Književnost Igra - sastavi priču

  • Začetnik teme Začetnik teme Mika
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
Ova je zena znala, i kad joj nista ne kazes. Umela je da cuje buku neizgovorene reci. Umela je da zagrli tisinom i otera sve strahove.
I usamljenost s njom u mislima, bila mi je draza od svega. Nijedno prolece nije moglo da se meri s njenom lepotom, ni izlazak sunca sa strast u njenim očima, ni cvetanje sa toplinom njenog tela, ni pesma ptice sa njenim glasom.
Bila je obicna, samo kad bi zaboravila da je posebna.
Sudbina je htela da celom dusom bude moja, i da mogu da biram, ne bih odabrao drugačije.


Pauza
detelina
duh
sloboda
slovo
 
pauza
detelina
duh
sloboda
slovo

Djeco, prošla je pauza, svi u učionicu!
Tiho, tiho, tišina, kakva galama!?
Učiteljice, pogledajte detelina sa četiri lista, našao sam u dvorištu!
Dosta! Sada da peđemo na istoriju, da nastavimo, tiho!
Rekli smo, slovo zakona se nije poštovalo,sloboda je ugrožena, duh je pušten iz boce.
Perice, objasni šta znači pustiti duh iz boce?
Ha, haaa, učiteljice, to je kad, k-kad, to je, ma stid me ne mogu kazati.
Slobodno kaži!
To je, ha ha hi, to jeee kad Jovica pusti ono ppprrr, ma kad prdne.
Svi u glas, aa, ha ha haaaa, ha ha, hi.
Dosta, niste čuli zvono za veliki odmor!?
Napoljeeee!

poezija
sonet
Petrarka
katren
fabula
 
poezija
sonet
Petrarka
katren
fabula

Mirno nedeljno veče. Dan je bio isto tako lep, miran, ugađao mi svakojako.
Mokra, jedva prosušena kosa širi svež miris i pada mi preko očiju dok kucam.
Pomalo me dekocentriše jer ni sama ne znam šta bih pisala.Dobra fabula priče, ili dosadašnji život sa dobrom fabulom?

Život je ponekad prava poezija sastavljen samo od katrena,teče lagano i okreni - obrni uklapa se i rimuje sa svim i svačim- Ponekada je sklopljen od soneta, sve zaviši da li imamo nekoga kao što je Petrarka imao svoju Lauru.

Najčešće, život je drama; pomalo komičan, sve češće sa tragičnim završetkom.

Dok nas inspiracija diže u nebo, ispusujemo redove onako kako mi želimo, onako kako smo raspoloženi dok pero klizi belom hatrijom.

Sveže oprana još vlažna kosa i gel protiv bolova kojim sam namazala koleno, hlade mi kožu i telo. Inspiracija nikako da naiđe, iako sam mislila da je volja dovoljna da slova poteku kao bujica.

Znam da ništa ne može na silu, pogotovo ne pisanje i ljubav.
Za jedno i za drugo moraš biti spreman i teba da 'klikne'.
Večeras očigledno nema klika.

Prozor je odškrinut, ulazi miris večeri pomešan sa mirisom bagrema.Ovo je druga noć zaredom da čujem pesmu zrikavaca
Možda inspiracija i naleti. Ko to zna?!



--------------------

Reč setna
bežati daleko
noću
Tiho
Put
 
Reč setna
bežati daleko
noću
Tiho
Put

Slušala je neku staru pesmu u kolima. „Baš dobra muzika za putovanje, jeste svaka reč setna ali prija ušima. Zorane čuješ li me? Spavaš li?“ Zoran joj uputi pogled preko naočara i klimnu glavom. „Spavam budan. U pravu si što se pesme tiče. Slušaš li reči? Treba bežati daleko jer te možda i tamo čeka neko“.

„Volim da vozim noću, nekako je sve tiho, usporeno“, nastavi Jelena. „ Sve bi bilo lepše da su ovo naša kola i da putujemo bez straha“ reče Zoran. Jelena ućuta. Znala je da nije u redu to što rade. Nekad dva mala zvrka iz komšiluka nisu ni sanjala da će postati kriminalci. Živeli su u malenim kućama u takozvanom „socijalnom naselju“, beda i sirotinja. Roditelji okupirani borbom za preživljavanjem, deca prepuštena samoj sebi, ulici. Život pun nepravde, tuge i neostvarenih želja. Počeli su da kradu još u osnovnoj školi, prvo čokoladice po marketima, pa su se apetiti povećavali kako su odrastali. Pljačkali su prodavnice, ljude po autobusima. Krali su automobile i vozili se bez cilja. Maštali su o dalekim predelima, o boljem životu.

Ubrzo je idilično putovanje prekinuo zvuk policijskih sirena. Pogledali su se, Zoran je nežno stavio ruku na njeno rame. „Dati gas ili stati i zauvek ostati!?“ Jelena je nagazila gas do kraja. Jurili su putem ostavljajući rotaciona svetla daleko iza sebe. Ispred njih put obasjan mesečinom, bežali su u noć dok se sa radija čuo refren pesme: „Treba bežati daleko jer te možda i tamo čeka neko“.

Noga

Drvo

Magla

Ponor

More
 
Poslednja izmena:
Noga
Drvo
Magla
Ponor
More


Ponor koji se nalazi ispred mene, nije ništa strašniji od magla koja me okružuje već godinama.
Nestajem. Svakog sam dana sve manja.
Sve sam manja i manja i bojim se da ću se jednog jutra probuditi i biti toliko malena da niko neće ni znati da sam ondje.
Zaustim da nešto kažem, ali izgubi se u moru glasova.
Pokušavam da napišem, kao drvo koje pušta korenje, ja izljevam svoju dušu na papiru, ali slova se razmazuju suzama, i opet ne ostane ništa.
Jedna noga mi već lebdi iznad onog ponora, hoće li biti bolje tako? Hoće li olakšanje doći?


Čaša
telo
zabluda
topla
sreća
 
Sreća je sada daleko od mene. Daleko onoliko koliko sam je ja sam odgurnuo, onoliko koliko je moje telo, napeto do krajnjih granica uspelo da je odbaci. Možda sam bio u zabludi kada sam toliko strasno želeo da je udaljim od sebe, znam sigurno da mi nedostaje topli osećaj mira i sigurnosti, ušuškani spokoj koji me drži u blaženoj nirvani moje svesti, nirvani koju sam za sebe stvorio. Ipak, duboko u sebi sam i dalje spokojan, svest mi govori da nisam mogao da postupim drugačije, ne posle one čaše žuči koja mi je servirana na tako perfidan način da sam čak i ja, čovek koji uvek razmišlja o svemu oko sebe, uspeo da je popijem bez imalo sumnje...

ljubav
tuga
mir
lepota
sreća
 
PROMETEJ:
ljubav
tuga
mir
lepota
sreća
Kliknite za proširenje...

Nikako ne mogu da definisem trenutni izraz njegovog lica.

Imam osecaj da je navukao gvozdenu masku. Jer logicno bi bilo da na njemu ima bar nekih promena, dok se tako bahato rasipa ustaljenim frazama vezanim za ljubav.

Upalili su se alarmi, crvena rotacija, sirena poziva na uzbunu....nesto nije u redu...

Od sve te buke, glasnih upozorenja, ne razaznajem pola onoga sto govori ali osecam da me obuzima neka cudna tuga.

Tacno znam sta sledi, vec smo toliko puta prosli kroz to ali nesto mi govori da je ovog puta ipak malo drugacije.

Stojim nemo, ne pravdam se, ne objasnjavam, nema suza, nisam se cak ni uznemirila, naprotiv...srce kuca kao da sam u dubokom snu, disem ravnomerno i osecam neki cudan blazeni mir.

Ko je ovaj covek koji me drzi kao zatocenika vec dugo?

Zasto uporno ostajem na ljuljasci u zlatnom kavezu i cekam njega, kad su vrata sirom otvorena...a ja imam krila!?

Gledam ga i vidim nekako jasnije, gledam to lice, ono je isto ali kao da je odjednom sa njega nestala, ona posebna lepota koju sam samo ja videla i kojom sam bila opcinjena.

Od pocetka ne razaznajem reci ali vise ne zelim da cujem ni glas...

Alarm je sve jaci, kao tek probudjena iz kome, pred sobom vidim nepoznatog coveka, osvrcem se oko sebe, trazim gde je izlaz...vreme je da odem...

Osecam da me hvata za ramena, pokusava da me dozove, privlaci me u svoj zagrljaj...

Stavila sam dlanove na njegove grudi kao mnogo puta pre, ali ovog puta da bi se odvojila od njega...

PUSTI me, ODLAZIM, pored tebe nije moja sreca!!!

Odzvanjale su izgovorene reci, kao da lebde u vazduhu i odbijaju se od zidove...

Gleda me iznenadjeno, gvozdena maska je nestala, lice se pretvorilo u zacudjenu grimasu, a onda preslo u osmeh neverice...

Upravo sam shvatila da sam te reci izgovorila JA! ...KONACNO!


Maska

Solja

Kalendar

Prozor

Oci
 
PROMETEJ:
Oči su ti prozori u parče raja skriveno maskom iza tvog pogleda i iako je u mom kalendaru života tek rana jesen, šolja ljubavi u mojim grudima je tek polupuna. Dolij je, i ne brini o ničemu sem o trenutku u kome smo.....
suton
sudbina
greh
kazna
oproštaj
Kliknite za proširenje...
Spustila sam glavu na svoje ruke naslonjene na sto i zazmurila na jedno oko, da bih mogla u casu ledene vode da smestim tu malenu rumenu kuglu u koju se Sunce uvek u suton pretvori.
Zelela sam da je zarobim tu pre nego sto nestane, da zauvek mogu da gledam njene razlivene magicne boje...

To sam oduvek volela da radim, jos kao dete...

"Sta radis to!" trgao me je njegov grub glas i udarac sakom o sto "Prestani da se glupiras, ponasas se kao dete, gledaju te ljudi" procedio je kroz stisnute zube.

Nervozno se osvrtao i prstima dobovao po stolu...

Okrenula sam se oko sebe, skoro da nije bilo nikoga, svega dva tri para i naravno niko od prisutnih nije gledao u nas...bar ne do momenta dok nije lupio sakom o sto...

Navukao je onaj svoj vestacki osmeh....ups, slucajno, izvinite...
Svi su lenjo nastavili da pijuckaju svoja pica i uzivaju u razgovoru, cuo se smeh i prijatan tihi zamor...
A mi smo, sve do tog trenutka, prosto cutali...

Bilo mi je dosadno, pokusala sam samo da se zabavim ....a sad umesto toga ponovo sam morala da slusam kako je prokleta njegova sudbina, koliko mu je zivot los i ne moze da veruje s kim je zarobljen....

Ponovo sam spustila glavu u isti polozaj zazmurila na drugo oko ali rumene kugle vise nije bilo, u orosenu casu se uvukla samo tama, a kapi su se slivale po njoj kao suze...

Pravi je greh sto me je prekinuo i vratio u stvarnost. Uzivala sam u tom razigranom svetu razlivenih boja...

Promrmljala sam, sebi u bradu vise nego da me on cuje, "Niko nas ne gleda, totalno smo nevidljivi, neinteresantni"...

Podigla sam glavu sa stola i bezivotno se zabacila u stolici baste restorana u kom smo sedeli...
Svaki sledeci minut proveden sa njim tu mi je bio kao najgora kazna, zamolila sam da krenemo, odmah...
Htela sam sto pre da odslusam nastavak koji sledi u kolima pri povratku kuci...pa da zavrsimo s tim...

Sedela sam na mestu suvozaca cela naslonjenog na hladno staklo i gledala negde a nisam videla nista, samo casu punu tame po kojoj se slivaju suze...jos jedna unistena godisnjica...

Prekinuo je tisinu onim svojim umilnim glasom

"Izvini, ne znam sta mi je bilo, mnogo je vruce dan mi je bio naporan, nisam hteo da vicem na tebe, nesto sam nervozan..."prosipao je opravdanja, izgovore, razloge kao pokvarena masina za kajanje...sve bezlicno, isto, neiskreno vec izlizano...on samo zeli da cuje moj usmeni  oprostaj...koji mu je usput receno totalno nevazan ali mu treba, da bi svoju gresku ponistio i vec sutradan ponovio isto, slicno ili gore...

I izgovorila sam ..."U redu je" ... samo da bi prestao da govori...

Ali to sto sam ostala bez rumene kugle i razlivenih boja...necu mu oprostiti nikad!


Jabuka
Neven
Krema
Drvo
Vetar
 
Poslednja izmena:
Jabuka
Neven
Krema
Drvo
Vetar


-Nikad se stvarno ne promenimo, zar ne? Mislim, iznutra, uvek si preplašeno dete koje se pita šta će postati kad odraste.

-Ne menjamo se, pretpostavljam, ali naš
životni put se svakako menja. Zašto, šta te sada muči?

- Opet sam je povredio. Uvek radim isto. Nedostaje mi kad je tiha, kad se izgubi u svom svetu, kad pokuša da me zaboravi. Ne želim to, želim da me voli, i uvek je tada potražim, zavodim je iznova, uvežbao sam to do savršenstva, i znam da će da popusti, znam da me voli, i to koristim...ja sam njeno zabranjeno voće, njeno rajsko drvo, njena jabuka.

- Pa dobro, valjda je obostrano....? Zašto bi je povredjivao?

- Ne znam. Ja volim osećaj koji mi pruža njena ljubav, godi mi pažnja koju mi poklanja, volim što mogu da računam da je uvek tu za mene. Dolazi mi ko melem na ranu, ko krema od nevena na ispucalu kožu, ko zrake sunca na licu nakon hladnog vetra....sve je ona meni, ali, u šta sam to ja odrastao?

Bojim se da volim. Bojim se da će sve da nestane ako samo zatvorim oči, da sam sve samo umislio, ona ne može biti stvarna, niti njena ljubav... Zašto sada, zašto ne ranije?
A ona, stoji ispred mene, smeši mi se tim svojim prkosnim očima, i ne ide.
Toliko je tvrdoglava, da veruje u mene i kad sam sebi ne verujem.

I onda ja, je opet povredim, opet izneverim njeno poverenje, pronadjem neku zanimaciju da mi trenutno zaokupi misli, pa se pravim da ne postoji, da je ne vidim, da ne osećam njen dah na licu, da ne cujem njeno " Volim te".... I tako, do sledeći put, kad osetim da je gubim...


Jastuk
Disanje
Noć
Pesma
Prste
 
Mika:
Jastuk
Disanje
Noć
Pesma
Prste
Kliknite za proširenje...

Pocela sam da se bojim mraka, ne volim noc, pogotovo ne volim noci poput ove, kad nikako san ne dolazi na oci.

Koliko je krevet neudoban kad se u njemu beznadezno okreces s jedne strane na drugu, ne bi li nasao pravi polozaj... na sebe navlacis pokrivac, pa ga posle minut nervozno zbacis i opet koji tren kasnije trazis po mraku...pa gde je dodjavola sad?

Jastuk je previse tvrd, pa onda previse vruc i greje me...i vec ko zna koji put ga okrecem na hladniju stranu, ali svrhe nema ...ne stigne ni da se ohladi...

Pokusavam da se umirim i disanje ucinim sporijim i ravnomernim...
Kao da zelim sama sebe da prevarim...da se pravim, glumim da spavam...

Ali kako? Kako, kad sam uporna u tome da oci drzim otvorene? Bojim se da ih zatvorim!
Ma cini mi se i kad samo trepnem, u toj milisekundi, jasno vidim sve...
a svaki put cim ih konacno sklopim, moji kapci, postaju beskrajno filmsko platno na kome se vrti uvek ista scena...
...
Prisao mi je iznenada, doslovce se stvorio ispred mene. Siguran u sebe i u svoju moc koju ima nadamnom, jednom rukom obavio me oko struka, a prste druge ruke spretno zavukao u moju kosu i privukao sebi...
Privukao me tako brzo....tako blizu, da sam osetila svaki deo njegovog tela cvrsto pripijenog uz moje, njegovo lice tik uz moje, usne tako blizu mojim usanama da sam mogla da osetim njegov dah na njima...nekoliko trenutaka-za mene citavu vecnost, prosto me drzao tako......
nisam videla njegov osmeh ali sam osetila da se smeje..mirisao je tako lepo, kao i uvek...zaustavila sam dah...a onda je zaplesao samnom...

Bila sam uhvacena u zamku, savladana, omamljena, opijena, nemocna da ucinim bilo sta, osim da mu se prepustim i pustim da me vodi...Da smo tada bili sami, mogao bi da uradi sa mnom sta god pozeli, bila sam njegov plen vec dugo...igrao se sa mnom igre macke i misa..

Ostala sam zarobljena u toj sceni, da zauvek plesem, bez mogucnosti da stanem...svaku noc iznova i iznova...
tu u njegovim rukama, blizu dragih, dobro poznatih, zeljenih usana...tako blizu a u stvari tako daleko...sve dalje
Svesna da sam osudjena da slusam taj muski glas kako odzvanja u gluvoj sobi dok mi tik uz uvo izgovara stihove uvek iste pesme...

"Da li si ikad pokusala da zaspis, slomljenog srca?
Ako nisi.. dodji i pokusaj da spavas u mom krevetu!"

Samo obican ples, ponavljala sam sebi...
ali sad znam da je zeleo da me kazni, jer sam se usudila da ga ostavim...
Da me osudi da plesem sa njim svaku noc do jutra...

Napokon je svanulo...ne mogu vise...umorna sam...

Ironija
Glas
Poruka
Poraz
Kamen
 
Poslednja izmena:
Dan za danom, za danom, za danom i tako do u beskraj. Stvari i događaji oko mene proleću i nižu se kao na pokretnoj traci, ja ih posmatram kao neko ko ne učestvuje u svom, rođenom, životu. Ironija u svemu tome je što mi sve, ali baš sve ide savršeno, sve mi se dešava u moju korist, svi oko mene su srećni i zadovoljni, ne postoji ni jedan jedini problem koji me muči, a ipak, ipak..... Negde iz dubine moga bića se čuje jasan glas, govori mi i ponavlja jednu rečenicu, u redu je, sve je savršeno, a gde si ti u tome savršenstvu? Duboko u sebi krijem jedinu stvar koja je moj poraz, i to poraz koji me je stigao bez borbe. Čežnja za onime što mogu da dobijem ali bih time izgubio svoje samopoštovanje i svoj mir. Poruka, od boga ili od đavola da neće sve biti lepo u mom životu. Na momente žalim što nisam dovoljno glup, ili dovoljno egoista da mogu da zanemarim posledice, tuđa osećanja i brige i uradim ono što želim bez kajanja ili osude od strane samog sebe. Nažalost ne mogu to da uradim. Kao kamen oko vrata mi stoji to što sebi ne mogu da oprostim, ne mogu da dozvolim. Ispada da sam jedino živeo onda kada mi je bilo najteže, da sam bio srećan samo onda kada sam proklinjao sebe zbog svoje lude glave i da sada, kada bi trebalo da sam najsrećniji ne mogu to da budem.

suton
pesma
talas
miris
vino
 
"Ne brini, ja sve znam, sve razumem..."
Rekla sam tiho, dok sam vrhovima prstiju, nezno prelazila po tom dragom licu kao po slikarskom platnu, kao da pokusavam da obrisem tugu sa njega, da ga naslikam ponovo...nasmejanog...
Nisam uspevala, cak mi se cinilo da mu svaki moj dodir stvara jos vecu bol.
Brazde na celu su bivale sve dublje, pogled sve tuzniji.
Grizao je svoje usne a mene je bolelo...

Iako je suton razlivao svoje vatrene boje po njegovom licu, ono je bivalo sve tamnije, a oci su sve vise gubile sjaj, samo je na obrazu zasijala jedna suza...muska suza, ona najteza...
"Ne, ne, ne, nemoj...molim te" jedva sam progovorila, grlo mi se steglo, gubila sam glas...
"Nemo, bice sve u redu"
Uzeo je moje dlanove u svoje, zagnjurio lice u njih i zaplakao kao dete...
Gledala sam to jako musko bice kako se predamnom slama...i zelela sam da ga utesim, smirim, zalecim a nisam imala nacin...njegova bol me bolela, vise nego moja....
"Izvini" rekao je tiho "Oprosti mi sto sam slab, sto sam kukavica"...ogromni talas bola i nemoci poklopio ga je i bacao kamenje po njemu.. Ramena su mu zadrhtala, ledja se savila, spustio je glavu u moje krilo a ja sam se nadvila nad njim i zagrlila kao da pokusavam da ga zastitim. Sakrila sam ga, da ne cuje reci pesme koju smo zvali nasom, koju vetar donese u tako pogresnom trenutku...
"Nisi slab, naprotiv...mnogo si jak mili, za ovo mi radimo treba mnogo snage.
Nasa Ljubav mora da je jaca od svih koje su ikada postojale u ovom ludom svetu kad mi ovo uopste mozemo..."
Podigao je glavu, gledao me sa neizgovorenim pitanjem u ocima ali ja sam znala sta taj nemi pogled znaci...kako cu bez tebe...?
"Bicu ja tu negde ...u blizini...uvek, cekacu te...ti si vredan toga"
"Obecavam ti, da cemo biti srecni ti i ja! Jedne iste ovakve veceri uz muziku i vino, bicemo srecni... ali potpuno, istinski srecni"
"Da li mi verujes?"

Ustao je, ispravio se ispred mene u svoj svojoj snazi, pravoj muskoj lepoti, lepoti duse, ogromnog srca jednog plemenitog bica...
Obozavala sam tog coveka...
ali koliko god to oboje snazno zeleli... on nije bio moj...nije mogao da bude...nije smeo da bude...jer je vec bio neciji...

Ali sam zato,
ja bila njegova, zauvek i samo njegova...

"Verujem ti...tebi verujem sve"

Zagrlio me cvrsto, kao da pokusava da me uvuce u sebe, zagnjurio glavu u moj vrat, u kosu i udisao moj miris. Kao da zeli da ga nakupi sto vise i ponese u svoj svet, tamo gde ja ne smem da postojim!
Udahnuo je poslednji put duboko kao davljenik koji se dokopao vazduha.
Uzeo mi je obraze u svoje dlanove, gledao me ocima punim ljubavi sa osmehom koji mi dusu leci...zamurila sam, poljubio mi je oba oka...
A onda me pustio ...pustio da odem...ni sama ne znam gde...ali sam otisla

"Ne zaboravi" doviknuo je zamnom "Obecala si"

Koliba
Jezero
Camac
Terasa
Rosa
 
Koliba
Jezero
Camac
Terasa
Rosa

- Ima li još mnogo? Gde me to vodiš? - upitala je jer su joj noge bile mokre od jutarnje rose dok je je on vodio za ruku probijajući se kroz zaraslu šumu.
- Evo stigli smo - odgovori i pusti joj ruku i nasmeši se. Imala je šta i da vidi. Ispred nje sasvim skriveno u gustišu šume bilo je malo jezero u čijem središtu je bila kućica sa terasom. Privukao je čamac i ona je ušla u njega. Veslao je dok mu je ona posmatrala mišice.. i pitala se što li je dozvolila ovoj nepoznatoj osobi da je odvuče ovako daleko gde čak nije bilo ni mobilnog signala. Nekako mu je verovala. Kao da je tu oduvek postojala neka skrivena i njoj ne baš sasvim objašnjiva veza. Otvorio je vrata i ona je bez reči ušla u kolibu.
Koliba je bila lepo uređena. Ona je bila iznenađena količinom lepo uklopljenih detalja. On se i dalje smeškao kao da joj je govorio ti si sad moja. Nemaš gde da pobegneš. Nije se opirala, naprotiv, sve joj je nekako delovalo simpatično.
- Sedi - rekao je sa vragolastim smeškom koji ju je nervirao - raskomoti se. Hoćeš li da ti sipam neko piće?
- Ne pijem alkohol - rekla je.. - ..može neki sok.
Minut kasnije stvorio se sa dve čaše sa slamčicama i sladoledom na poslužavniku. Pogledala ga je i rekla..
- Odakle ti sladoled ovde?
- Sam sam ga napravio. Reci mi kako ti se dopada? - gledao ju je procenjivački.
Uzela je kašičicu i pažljivo posmatrala kugle. Prvo je uzela ono što je izgledalo kao da je neka kugla od voća.
- mmm.. ukusno je. - i ona se konačno nasmeši.
Prišao joj je i namestio premen kose iza uva. Naježila se.
- Probaj ovo - uzeo je kašičicu iz svoje posude i prineo je. Ona ga je ispitivački pogledala. A potom je probala.
- I ovo mi se sviđa. Da pogađam? Šumsko voće? - nasmejala se u sebi znajući da su duboko u šumi.
On je klimnuo glavom. Gledao ju je u te sitne njene pametne oči. Nije skretao pogled. Ni ona sa njegovih.
On potom zahvati drugu kašičicu i za jedan svetlosno kratak trenutak izgledalo je kao da se dvoumi. Njoj je sve bilo jasno. A i njemu.

Pogled
Dijamant
Krevet
Poljubac
Doručak
 
Pogled
Dijamant
Krevet
Poljubac
Doručak

Ponovno ga je pogledala. Bio je to trenutak u kojem se bilo šta moglo izgovoriti sljedeće, bilo što dogoditi. Nijedno se nije usuđivalo povući prvi potez.

Činilo se da joj koža bridi. Istodobno se osjećala i opušteno i napeto. Već godinama je bilo tako, ponekad bi joj doviknuo kakvu naredbu ili prikrivenu uvredu, ali jedva ga je slušala jer su njena setila sve reči koje bi izgovorio, bez obzira na to koliko grube bile, pretvarala u ono što je doista mislio. Želim te. A ona je željela njega.

Netko ovde mora biti hrabar. I prije nego što je razmislila, i prije nego što je uspio reći i reč, privukla ga je k sebi. Istodobno je
osetila kako je rukama hvata oko struka.

Kad su im se usne srele, ni kod jednog, ni kod drugog nije bilo ni najmanje sumnje da je taj zagrljaj bio uzajaman, da je taj poljubac ono što su oboje odavno sanjali, i da su, ako je ovo pogreška, oboje jednako pogrešili.
Nije imala strpljenja za nežnosti, borila se protiv njega, on je bio taj koji se predao...
Večer se pretvorila u noć, večerali su, popili vino u krevetu, neće biti doručak, pomislila je, a oči joj se napuniše suzama.
Biče ova noć jedino što će joj ostati od njega, biće dijamant koji sakriva u zatvorenom dlanu, jer ako bi ga izložila suncevom zraku, mogli bi oboje ostati zaslepljeni....


Zbogom
Karta
Budućnost
Tuga
Cveće
 
Zbogom
Karta
Budućnost
Tuga
Cveće

Otvorila je oči...prvi put posle dugo vremena, probudila se naspavana i odmorna, iako je spavala svega par sati...
Nije želela da se pomeri, gledala je u plafon iznad sebe osećala ruku prebačenu preko njenog stomaka, zaustavila je svoje disanje da bi što bolje čula njegovo...
Disao je tako tiho i ravnomerno...
Napokon se osmelila da ga pogleda ...svidelo joj se to lice usnulog, zagonetnog muskarca, čiji joj je lik tako poznat iako o njemu tako malo zna...Spavao je mirno i izgledao joj kao najlepse musko bice koje je ikad videla....
Poželela je da mu vrhom prsta dotakne te pune usne, ali nije želela da ga budi...
Predugo nije bila tako opuštena i srećna- nije je mučila prošlost, nije se brinula za budućnost... Bože kakva ludost..pomislila je u sebi
ali nije uspevala da sa lica obriše osmeh koji joj se nastanio na licu od momenta kada je prvi put, onako nonšalantno, usput pozvao na sladoled..

Nije to zamišljala baš ovako...:)
Izvukla se iz njegovog zagrljaja i iz kreveta, razgledala oko sebe i videla njegovu licnost u svakom predmetu.
Sve je bilo uredno, sa ukusom...videlo se da voli kad je sve na svom mestu i da stvari drži pod svojom kontrolom..
Samo su nemarno odbačeni komadi odeće narušavali savršenstvo tog prostora...mada su se ipak uklapali u savršenstvo tog trenutka...
Dohvatila je njegovu majicu sa poda, dok je oblačila osetila je miris, koji joj se vec sad uvukao kroz kožu direktno u vene..s obe ruke je pritisla majicu uz lice i udahnula duboko...
Pošla je do kuhinje sa namerom da mu napravi doručak...ipak se on potrudio oko sladoleda...
Sladoled, setila se i potražila ga pogledom po prostoriji...Nasmejala se skoro naglas kad je videla pune činije otopljenog sladoleda na stolu...Hm...na kraju ga nisu ni pojeli...
Podigla je oborenu vazu, sipala vodu i vratila cveće u nju...vratila je na mesto a tu pored nje na stolu je stojala avionska karta, podigla je i pogledala... glasila je na njegovo ime..sutrašnji datum ...u jednom smeru...
Vratila je na sto...osmeh je nestao..
Inače oprezna i odmerena, jer je život tako naučio, iznenadila je sama sebe kad je u njegovoj pruženoj ruci ugledala svoju i osetila pod prstima koliko je topao i mekan njegov dlan...
Prvi put je tvrdoglavi ovan, pustio nekoga da ga vodi...zar je već vreme za Zbogom

Prišla je prozoru, pogled je bio predivan... površina jezera je sijala kao dijamant, osetila je kako je opet tuga uzima pod svoje ...razmišljala je da li da samo ode ili da jednostavno sačeka da joj on kaže da odlazi...

Malo se trgla kad je dodirnuo ..prišao joj je s ledja i vrhom prsta, pomerio kosu sa vrata, osetila je njegove usne i dug, sočan poljubac...zagrlio je oko struka, cvrsto privukao uz sebe i progovorio ..."uplašio sam se da si otišla...drago mi je što nisi..."
Vešto je okrenuo prema sebi i zagledao se u njene oči...
"još uvek mirišeš na šumsko voće...ne brini ...ne idem ja nigde i ako odem...vratiću se..."
pre nego što je uspela i da progovori, spustio je poljubac na njene usne, uzeo je u naručje i odneo nazad u krevet...

Pogrešna
Smelost
Pljusak
Cipela
Oči
 
Poslednja izmena:
Sedela je u uglu sobe i posmatrala kapljice vode koje su se slivale iz slavine i uz
iritantan zvuk padale u sudoperu. Udarale su u stari, zeleni poklopac koji se nalazio
na vrhu gomile neopranog suđa. Nije imala snage da ustane sa stolice. Jedan
telefonski poziv je prikovao za stolicu. Znala je još pre mnogo godina da je odluka da
se uda za njega bila pogrešna. Često je pokušavala da se seti lepih, zajedničkih
trenutaka u braku koji je unapred bio osuđen na propast. Trpela je poniženja,
uvrede,batine. Od lepe, pametne devojke pretvorila se u plašljivost miša. Krala je
mrvice sreće od života koji je nemilosrdno šamarao. Ovo je bilo previše...Pozvao je
telefonom, izvređao je i naredio joj da mu opegla košulju za sastanak sa novom
devojkom. Nervozno je lomila prste, plašeći se da ih pusti jer bi samu sebe
išamarala."Kakva smelost"! Vikala je kroz plač. Na kraju je ustala sa stolice i otvorila
orman u kom su bile složene košulje njenog muža. Dohvatila je nekoliko i bacila ih
kroz prozor. Obukla je stare, izlizane farmerice i tuniku koju je posebno volela.
Pokupila je usput nekoliko stvarčica za koje je smatrala da će joj biti potrebne. Obula
je "starke" koje su bile uredno složene pored cipela njenog muža. Platnene patike
i pljusak, odlična kombinacija za izgubljene šetače. Pogledala je svoje izmučeno lice
u ogledalu. Oči stranca bezlično su zurile u nju. Osoba bez identiteta, „niko“ je
posmatrao "nešto" što je podsećalo na nju ili ono što je ostalo od nje. Pošla je, a nije
znala gde. Svaki put joj se činio boljim od ovog kojim je do sada išla.
Sedela je u uglu sobe i posmatrala cvetne drapere koje je upravo zakačila . Mala
soba , puna svetlosti...Novi grad, novi ljudi...novi život. „Lepo sam se podnovila“, reče
svojoj komšinici uz blaženi osmeh.
Stena
Moda
Park
Spomenik
Sadašnjost
 
Stena
Moda
Park
Spomenik
Sadašnjost

Jednom davno, živjela je princeza koja je tvrdila da će se, kad odraste, boriti protiv zmajeva. Svi su joj govorili da se samo prinčevi upuštaju u borbe sa zmajevima, no nisu je uspele razuveriti. Bila je drugačija od ostalih princeza, bučna i ratoborna poput dečaka. Vitlajući štapom neretko se upuštala u bitke s neprijateljima, što je zapravo samo zamišljala, ili se u parku verala po granama hrastova zamišljajući da osvaja tvrđavu.

Nažalost jedini "zmaj" protiv koga se morala boriti, bio je onaj koga je zavolela.

Stojeći na litici iznad zapenjenog jezera, zamišljeno je zurila u maglovite obrise Samuilove tvrđave, najpoznatiji spomenik grada, srednjovekovno utvrđenje, smešteno na dva brda, čiji su se vrhovi uzdizali iznad jezera koje ga okružuje i pruža mu prirodnu odbranu.
Ona nije imala tu privilegiju, morala se sama boriti, sama zidati zidove oko sebe, ne bi li se zaštitila.
Vjetar joj je mrsio kosu, šal lepetao na vetru poput galebovih krila, kapljice valova razbijenih o stenu zapljuskivale su joj lice.

Sve je bilo živo, divlje, sveže...osim ona.
Osećala se poput zatočenica.
Sadašnjost nije donela ništa novo, ona je ostala princeza, u čije vene kola divlja krv, a morala ostati pribrana i dostojanstvena.
Dok je očima pratila daljinu koja ih razdvaja, dok ga je vetrom grlila, dok ga je mislima ljubila..... Nije mogla, nije smela, da učini ni korak, da izusti ni reč...
"Moda" se nije promenila, princeze moraju da slede pravila...

Nikad
Zauvek
Pesma
San
Alarm
 
"Izvini, pogresila sam,
znas da ne mislim to, dodji zagrli me"
motalo se po njenim mislima dok je krajickom oka gledala u njega.
Stajao je okrenut ledjima,
naizgled hladan i nezainteresovan
za bilo sta sto bi ona tad mogla da uradi ili kaze...
Zelela je da mu pridje i zagrli ga s ledja oko struka, nije se bojala ni njegove reakcije jer je nikad nije odbio,...
jednostavno, osecala je da nije uspevao da joj odoli...
znala je da ne bi ni sad i znala je da mu treba zagrljaj, kao i njoj...
ali ...ostala je da stoji kao ukopana u mestu...
Inat je bio jaci...
"Ne verujem ti, nista ti ne verujem"
bile su reci koje su i nju samu trgle i pitala se "sta to pricas luda glavo!"...

Okrenuo se prema njoj...
iz njegovog pogleda sevale su munje...
Gledao je nekoliko trenutaka netremice u nju, a ona je spustila pogled.
Zelela je da joj nesto kaze, da je zaustavi...ali on je samo, brzim pokretom, dohvatio kacket i naocare i izasao bez reci...
Proslo joj je kroz glavu...
"Izgleda da je otisao zauvek...?"
"Zasto...zasto ga samo nisam zagrlila!?"

Na radiju se cula pesma..
."volim te budalo mala..." spustila se na pod pored kreveta i naslonila glavu na kolena...
nije mogla da place, a zelela je da zajeca...

Istina je.. kratko su bili zajedno,
ali verovala mu je,
bezuslovno mu je verovala od prvog dana...postao joj je vazan posle prvih par razmenjenih recenica...
Posedovao je neki poseban sarm, a izmedju njih je postojala neobicna povezanost!
Kad je rekao da se s onom devojkom sinoc samo salio...znala je da je tako...Takav je, voli da se sali...
Ali njen alarm je jos uvek ukljucen...zidovi podignuti...trnje i rastinje jos nije rascisceno...
Jos uvek nije bila spremna da se prepusti, nikome, suvise tereta je bilo na njenim ledjima...gurala ga je od sebe,
Iako je njemu pozelela da se preda vise nego ikome do sad i nije odolela toj zelji...prepustila mu se ali samo na kratko...

Postavila je sebi milion pitanja..
Da ga pozovem,
da li ce mi se javiti,
da li ce hteti da prica sa mnom,
da li da ga zamolim da se vrati,
da li bi se vratio!?

Nije znala odgovore...ili nije htela da ih zna...
Zelela je da misli da on nije taj...da treba da ode!
Bolje je da bude sama...
Sklupcala se tu na podu, spremna da preboli jos jedan poraz..
.i tako utonula u san....

Nezna
Slatka
Pomoc
Ruka
Zagrljaj
 
Poslednja izmena:
Rasla je među zverima, ta nežna, slatka devojčica. Hodala je po trnju sama, visoko uzdignute glave.Borila se sa strašnim zmajevima, njihova vatra joj je često prižila telo, dušu. Nikada nije tražila pomoć, navikla je da se kroz život bori sama. Nije joj ništa značila ispružena ruka licemernih "dobronamernih dušebrižnika". Jednog dana se sve promenilo. Devojka, buntovnica se saplela i uletela pravo u njegov zagrljaj. Svo zlo je nestalo, istopilo se. Opet se pretvorila u nežnu, slatku devojčicu. Ovoga puta zmajevi joj nisu mogli ništa. Pobedila je samu sebe i prihvatila čistu, toplu ruku. Ta ruka je uvela u bolji i lepši svet.

Harmonija
Umetnost
Kapljice
Papuče
San
 
Harmonija
Umetnost
Kapljice
Papuče
San


"Prava je umetnost povratiti harmoniju, nakon što izgubiš poverenje u ljude, nakon što ti se vrz glavu sruši svako opravdanje za druge kojim si lagala sebe.

Ničega se čovek ne boji kao da zaviri u svoju dušu.
Stojiš ispred ogledala i vidiš sebe, bezvrednu i srušenu unutar svog bića, slomljenu na paramparčad, svesna da niko ne zaslužuje da vidi sebe takvog.
Kako opet pronaći snove, za koje veruješ da su se raspršili, jer nisi imala dovoljno hrabrosti da sanjaš?

Nemaš više opravdanja, potrošila si sve, i za sebe i za druge....."

Spustila je olovku, zapalila još jednu cigaretu, svukla papuče i krenula ka balkona, volela je da oseti hladan pod pod nogama, to je vraćalo u sadašnjost, inaće bi neprestano zurila u svoju staru svesku, i uvek iznova proživljavala ona ista osećanja kao dok je pisala.
Noć je bila vlažna i osvežavajuća, volela je letnje kiše. Ulične svetiljke osvetljavale su mali balkon, nije morala da pali svetlo. Kapljice kiše su prskale i kvasile svesku, nije marila.... okrenula je nasumično neku stranu ....


"Postoji li ljubav bez dodira?
Može li se voleti
bez da se usne spoje?
Može li se voleti
bez da se čela oslone?
Može li se voleti
bez da se dlanovi spoje?
Može li se voleti
bez sve moje da bude tvoje?
Ne može?
Ali ja volim!
Volim toliko da mi duša trni.
Vetar ne da da se čuje
ali u grudima zamah raširenih krila bije.
Milion feniksa se rađa u meni,
neprestano,
svaki put kad ti čujem glas,
muzika za moju napaćenu dušu,
čineći me čvršća
za neki novi univerzum
gde ćeš se roditi za mene, i ja za tebe,
u vreme koje bi bilo naše,
gde bi izgoreli
u sazvežđu telesnog plamena.
Do tada, zapamti
Ništa nije slučajno
i ne dobijamo ono što tražimo
ali ono što jesmo...."

...Slučajno ili možda ne, zastala je baš na tu pesmu. Volela je poeziju, volela da piše, da izliva svoju dušu, kao mastilo nesmasno proliveno na požuteli papir.
Nije se mogla setiti kada je ovo napisala. Pisala je uvek i svuda, kada bi naišla makar i reč koja bi u nekom trenutku učinila da zadrhti, zapisala bi je.. Pisala je neplanirano, nesvesno, ali bi se kasnije setila bar perioda u kome je pesma nastala....ali sada ništa, ko da je neko drugi pisao, ko da je ovo san. Setice se, jednom, kad dodje vreme...

Blag, topli dodir po ramenu trgao je iz razmišljanja...osetila je čudnu mješavinu uzbudjenja i bojazni kad joj je ledjima oslonio na svoje grudi, i ispustio tihi promukli uzdah u njenu dugu kosu.
- Opet ne možeš da spavaš?
- Noć je moja postelja. - rekla i setno se osmehnula...


Pustinja
staklo
duša
lančić
šum
 
Crni oblaci nadvili su se nad selom. Dan se pretvorio u noć. Radisav je zabrinuto gledao u nebo: "A, pustinja jedna, neće valjda grad da pada"!? Milena je nervozno trljala dlanove o kecelju: " Tolika muka Radisave, pa sad sve da propadne! Neće valjda da udari, šta ti misliš"? Munje su osvetljavale sobičak koji je mirisao na tek ispečen hleb. Gromovi su bili toliko snažni da je staklo na prozorima podrhtavalo. Radisav je pogleda i pokuša da je ohrabri: "Neće Milenice, neće. Božija duša je velika. De će na nas sirotinju"!? Gledao je u krupne, crne oči ispunjene strahom. Munja je osvetlela lančić koji joj je poklonio pre nekoliko godina na seoskoj igranci. Lančić je nekada nosila njegovoj baba Leposava, deda joj ga kupio na nekom vašaru. Stavio joj je lančić oko vrata i rekao joj da će zauvek biti njegova . Hteo je Radisav da okuša sreću sa Milenom, da i on , kao nekada njegov deda dovede u kuću devojku koju je silno voleo. Nije bila od onih rasnih lepotica ali je imala to nešto što druge nisu imale, njena duša je krasila. Živeli su skromno, kao i mnogi u selu ali se on osećao kao da poseduje ogromno bogatstvo. Milena mu je unela radost u kuću. Čuo se šum u uglu sobe. Pogledao je prema kolevci, buka od gromova probudila je Dušana. Mahao je ručicama kao da želi da dohvati nešto. Milena ga je podigla i nežno uzela u svoje naručje. Prišla je Radisavu sa bebom koja ga je gledala istim očima kakve je imala njegova Milena. Stajali su u tako u tišini i posmatrali kapi kiše koje su se slivale niz prozore. Nežno ih je zagrlio, kao da je želeo da ih zaštiti od nečega. "Ne plaši se Milenice, neka bude šta bude. Neka smo samo živi i zdravi. Proći će ovi oblaci i opet će zasijati sunce." Tako je i bilo.
Reka
Narod
Uspomena
Mlin
Cveće
 
Kao klinac sam naučio da pecam, ne zbog ulova već zbog toga što sam tada voleo, kao i sada, vodu i prirodu, osamu na potoku ispod nagnutih vrba i tišinu koju preseca žubor vode. Reka je bila mala, odmah tu ispod kuće, skrivena od pogleda drvoredima vrba i jasenova koji su je pratili celim njenim tokom. Voleo sam da je celu obiđem, sa štapom u ruci gledajući u bistru vodu koja se prelivala na suncu u hiljadu boja i tražeći u njoj klenove koji čekaju skakavca da neoprezno upadne u vodu. Sretao sam ljude, doduše retko, a oni su kao i sav ostali narod na koji bih naišao u selu noseći štap upitno podizali jednu obrvu u vis, čudeći se mojoj upornosti. Nije me to pogađalo, ni tada, ni sada kada je sve to samo lepa uspomena, uostalom , nikada nisam obraćao bilo kakvu pažnju na tuđe mišljenje pa ne bih ni sada da se menjam. Elem, sva moja putovanja rečicom su se završavala uvek na istom mestu, a ono, ono je bilo prelepo.... Davno nekada je na tom mestu bila vodenica, o tome su svedočile stare grede koje su se videle u zemlji, i jaz koji je dovodio vodu do vodeničnog kola kako bi pokrenuo mlin u njoj. Jaz je davno bio zasut, ceo proplanak na unutrašnjem delu krivine reke je bio blago talasast, ali čak ni to nije davalo čarobni pečat celom mestu, bilo je tu nešto drugo. Naime, nekada davno je neka, verovatno ženska, ruka dala poseban sjaj celom mestu posadivši , pretpostavljam, par lala na tom mestu, a onda je priroda učinila svoje i nakon odlaska ljudi koji su se brinuli o celom mestu, posula cvećem celu poljanu, a hiljade lala su učinile celo mesto bajkom na javi. Nikada, u celom svom životu nisam ugledao ništa ni približno tako lepo. Video sam prizore koji zaustavljaju dah, video bašte koje su bile formirane beskrajnim strpljenjem i ogromnim finansijama, video prirodu u svem svom sjaju kada iznedri lepotu kojom te opčinjava, ali da li zbog moje mladosti tada ili zbog načina na koji ja vidim svet, nikada nisam video ništa što je i približno bilo lepo kao taj proplanak u kasno prolećno popodne, okupan zracima zalazećeg sunca.....

sudbina
karakter
gnev
kazna
milost
 
Sudbina se poigrala sa deda Marjanom. Čitavog života je tragao za srećom, a ona je uvek bila na korak ispred njega, nedostižna. Bio je visok čovek, sa lepim, oštrim ctrama lica. Karakter mu je bio težak kao stena ali se ispod te stene krila nežna duša. Brz na rečima i lak na kajanju. Uvek mu je jezik bio brži od pameti. Sipao je ljudima istinu u lice, a mnogi nisu mogli da podnesu to što bi čuli, reči bez ulepšavanja. Zbog toga je često izazivao gnev kod drugih. Nikada mu nije bilo jasno zašto ljude toliko boli istina. Voleo je da i drugi budu takvi prema njemu, da govore o svemu bez uvijanja. Žena mu je umrla pre nekoliko godina. Poznavala je svog muža mnogo bolje og drugih. Uvek ga je savetovala da nešto i prećuti ili izgovori to nekako drugačije, onako, politički. Zbog britkog jezika je imao problema i na poslu. Nije trpeo nepravdu. Ostali, koji su radili sa njim , licemeri. Dok se raspravljao sa šefovima ostali su ćutali iako su delili iste probleme sa njim . Niko mu nije pružao podršku. Posle sastanka svi su mu prilazili i tapšali ga po ramenu, govorili mu kako ima petlju, kako je u pravu. Takvo ponašanje kolega ga je više bolelo i nerviralo nago li njihovo ćutanje. Ovako je delovalo kao da samo njemu uvek nešto smeta, dok su ostali zadovoljni jer ćute. Birao je prijatelje po svojoj meri. Imao ih je dvojicu ali je i njih nadživeo. Deca...nije znao da li su kazna ili milost Onoga odozgo. Sve im je dao, dušu im je dao, a oni nemaju vremena ni da ga pozovu telefonom. Bio je usamljen. Voleo je ljude, a nije umeo sa njima. Ti isti su ga cenili ali i zazirali od njega. Često se pitao zašto je to tako ali nikada nije našao odgovor. Pronašli su ga jednog dana na klupi u parku. Umro je otvorenih očiju. Često je govorio :" Sam se rađaš i sam umireš". O tome kako je umro, mogao je jedino da posvedoči beli golub koji je mirno stajao na njegovom ramenu.
Radost
Obilazak
Provalija
Salvete
Polje
 
Polje u dolini pored potoka, odmah ispod kuća u mom selu mi je bilo omiljeno mesto. Svakog bogovetnog dana smo se okupljali na njemu, svako od nas desetak je imao isti, dosadni, zadatak, čuvanje krava u livadama pored potoka. Tada smo mislili da je to najgori mogući posao na svetu, dosadno stajanje pored krava koje lagano pasu, sa pogledom na prirodu koja je toliko lepa ali i toliko poznata da smo tu znali svaki grm, drvo i svaku vlat trave. Ipak, bilo je to druženje, vremenom je od posla to preraslo u radost, u lepo provedeno vreme sa društvom koje se zna u dušu.Koliko samo vremena smo tu proveli u razgovorima, igri, smišljanju koječega ili samo u ležanju na ledjima i gledanju u beskrajne oblake na nebu. Sve smo delili. Radosti, tuge, nade, snove pa čak i ono malo hrane koje su nam spremali da imamo, hrane uredno zapakovane u salvete i brižljivo stavljene na dno torbica koje smo imali. Vremenom se društvo osipalo, iz nekog , meni čudnog, razloga su svi postali više "gospoda", bežeći od svog porekla i svoje istorije su želeli da budu slobodniji ili "vredniji" sami sebi ili drugima i polako ali lagano selo nam se preselilo u fabrike stvarajući od ljudi koji su bili domaćini na svome proletere koji su bili potčinjeni onima sa malo više škole... Provalija koja je odvukla zdrav način života u zadimljene hale izrabljivanja jednih od strane drugih, stavljajući nas svesno našom odlukom u ropstvo zamišljenoj ideji države. Nije ovo žal za prošlim životom, ovo je tuga nad ljudskom glupošću, bez osude.... Odatle, iz toga dolazi čežnja u srcu i tuga u duši kada prilikom nekog obilaska ugledate polja koja se gube u daljini, polja prošarana rekama i cvećem, okupana svetlošću....

Devojka
Pesma
Pogled
Dodir
Ljubav
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top