Stara stolica uvek skripne pod laganim, lenjim pokretima tog cudnog starca…sedeo je na njoj I savrseno uvezbanim pokretima ljuljao se napred-nazad…satima…duga seda brada odavala je duboku starost, mrsavo telo izgubljenu snagu, a tuzan pogled skrivao secanje na mladost…
Na krilu mu je lezala
knjiga…skoro do kraja procitana,stranica na kojoj je zastao sa citanjem presavijena, ne cela, samo njen mali desni ugao…bila je to knjiga secanja…njenih…njen dnevik…pozuteo pod vremenom uspomena…
Pogled mu je uronjen u horizont, ali on ga ne vidi, jer secanja nezadrzivo naviru…sve brze I brze…slike se smenjuju, postaju zivopisne, sadrzajne I tako stvarne…
Film u njegovoj glavi opet dobija svoj smisao, kao I mnogo puta do tad….ahhhh…kao da je bilo juce…proleti mu misao…
Toliko patnje I bola u zivotu jednog coveka nemoguce je opisati…I za troje bi bilo previse…a kamoli za njega jednoga…
Svega se odrekao…
Da, kajao se , duboko I iskreno…mnogo je pogresio, znao je to…ali mladost-ludost...ne prasta…godinama ga prati to prokletstvo..ni sam ne zna sta ga je to navelo da otvori tu prokletu Pandorinu kutiju,
kutiju razdora...a dobro je znao da kad to ucini, povratka nema…tako je mnogo naneo zla I nesrece…svima koje je voleo…a ipak je to ucinio…povredio ih je…unistio jedini put ka sreci…slomio srca…okamenio duse...unistio nju...svoju jedinu ljubav...
Godine su prolazile...laz je ucinila svoje...unistila ga je…polako je propadao... napusten i usamljen, prezren od svih...a tuga…ta ogromna tuga mu je izjedala dusu…
Dane je provodio u svojoj stolici za ljuljanje...prisecajuci se davnog vremena…Iznova mu se u secanje javljala ona, taj njihov zadnji zajednicki trenutak...zaledjen u njegovom secanju na vecnost…te divne crne oci, rasirenih zenica preklinjale su ga da opovrgne svoje reci, da ucuti, da…joj ne nanosi bol…
Voleo je..mnogo…veoma mnogo..mozda I previse..nikad nije saznala da je to ucinio samo zbog nje…zbog njene srece…
Bol u grudima podsetila ga je da umire…polagano I tiho…nadao se skoroj smrti…nadao se vidjenju s njom…toliko toga je imao da joj kaze…toliko toga da zamoli za oprostaj…nadao se da je crvena ruza koju je pre neki dan ostavio na njenom grobu nasla put do nje…do njenog srca…
Teskim pokretom zaustavlja ljuljanje, drhtavom rukom uzima sliku sa malog stolica…I sada se seca kako je slikao onim starim ocevim
fotoaparatom, dok je srecna I nasmejana gledala u njega kao u bozanstvo…divila mu se…volela ga…a on…on je unistio sve…zar je to sad trebao da shvati, sad…gledajuci te nasmejane krupne oci…
Trebao je vise verovati u nju, u sebe…pogled mu se zamaglio pod silnom navalom tuge...i suze su tu, na ivici da krenu put obraza…pogled mu nehotice padne na krilo I knjigu …lagano je otvori I okrenu zadnju stranicu…a na njoj nepravilno nacrtano srce..i ispisano samo jedno ime...njegovo…nekoliko puta…
Srce treperi od srece I bola…jos malo I bice s njom… primice sliku blize licu…drhtavim usnama ljubi taj hladni komad hartije…suze su potekle…stara drhtava ruka sa slikom pada mu na grudi, na srce, steze je…dubok uzdah se otima I nestaje u noci…glava je lagano klonula…
Posveceno jednoj osobi koja me "naterala" da pisem!!!
Sorry Sentimentalnoj budali jer sad postoje dve price sa istim recima!!! :?
I naravno reci:
-tiha noc
-uzdah
-sumnja
-kradja
-nezan poljubac
-sjaj u oku
