Ima li šta lepše od toga kad trčiš po toplom pesku tako sitnom
da ti noge upadaju u njega, a ti se saplićeš i padaš.
A kad padneš,
iznad tebe plavo nebo i mekani beli oblaci zaliče na stado razigranih ovčica.
Pa verovatno ima, ali ja sam to tako volela.
Dan proveden na obali Dunava u mom rodnom mestu! Peščane dine, na koje smo se penjali i onda kotrljali do samog dna.
Smeh i veseli vrisak, pratio je taj besplatni, blesavi spust, na tela se lepio pesak, ulazio u kosu u oči, suva trava se zaplitala medju prste na nogama...
kako je to bio dobar osećaj
Pa nismo tad možda više baš ni bili deca, ali smo i dalje bili puni igre, radosti,
jedini zvuk koga se jasno sećam vezano za te dane, je smeha.
Sećam se onog dana kad sam se prvi put srela sa zelenim očima,
očima koje sam zavolela tek godinama posle ali koje volim i dan danas.
Onako mokri, pravo iz vode, počeli smo da igramo odbojku na pesku,
požrtvovano i bez straha bacila sam se da spasim poen i zagnjurila čitavim telom i licem u mekani sitni pesak...
Smeh!
doduše prvo su me svi pitali jesi li dobro,
pa jesi li luda,
a kad su shvatili da jesam onda naravno grohotan smeh.
Potrčala sam prema vodi, da vratim malo izvadjenog peska u Dunav i naletela pravo na tebe.
Mogu zamisliti na šta je ličilo to peščano raskeženo lice
koje si ugledao posle sudara sa tobom.
Ti tek pristigao na plažu u čisto beloj majici i svetlo plavom šorcu,
a ja, onako mokra, uvaljana u pesak zalepila sam se za tebe.
Nos mi je završio na tvom mirisnom vratu, usne ti blago dotakle kožu, a
Zelena Malicija ostavila je zig na mom mozgu, istog trena bila sam obeležena.
Nas dvoje smo tog trenutka postali jedno, na tebi su ostali ocrtani obrisi mog tela.
Stavio si ruke na moj struk, blago spustio glavu da bi pogledao u moje oči, od peska se nije videlo
ali bila sam crvena u licu kao bulka a ti pitao si me samo, da li si dobro.
Nisi se ljutio,
Nisam sad ovde da bih pričala o našoj ljubavi, niti da bih žalila za mladošću,
ni kako i zašto se desila prva zapaljena cigareta.
Nisam te dozvala da bih spominjala neispunjeno obećanje, pogrešne odluke, prvu pravu ljubav, prvu bol zbog ljubavi, nisam!
Znaš i sam da si zadao ozbiljan domaći zadatak svim mojim budućim pokušajima ljubavi, visoke standarde
ispod kojih nisam trebala da idem a išla sam...valjda zato što sam se nadala i verovala da će možda opet nešto biti kao mi
samo ako se dovoljno potrudim, dovoljno predam i dovoljno želim ali nije bilo ...ni blizu.
nijedan nije uspeo da bude ni blizu tako savršen za mene ovako nesavršenu.
Ovde sam da ti kažem da sam posle mnooogooo godina,
da sam "naletela" na nekoga ko čini da se osećam dobro.
Smešno je, mnogo smešno je to što je naš prvi kontakt bio sličan kao moj i tvoj.
Dobro, možda nisam bila baš sva ulepljena peskom, ni trčala u kupaćem kostimu po plaži,
ali sam bila pogubljena i zbunjena i neopterećena pameću i umesto da mu pružim ruku i pristojno izgovorim svoje ime,
zagrlila sam ga i poljubila u vrat...
da! jesam....stvarno jesam... o Bože
Ali i on je odreagovao isto kao i ti.
Nije pitao ništa, nije mi zamerio, ali je imao taj blagi zabrinuti pogled koji pita...jesi li dobro?
Jesam, dobro sam, vratio mi je mene!
Istu onu mene...koju sam izgubila, kad sam izgubila tebe.
I radujem se sebi, kao što si mi se ti nekad radovao, tvojoj blesi blesavoj.
A da li ga volim kao tebe?
...ne ljuti se...volim ga više!
On je premašio zadate standarde
i potpuno i sasvim je
Savršen za mene ovako nesavršenu!
Znaš, od onog trena kad sam prihvatila da na travi ne možeš baš tako bezbrižno ležati,
kada sam se usudila da pomislim da nije pametno i da ne treba da hodam bosa,
da je neprijatno kad ti je vreo pesak pod nogama i kad se vešto zavuče svuda,
da sam usvojila nametnuto da moraš uvek biti ispravan, ozbiljan, promišljen, oprezan i mudar,
moj život je prestao da bude život.
Želim da ponovo živim!
miris
zvono
senka
gitara
znam
)
