Поштовани пријатељи хералдике,
Право је задовољство читати ваше поруке, а утисак који ме држи после таквог дугог читања јесте да нови, лепши ветрови дувају на нашим странама кад има воље да се одржава оваква живахна преписка. Волео бих да јој припомогнем, колико већ као заинтересовани лаик могу.
Ја сам се почетно заинтересовао за симболе личног обележја на доста наопак начин, што уопште није чудно за оне који ме знају, играјући игрице на компјутеру пре доста година, док сам још имао времена за такав луксуз. Студирање енглеског уме да буде досадно... а и беху тешка времена... дивертисмент од тескобне збиље, разумећете.
Откуд ја овде:
Да скратим (мада неће бити кратко, надам се да волите приче јер следи једна), као клинац сам са другом смислио наше лично писмо. Папирче са словима сам пронашао пре неких шест година поново и средио их. (језичару је то задовољство као што су вама грбови), Играјући се на компу тих месеци, помислио сам „баш би било лепо кад бих могао да убацим да „моји“ имају обележје“. Направих неку врсту амблема од слова тог измишљеног писма. Неколико година касније ми је пало на памет да направим стег, на основу тог обележја. Направио сам га. Мало касније ми паде, а што ја ово не озваничим? Како озванити? После још веће потраге пронашао сам Српско хералдичко друштво „Бели орао“. Али нисам имао пуно храбрости да их контактирам све док се нисам вратио из Цариграда, после посете Хагији Софији. Ко је био, знаће о чему причам. Дотерам стег, контактирам г. Ацовића и после доста директног приступа успем да се сретнем са њим. Г. Ацовић је био углађен и стрпљиво ми је објаснио где све грешим у мом графичком решењу. Свака му част, дао ми је добре смернице. Прође нешто времена где сам се знојио и преправљао. „За такве ствари је потребно времена и не могу се пожуривати“, рекао је. И био је у праву. Можете пожурити кад нађете времена да направите нешто ново, али ће вам за неколико дана то решење изгледати... недостојно. И онда ајде Јово наново. Тад сам се и први пут приближио хералдици, јер вексилологија ваљда и настаде од ње. Нисам се осећао још довољно спремним да мислим о грбу, само сам хтео сопствену заставу. Поново контактирах горепоменутог, који похвали преправке и рад, али је запело на деловима са измишљеним словима. Ту смо и застали у контакту, претпостављам да савет друштва није хтео да призна тако нешто.
Прошли су месеци и већ неко време се осећам спремним и вољним да направим породични грб. Опржен искуством, пришао сам задатку доста студиозно, скидајући стотине грбова са интернета, читајући правила, купио и ја на сајму књигу (књиге) Марушића, правио неколико предлога који су ми изгледали одмах сутрадан „ово да буде мој грб? Никад!“ Могу да вам кажем да је блазонирање грба на енглеском (заправо норманском енглеском) компликованије него преводити правну терминологију или филозофију! Изазов, и то тежак, али диван.
Исто тако сам опржен да истрчавам са предлозима, па бих за сад да поставим неколико питања:
Рецимо да бих хтео да имам мали грб, средњи грб, велики грб и беџ. А и г. Ацовић је суптилно тако нешто предложио. Што више мислим, све више увиђам како ме је господски усмерио о чему треба натенане размишљати.
Да ли би мали грб могао да буде само основни штит?
Средњи грб ми је велики проблем јер имам специфичних жеља. Хтео бих да ставим изнад штита неку врсту круне, врло слично како су Хрвати то урадили, са симболима „трећег реда“ у самој круни који нису толико битни да иду на штит, али које не бих хтео да не ставим. И хтео бих венац око грба.
Да ли је бургеру, тј. грађанину дозвољено да стави било какву врсту круне изнад (основног) штита? Да ли венац може да се стави?
Велики грб још премишљам и немам добрих идеја. Шта бих радио са круном и венцем на њему?
Да ли је харфа дозвољена да се стави на грб, с обзиром да је национални симбол Ирске? (знам ирски гелски, баш бих волео да ставим и харфу) Знам да ми овде не смемо да ставимо четири С, двоглавог орла и пробуражену вепрову главу, јер је то резервисано за државу и Карађорђевиће (а ваљда и за Обреновиће, ако их има још).
За сада ми је за сам штит најприхватљивије црни орао (имам графичко решења за орла којим сам презадовољан) на жутој позадини, а читав штит оивичен црвеним. Да ово није несрпско решење? Јесте да сам ја у мањем проценту и од Донау Шваба, али ипак се сматрам Лалом (дакле Србин из Баната, по строгој дефиницији).
Опростите што сам се расписао, али макар можете да видите колико ми је стало до теме. А и попио сам Бога оца у граду ове ноћи...

ops: Надам се саветима и надам се да ћу моћи и ја да помогнем у дискусији.