iz pisma
Bolestan sam. Tri puta me tresla groznica i osećam kako se, tutnjavom, približava po četvrti put da bičem razdrma moje telo. Čitaj: Pre ovog pisma bila su tri napisana ali neposlata. Sad pišem četvrto i ne znam da li će i ono otići k tebi. Neposlata pisma su se nakupila, ima ih desetak i više. Na taj način postajem dvostruk – jedan ti šalj pisma, - drugi pisma čuva. Moja dvostrukost. Nakupila su se i jedna i druga, mada ih je moglo biti više da si i ti bar malo više revnosnija u pisanju, jer svako tvoje pismo izaziva pojavu pisanja pisama sa moje strane, to jest svako tvoje ćutanje potpuno umrtvljuje moje potrebe i želje za pisanjem. To je kao klima, prevrtljiva, nepoznata i velika nepoznanica, teško ju je predvideti. Ne znam koliko pisanje nama znači? Ponekad pomislim kako je sve to nepotrebno, pomalo glupo jer je uzaludno. Zašto? Ja od svega očekujem neki rezultat, ne kažem da i u našem primeru treba nešto više očekivati sem prijateljstva ali pravog, koje je u mogućnosti da nam da našu otvorenost, jednog prema drugom; dgugom prilikom osećam potrebu, u sebi, za pisanjem, potrebu da ti saopštim bar svoje postojanje, potom očekujem, sa velikim nestrpljenjem, tvoje pismo. Između ovih kontrasti sam sam na vetrometini i postajem kao suludi balanser željan stalne komunikacije, drugog stanja moje duhovnosti. Drugog stanja moje duhovnosti – čvrsto tlo pod nogama, stabilnost koju je teško uzdrmati. Kažem bila su tri napisna i neposlata, jer nisu se javila iz želje, potrebe da ti pišem, nisu se javila u jednom trenu, naglo, željno, rođena su teškom mukom, nisu nosila poruku, priču, dan koji sam prevalio, nosila su otužno, rastegljivo čekanje , osećanje da treba staviti tačku između nas, zid magle koji se kreće kud god pogledali; međutim, iskrsavalo je iznad svega, sudbinsko određenje, sudbinska anatema, večito predskazanje arhanđela Gavrila – pisati, pisati večitoj ženi, Blokovoj divnoj Dami. Evo me, nagnut pred bleštavim zovom papira, pred lakoćom klizanja pera, pred plavim tragom misli koje idu ispred, koje su već mnogo dalje, dalje. Ipak sam opet pred dilemom koja me je najviše mučila, oduzimala htenje, volju, pred izborom teme. Šta pismo treba da nosi, daje? Šta novo naći u pismu, čuti, oslušnuti, načuti, videti skriveno? Obhrvan tim bremenom, prolazile su noći, kasni sati i tišina, rađale su se neke druge permutovane, amorfne misli koje su ostale samo zapisane na papiru. Tražio san živu reč, živu misao koja će pokrenuti tok, odlediti led, nastaviti put, reč koja će se dići ka nebu, visoko željno prostranstva, željno da je njen čitav svet ali radi ljubavi vere u čoveka, ženu dete.
Iznenada osetio sam te, ne primetio sam te krajičkom oka, onim najvećim mogućim uglom koje oko učini pri gledanju u stranu. Video sam te leđima okrenutu, zalazila si za nekim nedefinisanim uglom. Nisi išla brzo ali kao da si htela za nečim. Zašla si iza ugla i u času tvog skretanja naslutio sam obris tvog profila i plavetnilo tvog pogleda. Pošao sam brzo, zatim potrčao i viknuo za tobom. Dođoh zadihan do ugla, ti nestade kao nadrealistička vizija podsvesti, kao vizuelnost zaboravljenih snova, kao igra vertikala boja neba i zemlje. Je li su se to anđeli ljubavi igrali samnom. Potom – led se otopio, reč oživela, čujem je kako diše, raste, osećam kako ide, čujem korake i znam kako će uskoro dotaći gornji horizont i pretvoriti ga u stvarnost, a ne u fikciju trenutka. Mogao sam da pišem slobodno, lako – groznica je prošla!
U sebi ne osećam šta bih mogao o tebi o sebi napisati; iznenaditi te u novom, neobičnom. Činimi se, pomalo, besmisleno pisati o sebi kada nema odjeka, nema povratnosti. Ponekad želimo čuti i drugo mišljenje, reagovanje najintimnija razmišljanja o sebi i svom psihološkom rasuđivanju, ali ostavimo se toga kao puta koji smo već prošli. Pisati o knjizi, o delu, o umetnosti već sam više puta iskoristio pišući tebi. Šta nam ostaje za priču, pismo – sada – danas – sve skupa svakodnevica; događaji među nama, u društvu, zajednici, kulturi, politici, među nama samima. Ja sam u poslednje vreme, ali ne samo u poslednje vreme, već zbog razloga što sve više dolazi do izražaja stanjem u našoj zemlji, svim tim slučajevima, suđenjima, zabranama, iskriminisanih govora, tribina, hapšenja, raslojavanju jedne zemlje, moje domovine čitalačko-kritički obuzet. Tek sada shvatam staru narodnu izreku da je istina najoštrija i najbolnija ali i arapsku poslovicu da je najgora istina (naj)bolja od najbolje laži. Zašto ti napominjem stare poslovice? Iz prostog razloga, jer danas, sada, ove godine shvatam koliko nas je laž, skrivanje istine, ustvari njeno ubistvo, dovelo, zaglibilo do guše i koliko teško se izvlačimo, s tim što mnogo štošta navodi da se nećemo lako izvući, ako se uopšte izvučemo. Kud god se okrenemo primetimo ili ugledamo, ponekad i osetimo na svojoj koži, to raslojavanje; stvaranje veštačkih granica među narodima, kulturama, filozofiji, a zna se kuda sve to vodi – kulturnom i društvenom uništenju; samim tim i države to jest i naroda koji u njoj živi. Danas, kada kulture teže prožimanju sa drugim kulturama s ciljem dobijanja novih iskustava, kristalizacijom novih ideja te na taj način očuva svoju ulogu, samu sebe i uzdigne se na viši stepen. Kod nas imamo obrnut proces – zatvaranju stvaranju hegemonije, veštačko oploćenje, izvrtanje istorije (iz stajaće vode ne može niknuti, izrasti novi cvet), kultura lagano umire, društvo se degradira i zaostaje a to neminovno vodi uništenju samog naroda. Ove činjenice su proizašle iz istorije starih civilizacija i neoborive su. Naravno, ovakva saznanja me iritiraju, dovode do besa, do razdora u mom shvatanju a samim tim i do okretanja mnogih saznanja do kojih sam došao putem škole i ostalih medija. Lako je otkrivati i etiketirati krivce ( mada je kod nas i to vrlo, vrlo teško, govori se uopšteno, poznatim otrcanim frazama) i izreći mu kaznu, ali je mnogo teže odvezati čvor, jer što jedan glupak uradi sto pametnih ne mogu da razreše. Znači, najteže je vratiti se na pravi i jedini put, ali put žive istine, ne istine koja se stalno preko svih medija proklamuje jer je lažna. Međutim, da treba kazniti krivce i biti mnogo oštriji kroz sve linije društva, to stoji. Sa plašljivima je lako maipulisati bez obzira na pojedine sporadične iskrice. Strogim i odlučnim kažnjavanjem krivaca oslobodićemo se jednog dela balasti, drugi efekat je što ćemo pokazati šta je dobro a šta loše. Podsticati i nagrađivati samo prave istinske vrednosti, izvršiti revizije mnogobrojnih zakona, ugovora, ukinuti suvišne birokratske i administrativne organizacije i ustanove , smanjiti na egzistencijalni minimum državni aparat podstaći produktivnost, vratiti ugled radu nagrađivati najzaslužnije itd. Na ovaj način sa još nekim dopunama oslobodili bi se drugog dela balasti i pošli u praktično ispoljavanje bratstva i jedinstva. Nažalost, želje će ostati neispunjene, mislim sakrivene, a mi ćemo razmišljati, ako to već ne radimo, kako da odemo, sebi pronađemo bolje, toplije i sigurnije mesto pod kapom nebeskom. Ipak teško je pronaći takvo mesto jer društvo se sve više uvlači, skoro u svim zemljama sveta, u slobodu i intimnost čoveka i žene, samim tim i mogućnost manipulisanja njima...Orvel nije bio samo književnik već i izvrsni prorok, njegova vizija sveta se ostvarila u prema procenama i analizama oko 85%. To je neminovnost pred kojom se treba zamisliti, a ne samo spomenuti je kao uzrok velike popularnosti knjige. Sigurno i sama primećuješ koliko osnovne ljudske vrednosti, negde više negde manje gube od svoje dragocenosti, na površinu isplivavaju druge vrednosti koje smo nekada smatrali niskim itd. Tema je dosta široka i obuhvata mnoge čovekove delatnosti te zahteva dosta prostora i vremena. Ja sam ovom prilikom želeo da ti jednim krokijem prikažem trenutno delovanje i interesovanje moga duha. Ova tema je dosta mučna i žalosna ali je moramo prihvatiti jer smo i sami, donekle krivi, kao nebitni, ali ipak učesnici tragikomedije koja se odigrava pred nama. Niko od nas mladih nije učinio korak više, jer samo mladi imaju smelosti i hrabrosti pokrenuti i okrenuti u korist novog boljeg stanja. Ali, letargičnost koja je zarazila mase postavlja se kao štit društva i ljudi koji su na vlasti. Mi možemo govoriti, govoriti ali time ništa nećemo promeniti, moramo raditi konkretno i konstruktivno. Treba samo pokrenuti mlade, dati im cilj, ideal i prave ljude koji će ih predvoditi. Ove ideje je vrlo lako ostvariti a danas skoro nemoguće te prelazi u svet fantastike.
