smisao
odluciti
precutati
brod
Odlucio sam da napisem poruku familiji, svojevrsno priznanje, da svesno i bez icijeg pritiska zelim da napustim ovaj svoj naporan zivot.
"Ma daj, sta se rem, kakva poruka, kakav naporan zivot." Zguzvao sam prazan list i bacio ne znam gde. Ne znam uopste odakle mi takva pomisao.
Otisao sam do kisoka i kupio cigarete, tvrdo pakovanje , sused proizvodjac, a nafrakanoj zenturaci koja mi ih je bacila kroz majusni cetvrtast otvor rekao da zadrzi kusur.
-Koji kusur, cuo sam je da pita, ja sam se vec uzurbano kretao ka svom stanu ciji sam prozor mogao da vidim, i nisam se okrenuo.
Kad sam stigao, mora da sam upaljac trazio po svim fiokama i natkasnama makar dvadeset minuta, a onda sam nasao pakovanje sibica. Mislim da su iz nekog hotela.
Zapalio sam, zamalo osmudio obrvu.
Dok sam pokusavao da do daha dodjem zbog suza od kasljanja i zbog zamagljenosti vida oborio sam porculansku balerinu, poklon majci od njenog strica, ujaka, koga bese. Nikad nisam bio pusac i nikad necu ni biti. Bacio sam paklu kroz prozor i opsovao osoro.
Komsija iz zgrade prekoputa, koji je sedeo na balkonu i kojeg dok se nije ogladio nisam video, a nikada ga ranije nisam ni sreo, doviknuo je da sam razmazeni, aljkavi snob, da ne podnosi vise da kad god izadje na terasu iz okolnih prozora izlecu omoti, piksle, gace, da mu je muka od novih generacija koji ne znaju ni za kakav red i postovanje i jos nesto je kazao. Nesto"sumanuti gadovi", tako nesto.
Dopale su mi se te optuzbe i pomislio kako bi bilo da je u pravu.
Legao sam na krevet, svoj, pa ustao, bas zato sto sam u sebi osecao neverovatnu zelju da u njemu ostanem. Zatvorio sam prozor.
Tresnula su vrata i majka je usla u stan. Cuo sam je kako ujednaceno lupka potpeticama. Onda je skinula cipele, pogledala u kuhinju, pretpostavljam,jer to uvek radi, a zatim dosla ispred moje sobe i bez kucanja grunula unutra.
-Nisam znala da si tu. Provetri malo, smrdi ti u sobi, covece, spavas ovde. Kako si?
-Dobro, sta znam. Gde si bila?
-Isla sam sa Maricom na jedno mesto. A ti, sine, je l si izlazio? Pitam te, je l si izlazio ovih dana, bled si, neobrijan i zaudaras.
-E, kevo... Hoces da mi platis krstarenje Sredozemljem, brod ce da bude prebukiran mladim ljudima koje zanima istorija, geografija, arheologija, geometrija i to, tamo se obrazujemo i ucimo i gledamo one biljke, reliktne lokvanje, ima i fotosafari, ne znam sta jos rekose.
Nije cekala ni sekundu, nego je odmah odgovorila ne trepnuvsi:
-Naravno da necu. Ali te baba u Zadru ocekuje i stalno me pita za tebe, vec cetvrta godina kako izbegavas da odes do primorja.
-Znaci neces da me saljes na brod?
-Ne. Mozda bih, kad bi znao sta je geometrija.
odoh da skuvam nesto i pospremim.
Dosla je do vrata, okrenula se. Mogla je samo da izadje, nisam se naljutio jer nije htela da se obrazujem i jer nije htela da se druzim posto joj vec smeta moja osamljenost. Ali umesto toga je odlucila, i mislim da je "odlucila" prava rec, da kaze:
- I jako sam uvredjena sto ti je toliko stalo do majke tvoje majke.
Nakon dobrih pola sata i nesto preko minuta je upala kod mene zadihana i sa krpom prljavom od prasine: Jesi video ti negde ujka Jovinu balerinu? Znas, onu lepu, roznu, od keramike? Doneo mi iz Italije
-Kakvu bre roznu, otkud znam, sta ce meni balerina?
Precutao sam.
- To mi jedina uspomena od ujaka. 'de li sam je stavila...
Nesto je mrmljala sebi u bradu i izasla ne zatvorivsi vrata.
Jao sranje! Bacio sam razglobljenu roze balerinu u kantu, sad sam se setio! Videce to onda cim otvori poklopac.
Mozda da se ipak ubijem. Necu morati ni da pravdam glupu anoreksicarku od keramike, od cega vec, Necu morati da idem kod one ukocene, ustogljene baba Jelene.
A cime da se ubijem u ovoh smrdljivoj sobi? A da ne boli.
-Odoh da bacim smece, pripazi na boraniju u rerni, molim te! I vrata se zatvorise.
Nemoguce da nije videla.
Mozda treba danas da popunim listic za loto.
Posto sam se u medjuvremenu vratio na krevet, lezao sam na ledja. Okrenuo sam se na bok tako da sam bio okrenut vratima i gledao kroz okno u rovitozumancasti suton. Razmisljao sam, stvarno se sramotno lose ophodim prema staroj. Nisam upisao faks, kao fol pauzirao sam godinu, imao sam neki osrednji uspeh i u srednjoj, to mislim, onaj najgori, mediokritetski. Jedino sto nisam bio porocan, tipa: nisam koristio nikakvu ilegalnu hemiju, nisam pusio, ne kockam se, ne krecem se u sumnjivom drustvu, ne opijam se cesto, pa u stvari, tek poneko pivo s Aleksom, tu i tamo. A mozda sam trebao, sebe radi. Mozda bih nasao smisao u necemu, bilo cemu, makar trecerazrednoj gandzi.
Nisam se posvecivao ni umnom ni fizickom radu, citav mi je zivot agonija besmisla, mogao bih da izigravam gorgojlu na zamku najgor...
Ocajnicki tok misli prekida mi jak tresak, potom lomljava i gruvanje. Razgovor muskaraca meni nepoznatim slengom. Provalnici. FBI? Kako sam mogao da se sprdam u ovakvom trenutku?
Kroz otskrinuta vrata nisam mogao da vidim nista, ali sam sve savrseno cuo. Zveket fioka, staklo vitrina se rasprsuje u paramparcad, definitivno su neki provalnici. Sitni valjda. Sve se odvija svetlosnom brzinom, dok se ja ,kao, polako, kao usporen snimak, budim iz visegodisnje apatijske hibernacije. Osecam jak pritisak u grudima i konacno, nakon dugo vremena sveprozimajucu zelju za necim. Za borbom, mozda. Za osvetom, jer mi skrnave dom. A verovatno su najobicnije vaske koje nemaju pametnija posla.
Taman da se okrenem i skocim herojski iz upalog kreveta viknem: " Mars napolje govnolike budale!" kad je jedna prilika u vidu visokog vitkog maskiranog coveka nogom, a mozda i rukom bespotrebno razvalila vec otvorena vrata od sobe novorodjenog heroja.
Jedan pucanj.
Stvarno nista nije bolelo. Sta sam jos mogao da pozelim. Jos mi je i lice, i nakon kobnog metka, odavalo cudan izraz, blago nasmejan, viktorijanski, kao kod lica coveka koji lukavstvom uspeva da predje opasnog protivnika.
razred
fratar
Sicilija
cirkus
.
