Непринципијелна коалиција
Постоји „непринципијелна коалиција“ особа којих из различитих разлога у јавном или приватном дискурсу заговарају да је секс пре свега да би се у њему уживало, а сам помен размножавања као сврхе их чак вређа. Најчешћи аргумент који потежу је колико људи (свесно) упражњава секс (само) ради стварања потомства, те како они не знају много таквих особа или парова. При чему се наравно „заборавља“ (намерно или не) да човекове мотиве не опредељују само свесне жеље, те да много шта што се несвесно жели „испливава“ на површину у другачијим облицима. Да није тако психологија као наука никада не би постојала, за њом не би било потребе.
Која је та „непринципијелна коалиција“? Могло би се свести на три типа полазне аргументације, претерано би било рећи три типа људи јер немамо само особе које се могу као такве идентификовати, већ и оне који имају „френдли“ побуде. Те три групације можемо означити као хомосексуалце, феминисткиње и „мушкарчине“. Наравно, постоје и много опаснији мотиви за тривијализацију секса, посебно они комерцијални, али они овде неће бити разматрани.
Хомосексуални однос је што се размножавања тиче јалов. То је проста истина, мада кад год се изнесе они либералистички опредељени („френдли“ елеменат) ће покушати да поричу ту једноставну чињеницу. Како ће то учинити? Тако што ће рећи да ни сваки хетеросексуални однос не завршава зачећем детета, што је тачно. Постоје парови који због неког од облика стерилитета не могу имати децу, на шта ћемо се још осврнути. Постоји и контрацепција. Најзад, неке врсте секса не могу хетеро пар довести до зачећа детета, на чему се кратко задржавамо. Секс би могли кратко класификовати као анални, орални и вагинални. За остале облике (само)задовољавања је дискутабилно да ли је реч о сексу. Хетеросексуални однос може бити вагинални, орални и анални. Хомосексуални само орални или анални. Само вагинални однос може да доведе до зачећа.
Из тога следи да само хетеро пар који приступа сексу може зачети сексом дете, ако то жели и може. Хомосексуални пар не може, што је и требало доказати (ШТД).
Али зашто о томе не говорити, „ако је то истина“?! Овде је потребна мало дубља анализа појма политичке коректности. Сва филозофија је да се нечији недостатци не саопштавају, јавно или приватно, да се таква особа 1) не би увредила, односно да јој се не би погоршавао положај који изазива неки проблем 2) да таквој особи не би била лишена нека друга права, односно да се не би обесхрабрила у остваривању нечега за шта је иначе способна. Што се друге ствари тиче, ја ту не видим никакав проблем. Познато је да су многе хомосексуалне особе биле веома успешни уметници, можда не због саме њихове сексуалности, него зато што та сексуалност није прихваћена (то није овде тема). Дакле, ако неко не може имати децу, или то не жели, ако његово „опредељење“ то искључује, зашто он не би био успешан у другим стварима?
Ако се једноставно констатује да он или она не могу имати деце, да ли их тиме спречавамо у било чему?! Пре ће бити да они активисти који своде геј особе на само ту идентификацију њима ускраћују нека права. Узмимо, на пример, то што су се такви активисти одрицали Марије Шерифовић зато што је певала на скупу националиста. Зашто геј особа не би могла бити националиста, што јој се ускраћује та могућност?!
Но, вратимо се на прву чињеницу. Као што је речено на почетку одсуство размножавања не погађа толико појединца колико групу. Ако, рецимо, родитељ детета са Дауновим синдромом машта како ће његов наследник завршити факултет (знам за један такав случај), то може изазвати само сажаљив осмех саговорника. Рекли ми то или не, таква особа је једноставно лимитирана. Међутим, појединац може бити сасвим функционалан без деце, и многи тако функционишу.
Стога кад неко прича како је сасвим свеједно имати децу или не, на индивидуалном плану њему не противурече очигледне чињенице. Али му итекако противурече на групном плану – гледано једноставно од нивоа популације, преко националног нивоа, до нивоа континента или можда целе врсте. Стога, увредили се или не, чињеница да не можете односом који сматрате нормалним зачети дете постоји и та чињеница није безначајна.
Треба рећи да овде политичка коректност заправо спречава могуће изналажење проблема који се дотиче шире заједнице, па и родитеља хомосексуалаца који могу бити забринути ако ће остати без даљих потомака – чак и ако хомосексуалне особе ту не виде проблем. Занимљиво је да њихови активисти виде пре свега проблем у томе што такви парови не могу усвајати децу, а не што им се не дозвољава вештачко зачеће, тамо где се не дозвољава. Ако већ савремена наука даје решење таквог проблема, зашто га негирати, измишљати теорије или папагајски понављати оне које сервира либералистичка идеолошка школа, уместо да се проблем једноставно реши. Политичка коректност не спречава сажаљење, мада је питање како имати сажаљење према некоме ко је убеђен да проблема нема. Хетеросексуални парови који имају физиолошки проблем се муче да тај проблем реше. Они за свој проблем знају, не треба им додатно указивати. Хомосексуални парови имају проблем што им се говори да немају проблем. То је идеолошко становиште. Они, наравно, могу бити функционални и несвесни до краја свог проблема, но то не значи да проблема нема.
Погледајмо у том светлу два аргумента геј-френдли активиста. Први, геј парови имају децу из ранијих бракова (хетеросексуалних), они заједно одгајају ту децу, те што се деца таквим паровима не би давала на усвајање. Ово можда стоји као аргумент, но потребно је размотрити да ли се усвајање омогућава свакој особи којој иначе дете не би било одузето (и многе особе самостално одгајају децу) или особама које дају неку идеалну слику пара са децом. Но то овде није тема. Овај аргумент нам је потребан зато што је то индиректно признање да су и особе које себе сматрају хомосексуалним способне за хетеросексуалне везе и односе, и наравно стварање потомства.
Други аргумент је да хомосексуалности има одувек, у природи и ранијим културама. У природи се сматра да је чиста хомосексуалност веома ретка, мада има доста јединки које повремено упражњавају такве односе. Каже се и да тога има од како је историје, многе културе су биле толерантне према томе, а негде је то чак био идеал – пре свега у старој Грчкој. Када се то говори заборавља се да су у тим културама такви појединци имали и хетеро породице и потомство у њима. Та друштвена обавеза је обављена. Сада није неопходно чак имати тај мрски хетеросексуални однос, ако је баш толико мрзак. Сасвим је могуће да особе са хомосексуалним склоностима бивају подстицане да пригрле свој „идентитет“ иако би можда могле да функционишу у хетеросексуалним заједницама. Свеједно, зашто то не свести на одлуку појединца са свим што она носи, независно од „сексуалног опредељења“ , уместо да се „штити“ такав однос тврдњама како секс па чак и породица немају „никакве везе“ са размножавањем, односно да им то није примарна сврха.
Сексуалност и размножавање - о вези између то двоје, разлозима и аргументима оних који би да је порекну.