Književnost Igra - sastavi priču

  • Začetnik teme Začetnik teme Mika
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
Mrtav
Hladan
Zadovoljan
Propao
Veseo

,,,,,,,,,,,,

Sreli su se slučajno na ulici. Uvek su išli istom stranom ulice ali u suprotnim smerovima.
Svakodnevno, otprilike u isto vreme, susretali su se.
Ne znam ko je prvi počeo da se javlja, samo znam da je taj pozdrav bio kratak, propraćen dugim pogledima.
Ne znam ni kada je ta 'igra dugih pogleda' počela, samo znam da je prijala i njoj i njemu.

I tako danima, mesecima, godinama.
Dan je mogao biti sunčan, kišan ili vitrovit i hladan, oni uvek istom stranom ulice, otprilike u isto vreme, i uvek dugi pogledi kojima su počeli da vode ljubav.

U pogledu se čitalo sve; težak dan, brige, raspoloženje, nedoumice, problemi, ali najviše se čitala ljubav.
Ljubav dvoje ljudi koji se ne poznaju a znaju sve jedno o drugom.Nevidljive niti spajale su njihove duše u jednu. Znali su to. Oboje.
Znala je da piše pesme i objavljuje ih. Kada bi ugledala novoobjavljenu pesmu, njen veseo pogled bi prelazio po strofama pesme, u svakoj reči se pronalazila. i, onda, na kraju pesme potpis i datum.
E, taj datum bi uvek pokvario sve i učinio da joj dan propadne. Datum nikako nije pokazivao da je pesma namenjena njoj.
A sve se poklapa. I, moglo je biti. Osim datuma!

Vreme je donelo zatišje. Ljdi su slabo šetali, i ona je prestala da izlazi,prestala je da ide onom stranom ulice, prestala je da šeta.
Za njega ne zna, možda je nastavio da ide istom stranom ulice očekujići da će je sresti,možda i nije.

Ona je, spletom okolonosti, prestala da izlazi, sve ređe je pomišljala na tamne oči i 'igru dugih pogleda'. Izgubila je motivaciju i inspiraciju, predala se!

I kao grom iz vedra neba, posle dugo vremena sreli su se ponovo, na istoj strani ulice, otprilike u isto vreme kao nekad.
Ugledala ga je iz daljine,i on je nju ugledao, bila je sasvim sigurna jer je naglo ispravio ramena i promenio hod, primetila je jer je i sama sebe odavala istim pokretima tela.

Nespretno su se susreli, i sve bi bilo isto kao pre da ona nije uputila brz, mrtav- hladan, pogled i požurila.
Njene usne se razvukoše u zadovoljan, diskretan osmeh.
A znala je, znala je da je sebe slagala!
---------------

Ljubav bez dodira
Muzika
Poezija
Duga kosa
Predugo
 
Poslednja izmena:
Ljubav bez dodira
Muzika
Poezija
Duga kosa
Predugo

Bila je to ljubav bez dodira kad smo mi đevovalele. Nije se nosila raspletena duga kosa , imala sam uredno pletene
kike sa mašnom a predugo sam čekala da prvi put sa mamom odem na igranku.
Sjećam se, bilo je to za Sv. Savu u dvorištu crkve od koje su ostale samo zidine jer je izgorela 1941 godine.
Išlo se u kolo, tako su se zvali vjerski sastanci koje su komunjare branile a omladina ih je
pretvarala u neke naučne skupove. Čitala se poezija a muzika bi svirala do kasno u noć.
Eto dječice, sad na spavanje, baka će sutra nastaviti sa pričom.
Laku noć djeco.
- Laku noć bako.:D

Vrabac
Laptop
Frula
Kofer
Dijamant
 
Vrabac
Laptop
Frula
Kofer
Dijamant

Још једном сам погледао по соби пре него сам затворио кофер. Чуло се само једно шкљоц. Зар не постоји ништа више од тог шкљоц, помислио сам,
док је поглед последњи пут прелазио по познатим детаљима утискујући негде у неки део ума слике које остају део нас и када све друго постане туђе.
Стара комода, заједно смо је купили у оној антикварници на крају града, пастирска фрула њеног деде наслоњена на Преверову збирку поезије коју сам јој поклонио за неки рођендан, свилена марама немарно бачена преко наслона софе...Софа, колико ноћи смо провели склупчани на њој као да не постоје други делови стана и намештаја, колико обећања, заклетви, колико ничега за заувек. Заувек... нисам могао да сузбијем налет горчине и ироничан осмех који је претио да изазове оно што ниједан мушкарац не жели, онај влажан, слан укус који однекуд текући низ образ падне на крај усне.
И то је то, размишљао сам, док сам несвесан радње корачао из простоије у просторију. Нисам ни приметио да се налазим у спаваћој соби, нити сам био свестан тренутка када сам с ноћног сточића узео светлуцави комадић накита. И њега је скинула, помислих. Ни њега није желела у свом животу као ни мене. Шта јој је скривио тај сићушни дијамант ? Зашто бар њега није могла да задржи ? Тад сам се сетио да ми је бурма летела у лице и помислих како је више милости имала према овом делу накита, немарно остављеном као да није у себи носио године ...хм, године чега, помислих одлажући прстен.
Окренуо сам се и затворио врата собе. Остало је само да узмем торбу са лаптопом и спакован кофер и изађем не окрећући се, ако је икако могуће не окренути се. Лаптоп је био њен рођендански поклон. Нисам још био начисто како ћу радити на њему а да ми мисли не одлутају, али нисам ни мога ни желео да и то оставим. У њему су успомене, сви лепи тренуци, музика коју смо волели, ситнице које смо скупљали годинама у облику кратких порука остављаних на разна места, филмови које смо заједно гледали, књиге које смо читали...Не, не желим све то да одбацим.
Узео сам кофер и коракнуо ка излазним вратима онога што је значило дом. У том тренутку кроз отворен прозор у просторију је улетео врабац.
Застао сам збуњен гледајући како покисла, мала, сива птичица слеће на софу сва дрхтећи. Одложио сам ствари и пришао јој, ни сам не знајући шта да урадим. Прво што ми је пало на памет било је да узмем њену свилену мараму пребачену преко наслона и умотам сирото врапче у њу.
На тренутак сам осетио њен мирис, задрхтао и могао да у потпуности осетим како се осећа мали, покисли врабац. Умотао сам га пажљиво немо га посматрајући пар тренутака, подигао се, покупио ствари и изашао не осврнувши се.

Прошле су године и године. Док прсти пребирају по типкама већ прастарог лаптопа и исписују ова слова, застајем на трен и устајем до прозора.
Један врабац је слетео на трем. Упитао сам се, да сам тада знао колико симболике у себи носи та сићушна птица, да ли би све било другачије.
Да ли бих успео да зауставим руку судбине ? Преокренем пешчаник,преварим време ?
Један уздах се сам отео. Знао сам да нема одговора на таква питања. Исто тако сам знао да оно што сада знам, знам прекасно.
Или ми овај врабац на трему жели рећи нешто сасвим треће ...

Писмо
Септембар
Мачка
Симболи
Сусрет
 
Писмо
Септембар
Мачка
Симболи
Сусрет

Kako je bilo u školi dječice, upita baba Janja svoje unuke?
- Ništa bako, moramo nositi maske, učiteljica ponavlja, trubi: maske, distanca
a masku drži ispod brade, uh neka debeljuca, kaže korona je kriva za kilažu.
Ti Anđelija, kako je tebi prošao prvi dan u školi?
- Super bako, konačno sa drugaricama i drugovima. Ne podnosim novog
učitelja, neki ćelavko sa minđušom i pirsingom u jeziku, fuj!
Neka djeco, nije bitan izgled učitelja, morate učiti i samo učiti rekao je Lenjin.
- A ko je taj Lenjin?
Nije važno ko je bio taj čika sa bradicom, to ćete učiti u petom razredu, a kako je počelo neće tog čiku ni pomenuti.
- Nego, bako nastavi ti onu priču iz tvog đevovanja, rekoše u glas Jovo i Anđelija.
Hm, pa ajde, ali obećajte baki da ćete vredno i marljivo učiti.
- Hoćemo bako, samo nastavi!?
Moram da vam ispričam šta mi se jutros desilo.
Dobila sam pismo koje je pola godine lutalo, ipak je stiglo.
Koverta je prošarana pečatima od gradova i sela kuda je sve lutala.
Vidno su se isticala dva pečata sa datumom drugi septembar.
Poštar je bio ljutit, psovao, prešla mu crna mačka preko puta.
Eh, kako sam srećna, pisala mi sestra Milja iz Australije, mlađa je
deset dodina od mene.
Pola pisma nisam razumjela, sve neki simboli, te simbole je pisao njen partner
Kinez sa čudnim imenom, ček, da pročitam, ovako, Haj cung mang, he heee.
Nije ni Milja načitana, samo sam ja sa fakultetom. Brat Trivun i pok. sestra Milica
završili su osmoljetku.
Evo, vidite, na kraju nešto piše kao susret iduće godine.
- Juhu, biće poklona!
Ne radujte se, oni nisu bogati i tamo ima sirotinje.
Eh, baš me iznenadila javila se nakon deset godina.
- Bako! Ostavi pismo, nastavi priču kako si ono đevovala!?
Auu, koliko je sati, djeco, kasnim, moram na satanak u Dom penzionera!
- Joj, bako, stalno nekud žuriš.
Drugi put, drugi put obećavaam.

Klin
Kaput
Žaba
Ginekolog
Tramvaj
 
Klin
Kaput
Žaba
Ginekolog
Tramvaj

Tramvaj ponovo kasni, dan je siv i ispunjen vlagom i njen kaput predstavlja slabu zastitu od natapajuce kisice.
Uostalom i misli su joj takve, obojene sivim. Jos jednom ce progutati zabu i otici do ginekologa. Okaciti odecu o klin a onda je ceka beli stol, hladan metal i rezak miris sredstva za dezinfekciju.
Ttamvaj je zazvonio i izronio iz magle. Stegnula je zube i zakoracila.

Leto
Krosnja
Visnja
Automobil
Knjiga
 
Leto
Krosnja
Visnja
Automobil
Knjiga



Bako, bako, povikaše Jovo i Anđelija, utrčaše u dnevni boravak. Dobila sam peticu iz matematike
a Jovo iz likovnog.
- Baš ste me obradovali, a sad ruke oprati, za sto, baka spremila ručak.
- Da, ali kad ručamo nastavljaš svoju priču, obećala si?
- Naravno da hoću, samo da operem sudove. Oko pola dva mama i tata dolaze na ručak.
- Eh sad ste ručkali, pa da krenemo, ali priča će biti kratka, znadete da morate učiti i pisati domaći.
- Pričaj bako, lako je za domaći.
- Bilo je to u ljeto četrdeset sedme za Đurđevdan, au, djeco, to je proljeće, zar ne, baba je
malo pobrkala godišnja doba. Znam da je krošnja naše rane trešnje već počela da rumeni a
višnja pokraj kapije se osušila, rat je dugo trajao, bili smo u izbjeglištvu.
Sjećam se prvi automobil je imao trgovac Mirko, pre rata je udario u našu kapiju
i u višnju, zvali su ga Mirko motorko. Eh, djeco.
Prvi put sam išla sa razredom u kino, to je bio nijemi film prikazivali su neku pljačku voza.
- Bako kakav film, reče ti nijemi?
- Da, tada nije bilo tona, nego, nije film toliko bitan, već susret sa prvom simpatijom.
- Bako, bako, pričaj!
- Bilo je to baš na Đurđevdan, nije to kino sala, to je bila velika učionica.
Mi smo imali struju, sačuvana stara parna mašina koja je pokretala generator,
nego, da nastavim. Napeto čekamo, ni muva se ne čuje, učitelj Nikola ugasi svijetlo.
Na zidu se pojaviše neka engleska slova pokretne slike, svi u čudu, tišina i muk.
Odjednom, Simo moj školski poče da me dirka za desnu ruku, jednom pa drugi put,
nisam se branila prijalo mi. Prešao on na koljeno, tad sam se malo pomakla, stidljivo
pipnem ja njegovu ruku, uh, kad se sjetim ha ha.
- Bako pa to je naš deda Simo, a, ha, haaa, haaa.
- Daa, ha, ha, hi, hi, da, deda Simo, laka mu crna zemlja.
Kraj priče, Sad knjiga i domaći, važi!?
- Ne, nee bako, nastavi!
- Rekla sam, kraj!

Bukva
Olovka
Kubura
Gitara
Kauboj
 
Bukva
Olovka
Kubura
Gitara
Kauboj



Olovka u ruci, reči na belom papiru i tastatura pod prstima vođenim mislima mogu sve. Asocijacije stvaraju slike.

Svako čekanje usporava vreme. Zagledan u časovnik na zidu, čekajući voz koji kasni, moj mozak se umrtvio. Ljudi se kreću usporeno, glasovi dolaze kao iz dubine, a najveća kazaljka kao da miruje, gmiže. Muči se da napravi krug. Pomeranje kazaljke srednje dužine je skoro neprimetno. Kao da sve stoji. Probam da prebrojim otkucaje srca, onih, za moje srce ustaljenih šezdeset do sedamdeset otkucaja u minuti. Ne uspevam, prokleti minut nikako da prođe. Moram odvojiti misli od sata, ovako, voz nikada neće stići.

Budni snovi, maštarije, glupe igre mislima. Naslovna strana filmskog časopisa. Kao u vesternu, kauboj stoji pod bukvom i drži kolt. Stavljam mu kuburu u ruku. Gitara mu okačena o leđa, a ja očekujem kad će kuburu skloniti i zapevati Mama Huanita. Slike stvaraju asocijacije. Smešan san.

Ljudi, ljudi, ljudi... u rukama tone tereta; doterani, odrpani, sportski obučeni, ležerni, uspavani, nervozni, zabrinuti, bradati, neobrijani, uredno izbrijani, lica kao guze u beba, umorni, nezadovoljni, razočarani, iznevereni, nasmešeni, galamdžije, kikotanje, žene željne pažnje, na štiklama, tanane, punačke, punačkije, najpunačkije, debele, debeli, mršavi, visoki, niski, ružni, pogureni, mladi, stari, srednjeg doba, deca, lepa, vesele se putovanju, bole ih ručice od prevelikog stiskanja grubih roditeljskih šaka, roditelji u strahu, nestaće im dete u gužvi, prosjak smrdi na alkohol, alkoholičar, traži neku kintu, kaže da je gladan, kupuju mu sendvič, začuđeno gleda, samilosnici odlaze, gladni odbacuje sendvič, žedan je – nije gladan, alkohola njemu treba, drhti mu telo, ptica pod kupolom krova, kruži oko lustera, kako je uletela, i ptice zalutaju, prodoran zvuk razglasa, neprijatna boja glasa spikera, stiže voz za pet minuta, užurbanost, stampedo prema peronima, stiže voz, kasnio je ali stiže, smoreni ljudi pokazuju optimizam, pedeset minuta izgubljenog života, čekači su veseli, stižu čekani, veseli, veselje je obostrano, razlozi različiti, ljubavnici se strasno ljube, nije lako voleti na daljinu, bar je susret strasniji, ima li prevarenih, ko je varao, o tome se razmišlja dok se ljubljeni čekaju, sad je važno da su zajedno, zagrle se, pa se razdvoje, gledaju se, potom razmenjuju pljuvačku, žvaću žvake, treba imati freš dah, razdvojenost potkrepljuje strast, nekima se vidi i fizička uzbuđenost, ženskom polu je lakše, kod njih samo oči jače sijaju i zenice se šire, one sve lakše prikriju, niko ne može garantovati ponovno čekanje, peroni se prazne, železničari ne obraćaju pažnju na putnike, svakodnevni posao, za njih nema kraja putovanja, uče vozne redove, paze na svoju kompoziciju i znaju časove polaska, pamte rekordna kašnjenja. Oni su izdržljivi, spavaju na točkovima, misle u relativnim okvirima, često ne znaju ko se kreće, pejzaž ili voz, na kraju im bude svejedno.

Vreme uvek pobedi, zaborav je lek. Uskoro će se sve ponoviti.

  • Nebo
  • Plafon
  • Sanduče (poštansko)
  • Prašina
  • Vodokotlić
 
Poslednja izmena:
  • Nebo
  • Plafon
  • Sanduče (poštansko)
  • Prašina
  • Vodokotlić

"Kasnim! " - bilo je prvo što je pomislila tog jutra. Skočivši naglo iz kreveta, Iva je nezgodno stala i od bola u nozi i naglog buđenja plafon sobe se na trenutak zavrteo. Morala je sesti, a vremena za sedenje nije imala. Odšepala je do ormara, na brzinu se obukla, navukla čizme i pogledom potražila torbu. Za češljanje, zube i umivanje nije bilo vremena.
"Lep početak dana" - promrmljala je sebi u bradu izlazeći iz stana.
Krenula je do lifta osećajući oštar bol u zglobu, ali avaj, lift po običaju nije radio.
"Bravo Iva, imaš pet spratova jutarnjeg džoginga" - gotovo glasno je izgovorila krenuvši niz stepenice.
Bol u nozi nije dozvoljavao nagle pokrete, ali Iva je stisnula zube i skoro trčeći sjurila se niz stubište.
Brzim pogledom na poštansko sanduče ustanovila je da ima nešto u njemu, ali za to nije imala vremena.
" U povratku, Iva. U povratku" - pomislila je i izjurila napolje.
Dočekao je hladan, vetrovit dan i sivo nebo po kojem su plovili teški, gotovo crni oblaci.
"Još mi samo kiša nedostaje" - gunđala je privlačeći jaknu da je u hodu zakopča.
Vetar je bio toliko snažan da je vraćao korak unatrag preteći da je savlada.
"Kakvo jutro, ako ovakav bude dan..." - razmišljala je mršteći se dok je sedala u taksi.
Izmrmljala je adresu i potražila u torbi nešto za bolove. Noga je sve jače bolela. Nije bilo ničega ili onako haotična nije uspevala da pronađe.
Rezignirano je odložila torbu i pokušala da dodirom preko čizme ustanovi ima li razloga za zabrinutost. Naravno, suluda ideja, ali za druge opcije nije bilo vremena. Taksi je stigao na adresu, na brzinu je platila i ne čekajući kusur izjurila pred vrata ogromne korporacijske zgrade u kojoj je radila.
Čim je ušla, dočekao je portir s rečima; " Iva, šef te očekuje."
Klimnula je glavom i uputila se prema liftu koji je srećom, za razliku od onog u njenoj zgradi, radio.
Pre kancelarije, na brzinu je otišla do toaleta da baci brz pogled u ogledalo i opere ruke.
Ono što je gledala u ogledalu nije joj se dopalo, ali vremena za nikakve popravke nije bilo.
Na brzinu je oprala ruke i požurila van. Nije želela nikoga da sretne a zvuk vodokotlića upozoravao je na nečije prisustvo.
Ubrzo je bila pred vratima kancelarije. Duboko je udahnula i hrabro , znala je da ako ništa drugo, a ono zbog kašnjenja, razgovor ne može biti prijatan.
"Slobodno" - čuo se dubok, muški glas.
Ušavši, Iva je zaustila da pozdravi, ali pre nego što je uspela izgovoriti bilo šta, muškarac okrenut prozoru je zagrmeo; " Koji je to put Iva ?!
Koliko puta da odlažem strankama sastanak jer primadona ne može od noćnih orgijanja da se udostoji i bude tačna na poslu ?! "
Iva je ostala nepomična ispred vrata, otvorenih usta, gotovo zgranuta, jer to je bio prvi i jedini put da je kasnila. Ona nigde nije kasnila, pogotovo ne na posao. Time je zaprepašćen izraz na njenom licu bio još snažniji.
Muškarac je grmeo i grmeo, a Iva je ćutala polako se sabirajući.
Kad je konačno ućutao, progovorila je; " Je li to sve, šefe ?"
Muškarac je podigao upitno obrvu. "Ona se još usuđuje progovoriti! " - opet je zagrmeo.
Iva je na tren zastala, pogledala u muškarca pri tom pomislivši kako liči na svinju, onako sav zajapuren u odelu broj manjem, neuredno svezane kravate, zadrigao od silnih ručkova i večera, alkohola...I on se našao izdirati na nju. On. Iz dana u dan za nešto. Za loše skuvanu kafu, za prašinu na fikusu, za kišu, za njegove zaboravljene aktovke u raznim motelima, za svađu sa suprugom, za lošu ocenu deteta u školi...
"Šta sam ja ovde ? - pomislila je dok je bol u nozi opominjao da već predugo stoji. Treba li mi ovo? Jesam li za ovo potrošila tolike godine i novac roditelja ?
A ne, ne Iva. Dosta je. "
Prebacila je težinu tela na nepovređenu nogu pri čemu je zauzela polu-okrenut stav ka izlazu iz kancelarije. Još jednom je odmerila muškarca, razmislila tren da li da izusti nešto i onda se bez ijedne reči okrenula i izašla napolje. Čula je iza sebe izbezumljeno kreštanje u vidu svog imena; " Ivaaaa, kud si krenula !!!!! "
Na svoje iznenađenje sva teskoba koju je osećala od trenutka buđenja, nestala je netragom. Glasno se nasmejala, čak je i bol u nozi bio nekako podnošljiviji. Laganim korakom napustila je zgradu i ovaj put nije tražila taksi. Odlučila je da prošeta do kuće. Ni hladnoća, ni sivi oblaci ni prašina koju joj je vetar sipao u oči, ništa joj odjednom nije smetalo niti je moglo da joj skine osmeh sa lica.
"Ovo je bilo savršeno Iva, bravo devojko. Bez reči i bez nervoze. Ma bravo ! Konačno sloboda! " - nije mogla da zadrži glasan smeh dok se prisećala zabezeknutog pogleda koji je ispratio pri odlasku i glas pun neverice i besa koji je ostao da odzvanja iza zatvorenih vrata.
Uskoro se našla u ulazu svoje zgrade. Krenula je već prema stepeništu, ali se priseti sandučeta. Zastala je i uzela poštu. Bio je to oveći beli koverat, adresiran lepim, čitkim rukopisom.
Zadrhtala je. Dobro je poznavala ta gotovo kaliografska slova. Odlučila je da ga otvori odmah, ali je za svaki slučaj sela na prvi stepenik da sakrije blago drhtanje koje je odjednom obuhvatilo. Par trenutaka je okretala koverat među prstima kao da je pokušavala da bez otvaranja pronikne u njegov sadržaj.
" Nema ništa od toga Iva. Otvori i završi s neizvesnošću i neprijatnim stvarima za ovaj dan." - pomislila je dok je pažljivo odlepljivala koverat pazeći da se nigde ne pocepa. I nesvesno je odgađala susret sa njegovim sadržajem.
Izvukla je elegantnu, potpuno belu kartu, tek diskretno oivčenu finom, nupadljivom bordurom. Na dnu je bio dobro poznat monogram. Odugovlačila je da je rastvori.
" Šta li me čeka..." - pomislila je drhteći, a zatim je otvorila sredinu karte. Ruke su joj vidno zadrhtale, na usne se skotrljala slana kap iz oka, a usne, usne se bojažljivo počeše razvlačiti u lep, širok osmeh. Nije mogla da obuzda osećanja. Nije mogla da veruje sopstvenim očima, pa je iznova i iznova čitala pet reči, ispisanih kaliografskim perom; " Čekam te na našem mestu..."
Iva je dobro znala i mesto, i rukopis i značenje te kratke poruke. Par reči koje je prestala čekati. Par reči koje menjaju ne samo život, menjaju svet.
Smešila se i plakala u isto vreme. Nije žurila da ustane. Znala je da više ne treba nigde da žuri. Onome što je suđeno, što je njeno, uvek se stiže na vreme. I uvek u pravo vreme.

Salaš
Violina
Mašina
Platno
Lišće
 
Salaš
Violina
Mašina
Platno
Lišće



- Djeco gotov domaći?
- Da bako gotovo, završila sam, Jovo ima problem iz likovnog.
- Kakav problen imaš Jovo?
- Bako, ne ide mi ovo sa šarenim krpicama. Moramo napraviti kolaž.
Lišće sam nekako uklopio ali platno nikako, neka svila od stare mamine podsuknje.
- Kuku, daj da ti pomognem. Jao, ti si uzeo novu podsuknju, Jovo, Jovo?!
- Anđo, šta radi violina na podu?
- Jovo je svirao nisam ja kriva.
- Nisam ja svirao, nego, da li radi mamina šivaća mašina da mi sašiješ
kapicu djevojčici u kolažu?
- Požurimo, sad ću ja da sašijem, mama je otišla na salaš kod tete Milke.
Ako sazna da si upropastio novu podsuknju, i ja ću biti kriva.
- Nemoj ništa govoriti mami, molim te?
- Neću, ne brini.



Krpa
Traktor
Čekić
Pjetao
Žaba
 
Hajde da "probijemo" čep :D

Krpa
Traktor
Čekić
Pjetao
Žaba


​
Danas je sreda. Dvesta pedeset sedmi dan u godini. Jesen je. Sto osam dana do kraja godine. Izdržljivost nije potrebna za merenje vremena, samo zaboraviš da živiš. Svakog jutra pomisliš, novi dan-nove mogućnosti i prepustiš se. Prepustiš se društvenim mrežama, internetu, prijateljima koje nisi nikad upoznao, valjda su ti zato i prijatelji. Krećem se po kući kao utvara, koraci su mi glasni. Odluka se mora doneti.

Hladno je na planini. Jesen je. Moja koliba je topla. Dole niz padinu je selo. Volim da posmatram selo s jeseni. Seljake kako se spremaju, cepaju i slažu drva. Upornost je to. Jedno po jedno, jedno preko drugog, prvi red, drugi red i tako dok god ima drva. Mnogo se toga može smisliti dok se obavlja taj naizgled monoton posao. I tu postoje sistemi. Posmatrao sam Mitra, na početku reda ukrsti drva, tako i na kraju. Između prati oblik svake „jedinke“, i tako u beskonačnost. Dođe i kraj kad nema drva.

Na dvorištu traktor. O retrovizor okačena krpa. Mitar njom briše ruke nakon intervencije na motoru, kad neće da upali. Na haubi traktora čekić. Sa čekićem ne znam šta je radio. Ne interesuje me, neću ga ni pitati.

Vraćam se u moju jazbinu. Pred vratima žaba. Skokovima, ne velikim, odlazi u žbunje. Kvaka je hladna, vlažna. Nije još toliko hladno. Termo peć je topla. Noći su se već produžile. Uključujem lampu na stolu. Pomerim „miša“, laptop baci bledunjavu svetlost po prostoriji. Vino ima idealnu temperaturu. Radio sam do kasno. Čuli su se prvi petlovi, otišao sam u postelju. Psi laju.

Lepo je osetiti težinu pokrivača.

​

Bicikl
Vodenica
Ribnjak
Mesec
Džak
 
Poslednja izmena:
Bicikl
Vodenica
Ribnjak
Mesec
Džak

Mama, mama, pustila nas učiteljica mora kod zubara.
- Što guraš bicikl, pukla guma?
- Ma, ne, nne, nije, bila sam kod tete Milke.
- Kako!? Teta Milka stanuje na drugom kraju sela, ti si izgleda zalutala?
- Ne, ne, ne nisam zalutala, nego...
- Mama! Ovo je Ribarsko naselje, tamo je vodenica od onog brke,
zovu ga, brka švaler. Kažu, ima njveći ribnjak.
- Ne, ne, hajde, požuri idemo kući.
- Mama, ti si se izgubila, šta je s tobom, stvarno? O, pa ti mmaš
mali džak na nosaču!?
- Na, naa, navratila u vodenicu kupila malo brašna za proju.
- Kod brke, stvarno!? Mama, skoro mesec dana ti odlaziš kod tete Milke?
- Idemo, požuri, tamo u vrbaku nađi šibu pa ćemo razgovarati.
- E nećeš me mlatiti šibom sve ću reći tati.
- Do, dd, dobro, dobro, neću...

Švaler
Kišobran
Truba
Štuka
Šljiva

Da pustimo babe na miru, da vidimo šta nam snaše rade.:aha::D
 
pričaju švaler i štuka i naidje truba i pita ih e momci jel imate kišobran? a oni kažu ne, što? a kaže pa sad će kiša,šta misliš što -.- a oni zinuli gledaju ga u čudu i kažu ma nelupaj bre,de si to čuo? -.- a kaže truba pa na vremenskoj prognozi, na šta će oni jednoglasno: šljiva!

kombajn
patišpanj
brejvik
trinitrotoluen
larpurlartizam
 


kombajn
patišpanj
brejvik
trinitrotoluen
larpurlartizam


​

BALERINA​

​
Sara Frojd – Stonoga, bila je čuvena balerina. Na svetu nije postojalo velike pozornice na kojoj nije plesala. Specijalnost joj je bila pirueta na stotoj (ili prvoj) nozi. A kako se broje stonogine noge, da li se počinje od kraja gde joj je glava ili od zadnjeg dela? O tome nisam razmišljao. Moraću se raspitati, možda Mileva zna.

U isto vreme: vreme za branč, „kombajndžija“ je grickao patišpanj, a kombajn je samovoljno putovao brdom i dolom, skupljao letinu umesto vrednih ruku.

Ustajem, pozivam Milevu i pitam je: „Mileva, ti si balerina, dobro se razumeš u noge. Prednja noga, zadnja noga, podignuta i slično. „Da“, odgovara Mileva, „šta te muči“?

„Stonoga, znaš, ima sto nogu“, kažem. „Znam“, odgovara Mileva. „E pa, mene interesuje, sa koje se strane broje stnonogine noge, od glave pa nazad, ili od nazad prema glavi?“ Muk, ćuti Mileva . Mislim razmišlja. Čujem sa nekim nešto priča. Konsultuje se sa kolegama, pomislim.

„Jesi li još tu“, pita Mileva. „Jesam“, odgovaram. „Ovako“, kaže, „baš ovde pored mene je lekar našeg ansambla, preporučio ti je da izmeriš temperaturu, da legneš, da se odmoriš, opustiš ili napiješ, i da nas više ne zajebavaš“. Prekinula je vezu. Ne mogu da verujem. Drskost na delu. Šta da se radi.

Nije važno, gde smo stali? Sarina, tj. Stonogina veština je zaustavljala dah svakom posmatraču i ljubitelju baleta. Baletske figure su za nju bile obična smejurija. Stonoga je uživala u svojoj slavi. A onda se pojavila pakosna Melani koja nije mogla da podnese tog odvratnog insekta sa sto nogu. Sara, ta stonoga joj otima slavu koju ona zaslužuje, zbog nje je uvek druga. Drugi, šta to vredi, prvi biti, solista, sam na sceni. To je cilj svakog života.

Sledećeg dana premijera. Predstava je bila komplikovano kompromisna. Očekivao se vrhunac Sarine karijere. Najavljivali su nešto što se i dosad videlo, ali na neviđen način. Ljubitelji baleta imali su tremu. Šta to može biti neviđeno, a već se videlo. Da li je to Paradoks. Gradom se pronela vest o Paradoksu.

Pred sam početak predstave uđe Melani kod Sare aka Stonoge, da joj poželi sreću i uspeh. Srdačno se izljubiše. Melani joj požele uspeh, uzgred, u koji nije sumnjala ni jednog trenutka. Melani već beše jednom nogom izašla iz vežbaonice Sare Frojd-Stonoge, u kojoj se ova zagrevala. Zastade, vrati se i upita Stonogu: „Stalno zaboravim da te pitam, a toliko puta sam htela. Ti znaš koliko ti se divim. Kako znaš koja ti je noga prednja, koja zadnja, mislim, pored toliko nogu? Kako znaš sa koje se noge treba odraziti, sa prednje ili zadnje, leve ili desne? “

Zamisli se Sara-Stonoga, odmahnu rukom, zažmuri i leže na divan sa nogama podignutim na gomilu jastuka.

Poslednji poziv. Stonoga izlazi iz garderobe, čuje aplauz, trinitrotoluen na delu! Zavese se pomeraju od silnih decibela. Seti se Melani i poče da razmišlja pre svake figure, pre svakog pokreta. Kojom nogom sad krećem? Nikad o tome nije razmišljala. Dosad je igrala prirodno, instiktivno, automatizam na delu, uslovni refleksi. Opšta konfuzija u glavi i nogama. Stoji na sred pozornice, muzika ide, Stonoga nikako da počne. Grozničavo je razmišljala. Paralisana je sela i zaplakala.

Brejvik nije ni trepnuo!

Šta da vam kažem, larpurlartizam na delu.


Uzdasi​
Klavir
Šekspir
Travnjak
Mesožder
 
Uzdasi
Klavir
Šekspir
Travnjak
Mesožder

- Jovo, Anđo ko je dirao tatin klavir!?
- Ja nisam dirala, ni ja mama, rekoše u glas.
- Sad će šiba imati posla!
- Nemoj mama biću dobar, a rekao sam da ću sve ispričati tati.
Uzdasi, Anđelija jeca i krpom čisti klavir.
- Sad ću zvati baku, eno je čisti travnjak, sve ću joj reći šta mi je Jovica pričao.
- Hajde, podgrijan je ručak što je baka skuvala, Tišina! Oprati ruke i za sto!
- Jovice ti ne opra ruke, jao, uzeo si karabatak, baš si nekakav mesožder? Jao, evo
stiže tata, rekao da ima neki seminar, obnavljanje gradiva iz književnosti.
Tiho! Sigurno je ljut, rekao da sve ima u malom prstu a mora da sluša glupa predavanja,
- Dobar dan, ručate, a ja, ja slušam gluposti, pazite, Bodler, Petrarka, Šekspir, šest sati
slušam jedno te isto.
- Pridruži se, ručaj s nama.
- Mama mama, pogledaj, baki krvav nos, eno je u bašti.
- Opet stala na grablje, ništa joj neće biti, malo ogrebla čelo.
- Ha, ha, haa, opet stala na grablje, hi, hhi.
- Prekinite, dosta, pustite me da ručam, šest sati sam gluposti slušao, šeeest!

Grablje (Grabulje)
Periskop
Popekatepetl
Rudar
Čarapa
 
Grablje (Grabulje)
Periskop
Popekatepetl
Rudar
Čarapa

I tako sam postao RUDAR. Naravno,ne kopam ugalj ili zlato. Ja rudarim kripto novac. Ta šema mi je uvek bila zanimljiva,ali nisam probao sve dok mi nije stigao neki propagandni mejl o tome. Čistio sam spam i,kao i uvek pre brisanja,proveravao sam šta mi je sve uletelo u inboks. Jeftina tehnika,tajlandska masaža,preseljenje na Karibe,kurs joge..i neki POPOKATEPETL. Otvorim,čisto iz radoznalosti i upecam se na prvu. Kripto valuta! Tehniku imam,znanje dovoljno,fali mi samo prostor. Ne smem gajbi ni da pomislim,ćale i keva bi me ubili. I ovako samo traže način da me izbace; od kad sam prešao 35,kao da im sedim na glavi. Dakle,gde? I onda mi sine : baba ! Znači,ima kućicu na periferiji,živi sama,idealno.. Bukvalno sam za dva dana adaptirao babin podrum,preneo mašinu i počeo. Baba je obezbedila struju i podrum (hm..),komšija internet ( hmm..) a ja znanje i trud. Radim sitne poslove po dvorištu,da ne bude sumnjivo što sam često kod babe. Uzmem GRABULJE i pokupim suvo lišće,pokosim travu..a pare samo kaplju. Nit sam dupe oznojio,nit sam ČARAPE pocepao ,što bi rekao moj ćale. Posle Popokatepetla sam prešao na PERISKOP,a kad i to postane rizično prodajem i prelazim na novu šemu. Moram opet da proverim spam,sad mi oni Karibi zvuče nekako realnije..

Tajno društvo
Znanje
Labello
Robert de Niro
Trezor
 

Ne treba ništa raditi

​
Ne radim ništa. Lepota nerada je u reči Ništa. Svaki rad je robovski. Napraviću tajno društvo, društvo nerada. Robovi neka rade, društvo neće raditi ništa. Sloboda izbora. Svi nas iskorišćavaju. Sedećemo, pušiti, popiti po neku i ne raditi ništa. Žene će maziti usne Labellom. Mi smo nagomilano znanje i svest, Društvo nerada, znanja i svesti. Dosta nam je eksploatacije. S vremena na vreme neko će reći da su nam zalihe pri kraju. Za ovakvu situaciju imam plan.

Prošetamo do najbliže banke, ulazimo i pitamo: „Ko je ovde glavni?“ Gledaće nas čudno. Viknem, urliknem, zagalamim (da ih prepadnem) – Mi smo Tajno društvo! Tip koga oslovljavamo sa Robert de Niro obznanjuje prisutnima naš program. Gojazni čičica u policijskoj uniformi odlaže oružje, trči prema vratima i zaključava ih. Objašnjavam im šta je Stokholmski sindrom.

Totalni obrt. Pobuna robova. Masovni pristup Tajnom društvu. Otvaraju se svi trezori i prazne. Zaglušujuća buka tastatura i telefona. Šalterske službenice vredno rade, bez prisile i nadzora. Transfer novca u toku. Svakom pojedincu ista svota.

Novac traje ako se pošteno ne radi ništa. Koja nam je ovo banka po redu? Ne mogu da se setim. Nije ni važno. Društvo je sve masovnije.​
Napuštamo banku, da radimo što smo i do sada – da ne radimo ništa.

Ko ne radi njemu malo treba.



Pritisak
Zabluda
Semafor
Sladoled
Lift​
 
Poslednja izmena:
Što trubiš, komšije će pomisliti da opet ljubomorišeš? Nemoj da slušam istu bajku, opet zabluda, lift se zaglavio, ko je bio u liftu, otkud
sladoled na bluzi i bla, bla, bla.
- Pola sata te čekam, ne brundaj, ulazi kasnimo!
Hej, crveno je, da li ti vidiš semafor? Neko maše, da li čuješ, viče, prazna guma, pao pritisak!?
- Eto, istina, onaj tvoj opet probušio gumu...


Pumpa
Mikroskop
Daktiloskopija
Šećer
Bikini
 
Vrana
Lopta
Šal
Kamen
Staza

Mozes ti to, udahni duboko, zatvori oci, i za cas si gore...ko se jos plasi liftova?
Jednom rukom se naslonila na zidu, drugom rukom je nervozno i drhtavo olabavila sal oko vrata, gusio je. Mora jednom za svagda da nadmine ovo.

- Jeste li dobro?
Otvorila je oci i zamalo se nije onesvestila. Ni u najludjim snovima nije se nadala da ce ga ikad sresti. Ali bio je tu, to je bio On i niko drugi. Nadvio se nad njom, proseda kosa mu je nemirno strsala na sve strane...jeste da ga je videla samo na sliku, a i proslo je tako dugo, ali ni na tren nije zaboravila te oci. Brzo je opet spustila glavu, da ne mora da propada u te oci.. to je bila skliska staza.

Polozio je dlan na njeno rame, i jos jednom, ovog puta glasnije i malo netrpelivo pitao:
- Hej, sta se desilo, jeste li dobro?
Poskocila je od njegovog dodira, srce joj zakucalo ubrzano, ali za tren se pribrala, i, koliko je primetila, on se nju ne seca, mozda je tako i najbolje.

- M? Ja... jesam, svakako, zasto ne bi bila dobro? Nije da se necega bojim, cega bih se bojala, sta ima tu strasno ...mozda mi se samo pritisak malo pokacio.

- U redu je, smirite se, samo sam pitao. -nasmejao se.
Bila je uznemirena osecajuci njegov pogled na sebi. Nije htela da mu uzvrati, jer on je bio i suvise siguran u sebe, suvise sarmantan.
Ocekivala je da ce otici, uostalom, on je to najbolje radio, umesto toga, on joj podize bradu.

-Rucajte sa mnom. Ustvari, bilo bi to kasni rucak.- rekao je bez uvijanja
-Zao mi je, vec sam se dogovorila.- slagala je.
-Onda otkazite.
-Zasto bih rucala s vama?
-Da proslavimo moj ponovni dolazak u ovaj grad.-izazivao je smeskajuci se.
-Zao mi je.- odgovorila je najhladnije sto je mogla, a to joj nije bilo lako, zemajuci u obzir koliko je i sama htela da provede bar koji sat u njegovom drustvu. Ali to nije bilo pametno, i morala se uzdrzati. Pobogu, on se nju ni ne seca. A njoj je neprijatno. Kad je pogleda oseti jezu koja prolazi njenim telom, kad progovori u usima joj zasumi, a srce zakuca kao da je poludelo.

-Bas tezak posao.
-Sta to?
- Probiti vase zastitno polje. Zar ga nikad ne iskljucujete?
- Trebala bih da odem.- okrenula je glavu.
- Videcemo se uskoro Kaja. Jednom mi uspelo da doprem do tebe, ucinicu to opet. - odgovori joj, i pritisne dugme na liftu.
-Nisam vam rekla svoje ime.
- A zasto bi i pomislila da sam ga zaboravio?- pitao je, dok su se vrata lifta zatvarala.

Morala je na vazduh. Krenula je ka izlazu, kasnije ce kuci, ionako ima jos nekoliko sati dok se ostali ne vrate.
Dan se polako gasio, a i prve kapi kise poceli su dobovati po krovovima, ulice su bile prazne i mirne. Vetar je sumeo u krosnjama drveca...jedna vrana se sklonila pod susednji krov zgrade, da bi se zastitila kise...tako se i Kaja osecala, sama i zasticena, i bice dobro dok ostane tako, trebalo joj je vremena da nadje svoj mir, nece ga se sada tako lako odreci.
Sutnula je kamen koji joj se nasao na putu, otkotrljao se medju zuto izgazeno lisce. Volela je jesen, volela je kisu, volela je njega.
Ali on je otisao, zasto se sad opet pojavio, otkud u njenom gradu, u njenoj zgradi? Pitanja su se nizala.
Njegova ruka na njeno rame....prvi dodir.

-Pusti misli Kajo, ti si svoje ucinila, bila si njegova i pre no sto te dotako, dala si sve, bila si tu kad niko drugi nije, neka bude sta bude, na njemu je red, "lopta je bacena".

Okrenula se ka zgradi, duboko udahnula, obrisala suze pomesane kisom i krenula nazad odlucnim korakom....vecera se nece sama skuhati.


Prijatelj
Planina
Zauvek
Poverenje
Tuga
 
Poslednja izmena:
Prijatelj
Planina
Zauvek
Poverenje
Tuga

Voleću te zauvek - rekao je i mahnuo dok mu je u grlu zastao i podrhtavao dah.
Ona ga je gledala ne shvatajućči šta se dešava iako je situacija bila poprilično jasna. Od prijatelja slučajno ili ne postali su ljubavnici. Njihova osećanja u početku bezazlena narasla su poput neke nesavladive planine pre nego što je bilo ko od njih mogao da shvati šta se dešava. A i nisu se trudili da shvate. Jednostavno bilo im je lepo. Imali su poverenje jedno u drugo da će to ostati i postati samo njihov beg iz realnosti.
I ja tebe - rekla je i tog trenutka kao da joj je sve prošlo kroz glavu. Kao da je tog trenutka a ne onda kad ih je njegova žena uhvatila shvatila da je ovo kraj. I obuze je neopisiva tuga.

Kocka
Zadatak
Telefon
Sex
Jutro
Kafa
 
Kocka
Zadatak
Telefon
Sex
Jutro
Kafa

Jutro, sumurno jutro. Cezar zove svog podređenog Principala da mu je kafa gorka da kazni kuvara.
Naređuje, daje zadatak strogo zabraniti sex i uključiti telefon - o pre tako važne bitke. Dozivali bi se sa brda
na brdo, sa drveta na drvo.
Telefonooooo sinjor Kazanovaaaa!
Kocka je bačena, avanti pooooooopoloooo!

Sojenica
Klin
Ključ
Podsuknja
Cicvara
 
Sojenica
Klin
Ključ
Podsuknja
Cicvara
*******************

Dvodnevna eksurzija - put iznenađenja, izazov.
Jednostavno, upaltiš aranžman agenciji, pojma nemaš gde te voze.I ovaj put, imala sam poverenje u agenciju i ljude koji su pošli sa nama.
Autobus lagano klizi širokim putem. Blago zalegla na sedište, slušam muziku, gledam pejzaže koji promiču, mada, najviše mi se pogled zadržava na beličastim oblacima koji kao da nas prate.

Ponekada mi misli odlutaju, pokušavam u sebi 'da pogodim' destinaciju.U mozgu mi se rađa sto pitanja i poneka dilema.
Pomislim:'Šta ako, tamo gde idemo, treba jakna i kapa'?
'A, šta ako treba kupaći kostim'?
To je još i dobro, pomislih, kupaći kostim uvek spakujem, možda nas odvedu u neki Spa centar.
Ma, uostalom, šta me briga? Kakvo bi to iznenađenje bilo ako bih naslućivala ili, nedajbože, unapred saznala krajnji cilj?

Vojvođanska polja široka, klasje žita se povija pod blagim povetarcem a bulke preplavile žitna polja.
Opet razmišljam o mojoj ravnici, razmišljam da li bih se ikada mogla privići na druge predele.
Ovde sam rođena, ovde i pripadam!



Lagana muzika, misli vrludave, pogled ne odvajam od prozora, nisam ni primetila kada je autobus prešao na sremsku stranu.
U daljini vidim borovu šumu i osećam miris reke i borove smole.
Stigli smo. Uzimam prtljag i pratim vodiča.
Uz Savu poređane sojenice restorani, sojenica apartmani.
Uz reku čvrsto stoje na svojim drvenim nogama, krov im od barske trske. Prizor veličanstven.

Domaćin nam požele dobrodošlicu uz slatko od belih trešanja i hladnu vodu.
Iz restoranske kuhinje se širi miomirs. Tako mi je prija ovaj miris ali ne znam šta je.
Iznose sam svima po činiju vruće cicvare po kojoj pluta rastopljen stari skorup i daje jelu specifičan ukus.
Specijalitet kuće, kažu.
Cicvaru nam donosi žena u vojvođanskoj nošnji, čipakana uštirkana podsuknja samo šušti.
Svako dobija svoj broj sobe, a ključ je, kažu, okačen o klin ispred vrata.

Lepa je ova naša Vojvodina ; )



**********
Šeret
Oriđinali
Pisati
Ideja
Zanovetati
 
Šeret
Oriđinali
Pisati
Ideja
Zanovetati`



Nemoj zanovetati, zaveži! Kad carinik dođe ni slučajno da si rekao koliko smo platili levisice.
Ideja je da jedne prijavimo a ostalo ako bude tražio moramo platiti carinu.
Ti ćeš se praviti lud, malo zezancije i šeret, možda nas puste. Uh, evo ga, pssst.
- Dobar dan, papire prosim, kaj imate za carino!?
Nemamo ništa.
- A kaj je ovo, kavbojke kupili v Trstu, ne!
Nee, nee, to je levis oriđinali.
- Ovo je Slovenija nije Italija! Parkiraj desno moram vas pisati, morate plačati carino.
Uh, bem ti Slovenca, sad smo naa jeeeee.
- Kaj si rekel!?
Ni, niš ništa.

Kandilo
Ferari
Brava
Svinje
Šekspir
 
Kandilo
Ferari
Brava
Svinje
Šekspir

Dan sunčan i lep. Poslednji dani Miholjskog leta naterali su me da ostavim sve i odem do grada.
Moj mali, stari, auto ni nalik na Ferari, lagano je klizio sporednom ulicom.
Parkirala sam par ulica niže od centra da bih malo prošetala i uživala u izdašnom jesenjem suncu.

Lišće prekrilo trotar, šuštalo je pod mojim nogama. Pogledom sam upijala svaki detalj jeseni.
Volim jesen,volim boje jeseni, volim opalo lišće i kiše, ali volim i jesenje sunce.

Bašte u gradu su još uvek pune gostiju koji opušteno časkaju opuštaju se u svakom trenutku koji ugrabe.
Prolazeći pokraj mog omiljenog kafića, sretoh prijateljicu. Pogledi nam se istovremeno sudariše, nasmejasmo se jer smo obe znale da ćemo druženje nastaviti uz kafu našeg omiljenog mesta.

Dok smo se smejale sasvim običnim stvarima i čekale kafu,iz zvučnika je lagano počela 'Stay' i Šekspir Sisters.
Obe smo zaćutale prepuštajući se muzici.

Paleći ko zna koju cigaretu uz kafu i ćaskanje, osetila sam čudan miris, poznat ujedno i zagušujući.
Pogledom sam tražila izvor tog čudnog mirisa, ali mi prijateljica reče da je danas crkveni praznik, i dan kada je kafić počeo sa radom te je vlasnik zapalio kandilo sa tamjanom.

Prijatno druženje nastavile samo šetnjom do bioskopa da pogledamo repertoar.
Od 18 sati daje se 'Pepa Prase' omiljeni crtać za decu u kojem svinje imaju odlike ljudi i ponašaju se kao ljudi.
'Šteta', pomislih, 'rado bih po ko zna koji put pogledala ovaj crtać ali danas nemam vremena'

Još malo šetnje, još par ulica do mesta gde sam parkirana i gde ću kada škljocne brava mog miljenika, osetiti pravo zadovoljstvo u još jednom danu provedenom onako kako sam želela.

Film
Dilema
Rukavice
Lopta
Bumerang
 
Kao bumerang upadam u dilemu da li da ti saapnem najtananije iskre serca moga. Smola mi prolazi ikonama jer tvoja usta gade lopte mira koje ti saljem. Ja nosim bokserske rukavice i njima plasim veliku decu. Pogledaj me, ja sam Jalaa Bratov Film

kopaonik
osipaonica
gornjak
kapri
 
Poslednja izmena od moderatora:
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top