Gore,na ulici,prohladna noć je neopaženo ušetala između zgrada,ali grad od toga nije postao manje užurban.Ljudi su hitali zauzeti svijim mislima,i on je jasno opažao da su davno odbacili jednu od njegovih navika-da zagleda lica,pokušavajući da pročita priče koje su skrivene iza njih....
Ili je on to ,po navici,tražio neko poznato lice?Osmehnuo se,jedva primetno,preispitujući sebe,postavljajući pitanja i dajući odgovore.Šetao je nehajnim korakom,posmatrajući ljude koji ga nisi primećivali.Godilo mu je što nikoga ne pozaje,i što ga niko ne prepoznaje.
Nekoliko gorila koje su cupkale oko tri crna BMW-a,naglo prekinuše razgovor i sumnjičavo se zagledaše u njega kada je posegnuo rukom u unutrašnji džep jakne,da bi na telefonu pogledao koliko je sati.
Neka crnka, koja je cupkala na autobuskom stajalištu ,podseti ga na devojku koju je voleo,nekada,davno.Ista duga i ravna crna kosa,iste duboke crne oči,isto dostojanstveno lice prefinjene lepote.Posmatrao je netremice ,drsko ,kao što uvek posmatra žene koje nikada više neće sresti.Dobacila mu je nekoliko dugih pogleda,dovoljno dugih da se uveri da on nju posmatra,dovoljno kratkih da ne daju nadu.Njoj je prijala takva zainteresovanost u tom mravinjaku gde niko nikoga ne vidi.
Ušao je u autobus i dozvolio sebi da razmisli o predhodnim satima,da sredi utiske,da definiše kako se oseća.Sigurno da se nije osećao konfuzno,ali nije umeo da tačno definiše kako se oseća.Odsutno je gledao nepoznate ulice niz koje se kovitlala magla.
Kada je izašao na nekoj stanici,i ušao u svoje vozilo,bio je siguran u jedno-još će mu bežati misli ,trebaće vremena da iz podsvesti iskopa to za čim traga.Vozio je po propisima,ali nestrpljivo je dodavao gas,kao da juri te misli koje mu izmiču.
.............
Imala je puno posla,ali u trenucima kada je taj posao bio monoton,kada nije zahtevao koncentraciju,njoj su bežale misli,kao i uvek,jer tražila je dinamiku ,čak i kada pere sudove.
Mašta je vodila daleko,u neke bolje okolnosti,u neka lepša sećanja,ili bilo gde- gde bi poželela,gde je manje monotono,i gde bi ona želela da provodi te trenutke,umesto što radi to što radi...
On se vraćao u njene misli,kao što se refren neke pesme uvrti čoveku u glavu ,i javlja se kada je mozak besposlen.
-Ti si kao moj brat...-rekla je ,a kiseo osmeh je preleteo preko njenih usana-Mislim,podsećaš me na mog brata!-brzo se popravila.
-Da,rekla si mi to-rekao je mirno,ne otkrivajući da li mu se njena konstatacija dopada.On nije mogao, ni želeo, da bude njen brat,ali ni ono drugo,sasvim suprotno.Njegova željaje bila odavno definisana i izrečena.
Sada ,dok pere suđe nagnuta nad sudoperom,a odlomci razgovora nekih ljudi dopiru do njene svesti,njene misli opet beže ,tražeći zanimljivije slike od prljavih tanjira....Pomešana brojna sećanja i osećanja nateraše je da poluglasno promrmlja:
"Kako bi to bilo tužno..."
Ni sama nije znala šta bi to bilo tužno,i zašto joj se otela ta rečenica.
Nastavila je užurbano da radi ,izbegavajući ispitivački pogled svoje majke.
-Nova godina
-idila
-Deda Mraz
-poklon
-sreća
