sigurna da li sam u nebeskim visinama ili u morskim dubinama, da li plivam ili letim ali nikako nisam uspevala da se dokopam cvrstog tla pod nogama. Tek kad je tvoj osmeh nestao onako iznenada kako se i pojavio, od tog trena misljenja sam da je ta tvoja sposobnost prava umetnost, shvatila sam da mi se obracas ali da reci ne razaznajem, cujem samo glas kao da te prvi put cujem...
Da, prosla je citava vecnost od tada... Kao i od onog dana kad si poslednji put nagnut prema meni, provlacio jedan pramen moje kose medju prstima. Dok si pogledom budno pratio moju kosu kako klizi i vestim uvezbenim pokretima sprecavao je da pobegne, glas ti je bio tih, reci nepovezane, recenice besmislene. Nije bilo nacina da odgovoris na moje pitanje, jer Andjele zato sam ga i postavila... Brzim pokretom prekinula sam tu jedinu vezu koja je postojala medju nama odgurnula ti ruku i zamolila te da me gledas u oci dok pricas. Poslusno si podigao glavu i pustio me da po ko zna koji put plivam i letim u isto vreme u plavetnilu tvoga pogleda samo sto se na mom nebu sada oluja spremala i more je bilo nemirno. Koliko god da sam glasno pricala, vladala je tisina, mucila me vecnost, svo ono vreme sto ce doci posle onog momenta kad prestanem da pricam...koliko sam samo zelela da te zagrlim, da te poljubim, dodirnem da uradim bas ono sto ti upravo u tom trenu objasnjavam da ne moze da se desi, da ne sme...ne moze. Srecom, zazvonio je telefon, pitao si da li da me sacekas, odmahnula sam i izgovorila samo IDI....IDi,,,Idi,,,idi... Odjekivalo je u mojim mislima dugo i jos uvek odjekuje... kao lavez uplasenog psa u gluvoj noci koji jednolicno laje na sve sto se pokrene ili stvori neki zvuk, na svoju senku koju Mesec bezobzirno salje da ga prati gde god ga krene.
Otisao si a jos uvek si tu, jos uvek ta lepa muska ruka spusta dokumenta na moju tastaturu ali ja je vise pogledom ne pratim do lepih srebrnih ociju, moje duge, mog mora prepunog bisera, vec kroz suze gledam kako se polako povlaci, a onda bolnim otkucajima srca ispratim svaki tvoj korak dok polako odlazis od mene. Srce zastane i prestanem da disem kad se zaustavis, verovatno da se okrenes i uhvatis moj pogled da me pitas kao sto bih i ja tebe, kada ce biti lakse, bolje, kada ce proci... Ali ja nikad ne podignem pogled, da mi ne vidis suze, da ne upoznas ovu moju tugu, ne osetis moj bol. Jednog dana kad zastanes da me pogledas i ostanes tako duze nego obicno posto srce vec prestane da kuca, ne disem, poslednjom snagom zaustavicu i sve ostalo sto me zivom cini da ti poklonim jedan .... osmeh!

noga
voz
sesir
daljina
ona

 

[gost 125526]

prevideo si da moja noga nikada neće kročiti u tvoj, za moja očekivanja, previše skučen svet
sva moja slatka maštanja nestala su kada i tvoj voz u onom tunelu kome ne videh izlaz
da sam makar ponela šešir da pokrijem misli..
sada mi prija daljina satkana od naših neostvarenih želja
jedino ona daje smisao svemu


()


naviranje
lom
povlačenje
potez
rizik

 

[^UP^]

prevideo si da moja noga nikada neće kročiti u tvoj, za moja očekivanja, previše skučen svet
sva moja slatka maštanja nestala su kada i tvoj voz u onom tunelu kome ne videh izlaz
da sam makar ponela šešir da pokrijem misli..
sada mi prija daljina satkana od naših neostvarenih želja
jedino ona daje smisao svemu


()


naviranje
lom
povlačenje
potez
rizik

Zato i podstičem njihovo naviranje, i sve smo dalje... Ali obzirom da zaboravih šešir, misli su mi nemirne i sve osluškujem da čujem već jednom taj lom sa kraja tunela. Očekuješ li neko povlačenje? Evo ti ga potez, evo ti ga na! I to na tvoj rizik.

manirima
sputana
ne pokazah
srednji
prst

()

 

[Egreta27]

manirima
sputana
ne pokazah
srednji
prst

Kuc, kuc...
-Naprijed...
Tek sto se otvorise, zacu se lupa vrata. I skripanje zubima nervozne stranke. Ni dobar dan, ni pomaze Ovaj ili onaj, odmah povisen ton i izricit zahtjev...
-A maniri, ostali u camcu, gdje ste rodjeni, pretpostavljam?
-Kultura ponasanja po zasluzi, a ovdje je svaki pokusaj ljudskosti uzaludan. Ovdje um ne caruje, a i snaga je sputana da klade valja...
-Ma znate li vi gdje ste, ovo je javna ustanova?!
-Ne, nisam znao da je javna, moja greska, izvinite, ako je ovakav tretman u "javnoj", kakav li biste tek sprovodili da je privatna ustanova?
-Ma...sta vi uopste hocete?
-Isto ono za cim dolazim unazad 2 godine, nema papira kojeg niste trazili, i da Vam isti da Vam ne pokazah na uvid, a moj predmet kupi prasinu...
-Bice gospodine, bice, strpljenja...i drugi cekaju. Nije jos gotov. Treba da donesete jos...
-Eh, kakav "gospodin"...goljo, goljo, recite slobodno...
I stavi prst na celo. Da li da ostanem ili odustanem? Sredni put ne postoji. Nema druge...Cekajuci Godoa.

Kamen
Naopačke
Sreća
Secira
Tvrdjava
Miš
Babaroga

 

[kontesa.08]

Kamen
Naopačke
Sreća
Secira
Tvrdjava
Miš
Babaroga


Stezala sam u ruci kamen…
…Kada sam otisla
Kamencic koji sam ti ukrala nije srusio tvoju tvrdjavu
Kada sam otisla
Plasio me cvrkut ptica
Kada sam otisla
Plasljivi mis I strasna babaroga su me cekali
Kada sam otisla
Sreca me nije cekala
Kada sam otisla
Secirani suncevi zrak mi je opekao dlan
I kamen bacen kao ja visoko
Naopacke,naopacke je visio sav svet zakacen za moje oko
Kada sam otisla…….

vera
ljubav
nada

 

[Dijenek]

vera
ljubav
nada

"Вера, хоћеш ли већ једном? Спава ми се." довикнула је Нада према сестри брзо затварајући прозор да јој хладноћа не улази у кола.
Ј.ебо те, као да се никад није љубила с дечком, помислила је док је палила ко зна коју цигарету те вечери. Превише пушим, нисам нормална, размишљала је док је испуштала дим из плућа.
Је.бем ти овај живот, све је хладно и бесмислено. И кости пуцају. Никад нисам волела зиму. И, све ружне ствари ми се дешавају зими. И Марко је отишао прошле зиме. Стока. Каква сам ја будала, кад бирам такве људе за свој живот. Ма, нећу ни да мислим о томе, само ће ми притисак скочити. О, Боже, ова гуска никако да дође. Ако је нема још пет минута, идем кући па нек пешачи или нек је вози тај њен гоља. Јес, кад би имао чиме. Размишља ли она о ичему осим о лепи очима? Глупача. Никад неће одрасти.
Мисли су наставиле да јој се роје главом и као да се одбијају једна од друге док јој је љутња све више расла. И, таман кад се спремала да окрене кључ, врата су се оворила и Вера је утрчала у кола. Сва осмехнута и раздрагана. Као да није примећивала хладноћу.
"Чему се смејеш, глупачо? Мислиш да ће те се сећати за годину дана?" узвикнула је изнервирана Нада и бесно окренула кључ у брави. Кола су забрујала. Нагло је кренула.
Вера је погледала пут испред њих и осмехнула се још једном.
"Хоће. Сећаће ме се и за сто година. Јер то је љубав. Можда нећемо бити заједно али сећаће се да ме је волео. Али, шта знаш ти о томе? Теби је ионако битно која кола вози и где летује, а не шта му је у очима? И, нећу више да причам о томе. Ми смо ко глуви телефони." Одговорила је смирено.
Увукла се у загрљај својих руку и препустила сећању док је Нада лагано возила кући...


Сунце
радост
Киша
Младост
сећање

 

[Tol]

Neću ti pevati večeras..ovaj lokal ume da uguši želju u povoju.
Kamuflaža dimom i cerenja pijanih utrnulih usana donosi verovanje u čudotvornost
i magiju privida oslobadjanja od stege promašaja i grčeviti napor da se desi NEŠTO.
Oseća se bazd nataložene kisele nade i nekog ushita
koji leluja poput mesečara i pokušava da svakog posetioca hipnotiše
još nekim gutljajem ljubavi.
Groteska za šankom nudi spas od umiranja , na podijumu akviziteri ljubavi podsećaju
smrtnike na boju života i sočni ushit trenutka..žamor usporava puls..oči užarene
nadanjem okvašene, još po koji poklič zvuka stakla i tečnost eliksira za
bludni poziv deluje.
Noć guta sve poput testa, filma neprobojnog..krici jenjavaju, predaja
izgubljenih posustalih duša što u kotlu vrelog katrana čiste ispraznost dana,
bez boje i krivljenja face...Neman guta sva kajanja, nemoć..goji se
nesigurnim treptanjem ogromnih očiju straha..vrisak lomi prostor..

Budim se u znoju i grčem u stomaku..oh, živa sam!!! Još jedan prekrasan dan
je pokucao na moje oko..Dobar dan, svetlosti dobar dan životu!

letenje
sok
izvor
srce

 

[Egreta27]

letenje
sok
izvor
srce

...Koliko jos...? Tup pogled doseze u nedogled...Tako su teski oblaci, a tako lako letenje...Da se bar tako lako leti preko prostranstva sopstvene duse.
Kafa, caj, sok...? Ne hvala, nista.
Eh, da mi je osmijeh stjuardese. Bezbrizan. Savladan, naucen, skoro prirodan.
...mozda i jeste pravi, vremenom kao izbor? Veselo, pa makar i u ambis.
Bice, sta bude.
Da li ces me cekati kao sto si obecao? Promicu mi slike, mutne, glava kao da nije moja, ali misli se namecu.
Koliko se vec nismo vidjeli? I zasto sam tako ravnodusna? A ti?
Ovoliki put...7h, za sta? Sta ce biti s nama? ...da li ces me cekati sam ili ces doci s drugovima?
Turbulencije...tek toliko da ne mirujem ni tijelom, ni mislima. Ne osjecam strah, ali mi srce brze lupa. Gledam na sat...
... vrijeme je izvor nezadovoljstva. ...Koliko jos?

Voda
Korali
Prašina
Mahovina
Prsti

 

[Lord_of_the_board]

Plutali smo vec treci dan bez jedara. Ona strasna oluja nam je polomila jarbole, poderala jedra i ostali smo na milost talasima koji nas nose ko zna kuda.
Dosta je posade poginulo u toj oluji, izgubili smo vecinu zaliha hrane i pica. A mi koji smo ostali, gladujemo, zedjamo i nismo imali snage da veslamo.
Kad odjednom se pojavi brod. Nismo znali ciji posto je bio bez zastave ili bilo kakve oznake. Brod se priblizavao i taman kad smo mislili da smo spaseni,
podize se zastava sa kosturskom lubanjom i odjeknuse topovi. Zatvorio sam oci, zapistalo mi je u usima, komadici drveta su mi se zabili skoro svaki dio tijela,
kao da me bodu sa hiljade igala. Otvorio sam oci, a oko mene prasina, dim, haos. Zasto nas napadaju kad vide samo bespomocni?
Nisam stigao napraviti ni korak, detonacija me je bacila u more. Pao sam naglavacke u more i sigurno sam primio jak udarac u glavu tokom detonacije,
posto sam u dubini izgubio orijentaciju, i nisam znao gdje je povrsina a gdje dno. Grabio sam rukama da se docepam povrsine dok mi je slana voda nagrizala svaku ranu na tijelu.
Opazio sam stijene i korale i shvatio sam da idem prema dnu. Okrenuo sam se prema povrsini i poceo da zamahujem rukama koliko god mogu.
Poceo sam osjecati jaku bol u prsima, nestajalo mi je zraka. Kako god sam se priblizavao povrsini cinila mi se sve dalja i dalja. Vec mi se pocelo magliti pred ocima kad osjetih da mi prsti
dodirnuse komad drveta. '' Evo povrsine, uspio sam''.
Izronio sam i uhvatio se za komad drveta. Gledao sam oko sebe dok sam hvatao zrak i imao sta i vidjeti. Svuda ostaci od nasega broda, a onom piratskom brodu nije bilo ni traga. Kao da je ispario.
Drzao sam se cvrsto za drvo koje je bilo prekriveno mahovinom misleci sta me sad ceka.
Sunce je bilo visoko i przilo je svim svojim zrakama. Umirao sam od zelje za vodom. Kakva ironija, umirao sam od zedji okruzen milijardama kubika vode.
Kad ugledah nekakav camac. '' Halucinacija'' pomislio sam. I uporno sam gledao u tu halucinaciju dok mi se priblizavala i jednom trenutku sam izgubio svijest.
Ustvari, ta halucinacija je bila camac portugalskog trgovackog broda sa posadom, koja mi je spasila zivot i odvela me nazad kuci.



Sat
Zima
Jezero
Most
Kocija

 

[LJILJA MMM]

Sat
Zima
Jezero
Most
Kocija

Sat
Zima
Jezero
Most
Kocija



Nepostojanje…….plutanje….lebdenje…..stanja koja samo rubovi njene svesti registruju. Bljesak sećanja kao munja prolazi glavom izazivajući jak bol….hladna je ova zima. Baš je steglo propisno. Žurila je onako smrznuta kući prosto trčeći preko zaledjenog mosta onoliko koliko joj je debela garderoba dozvoljavala. Sat……večiti neprijatelj …I sad je kasnila…..žurba je izazivala kratak dah…nedostatak vazduha i naravno neopreznost. Prastari metalni most se caklio od leda…kroz suze kojih su oči bile pune od hladnoće i vetra izgledao joj je nestvaran…..kao da nema kraja……kao put za negde. Most preko jezera…..njenog jezera. Tu je ceo život….ceo svet je u toj vodi, oko vode….u tom malenom gradu je njen početak i…..pretpostavljala je kraj. Nije gledala u jezero već samo napred u ovo ogledalo ispred nje……
Čak joj nije ni hladno……..toplo je……..pa natrontana je. Pluta i čeka…..zna da nešto čeka. Poslednji trzaji odlazeće svesti vide kočiju…..Crna kočija….prelepa…..vrata ukrašena nekim zlatnim crtežima koje u magnovenju ne razaznaje….oči….to su samo dva zlatna oka sa pogledom koji prosto ulazi u nju. Vuku je konji…žetiri crna zdrepca sa zlatnim kićankama što lelujaju pored očiju dotičići belu penu na gubicama. Topao dah iz njihovih usta stvara oblačiće oko konjskih glava…deluju nestvarno sa onim krupnim očima u oblacima izdaha. Konji staju sami od sebe kraj nje……nema kočijaša….ustaje, hvata rukom zlatnu kvaku…..ulazi i udobno se smešta u kočiju na sedište od crnog pliša. Mirna, topla, pribrana….nema straha od puta….samo spokoj.

Poslednji pogled kroz prozor ….dobro natrontano žensko telo pluta po površini njenog jezera.


oluja
žar
kanap
želja
osip

 

[Egreta27]

oluja
žar
kanap
želja
osip

...U vrtlogu zelja sam. Rastrgana, kao trosna kuca u oluji. Prijeti da ne ostane vise nista.
Treperi vjetar, kida kamenje, ostatke krova, sve...do temelja.
Zatocena sam, nevidljivi kanap cvrsto opasan oko ruke. Ruka pruzena, ali svezana.
Bez ikakve sanse da se spasim. Kako cu dalje, kako bilo gdje? Osloboditi se...kako?
...Treba donijeti ispravnu odluku, dalje ne ide ovako. A sve stoji. Privid dana, povampiri se u noci...
Pojave se pitanja, sumnje, nemiri, kao osip na kozi, gori, i ne prolazi... u pocetku sasvim neprimjetno, onda lagano, na kraju-boli...
Pogled nijem, u odskrinut prozor, i izmaglicu...hladno je vani, hladno je meni u tebi, tebi u meni...a vezani...Ne tinja cak ni zar, samo pepeo gusi, peku oci...treba poci, a ne vidimo kuda? Ne znamo kako? Istim putem...mozda?
A jos ne svice...samo da svane...tada je lakse sve...

Jutro
Pitanje
Poljubac
Ljubicasta
Osmijeh

 

[Dijenek]

Jutro
Pitanje
Poljubac
Ljubicasta
Osmijeh

"Причате ли вас двоје икако? Чујете ли се?" упитала ме је Милана изненада, напуштајући наш опуштени јутарњи разговор ни о чему конкретно.
"Не знам шта да ти кажем. Не причамо, а причамо. И причамо, а не причамо. А опет... И, ја увек завирујем да видим где је. Ослушкујем је у пролазу и надам се да ми бар понекад опази сенку. И даље не знам шта да јој кажем. У ствари, знам али немам право ишта да јој кажем кад ми је тражила да ћутим. Компликовано је све то. И није компликовано. Не знам... Да сам бар неки човек који је урадио нешто са својим животом, било би лакше. Овако, немам баш много тога да јој понудим." посегнуо сам за чашом да овлажим сува уста. Није ми било битно шта пијем иако сам знао да је вода у питању. У том часу, чини ми се, попио бих било шта. Само да овлажим уста...
Сваки пут кад причам о њој, узнемирим се. Одавно се нико није тако снажно отиснуо у мени. О брзини да и не причам. И одавно ме нико није оставио без могућности да делам. Шта да јој кажем кад је свако моје дело повређује. Чинио не чинио
"Једино што ја разумем јесте да њој треба самоћа. У ствари, не треба јој самоћа. Треба јој да буде сама неко време. И то морам да прихватим." опет сам посегнуо за чашом.
Боже, зашто сваки пут кад се она помене ја пожелим нешто жестоко. И шта ми значи та потреба?
"Нисам научила да ти ништа не радиш. Откуд то? Ако знам некога ко се бори за оно што жели, ти си тај. Не желиш је довољно?" Милана је сипала једно по једно питање не дајући ми да поштено размислим о било којем од њих. А слике су ми само севале пред очима. Просто, њене очи су севале преда мном. Осмеси. Али очи... Те зелене очи за које сам ја тврдио да су плаве. Или је било обрнуто. Нисам сигуран. Биће пре да су у њима измешане све боје. У сваком случају, то су робовласничке очи. Поробе те једном и ћао. Осмехну ти се и немаш куда. Постану ти жеља. Не жеља, потреба. Потреба да их гледаш свако јутро. Не. Ни то није тачно. Постану ти потреба на начин да оне тебе гледају свако јутро.
"Шта да радим? Једноставно не могу ништа да радим. Само да стојим и чекам." одговорио сам резигнирано.
"Шта?"
"Не знам. Откуд знам? Да полуди? Да се опамети? Да оздрави? Изабери." сад сам већ био љут. На себе. На њу. На даљину. На живот и на подељене карте. И то што се не одлучујем да сам промешам шпил. Да их мешам док не будем задовољан.
Мисли су се ројиле, а љутња је пролазила. На крају, немам зашто да будем љут на њу. Она је збркана више него ја. И њој треба веће разумевање него мени.
Чудно је, толико се трудим да разумем друге, често не суштински битне за мој живот, а најближе не разумем. Можда зато што очекујем много од њих. Мада, опет, никад не очекујем нешто за шта нису кадри.
"Знам. У суштини, чекам једну једину реч. Или две. Зависи коју форму изабере. А онда ћу ја све да урадим. Баш све... И, да. Чекам пољубац. А био би довољан и осмијех за почетак."
"Кони, јеси ли свестан да је волиш?" упутила ми је више коментар него питање.
"Не, спреман сам да је волим. Још много тога има да се ради да би то била љубав. Но, нисам заљубљен у њу. То је много више. Битна ми је изнад нивоа емоција. То је вероватно најтачнија изјава коју тренутно могу да дам по том питању. Него, пусти то. Избистриће се само од себе. Ја настављам да чекам. Имам једно озбиљније питање. Зашто та љубичаста мајица јутрос? Хоћеш некога да импресионираш? Колико пута да ти кажем да те с таквим деколтеом нико не слуша осим мене. А и ја једва успевам." насмејао сам се скрећући причу у мирније воде.
"Идиоте. Не буљи ми у сисе." мунула ме је у раме. И она се насмејала.
"То нису сисе. То су груди. Тек кад скинеш брус, постају сисе. Предмет пожуде. Мада, питам се да ли их и замишљање без бруса чини сисама или и даље остају груди?" почео сам да филозофирам.
"Не. Чини их патлиџаном." рекла је устајући. "Идем на посао. А ти иди мало да одспаваш. Могао би и вечеру да спремиш." наставила је да прича облачећи јакну.
"Да, да... Хоћу... Ајд, ћао... Видимо се вечерас..." добацио сам кад је већ била на вратима.
Подигао сам чашу загледан у Дунав.
Још један разговор који ништа неће променити, помислио сам.
Но, нада никад не умире, још једна умна мисао ми је прошла кроз главу.
Боље ми је да мало одспавам.
Вечерас је ново вече.

Дан
Други
Не могу
Опет
Љубим