Igra - sastavi priču

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
Tog zimskog jutra,nemam pojma zašto,odustao sam od svoje već uobičajene putanje pa umesto kraćim,krenuo sam dužim putem u svoju omiljenu kafanu na prvu jutarnju kafu.Hodao sam polako,nekim lenjim koracima što meni baš i nije svojstveno.Imao sam to osećanje mira i spokoja koje možda nikada do tada nisam imao,osećao sam se lepo,bezbrižno,kao da je sve u najboljem redu a ništa nije bilo kako treba.Jutro je definitivno bilo drugačije,ja sam bio drugačiji,sve je bilo drugačije i nekako čudno.Neki žmarci su mi stavili do znanja da sam ipak budan i da sve to nije san.Bilo je jako hladno tog jutra i prolaznici su žureći na posao ili negde iza sebe ostavljali trag od pare,ličili su na male parne lokomotive,svak u svom koloseku i bez voznog reda.Bio sam nekako iznad svih njih,bio sam veći i od samog jutra,bio sam veći od sebe.Ponos mi je iznenada porastao jer sam za razliku od tih malih parnih lokomotiva koje su nekako besciljno vozile svoju vožnju ja imao cilj,znao sam tačno kuda i gde idem!Odjednom mi je prošlo kroz glavu da nisam znao zašto tuda idem,zašto sam promenio maršrutu!Sumnja mi je otežala korak i prosto me prikovala za trotoar.Nisam mogao da se pomerim.Stajao sam u mestu i nemo gledao ispred sebe kao da sam očekivao neku pomoć,kao slepa starica koja pokušava da pređe prometnu ulicu bez semafora,osećao sam se kao bez svog koloseka i odjednom sam se poistovetio sa ostalim lokomotivama,kao da sam i ja odjednom izgubio svoj kolosek i vozni red!Hladnoća i sneg koji je počeo da pada su me naterali da polako i nesigurnim korakom krenem dalje ka svojoj kafi i svom spasu.U svom tom bunilu nisam ni primetio da sam već prešao tri četvrtine puta i da je kafana jedva stotinak metara dalje i već se nazirala kroz snežnu zavesu.Obuzet nekom dečačkom srećom,osetio sam radost što sam ponovo u koloseku,sad već sigurnijim korakom,grabio sam kroz jutro i snežnu zavesu.Sneg je počeo jače da pada a vetar snažnije da duva,zavesa se pretvarala u mećavu.Iznenadni nalet vetra mi je oduvao,jednostavno skinuo šešir sa glave a šal se vijorio zamnom,kao zastava.Podigao sam kragnu od kaputa i potrčao za šeširom koji je gonjen vetrom uporno išao po svojim šinama i nije se obazirao na moje pokušaje da ponovo postanemo jedno.Lice mi je bilo hladno i mokro od snega koji se topio.Odjednom sam u daljini spazio svoj šešir kako je stigao u stanicu,bio je prikovan za neku ogradu i nije mogao dalje.Vetar mu više nije bio saveznik.
Sav mokar i sa šeširom u rukama ušao sam u kafanu.Topao i zagušljiv vazduh me je dočekao na vratima.Prešao sam pogledom po sali,čudno,ali bila je prazna!Obično u ovo doba ako nije rezervisano nema slobodnog mesta,mene je moje čekalo i bilo je na mestu gde sam ga i juče ostavio.Mesto jeste ali društvu ni traga ni glasa!Okačio sam kaput na čiviluk,zastavu takođe.Karirani stolnjaci su delovali sablasno usamljeni,tišina je bila jaka.Seo sam na svoje mesto i pozvao konobara.Gospodin će kao i obično?Pitao me je.Da,naravno rekoh.Doneo mi je novine da prekratim vreme dok ne servira kafu i peškir da obrišem mokro lice.Gledao me je nekako čudno svo vreme.Gospodin nije na molitvi?Pitao me je.Svi ostali su već u manastiru i čekaju vas gospodine!Bio je to konobar starog kova,uvek pažljiv i na usluzi.Uvek tu da vas opomene ili podseti.Sjaj u oku je odavao prekor.Gospodin je zaboravio?Opet iskakanje iz šina i van koloseka,opet sam se osetio kao bez voznog reda.Ustao sam i krenuo ka čiviluku,pomogao mi je da obučem kaput,nabio sam mokri šešir na glavu i zaputio se kroz mećavu ka manastiru.Na vratima sam opet čuo njegov prekorni glas...Srećan vam Božić gospodine!


Sneg
Knjiga
Kamin
Zamak
Orao
Kabinet
 
Посматрао је први снег, кроз прозор своје собе и присетио се онога што је волео да каже онима који би у њу зашли: "Изволите у мој кабинет! :о) " Размишљао је о управо продатој дедовини. Незадовољан уговореном ценом, у сећању му је камин од ливеног гвожђа, и једна древна књига, која је говорила о његовој породици, њеним успонима и падовима. Помисли како би било добро да се претвори у орла, да се вине у небо, да крстари великим пространствима, да се још једаред обруши на зидине свог древног замка, и додирне његове камене волтове, које је уздигао арсунђел његове породице...

вредности, породица, материјално, узвишено, парче, сабласт
 
]Nekada davno,na početku vremena,pustinjom Gobi,harao je divlji vetar.Jak,hladan i oštar,po mnogo čemu poseban.Bio je materijalan,nosio je kapljice vode u sebi.Spuštao se sa okolnih planina,okovanih večitim ledom.Bio je to surov vetar,usecao je svojom snagom put sebi kroz stene i usput lomio zakržljale grane ,zakržljalih žbunova.Nije imao porodicu,nije imao nikog.Bio je sam i svoj i bio je Bog pustinje Gobi.Izgledao je uzvišeno iako je bio sablast.I tako jednom.udahne zivot...jednom malom plavom cvetu. Stidljivo je rastao cvet,nezno provirivao,radovao se vetru koji ga je umivao svezom planinskom vodom...hranio ga,milovao nezno...pazio da poraste...Nekad se znao vetar i razgoropaditi,pobesneo bi i zaduvao jace praveci vrtloge,cupajuci slabo rastinje,zaboravljajuci na cvet...a cvetic se drzao,tanusno stablo njihalo se na vetru,davalo mu se,savijalo ali se nije polomilo.
Kad bi se vetar smirio,uzurbano bi zabrinut odjurio da proveri kako je cvetic...priblizio bi mu se,podizao latice pazljivo i umivao ih...umivao ih,ljubeci ih...dodirivao stabljiku umornu i tesku i vracao je u zivot...grleci je...saputajuci joj da mu je sve...
i cvet se vracao u zivot,svaki put,sve jaci i lepsi...i ubrzo su u pustinjskim olujama uzivali zajedno. vetar je sibao a cvet je pustao miris da se siri pustinjom slobodan,nosen samo vetrom...njegovim vetrom...
ponekad je cvet cekao i cekao...a snaznih naleta planinske rose koji su znacili zivom nije bilo...vetar nije dolazio...cvet se brinuo...i po malo susio...izvijao plavu glavicu iscekujuci...a onda bi odjednom osetio jako povijanje unazad...snazan udar vetra! njegovog vetra!
zurio je ljuti bog besan na sve koji su ga omeli...zurio i pogledom trazio plave latice dok je pesak kovitlao uvis...srce bi mu poskocilo od radosti kad bi cvet lagano podigao svoje telo...dirao bi ga,uvlacio u sebe,hranio se opojnim mirisom socnog polena raznoseci ga po celoj pustinji,bacajuci ga visoko,visoko skroz do zvezda...mahnito bi se zatrcao uzvikujuci ime svog cveta...bio je to fijuk koji se odbijao o planinske strane,obilazio i obmotavao vrhove, udarao o zemlju i razlegao se utrobom pustinje Gobi...
Kažu da je plavi cvet počeo da peva I da je od pesme došlo do jakog zemljotresa,kažu da je zemljotres promenio lice pustinje Gobi…kažu da je zemljotres promenio sve…kažu da je zemljotres toliko bio jak da je divlji vetar promenio pravac i da je gubio na snazi…postajao slabiji i slabiji dok najzad nije izgubio sve svoje vrednosti,dok nije potpuno nestao.I danas na nekim mestima,na nekom usamljenom parčetu pustinje Gobi…ponekad poraste neki plavi cvet…kome je život udahnuo…neki vetar lutalica…
Kažu da se u planinama,visoko…ponekad,zakovitla sneg I podigne led…kažu da se ponekad čuje urlik,nalik onom koji je pravio onaj neobuzdani,surovi divlji vetar…nekadašnji Bog pustinje Gobi.

Takav čovek
Srž
Poverenje
Strah
Ljubav
Izdaja
 
Subotom ona se uvek kupa duze, oblaci neku od najlepsih haljina, i smesi se svima- od komsija i macaka do prodavaca kifli...kud god prolazi, ljudi se nehotice zapitaju, ugledavsi je- koji li je danas praznik...sustanje njene haljine golica zenama zantizelju a muskarcima mastu...subotom ona ima mekse pokrete no inace....prevario se svako ko je hteo da bude hladan i uzdrzan prema njoj tog dana- otapa ona i glecere tada svojim toplim pogledom...Tacno u jedan i petnaest svake subote, oseti se sicusni trag njenog parfema u glavnoj ulici, dok lagano klizi kroz sivu masu ljudi i nesvesno razliva sveze boje po njoj...
Vec je u ponedeljak drugacija i prepoznatljivija, dok masta o tome kako, iduce subote, cvrsto, naglas izgovora svoju dugo zeljenu recenicu "Odlazim odavde , obavezno..."

Prica, kreda, smak, klavir, jeza.
 
Kroz poluotvoren prozor slušao sam kišu kako pada,kako dobuje po krovu i uz čudan huk se sliva niz oluk.Vetar je povremeno duvao jače i uz veliku muku uspevao da pomeri teške zavese od pliša.Lenjo su se pomerale,kao da su htele da stave do znanja vetru da je prolazan.Neka čudna želja,skoro potreba me je jednostavno naterala da izađem na terasu i pokisnem.Dete u meni je vrištalo željno kiše.Prepustio sam se trenutku i pokisao do gole kože.Sve je bilo sivo i čudno.Onako mokar uspeo sam kao u nekom transu da se dovučem do kamina.Seo sam u fotelju i zapalio cigaru.Ok. doktor mi je zabranio cigare,ali valjda ja znam šta meni prija.Hm,prava kubanska!I nju sam kao i sve ostalo nasledio od svog dede čiji je portret visio na zidu iznad kamina i pogledom obuhvatao čitavu prostoriju.Hm,uvek je voleo da drži sve pod kontrolom,trudi se i sad,ovako mrtav i sa zida.Eh,deda,deda.Kakav je to namćor bio.Ubila ga cuga.Ni on nije slušao doktore.Ubile ga žurke.Znao je i on šta mu prija.Ubile ga žene.Voleo je život.Ubio ga provod,ubile ga pare.Nisam siguran,da li je on živeo život ili je pak život živeo njega...


Noć
Kamen
Oluja
Pucanj
Bunar
 
Oluja je pocinjala a mi smo svi i dalje bili napolju. "Hajdemo jos jednom" vikali su: pucanj- strah, panika, bes, svako je trcao na drugu stranu... Ne, sada ne vredi izigravati heroja- bezi....trcao sam uplasen, bila je noc- nisam video kamen! Spotakao sam se i pao u bunar- odlicno pomislih, ovde me niko nece naci! Bio sam u pravu- pobedio sam!
mama samnom nije mogla podeliti radost- 3 sata je trajalo dok su me vatrogasci izvadili iz bunara!prebila me je od batina i zabranila mi da se igram zmurke!
 
Pojavio se na vratima,sav uzbudjen i razdragan poput nekog decacica koji je upravo napravio neki nestasluk kojeg jos uvek niko nije svesan,i zuri da podeli to sa nekim...Samo da bi se osetio bitnim!
Pazljivo je okrenuo kljuc i kao u zurbi seo pored mene,onako,bacajuci se na krevet.
Poceo je brzo da prica,pomalo smotano i nejasno,kako samo on to ume,kako je sinoc imao nezaboravno iskustvo,kako je celu noc proveo sa,kako je on rekao:"Ninfom..."Zaustila sam da ga ispravim,ali je on nastavljao svoju pricu dalje,kako je on nju ovako,a ona njega onako...
"Pozeleo sam,mico,da mogu sto puta za redom," izjavio je blentavo.Tu nisam mogla da izdrzim,a da ne prasnem u smeh.U poverenju,ne lici mi ni na nekoga ko moze dva puta za redom,ali dobro...
Kaze:"Ispao sam malo glupav kada me je pitala koji je moj afrodizijak...Nisam znao sta da kazem,a nisam vise ni imao snage da bilo sta pricam,a ona navaljuje...jos pa jos...Onda je skocila ljutito,izasla iz sobe i vratila se sa sargarepom!"
Moj smotani drugar...Ta biljka mu je bila vrhunac dogadjaja:"Samo zato sam i dotrcao da ti ispricam sve."Onda je poceo da se smeje nekako cudno,kao da ni sam ne vreuje da mu se sve to zaista dogodilo.Da ga ne znam,pomislila bih da je pijan negde zaspao i sve to odsanjao.
"E,hajde,spavaj ti sad,izvini sto sam te probudio",pricao je i dalje onim njegovim ubrzanim govorom,poljubio me i izjurio iz sobe dobacujuci:"Kupio sam ti hleb,mico,da znas.Cujemo se."
Naravno,nismo se vise culi.
I to je taj nas poslednji susret.Niko ne zna sta se zaista desilo.Kazu da je samo zaspao.Da verujem...
Lepo mi spavaj,blento moja...

sjaj,nista,olujni oblak,sivilo stvarnosti,sizif i kamen
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Back
Top