Gusle i guslarske narodne pjesme

Послушајте потурице пред Алаха што сте клекли,
проклеће вас србска вјера, које сте се ви одрекли.
Побјегли сте од свог рода, против своје земље, мајке,
мислили сте код Турака да ће бити к'о из бајке.
Без образа и поноса којих сте се ви одрекли...
Губо нашег светог рода, пред Турчина што сте клекли?
Са мржњом вас отроваше ваша браћа из Курана,
ал' да знате, потурице, биће касно једног дана!
Јер још за вас има наде да спасите душе своје,
враћајте се србској вјери, час повратка дошао је!
Стићи ће вас Божија клетва и пепео светог Саве,
проклеће вас, издајници наше старе, србске славе!
Ко противу Србства хули и окрене леђа роду,
тај пред Богом мјеста нема, нит' је прист'о у народу!

 
Иво Андрић, у свом чувеном роману На Дрини ћуприја, изнова и изнова, сваким новим читањем, образује једну слику. Мали број људи, тајно, са неким побожним осећањем, слуша безименог гуслара из Црне Горе како пева уз своје мале гусле, довољно мале да се могу сакрити под гуњ. Иво Андрић то назива – жмарци низ кичму.
Чувена је она забрана гуслања пре почетка боја, локализована у Црну Гору 19. века. То је још једна потврда мотивацијске особености гусала. Међутим, није довољно само констатовати ову особину гусала. Потребно је применити је, на сопственој кичми осетити жмарке. Баш њих. Јер без њих нема будућности гусала, а ако је Његош у праву (и овај пут) ни народа. Ништа без жмарака.
Уз жмарке, гусле су оно што јесу, оно што им је намена. Уз жмарке, слушаоци су оно што треба да буду – ратници, не само сабљом, пиштољем, не, много шире. Једно непрекидно стање акције на свим пољима је оно што гусле јесу.
Зато нема гусала у мирнодопским условима. Зато, гусле су сушто стваралаштво. Гусле су и прогрес. Гусле су креативне, гусле су онај полет који нас тера сваки дан радити, на свим пољима. На тај начин, гусле су младе.
У фолклористици се може наћи да гусле имају мнемотехничку функцију. Но, и то је потребно осетити на сопственој кожи, ту жељу бити упеван и опеван, памћен обрасцима и формулама којима се памте Марко Краљевић, Бановић Страхиња. Све су то начини акције. А оно што их повезује је човекова жеља за акцијом. Гусле су ту само катализатор, нема гуслара без жеље за акцијом. Нема их, нити их може бити само на нивоу гусларских друштава. Какве су то гусле којих нема свуда, у свакој кичми?
Крајње је време да се престане са псевдоромантичарским и отрцаним фразама о некаквој, чак онтолошкој вредности гусала по себи. Време је да се престане са причом како су нас гусле одржале. Одржале? Одржале је граматички облик настао од старог партиципа перфекта. То је сувише прошлог времена за мој мозак од двадесет година. Гусле треба да постану еквивалент данашњег времена, да од партиципа перфекта пређу у партицип презента, макар оно што је после Вука остало од њега. Само такве гусле, одржавајуће а не одржаване, могу опстати, заслужују да опстану. И зато, гусле сада и свуда.
Без жмарака нема гусала, нити много чега другог – суштинског по нас.

546622_358386470908320_784470766_n.jpg


Свето име гусала се срета још у штиву Старога Завјета,
од Псалама и Цара Давида њихова се струна не покида.
Старије су од Христовог гроба, а чују се све до наших доба,
па су гусле од кад је свијета српска харфа Новога Завјета.

480993_355763301170637_768805949_n.jpg


Куд ће љепша цика и музика за Србина старог мученика,
од гусала и србског пјевача, те нам срце у грудима јача.
Иако су од јавора сува, њих је Србин пет вјекова чува'
то му болне лијечило груди и свете му сачувало труди.
С гуслама се Србин поносио, кад је крвљу пољане росио;
и то су му прве клетве биле: у изрода гусле не висиле.
У њих Србин полагаше наду да слободи клонути не даду.

531043_353449278068706_1713241250_n.jpg


Гусле су витешки разговор једног борбеног народа који је свој национални култ високо уздигао.

Гусле су опјевале дух и душу Србинову, колијевку и гроб његов, благослов, клетву и заклетву, мјесто свето и завјетно, мач и огањ, успеће у вјечни небески мир, овоземаљско вино и погачу, сузу прађедовску, ход наш по мукама, светли образ кроз времена и вијекове.

Од када гусле јаворове јече то се глас о јунаштву чује, бјеше то онај вакат кад се старо доба чува, а јуначко вријеме траје! Старо доба Немањића србских, а јуначко за слободу да се живот даје.
Бријеме када су, како писа бард епске пјесме Радован Требјески Бећиревић, синови Обилића за крст часни и свету слободу животе полагали без устеза...

Казивасмо уз гусле вакат славни кад се ране јуначке честиташе, и чојство и јунаштво србско гусле опјеваше, вакат кад се знало без голема мријети јада, кад су оно са јунацима друговале горске виле и мелеме и траве љековите горама сабирале, а ране јуначке видале, када су неке ноћи од вијека скупље биле! Вакат када су од малена са мајчиним млијеком Србчићи добијали и сазнање ко су и шта су. Уз гусле слушали о Старини Новаку, о Старом Вујадину који јатаке не издаје, а јатаци ни под највећим мукама горске царе не издаше!

Гусле су прошле са Србима вијекове, од извора србског народа до дана данашњег, дигоше спомена многим, пјеваше о свецима нашим: о Светом Сави, о светом великомученику Лазару, Петру Цетињском, Василију Острошком, светом Николају, и многи од њих оставише иза себе велики број десетерачких пјесама, о Косову жалосно казују, пјеваше о косовским јунацима, о оним из устанака, из балканских и светских ратова; о великим ствараоцима и визионарима: деспоту Стефану, Филипу Вишњићу и Дучићу, Црњанском, Пупину и Тесли.

Сви они, и многи непоменути али упамћени, у пјесмама епским, чине небеско Србство, које нас надахњује и опомиње да га будемо достојни, настављајући његове путеве. Народ који има такве претке, такву небеску подршку не може пропасти, уколико му памћење није потамнело и поштење попустило, а гуслари не дају забораву своје небеске претече и сроднике, често се пута чује уз гусле...

Населисмо небо са свецима и сад мирно идемо за њима...

То вријеме оста само да га гусле славе, а нас напаја пићем слободе и
бесмртношћу јунака!!

Треба да опстанемо, да одолимо претњама, да се одржимо на страшним вјетрометинама, да будемо достојни онога чиме се бавимо, морамо тражити ослонце, најпре свак у себи, сви ми у вјери и у херојској прошлости нашој, а надахнуће у нараштајима који стасавају, за које смо не мало одговорни, и у покољењима која ће нас наслиједити.

Гусле са Србима, Срби са гуслама, на вијек вијекова.

484567_348958265184474_780719428_n.jpg


У временима када су наши преци били неписмени и када нису били у прилици да коришћењем клинастог или неког другог писма забележе животну истину и историју коју су наталожили током свог живота за своје потомство, они су то могли испричати у амбијенту у ком су живели - мељући жито у воденици, поред огњишта у кући, поводом неких пригодних свечаности као што су славе, чак сахране, рођендани (ако су уопште слављени) и славе које су изузетно слављене.
У тим тренуцима су наши преци хтели и имали потребу да остваре сведочанство за своје потомке о животним истинама које су биле важне... О томе како се рађало, нијансирало и уважавало чојство и јунаштво, о народима који су их окруживали, о нормираном, моралном и витешком погледу на живот.
Гусле су биле најпогоднији инструмент да им помогне у тој причи.

419960_357033907710243_3915721_n.jpg
 

Под стољетним маслинама шатори се многи бјеле,
под њима се одмарају србске чете преживеле.
Шатори су мале куће, али за све има мјеста има,
савио се друг до друга, па је тако топло свима.
Само један момак млади тужна ока, блиједа лица,
сједи тужно, невесело, сред пјесама, пошалица...
Па и њега задиркују и са њиме свак' се шали,
питају га што је тужан, питају га за чим жали.
''Дај олакшај срцу тугу, испричај нам боли своје,
па ће теби лакше бити, причај брате Радивоје!''
Радивоје причат' поче: ''Испунићу вашу жељу,
али то ће и крај бити вашој шали и весељу...
Жалосна је прича ова, а још тежа судба моја,
то је било после овог на Морави љутог боја.
Непријатељ беше јачи, ми морамо даље ићи,
ја ријеших на растанку час у своју кућу сићи.
Кућа ми је покрај пута, ја притегох пушку боље
и понијех двије бомбе, ако дође до невоље.
Стигох кући, али касно, тамо бјеху већ Бугари.
Ево прве страшне слике, објешен ми отац стари...
А кад приђох мало ближе, сва у крви мајка лежи,
и рањеним гласом збори: Радивоје, сине, бјежи!
А до прага када дођох, полуђети тада хтједо',
покрај моје мртве љубе лежи наше мртво чедо.
И оно се невинашце већ растало с овим светом,
видео сам да је било прободено бајонетом.
А у другом крају собе, ђе икона стоји стара,
као да су у гостима, вино пију шест Бугара.
Тад ми крвца зали очи и ја јекнух из дна груди:
Опростите миле душе! У пакао ви нељуди!
Па убацих бомбу једну посред оне руље клете
и ниједан од Бугара не утече од освјете!''
 
Hayka:
sta imas protiv seljaka ?
Kliknite za proširenje...

Izras "seljak" je tipičan za Balkan-njegov južni dio a posebno kod onih ljudi, koji imaju neke komplekse o svom porijeklu.
Tamo "seljak" ne znači da je neko rođen na selu, već da se ponaša primitivno.

Onaj koji govori, da su gusle čobanski ili seljački instrument - to je primitivizam.

Gusle su značajan dio naše viševjekovne kulture i to treba gajiti, njegovati i ponositi se time.
One su kako Njegoš kaže " Vjekovima su nam otirali suze, divni zvuci našijeh gusala"

Nema ništa da tako dođe do srca, kao dobar guslar, kao ovaj gore Miljanić ili Boško Vujačić.

Dobro guslati i pjevati uz gusle nije moguće naučiti ako za to nemaš osjećaja i talenta.

Poslušajte ovu ljepotu - to ne može svako.
 
svarozic:
Kliknite za proširenje...

Немојте се плашити, јунаци, aко буду крвави бадњаци,
из ваше ће крви кроз времена синут' зора Јужнијех Словена,
а вјекови славне ваше жртве никад неће бројити у мртве,
јер ми ћемо због једнога дана опет постат' врата од Балкана,
а с Мојковца једна чаурица биће скупља него хаубица!
Нека ви се покољења диве, вашој слави ђе покојни живе.
Па сад ето, како ви је драго, србска надо и велика снаго,
ваша воља - то је ваша влада, ваша борба - то је србска нада.
Ко год неће нагона му нема, кога мушко срце не опрема,
коме опште добро није мило, нека бјежи и просто му било,
нека каже кад код дома дође за нас што смо останули овђе,
нека нам се не надају кући, ми смо пали прошлост крунишући
и бранећи Душаново царство и витешко људско достојанство.
Кад је војска добила поруку, виђеше се јунаци на муку,
није шала, хоће да се гине и да кости узиђују њине у темеље нове домовине.
 
Kad sam bio u Sutomoru ove godine stah sa čovjekom što prodaje gusle i kažem mu da počne Mojkovačku bitku a da ću ja da pjevam (bio sam malo pod dejstvom alkohola)... i počnem ja
Otkad Balkan satana pritište
i srpsko se ugasi ognjište...
Jedva me žena odvukla u sobu :)
 
svarozic:
Kliknite za proširenje...

U toku najžešće bitke, sestra Janka Vukotića je ovako zapisala u svome dnevniku:

„Ej, moja mala, moja velika Crna Goro! Velika si i veličanstvena u ovom času ovoga krvavoga boja, na ovaj veliki praznik, na ovaj sveti dan, pun strave i užasa. Sva si u plamenu, Crna Goro, goriš i nestaješ...
Ej, Crna Goro, pleme ti ljubim, obraz ti ljubim, krševe tvoje ljubim, ne daj se!>>>
 
Коначно да ова тема мало оживи, било ми је досадно да сама постављам песме и пишем о гуслама... :D

Ево једне и од Бараћа, одлична је!

Добро Петар Петровићу каже: ''Нико крупно к'о Турчин не лаже!''
А за то је владика у праву, држи једног Турчина на главу,
другог згази доље испод ногу, одмах би те убили да могу!
Спуштасмо се ми на њино уже, умало се уже не претрже,
у главу нам памет утјераше, сад је јаче пријатељство наше,
да нијесмо тако поступали, крстили се не би, но клањали,
ни имали куће, ни кућишта, куга би нам затрла огњишта!
Боже један, има шесто љета, цар се Лазар про Косова шета,
поносан је на Милоша свога, што он закла султана турскога,
као касап кад шиљеже коље, крв просу низ Косово поље.
Послушај ме, мој Србине, брате, видиш јади навалили на те,
притисла те јала и врана, реже пашчад с' крвавих пољана!
Је л' то добро које нам се враћа, шта то траже потурчена браћа?
Мисле сада моменат је прави о Косову, о србској држави...
Свуд се србске растуриле чете, бране Србство од куге проклете,
нимало им јунаштву не смета што је пола против њих свијета,
јер је Рашка и равно Косово најсветлије име Србиново!
Косово је земља Обилића, а у Рашкој круна Немањића,
манастири и храмови свети, зато Рашка неће умријети!
Ми смо своју вјеру одржали, што никада нијесмо клањали,
што нам груди Обилићем дишу, што нам ђеца ћирилицу пишу,
што свијетло оружје носимо, што туђину вазда пркосимо,
што кујемо сабље димискије, што нам Србство поклекнуло није,
зато Рашком као и раније, барјак србски поново се вије!
Звоне звона србских манастира, србска труба са Косова свира,
џаба свијет и прети и страши и ми ћемо к'о ђедови наши
бранит' свету земљу Србинову, јер нас кости из гробова зову!
Није рђа на оружје пала, нити људска снага малаксала,
него светли к'о звезда Даница, соколова са србских граница
поручују на четири стране: Срби Србство од некрста бране!
Па ће онда уочи Божића, кад јуначког напију се пића,
из подрума руменога вина, гуслар гусле дохвати са клина
па запјева: ''Дај помози Боже, нек' се Срби сложе и умноже!''
 
422785_367695566644077_323107874_n.jpg


Морам споменути и њега, јер је на данашњи дан, 23. септембра 1687. године, Стојан Јанковић, вођа ускока у Равним Котарима у северној Далмацији, погинуо је у нападу на Турке у Дувну. У борби с Турцима 1666. заробљен је и одведен у Цариград, одакле је после 14 месеци побегао, што је опевано у српској народној песми "Ропство Јанковић Стојана", а 1686. отео је Сињ од Турака. За подвиге у борбама против Турака, млетачке власти су га одликовале титулом "кавалијера" и дале му велико имање у Котарима.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

H
Antisemitizam i uzroci
Odgovora
16
Pregleda
386
Harvat
H
Nina
Alimpije Vasiljević i Rusija
Odgovora
3
Pregleda
169
Nina
Nina
Š
  • Zatvorena
Tito i Pavle Vuisić
Odgovora
1
Pregleda
182
đavolčić
đavolčić

Back
Top