Imam 5 minuta, taman za ovoga dilbera.
Ко све данас говори српским језиком и каква је његова будућност?
– Кад је Вук Караџић стандардизовао српски књижевни језик, он је наглашавао да је то језик свих Срба, сматрајући Србима управо све оне које обједињује српски језик. А то су, по Вуку, Срби трију (веро)закона: „закона грчкога, закона римскога и закона мухамеданскога“, тј. православци, католици и муслимани који говоре штокавским дијалектом. Временом су се језички јединствени Срби разделили у три нације према вери, али нису променили језик.
Koga boli briga što je Vuk Karadžić mislio ?
Pokazalo se to u zbilji kad su i njegovi pannacionalni konstrukti, i
prosrpskih filologa kao Kopitara i Miklošiča- pali u vodu i tamo i ostali.
Сви они и даље говоре српским језиком, али сви неће да га зову српским. Хрвати су га преименовали у „хрватски“, Црногорци у „црногорски“, а муслимани Бошњаци у „босански“. Научно гледано, српским језиком данас осим Срба говоре и сви они који језик који употребљавају „хрватски стандардни језик“, „босански стандардни језик“ и „црногорски стандардни језик“.
Lupetanja. Hrvati govore i pišu svojim hrvatskim jezikom od kada se za Vuka Karadžića
nije čulo ni stoljećima.
Krleža, 1937.
Да ли изменом имена српскога језика у хрватски, бошњачки или црногорски, српски језик постаје мање свој?
– Лингвистика има јасне критеријуме шта се може, а шта се не може сматрати посебним језиком. Међу те критеријуме спадају подударност у граматичкој структури језика (да ли нпр. има исти број падежа, глаголских облика и сл.), затим да ли је порекло језика исто (да ли им је основица иста) и колика је разумљивост међу говорницима разматраних језика. Према свим тим критеријумима, ни „хрватски“, ни „босански“ ни „црногорски“ не могу бити посебни језици различити од српског. Они представљају само преименовани вуков(ски) српски књижевни језик. Ако се, дакле, примене научни лингвистички критеријуми, преименовањем српског језика, без обзира на њихов број, српски језик не постаје мање српски. Он и даље остаје целином српски језик, само сад под различитим политичким именима.
Isti broj padeža i sl. imaju različiti jezici malezijski i ndonezijski, utdski i hindski itd.
To nije nikakav argument, napose jer su se hrvatski isrpski razlikovali i u broju padeža
prije vukovačkoga projevrata krajem 1800-ih, pa nije hrvatski prestao biti hrvatskim.
Sam je broj padeža i fonema i proizvoljan, što pokazuje crnogorski slučaj.
A sam "vukovski jezik" nije ništa ekskluzivnos rpsko, negp se gradilo desetljećima na govoru
raznih naroda, te na hrvatskoj književnoj i filološkoj baštini, u kojoj je sva Vukova fonetika, gramatika
i sintaksa postojeća od 17. st. nadalje- kao hrvatska.
Чињеница је да су Хрвати, Бошњаци и Црногорци преузели српски језик. Зашто га зову својим именом?
– Национална „неиживљеност“ и научна „незрелост“ једини су разлози зашто Хрвати, Бошњаци и Црногорци неће да употребљавају српско име за српски књижевни језик, него га хоће под несрпским именима. Они, очигледно, сматрају да је довољно српски језик преименовати па да он више не буде српски, него некакав „босански“ или „црногорски“. Они такође сматрају да свака нација, па и она која се формира средином или крајем 20. века мора имати свој посебан језик. Значи ли то да те нације пре тога нису имале никаквог стандардног или књижевног језика, да су биле књижевно „неписмене“?! А познато је и ономе ко је у школу ишао није да толике велике нације немају свог имена у називу језика, као нпр. Американци, Мексиканци, Бразилци, Аустралијанци и многи други. Јесу ли ти народи мање народи од Црногораца, Хрвата или Бошњака зато што језик којим се служе нису национално именовали?
Činjenica je da su srbi preuzeli, preko manipulacija Kopitara i Karadžića, posrbljeni hrvatski jezik koji
bijaše uvelike standardiziran, od slovnice Kašića (1604.) do Della Belle u 18. st, od rječnika Mikaljina (1651.) do
Stulićeva (1810.).
Да ли постоји бошњачки језик и шта га одликује?
- „Бошњачки/босански“ језик не постоји ни према једном научном критеријуму. Он постоји само као фикција на нивоу политичке етикете. Они који сматрају да он постоји морали би подастрети бар један релевантан критеријум који би потврдио његов идентитет. Лингвистика, изузмемо ли ону политикантску, ниједан такав критеријум до сада није изнедрила. Сви који мисле да бошњачки језик постоји, према истом критеријуму могу тврдити да постоји и „коњички“, „мостарски“, „фојнички“, „зенички“ и многи други „језици“, који су истовредни са бошњачким/босанским језиком према било ком критеријуму језичког идентитета.
Postoji jer služi bošnjačkoj naciji koja
ima jezičnu kulturu na vernakularu zamjetniju i osjetno stariju od one Srba, a
stilizacija toga jezika je ionako na njima samima.
Како коментаришете чињеницу да ће у црногор ски језик бити уведена два нова слова?
– Умекшано „ш“ и умекшано „ж“ јесу гласови српског језика који нису фонеме. Још је Вук Караџић приметио и у свом „Српском рјечнику“ из 1818. записао да у говору има више гласова него у књижевном српском језику, и ту је поменуо и умекшано „ш“ и умекшано „ж“, сматрајући да они не могу добити статус „књижевних гласова“ јер немају разликовну функцију. То ће рећи да нигде замена „ш и ж“ с умекшаним „ш или ж“ не доводи до промене значења речи. Увођењем тих гласова у тзв. црногорски језик црногорски лингвисти показују да не знају ни елементарне појмове из фонологије и стандардологије. Зато тај њихов потез и изазива само научно поспрдне коментаре, и служи за прављење вицева, и формирање неке „монтенегристике“ насупрот елементарним лингвистичким начелима. Уза све то, не треба заборавити да дати умекшани гласови нису црногорска ексклузивност, њих имају и херцеговачки говори, тако да су и њих Црногорци узели из српског народног језика.
Oni su ih uveli s istim razlogom s kojim je u hrvatski /dz/ uveo
Budmani, a /dž/ u srpski Obradović i Karadžić.
Postoji li ili ne njeki grafem i fonem u govorima drugim standardnih jezika
irelevantno je.
Хрватски језик
Хрвати свакако имају свој језик, али он није онај који они називају „хрватски књижевни језик“. За разлику од тога вуков(ск)ог језика који су преузели од Срба, Хрвати имају само свој језик, а то је чакавски језик. Сви чакавци су увек били Хрвати, као што су језички сви штокавци били Срби. Хрвати, међутим, свој чакавски језик нису унапредили у ранг стандардног језика, иако су на њему стварали литературу. Они су за свој књижевни језик одабрали вуков(ск)и српски језик, који и данас употребљавају, али који не желе називати српским именом. Хрватски чакавски језик стар је таман колико и српски штокавски. Није, дакле, проблем у старости, него је проблем у друштвеном статусу њиховог чакавског и српског штокавског: чакавски никад није стандардизован, а штокавском је Вук обезбедио статус стандардног/књижевног језика.
Др Милош Ковачевић (1953), професор лингвистике на више српских универзитета, стручњак за синтаксу, семантику, стилистику и историју српског књижевног језика, професор на факултетима у Бохуму (Немачка), Београду, Сарајеву, Никшићу, Нишу, Косовској Митровици, Бањалуци и Српском Сарајеву, аутор је четрнаест стручних и научних књига, међу којима су и „У одбрану језика српског - и даље", „Српски језик и српски језици" и „Српски писци о српском језику".
I glupost na kraju. Hrvati su imali svoje inačice književne štokavštone 4 stoljeća prije nego što se uopćečulo za Vuka Karadžića.
U 19. stoljeću je dominantan bio jezik Zagrebačke škole, isto štokavski u korijenu, a ne "vukovski". Krajem 19. st. taj je jezični
tip zamijenjen više karadžićevskim, i to jedino u pravopisu i množinskim padežima, što je pak bila dominanta hrvatskoga do preporoda.
Ovo je jezični tip Zagrebačke škole:
isti je autor pisao i miješano:
što ima korijene u hrvatskoj literaturi 16. st.-koja s njekim Vukom veze nema:
Trećerazredni ideolozi kao Kovačević bi bolje učinili da se skrbe o svom jeziku, nego
da popuju o tuđem.
mentalne barijere i nespremnost das se istina prohvati su previše usadjene tako da je svaki iznešeni argument jalov posao...
